САВЕЗ САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ

Savez samostalnih sindikata Srbije u saradnji sa Evropskim sindikalnim institutom (ETUI) 9 i 10. marta 2022. godine u Beogradu organizuje seminar na temu „Evropski radnički saveti za zemlje kandidate“. Seminar preko zum platforme prate predstavnici sindikalnih centrala iz Severne Makedonije, Crne Gore i Turske, dok naši učesnici, predstavnici sindikata kompanija čija su sedišta u zemljama Evropske unije, u edukaciji učestvuju uživo. Na otvaranju seminara ispred SSSS učestvuje Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika u građevinarstvu i IGM.
Evropski radnički saveti (ERS) su tela koja predstavljaju zaposlene multinacionalnih kompanija na teritoriji. Preko njih se rukovodstva kompanije informišu i savetuju sa predstavnicima radnika o poslovanju, dugoročnim planovima i investicijama, i svim značajnim odlukama na evropskom nivou, koje bi mogle uticati na broj i strukturu zaposlenih, primenu tehnologija, restrukturiranja, itd. Informisanje i konsultovanje ključne su funkcije radničkih saveta, a savetovanje često ostaje po strani i primenjuje se tek kada dođe do restrukturiranja preduzeća. Brojna istraživanja pokazuju da su predstavnici Evropskih radničkih saveta u velikoj meri isključeni iz postupka strateškog donošenja korporativnih odluka, dok postoje mogućnosti da se u ERS uključe predstavnici sindikata, na čemu treba insistirati.
Pravni okvir za funkcionisanje ERS predstavlja Direktiva o uspostavljanju Evropskog radničkog veća saveta, doneta 1994. godine (94/45/EU) a revidirana 2009 (2009/38/EU), čije je transponovanje u zakonodavstvo Srbije bilo predviđeno za kraj 2020. godine.
Cilj ovog seminara je da se predstavnicima sindikata zemalja kandidata za EU pojasni sadržina Direktive o evropskim radničkim savetima, praktična primena i izazovi transponovanja u nacionalno zakonodavstvo. U delu seminara kroz grupni rad u radionicama učesnici su u prilici da se informišu o tome kako radnički saveti funkcionišu u praksi u zemljama članicama EU i u čemu je njihova sličnost/razlika u odnosu na sindikat.
Seminar se održva uz podršku Evropske unije.

Koordinator američkog Centra za radničku solidarnost (Solidarity Center - AFL-CIO), zadužen za Evropu i centralnu Aziju, Alim Dato, posetio je Savez samostalnih sindikata Srbije i razgovarao sa predsednikom Ljubisavom Orbovićem.

Gost se posebno interesovao za položaj zaposlenih i uticaj pandemije virusa korona na stanje radničkih prava u Srbiji i sektore koji su najviše bili pogođeni.

Predsednik Orbović je, kao negativan primer, naveo slučaj kompanije YURA, u kojoj su radnici i pod temperaturom bili primorani da dolaze na posao, sindikalni predstavnici su trpeli maltretiranje, a predsednici sindikata dobijali otkaze. Takođe, skrenuta je pažnja i na nehumane uslove života i rada vijetnamskih radnika u kineskoj kompaniji Ling Long, u blizini Zrenjanina.

Tri oblasti su se izdvojile kao ključne u daljoj saradnji sa Centrom za radničku solidarnost - položaj zaposlenih žena, zelena agenda i atipični oblici rada.

Danska planira da angažuje radnu snagu iz zemalja u okruženju jer se suočava sa nedostatkom kvalifikovane radne snage zbog čega se ekonomski oporavak dovodi u pitanje.
Socijal demokrate, kao manjinska partija u vladi, predložile su da se u okviru planiranih mera za ublažavanje nedostatka radne snage postave takozvani punktovi za zapošljavanje. Ovi punktovi bi bili postavljeni na jugu Nemačke. Danska je ovaj recept prepisala od Švedske koja je imala uspeha kada je sličnu aktivnost sprovela u Španiji.
“Ovaj model je fleksibilan i pruža nam priliku da angažujemo evropsku radnu snagu iz zemalja čije su industrije u teškom položaju,” kaže Piter Humelgard Tomsen, ministar za zapošljavanje.
Prema Nordei, vodećoj grupi za finansijske usluge u severnom delu Evrope, uspon danske ekonomije je tu zemlju stavio ispred ostalih bogatih nacija po pitanju otpornosti na uticaje pandemije. Međutim, usled bruto nezaposlenosti od 2,5% i sve većeg broja firmi koje izveštavaju o nedovoljnom broju zaposlenih, ekonomisti i kreatori politika od letos upozoravaju da problem mora pod hitno da bude rešen.
Prema dostupnim podacima Eurostata, u Danskoj je 2020. cena rada po satu iznosila €39.40 ($44.60). Ovo je najviši iznos u Evropi dok je prosečna satnica u EU €21.50.
Danska se ponosi svojim fleksibilnim tržištem rada, koje kombinuje lakoću zapošljavanja sa otpuštanjem, uz veliki broj beneficija i mogućnosti za obuku za one koji su bez posla.
Ukoliko većina podrži predlog, danske kompanije i savetnici za unapređenje karijere posetiće nemačke univerzitete i konferencije za pronalaženje posla kako bi reklamirali poslove u Danskoj i sproveli intervuje na licu mesta.
Prvi talas zapošljavanja će obuhvatiti medicinske sestre jer je to javni sektor u kome se poslednjih godina broj zaposlenih znatno smanjio.

Ova godina ponovo može biti godina minimalne zarade. Nova vladina koalicija u Nemačkoj želi da podigne zakonsku minimalnu platu na 12 evra po satu. U Evropi, Direktiva o minimalnoj plati ima za cilj da obezbedi da se postojeće minimalne zarade svuda povećaju na odgovarajući nivo. Dve inicijative su usko povezane i usmerene na suštinsko unapređenje minimalne zarade, odnosno na platu koja obezbeđuje određeni socio-kulturni egzistencijalni minimum i unapređuje učešće u društvu. Međutim, koliko će novi propisi o minimalnoj zaradi na kraju biti dalekosežni, i dalje je veoma nejasno, posebno u vezi sa evropskom inicijativom o kojoj trenutno pregovaraju Evropski savet, Evropski parlament i Evropska komisija.
Nakon što je Olaf Šolc, novoizabrani kancelar Nemačke, povećanje minimalne zarade na 12 evra već opisao kao „svoj najvažniji zakon”, koji će „odmah pokrenuti”, bilo je jasno da bez odgovarajućeg povećanja minimalne zarade neće biti nove vladine koalicije. Tako liberali, koji su do izbora za Bundestag uvek bili protiv svakog „političkog povećanja” minimalne zarade, nisu imali drugog izbora nego da pristanu na „jednokratno usklađivanje” na 12 evra u koalicionom sporazumu. Prema izjavi ministra rada Hubertusa Hajla, odgovarajući predlog zakona treba da bude predložen početkom 2022. Planirano vanredno povećanje minimalne zarade moglo bi da stupi na snagu ove godine.
U poređenju sa već usvojenim povećanjem minimalne zarade na 10,45 evra za jul 2022. godine, dalje povećanje na 12 evra odgovaralo bi povećanju od skoro 15 odsto. Od uvođenja zakonske minimalne zarade u Nemačkoj, u januaru 2015, pa do januara 2022, ona je povećana za samo 15,5 odsto, što predstavlja prosečan bruto godišnji porast od oko 2,2 odsto. Povećanje minimalne zarade na 12 evra skoro je koliko i celokupno prethodno usklađivanje od njenog uvođenja. Od ovoga bi moglo imati koristi do 8 miliona zaposlenih, dvostruko više nego kada je uvedena minimalna zarada. Dok je minimalna zarada uvek bila ispod 50 odsto takozvane medijane (tzv. „srednje plate“ y odnosu na koju polovina zaposlenih zarađuje manje, a druga polovina više), kada bude obračunata na nivou od 12 evra, verovatno će biti znatno veća od 60 procenata medijane koju Evropska komisija, a posebno Evropski parlament, smatraju jednim od pokazatelja „adekvatne“ minimalne plate.
Kao i u nemačkoj debati o minimalnoj plati, evropska inicijativa se odnosi na fundamentalnu funkcionalnu promenu minimalne zarade u pravcu plate koja obezbeđuje pristojan život. Predlog EU stoga takođe predstavlja pravu promenu paradigme u evropskoj politici rada. Ne tako davno, Komisija je u suštini posmatrala adekvatne minimalne plate i jake sisteme kolektivnog pregovaranja kao institucionalne prepreke funkcionisanju slobodnih tržišta, čime je ugrožavala rast i zapošljavanje. U jeku poslednje velike ekonomske krize 2008/2009, EU je izvršila značajan uticaj u mnogim zemljama u pravcu zamrzavanja ili čak smanjenja minimalnih plata i slabljenja sistema kolektivnog pregovaranja. Nasuprot tome, Komisija sada smatra da su adekvatne minimalne plate i snažno kolektivno pregovaranje suštinski instrumenti za obezbeđivanje socijalne, ekonomske i političke stabilnosti u Evropi.
Debata o evropskoj direktivi o minimalnim platama sada se vodi o tome koliko dalekosežni i obavezujući treba da budu konkretni evropski zahtevi za nacionalne minimalne zarade. O tome će se odlučivati u pregovorima tri strane. Predlog Evropskog parlamenta, usvojen je velikom većinom u novembru 2021. godine. Nacrt kompromisa koji je Evropski savet predstavio u decembru 2021 mnogo je ambiciozniji i dalekosežniji i u njemu su mnoge nacionalne vlade do sada izrazile sumnju i neprijateljski stav prema inicijativi. Francuska vlada se nada da će se postići dogovor u pregovorima tokom prvih meseci njenog predsedavanja EU, koje je otpočelo 1. januara 2022. U svom koalicionom sporazumu, nova nemačka vlada je takođe jasno izrazila podršku inicijativi Komisije i najavila da se „obavezuje na minimalne standarde u pregovorima, jer će se oni primenjivati u Nemačkoj sa novim zakonom o minimalnoj zaradi nakon njegovog usvajanja“.
I u Nemačkoj i na evropskom nivou, udruženja poslodavaca se trenutno oštro protive inicijativama za adekvatne minimalne zarade. U tom pogledu se ističu nemačka udruženja poslodavaca i ne samo da odbijaju vanredno povećanje minimalne zarade na 12 evra, već i najavljuju da su spremna da se „svim političkim i pravnim sredstvima“ brane od evropske direktive o minimalnoj zaradi.
Poslodavci su u više navrata iznosili argument protiv, odnosno da bi inicijativa za minimalnu zaradu narušila slobodno kolektivno pregovaranje. Ovaj argument je neubedljiv iz više razloga. Pre svega, postoji veliki nesporazum u vezi sa nemačkom Komisijom za minimalnu platu: ponovo se iznosi argument da postoje kvazi-pregovori između poslodavaca i sindikata. Međutim, to nisu nikakvi pregovori u pravom smislu kolektivnog pregovaranja. Na primer, sindikati nemaju pravo na štrajk niti bilo koje drugo sredstvo sankcija da proguraju svoj zahtev za većom minimalnom zaradom. Umesto toga, celokupna konstrukcija Komisije za minimalnu platu ima za cilj depolitizaciju sukoba oko prilagođavanja minimalne zarade na osnovu jasno definisanih pravila.
Još jedan argument za navodno kršenje slobodnog kolektivnog pregovaranja zasniva se na tvrdnji poslodavaca da bi povećanje minimalne zarade na 12 evra izmestilo brojne kolektivno ugovorene grupe plata. Štaviše, većina zaposlenih koji imaju koristi od povećanja minimalne zarade na 12 evra sada radi u preduzećima bez kolektivnog ugovora. Na kraju krajeva, upravo je kontinuirani pad pokrivenosti kolektivnim pregovaranjem stavio zakonsku minimalnu zaradu na politički dnevni red u Nemačkoj.
Da bi se obezbedile adekvatne minimalne zarade, neophodni su ne samo pravni preduslovi, već pre svega sveobuhvatno jačanje sistema kolektivnog pregovaranja, koji se zasniva na autonomnim pregovorima između najjačih mogućih aktera na strani zaposlenih i poslodavaca. Država ima zadatak da stvori političke okvirne uslove za funkcionisanje sistema kolektivnog pregovaranja. U svom koalicionom sporazumu, nova vlada se jasno obavezala na jačanje sistema pregovaranja i predložila nekoliko mera u tom cilju. Evropska direktiva se takođe fokusira ne samo na zakonske minimalne plate, već pre svega na jačanje kolektivnog pregovaranja. Prema ovome, sve zemlje EU u kojima manje od 70 odsto (čak i manje od 80 odsto prema predlogu Evropskog parlamenta) zaposlenih radi u preduzećima bez kolektivnog ugovora treba da preduzmu konkretnu akciju zajedno sa sindikatima i udruženjima poslodavaca da razrade planove za povećanje pokrivenosti kolektivnim pregovaranjem. Jačanje kolektivnog pregovaranja i povećanje zakonskih minimalnih zarada nisu suprotstavljene, već dve strane istog novčića za promovisanje adekvatnih minimalnih zarada u Nemačkoj i Evropi.
Izvor: Evropski sindikalni institut

Prema globalnom Puls izveštaju, više od 10.000 informacijskih stručnjaka iz SAD, Australije, Francuske, Nemačke, Japana i Velike Britanije želi radna mesta koja nude hibridni model – jedan deo radnog vremena u kancelariji, a drugi od kuće.
Procenat radnika koji rade na ovaj način se sa 46 odsto u maju 2021. Godine, povećao na 58 odsto, dok je procenat radnika koji rade samo od kuće ili samo u kancelariji opao.
Globalno, sedam od 10 ispitanika je reklo da preferira hibridni model rada. Većina radnika želi fleksibilnost i to ne samo u pogledu mesta gde rade, već i vremena. Dok 78 odsto od svih ispitanika kaže da žele fleksibilnost u smislu lokacije, gotovo svi (95%) žele fleksibilnost rasporeda rada.
Menadžeri treba da obrate pažnju na ove zahteve: 72 odsto onih, koji su nezadovoljni količinom fleksibilnosti koju im poslodavac nudi, želi da potraži nov posao sledeće godine.
Ljudi žele fleksibilnost koja će im omogućiti da isključe obaveštenja kada im to odgovara. Za one koji neguju druge ta fleksibilnost bi značila da mogu da se isključe od 15h do 20h i onda da se vrate poslu kada su im deca u krevetu.
Ova želja za fleksibilnošću je naročito prisutna kod ljudi koji su istorijski nedovoljno zastupljeni, uključujući one sa drugom bojom kože, žene i zaposlene majke. Oko 52 odsto žena želi fleksibilnost lokacije na kojoj radi barem tri puta nedeljno u poređenju sa 46% muškaraca. Polovina zaposlenih majki želi da radi od kuće celo radno vreme ili velikim delom u poređenju sa 43 odsto zaposlenih očeva.

Kada je nemački radnik povredio leđa na putu od kreveta do radnog stola, federalni sud koji se bavi pitanjima socijalne zaštite doneo je odluku da radnik ima pravo da traži odštetu za povredu na radnom mestu, jer je, tehnički, bio na putu do posla.
Naime, on je silazio niz stepenice, koje povezuju njegovu spavaću i radnu sobu, kada se okliznuo i pao.
Iako se dva suda niže instance nisu složila da je taj kratak put u stvari put do posla, viši federalni sud je odlučio da je ''prvi jutarnji put od kreveta do kućne kancelarije ruta koju pokriva osiguranje''.
Nije jasno da li radnik radi od kuće zbog pandemije ili tako radi od ranije. Međutim, zakon se primenjuje i na one koji ''rade na dalјinu'', jer su to radne jedinice koje je poslodavac postavio za stalno u privatnom prostoru zaposlenih.

Ženeva: Dve radne grupe tripartitnog sastava pripremile su tokom drugog dela Međunarodne konferencije rada zaključke i izveštaje na teme: “Veštine i doživotno učenje” i “Nejednakosti i svet rada”. Konferencija je završena usvajanjem ove dve strategije.
Strategija o nejednakostima i svetu rada treba da pomogne državama članicama MOR da ubrzaju delovanje na smanjenju i prevenciji nejednakosti u svetu rada i da se osigura da niko nije ostavljen na cedilu. Uključeni su kombinovane i koordinirane akcija u sedam oblasti: unapređenje otvaranja radnih mesta; podržavanje jednakih prilika; obezbeđivanje adekvatne podrške za sve radnike; ubrzanje prelaska u formalnu sferu; osiguranje rodne jednakosti i nediskriminacije, promovisanje jednakosti, različitosti i inkluzije; ostvarenje univerzalne socijalne zaštite; i unapređenje trgovine i razvoja za pravednu globalizaciju i zajednički prosperitet.
Delegati Konferencije su od Međunarodne organizacije rada tražili da se hitno angažuje na jačanju multilateralne koordinacije i saradnje oko nejednakosti a tokom oporavka od krize uzrokovane COVID-19.
Delegati su usvojili i rezoluciju koja MOR poziva da razvije koherentnu, inkluzivnu i rodno odgovornu strategiju i akcioni plan o veštinama i doživotnom učenju za period 2022 – 2030. Mere treba da uključe jačanje rada MOR u ovoj oblasti, uključujući unapređenje izgradnje kapaciteta, savetodavnih usluga i projektnog rada; povećanu razmenu dobrih praksi i znanja; promovisanje odgovarajućih međunarodnih standarda rada; i širenje partnerstava i angažovanja sa drugim organizacijama, uključujući finansijske institucije.
U govoru na zatvaranju plenarne sesije, generalni direktor MOR Gaj Rajder opisao je 109. Međunarodnu konferenciju rada kao „nijednu drugu u dugoj istoriji MOR”. Uspešno realizovan program je „osigurao institucionalni integritet i kontinuitet MOR (…) i pokazao da šta god da nam pandemija priredi i koliko god dugo da potraje, MOR ima sredstva i još važnije, odlučnost, da to prevaziđe”.
U radu novembarske sednice Konferencije učestvovalo je oko 4,900 delegata iz 181 države-članice MOR koji su predstavljali vlade i organizacije poslodavaca i radnika, i akreditovani posmatrači.
Kao i prvi deo 109. Međunarodne konferencije rada, novembarski je održan onlajn – po prvi put u istoriji MOR. Uprkos izmenama u formatu rada, delegati su se pozabavili svim pitanjima na agendi Konferencije.
Tokom prvog dela ovogodišnjeg zasedanja, održan je Samit o Svetu rada kada su delegati usvojili Globalni poziv na akciju sa merama stavljanja čoveka u prvi plan u oporavku od pandemije. Takođe se diskutovalo o socijalnoj zaštiti i posledicama COVID-19.

U Beogradu je 26. novembra održan 12. sastanak Zajedničkog konsultativnog odbora civilnog društva EU – Srbija, na kojem je razmatran odnos EU – Srbija i Izveštaj o napretku naše zemlje u 2021. godini.
Članovi Odbora razmatrali su i izveštaje o stanju socijalnog dijaloga u Srbiji, stanja građanskog društva i značaja Zelene agende za Zapadni Balkan.
Vladavina prava i stanje demokratije su redovni prioriteti ovih sastanaka u cilju jačanja dijaloga o ključnim pitanjima za razvoj građanskog društva i demokratije u Srbiji. Upućena su upozorenja institucijama Republike Srbije povodom narativa u javnom diskursu, posebno prema predstavnicima pravosuđa, medija i civilnog društva. Predstavnici iz 5 organizacija civilnog društva su govorili o preprekama u delovanju i predstavljanju interesa građana. Pozivaju se donosioci odluka da pravovremeno i u dobroj veri uključuju u procese predstavnike civilnog društva.
Odbor je pohvalio institucije za ispunjavanje merila za otvaranje klastera 4 u procesu pristupanja Srbije EU, čime su stečeni uslovi za otvaranje poglavlja o energetici, transportu i životnoj sredini. Usvojena je Zelena agenda sa čijim sadržajima građansko društvo ne može biti potpuno zadovoljno. Učestali protesti inicirani brigom za zdravu i bezbednu životnu sredinu ukazali su da se zakoni i dalje donose bez konsultacija i uzimanja u obzir interesa građana. Istaknuto je da pitanje energetske tranzicije nije deo socijalnog dijaloga, te da socijalni partneri moraju biti deo ovih politika.
U pogledu socijalnog dijaloga konstatovano je da Socijalno-ekonomski savet, odnosno reprezentativni socijalni partneri nisu u dovoljnoj meri uključeni u pripremu i implementaciju zakonskih propisa i strateških dokumenata. Odbor je pozvao na jačanje kapaciteta za kolektivno pregovaranje, naročito u privatnom sektoru. Upućen je i poziv institucijama da omoguće sprovođenje propisa koji se primenjuju na strane radnike koji su u statusu radne eksploatacije u Srbiji. Odbor traži osigurane uslove za dostojanstven rad i život i za građane Srbije i za radnike iz inostranstva.
Zajednički konsultativni odbor je osnovao Evropski ekonomski i socijalni komitet i njegov rad je predviđen Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju a njegov rad se odvija kroz dva redovna godišnja sastanka.
Deklaracija se može preuzeti na sajtu Evropskog ekonomsko-socijalnog komiteta.
https://www.eesc.europa.eu/en/agenda/our-events/events/12th-meeting-eu-serbia-civil-society-joint-consultative-committee

Rad preko platformi otvara mnoga pitanja, a jedno od najvažnijih je kako zaštititi prava tih radnika i obezbediti im što bolje uslove rada. Ovo deluje kao nemogući poduhvat jer platforme ove radnike ne zapošljavaju, već ih smatraju samo-zaposlenima, što samim tim otežava njihovo sindikalno organizovanje. Međutim, neki sindikati su u tome uspeli.
Evo, primera dobre prakse po zemljama:

• Danski sindikat 3F potpisao je kolektivni ugovor sa aplikacijom Hilfr.dk, platformom za pružanje usluga čišćenja privatnim domaćinstvima. Potpisivanjem ovog ugovora status radnika se promenio. Više nisu bili samo-zaposleni, već ih je platforma zaposlila, čime su njihova prava zaštićena nacionalnim i evropskim Zakonom o radu. Stekli su pravo na penziju, godišnji odmor i bolovanje. Takođe, dogovorena je veća zarada za ove radnike. Ukoliko ima radnika koji žele da ostanu samo-zaposleni, moraće u tu svrhu da podnesu prijavu.
• U Nemačkoj neki kolektivni ugovori omogućavaju radnicima da izaberu da li žele dodatnu zaradu ili kraće radno vreme. Prvi ovakav ugovor je potpisan u decembru 2016. između Sindikata radnika u železnici i transportu (EGV) i nemačke železnice Deutsche Bahn AG. Radnici mogu da biraju da li žele povećanje zarade za 2,6%, kraće radno vreme ili dodatne dane godišnjeg odmora.
• Airtasker je australijska platforma za pretragu i ponudu poslova putem koje mnoga domaćinstva i firme mogu da kontaktiraju ljude koji bi im pružili određene usluge. Usluge koje se traže preko ove platforme kreću se od baštovanstva, dostave i kompjuterske podrške do čišćenja i kućnih popravki. U maju 2017. potpisan je 'istorijski' ugovor sa konfederacijom sindikata NWS, čime se platforma obavezuje da će nastaviti da radi sa sindikatom kako bi obezbedila poštovanje standarda BZR; osiguranje u nivou nadoknada i uspostavila nezavisni sistem rešavanja konflikata koji nadgleda Komitet za pravedan rad. Međutim, činjenica da je ugovor zaključen na dobrovoljnoj bazi donela je sumnju u njegovu efektivnost.
• Švedska transportna mreža Bzzt nudi inovativna, električna vozila klijentima koji žele uslugu po svojoj meri. Radnici na platformi Bzzt su pokriveni granskim kolektivnim ugovorom i imaju iste uslove rada kao i vozači taksija. Ugovore o radu odobrava švedski sindikat transportnih radnika. Kolektivni ugovor potpisan sa poslodavcem ne samo da nudi jednaku moć svima, već je dobro prilagođen gig ekonomiji. Ovo je potpomognuto istančanim karakteristikama švedskog modela industrijskih odnosa: energični socijalni partneri, visok nivo sindikalne učlanjenosti i dugoročna posvećenost socijalnom dijalogu.
• Neke sindikalne organizacije su odlučile da sadržaj kolektivnih ugovora prilagode tekućem kontekstu – naročito integraciji radnika na platformama. U martu 2019. Savez radničkih komisija iz Španije (Confederación Sindical de Comisiones Obreras – CCOO) uspeo je da proširi dejstvo kolektivnog ugovora na ugostiteljstvo (Acuerdo Laboral Estatal de Hostelería – ALEH), na radnike – dostavljače hrane. Inspektorat za rad treba ove radnike da smatra samo-zaposlenima i da uzme u obzir faktore bezbednosti na putu, nemogućnost obavljanja posla usled loših vremenskih uslova, održavanje vozila, a kacige i odeću za rad (jakne, rukavice, obuću) treba da smatra ličnom zaštitnom opremom.
• Voocali je danska tehnološka start-up kompanija koja je napravila platformu za usmene prevodioce koji prevode na daljinu ili izlaze na teren. Kompanija je 2018. potpisala ugovor sa sindikatom HK Privat, čime su pokriveni prevodioci koji platformu koriste kao samo-zaposleni. Ugovorom je uspostavljena adekvatna zarada, kao i uslovi rada. Takođe je dogovoreno da se uslovi rada ne mogu menjati bez prethodnih pregovora sa sindikatom.
• Somos Dinamo je američka onlajn zajednica osmišljena kako bi olakšala kolektivnu akciju radnika na platformama, kao što su Amazon Mechanical Turk. Somos Dinamo je napravio listu dobrih praksi za univerzitetske istraživače, koja pokriva cene i pravilnike ponašanja, i ona je objavljena putem otvorenog pisma koji su potpisali radnici na platformi Amazon Mechanical Turk. Ova zajednica je jako važan forum na kome se radnici sastaju, identifikuju zajedničke interese i osmišljavaju potencijalnu dobru praksu. Somos Dinamo je pokazao da onlajn radnici mogu da se bore za svoje interese i da se čuje njihov jedinstven glas – uprkos tome što su prostorno udaljeni.

Finska vlada planira novi zakon koji će dozvoliti radnicima da vide koliko zarađuju njihove kolege ukoliko posumnjaju da su žrtve diskriminacije, što je način da se smanji razlika u zaradama između muškaraca i žena. Ovaj zakon su kritikovali kako sindikati, koji traže još veću transparentnost, tako i poslodavačke organizacije, koje tvrde da će ovo prouzrokovati još više sukoba na radnom mestu.
Očekuje se da se novi zakon nađe pred parlamentom pre izbora u aprilu 2023. Prema istraživanju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj za 2020. žene u Finskoj zarađuju 17,2% manje od muškaraca. Ovo istraživanje je pozicioniralo Finsku na 37. mesto, daleko iza Norveške na 8.mestu, Danske na 9. i Švedske na 12.
Izveštaj finskog ombudsmana za jednakost iz 2018. pokazao je da su razlozi za donošenje ovog zakona često slični onima u zapadno evropskim zemljama – segregacija tržišta rada na muške i ženske profesije; očevi mnogo ređe uzimaju paternalno odsustvo u odnosu na majke i žene mnogo manje dobijaju unapređenje za razliku od muškaraca.
Najveća poslodavačka organizacija, Finska industrijska konfederacija (EK) prošlog novembra je napustila radnu grupu za transparentnost zarada jer je bila revoltirana brzinom donošenja izmena.
Viši pravni savetnik ove radne grupe je objasnila da bi obavezno objavljivanje detaljnih informacija o pojedinačnim zaradama dovelo do opšte znatiželje i uništilo radnu atmosferu.
Sa druge strane, sindikati i ombudsman za jednakost smatraju da je obavljeno dovoljno istraživanja tokom tri prethodna mandata i da je sada vreme da se dela.
Predsednica Konfederacije sindikata stručnih službi i rukovodilaca, Katarina Murto smatra da smanjenje razlike u zaradama zahteva promenu stava i da je stoga neophodno da se prvo promeni zakon kako bi se promenila kultura.

U Beogradu je 5.11.2021. godine održana 9. redovna sednica NKEU u hibridnoj formi. Deo učesnika je prisustvovao skupu u Domu Narodne skupštine a veći broj članova Konventa mogao je sednicu da prati na zoom platformi.
Ministarka za evropske integracije u Vladi Republike Srbije Joksimović je istakla da je ovogodišnji Izveštaj o napretku Srbije povoljniji od prethodnog uprkos izazovima nastalim usled pandemije koronavirusa i sa prelaskom na novu metodologiju pridruživanja. Premijerka Vlade RS Brnabić je dodala da je u ovogodišnjem Izveštaju, EU ocenila da je Vlada otvorenija prema organizacijama civilnog društva. U sledećoj, 2022. godini minimalna zarada će iznositi 300 evra i sledeći cilj Vlade je da prosečna zarada dostigne iznos od 600 evra. Ekonomska politika će biti fokusirana na zapošljavanje mladih čija nezaposlenost je proteklih godina značajno pala na, i dalje visokih, 20-ak procenata. Šef Delegacije EU u Srbiji Žiofre je ponovio da je Srbiji preporučeno otvaranje dva nova klastera u pregovorima sa Evropskom unijom s obzirom na to da je ispunila prelazna merila za klaster 3 - Konkurentnost i rast i klaster 4 - Zelena agenda i održiva povezanost.
Koordinatorka Konventa Dragojlović je istakla da se svakog meseca održava sednica NKEU sa premijerkom i da je živ dijalog institucija i organizacija civilnog društva neophodan u procesu pristupanja Srbije EU.
Koordinatorka Radne grupe 17 (za poglavlje 2 Sloboda kretanja radnika i 19 Socijalna politika i zapošljavanja) Nataša Vučković je izvestila o stanju socijalno-ekonomskih prava u Srbiji kroz prizmu Izveštaja o napretku EU i članica RG17. Upozorila je na kašnjenje segmenata evropskih reformi, te na primer u Akcionom planu za Poglavlje 19 bilo donošenje Zakona o radu, Zakona o BZR, Zakona o štrajku, Zakona o socijalnoj zaštiti.
Ekonomski napredak zemlje je vidljiv ali četiri elementa nisu ispunjena u oblasti društvenog napretka: nema borbe protiv korupcije; slabost institucija; siromaštvo građana; slabost dijaloga i demokratskih procedura. Istovremeno je veliki broj pitanja i ciljeva održivog razvoja sadržan u ovim pregovaračkim poglavljima: obrazovanje, rodna ravnopravnost, borba protiv siromaštva, dostojanstven rad, jednak pristup zdravstvenim ustanovama, osnaživanje položaja devojčica i žena posebno iz ranjivih društvenih grupa i drugi.
Istakla je slabost institucija koje nisu u stanju da odgovore na potrebe i zahteve građana u ostvarivanju njihovih prava, što se ogleda u 84% opravdanih zahteva građana Povereniku za informacije od javnog značaja. Ocenila je da je Socijalno-ekonomski savet ne učestvuje na odgovarajući način u donošenju zakona a ni nadležnosti Inspektorata za rad još uvek nisu usaglašene sa konvencijama Međunarodne organizacije rada.
Ispred Radne grupe 17 u čijem radu učestvuje i Savez samostalnih sindikata Srbije, iznela je preporuke za reviziju Akcionog plana za Pregovaračko poglavlje 19 s obzirom na to da se kasni sa usvajanjem svih zakona predviđenih za 2021. godinu: da se donesu sve strategije kojima je istekao rok; da se što pre donese Strategija o smanjenju siromaštva; potrebna je reforma politike zapošljavanja i socijalne politike tako da budu utemeljeni na Evropskom stubu socijalnih prava; i da se ponovo uspostavi Platforma za praćenje Programa ekonomskih reformi (ERP) i Programa reformi politike zapošljavanja i socijalne politike (ESRP).

Novi Zakon o radu koji je nedavno usvojio portugalski parlament radnicima na dalјinu u toj zemlji omogućava uspostavljanje zdraviju ravnotežu između posla i privatnog života.
Nova pravila odgovor su na eksploziju rada kod kuće koja je nastala kao rezultat pandemije KOVID-19, saopštila je portugalska vladajuća Socijalistička partija.
Tako bi poslodavci mogli da se suoče sa kaznama za kontaktiranje radnika van radnog vremena. Kompanije će, takođe, morati da pomognu u plaćanju troškova nastalih radom na dalјinu, kao što su veći računi za struju i internet. Ali izmene i dopune zakona o radu imaju ograničenja: neće se primenjivati na kompanije sa manje od deset zaposlenih.
Kompanije se sada mogu suočiti sa kaznama za kontaktiranje radnika van njihovog uobičajenog radnog vremena. Poslodavcima je takođe zabranjeno da prate svoje zaposlene dok rade kod kuće. Međutim, portugalski poslanici su odbili predlog da se uklјuči takozvano "pravo na isklјučenje" - zakonsko pravo na isklјučivanje poruka i uređaja u vezi sa radom van radnog vremena. Kompanije sada takođe moraju da doprinesu troškovima koje su radnici imali kao rezultat prelaska na rad na dalјinu. Ovo može uklјučivati račune za struju ili internet, ali ne i za vodu. Poslodavci mogu ove troškove otpisati kao poslovni trošak. Nova pravila su dobra vest i za roditelјe male dece. Oni imaju pravo da rade od kuće bez prethodnog dogovora sa poslodavcima, sve dok njihovo dete ne napuni osam godina.
Mere za borbu protiv usamlјenosti takođe su uklјučene u pravila rada na dalјinu, pri čemu se očekuje da kompanije organizuju sastanke licem u lice najmanje svaka dva meseca. Portugalija je bila prva evropska zemlјa koja je u januaru ove godine promenila svoja pravila rada na dalјinu kao direktan rezultat pandemije KOVID-19. Privremena pravila učinila su rad na dalјinu obaveznom opcijom – uz nekoliko izuzetaka – i obavezala poslodavce da obezbede neophodne alate za obavlјanje posla kod kuće.
Ali „dok je rad na dalјinu tokom pandemije mnogima doneo novu fleksibilnost, pitanja kao što je nejednak pristup IT opremi pokazala su potrebu da se umeša vlada. Izgradnja zdrave kulture rada na dalјinu takođe može doneti druge koristi Portugaliji. Smatramo Portugaliju kao jedno od najbolјih mesta na svetu za digitalne nomade i radnike na dalјinu koji biraju da žive u našoj zemlјi“, rekla je portugalska ministarka rada i socijalnog osiguranja, Ana Mendeš Godinjo, na konferenciji Veb samita u Lisabonu prošle sedmice.

Na upravo završenom Klimatskom samitu Ujedinjenih nacija u Glazgovu 30 država potpisalo je Deklaraciju obavezujući se na strategije koje radnicima, privredi i zajednicama obezbeđuju podršku u procesu tranzicije država na čistiju ekonomiju.
Deklaracija o pravednoj tranziciji zasnovana je na potrebi da niko ne bude ostavljen tokom tranzicije na ekonomije sa nultom emisijom ugljen-dioksida, posebno radnici u sektorima, gradovima i regionima sa ugljenično-intenzivnom industrijom i proizvodnjom. Smernice za pravednu tranziciju MOR iz 2015. godine poslužile su kao osnova, pozivanjem na dobro vođene održive ekonomije i društva, dostojanstven rad za sve, društvenu inkluziju i iskorenjivanje siromaštva. Koraci u ispunjavanju Deklaracije su sledeći:

1. Podrška radnicima u tranziciji na nova radna mesta.
2. Podrška socijalnom dijalogu i uključivanju socijalnih partnera
3. Razvoj ekonomskih strategija uz druge oblike podrške ekonomiji i privredi pored insistiranja na čistoj ekonomiji
4. Promovisanje lokalnog, inkluzivnog i dostojanstvenog rada
5. Podrška ljudskim pravima u globalnim lancima snabdevanja i važnost izgradnje klimatske otpornosti
6. Podnositi izveštaje o napretku u pravednoj tranziciji.

Generalna sekretarka Međunarodne konfederacije sindikata Šaran Barou prilikom objavljivanja Deklaracije na Samitu je rekla da je “u toku trka sa vremenom za održivu budućnost i za ljude i za planet. Sindikati su posvećeni klimatskoj akciji kroz pravednu tranziciju – radnici i zajednice ne smeju biti ostavljeni.” Posebno je istakla da su neophodni planovi za radna mesta na nivou država i preduzeća ispregovarani kroz socijalni dijalog i u skladu sa Smernicama MOR za pravednu tranziciju.
Na Samitu se više od 40 zemalja i više od 100 zemalja obavezalo da će prestati da koristi ugalj. Ugalj je najveći pojedinačni uzrok klimatskih promena, dok za naftu i gas kao druga fosilna goriva, nisu postavljena ograničenja.

O položaju mladih nezaposlenih i radnika u Srbiji, migracijama u regionu i sindikalnim aktivnostima namenjenim mladima, u podkastu sa Šonom Bader-Blau, izvršnom direktorkom Američkog centra za radničku solidarnost, razgovarala je stručna saradnica u Međunarodnom odeljenju SSSS Bojana Bijelović Bosanac.
Solidarity Center AFL-CIO u Srbiji podržava projekat u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu koji Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS "Nezavisnost" sprovode u 6 gradova.
( Podkast AFL-CIO )

Sedište Generalne konfederacije rada Italije (CGIL) u Rimu napadnuto je i devastirano u subotu 9. oktobra, tokom demonstracija organizovanih protiv uvođenja zelenih propusnica.
Ekstremne desničarske grupe koje se protive obaveznoj vakcinaciji, upale su u zgradu CGIL-a i napravile pustoš u kancelarijama. Ovaj vandalski čin okarakterisan je kao podli napad na demokratiju i na italijanske sindikate i naišao je na osudu brojnih sindikata Evrope i celog sveta. Vođe grupe Forza Nuova uhapšene su zbog vođenja nasilnih akcija.
Premijer Italije posetio je kancelarije CGIL kako bi se sastao sa rukovodstvom i pokazao svoju solidarnost. Italijanske kolege iz sve tri centrale (CGIL, CISL UIL) odmah su se odlučile na snažnu zajedničku reakciju i planiraju organizovanje demonstracija u subotu 16.oktobra u Rimu, sa zahtevom za raspuštanje fašističkih organizacija, poručujući da će evropski sindikati ostati zajedno kako se nikad više ne bi ovako nešto ponovilo.

Međunarodna konfederacija sindikata (MKS) smatra da radna mesta i puna zaposlenost moraju biti prioritet svih vlada u svetu, jer se time obezbeđuje osnova za ekonomsku sigurnost i socijalnu pravdu.
Zato će MKS, uoči 7. oktobra - Svetskog dana dostojanstvenog rada, pozvati vlade da izrade planove zapošlјavanja s obzirom na to da je više od 200 miliona radnih mesta izgublјeno zbog pandemije, još stotinu miliona je još uvek u opasnosti, dok veliki broj nezaposlenih, među kojima velika većina žena, napušta tržište rada.
MKS traži 575 miliona radnih mesta i formalizacija najmanje polovine neformalnih poslova do 2030. godine, jer je to „jedini način da se postigne cilј 8 održivog razvoja UN -a, a postizanje tog cilјa je klјuč za postizanje drugih cilјeva održivog razvoja“.
Ta svetska organizacija poziva vlade da sednu za sto sa sindikatima, poslodavcima i drugima kako bi po hitnom postupku postavili ambiciozne cilјeve za otvaranje i zadržavanje radnih mesta. A onda oni moraju ispuniti te cilјeve osiguravajući otvaranje radnih mesta povolјnih za klimu, kako bi stabilizovali planetu i ostvarili ekonomiju bez uglјenika.
Moramo se snažno usredsrediti na zapošlјavanje u vitalno važnom sektoru nege i u infrastrukturi. Potražnja za našim poslovima je dostižna, posebno ako vlade sprovode poreske politike koje su pravične. Umesto što se malom broju lјudi dozvolјava da gomilaju stotine milijardi dolara izbegavajući porez, taj prihod bi mogao da pokrene otvaranje novih radnih mesta.
Globalno tržište rada je poremećeno. Vlade su propustile da regulišu rad i izgubile su iz vida cilј pune zaposlenosti. Rad je još nesigurniji nego što je bio pre pandemije, a to zahteva promenu pravila kako bi lјudi bili zaštićeni od sve veće eksploatacije i sve veće nesigurnosti.
Radna mesta su apsolutno klјučna za oporavak i izgradnju globalne otpornosti za suočavanje sa pandemijom i drugim pretnjama po opstanak. Otvaranje radnih mesta je glavni zadatak u Novom društvenom ugovoru, zajedno sa pravima, socijalnom zaštitom, jednakošću i inkluzijom. Svetski dan dostojanstvenog rada naglasiće poziv “Pravda za radna mesta“ (Just jobs), a kako se ističe u kampanji, za rešavanje krize neformalnosti, izjavila je Šaran Barou, generalna sekretarka MKS-a.

Predsednik SSS Srbije, Ljubisav Orbović razgovarao je danas sa predstavnicima delegacije Unije rada Italije za regiju Rim i Lacio, koju čine Alberto Ćivika, generalni sekretar i Davide Dorino iz Međunarodnog odeljenja. Kolege iz Italije borave u poseti SSS Beograda i ucestvuju u radu Međunarodne konferencije. Sastanku su prisustvovali predsednik SSS Beograda Dragan Todorović i sekretar Željko Karalejić. Predsednik Orbović upoznao je prisutne sa aktuelnom epidemioloskom situacijom u zemlji, merama koje preduzima Vlada Republike Srbije, izazovima sindikata u zaštiti interesa i prava radnika, kao i ekonomskim posledicama koje pandemija ostavlja na zaposlene i društvo u celini.

Po rečima predstavnika UIL-a, epidemiološka situacija u Italiji se stabilizuje i vakcinisano je 72% stanovništva, iako je javnost po pitanju izbora izmedju zdravlja i ekonomije politički podeljena. Zemlja ubrzava oporavak koji je trenutno 6% i najveći od vremena Drugog svetskog rata, a Vlada Italije najavljuje reforme u oblasti penzionog i poreskog sistema, čije će posledice osetiti zaposleni.

Danas je u Beogradu otpočela sa radom trodnevna Međunarodna konferencija sindikata glavnih gradova Zapadnog Balkana, koju organizuje Savez samostalnih sindikata Beograda u saradnji sa Regionalnom kancelarijom fondacije „Fridrih Ebert“ za Srbiju i Crnu Goru. Tema konferencije je „KOVID-19, promene u svetu rada – uloga sindikata i prilagođavanje sindikalnog delovanja za vreme i posle pandemije“. Učestvuju predstavnici sindikata iz Albanije, Severne Makedonije, Crne Gore i Republike Srpske, kao i predstavnici granskih sindikata na nivou grada Beograda. Gosti konferencije su predstavnici Unije rada Italije za regiju Rim i Lacio, kancelarija fondacije Fridrih Ebert u Beogradu i Sarajevu i predstavnik SES-a Beograda.
U uvodnom delu predsednik SSS Beograda, Dragan Todorović, pozdravio je prisutne, a zatim su se skupu obratili direktor Regionalne kancelarije fondacije Fridrih Ebert za Srbiju i Crnu Goru, u Beogradu, Maks Brandl, kao i predstavnik kancelarije fondacije u Sarajevu, Ralf Melcer i predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta Beograda, Andreja Mladenović.
Otvaranju konferencije prisustvovao je i predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav Orbović, koji je tom prilikom naglasio da je SSS Beograda ušao u mrežu glavnih gradova na nivou Evrope, što predstavlja dobru priliku za razmenu iskustava i specifičnosti funkcionisanja glavnih gradova, naročito u vreme pandemije, a u cilju jačanja organizacije i društva u celini. Predsednik Orbović pozdravio je ideju povezivanja sindikata glavnih gradova regiona, izražavajući nadu da će se ona proširiti i na sindikate ostalih glavnih gradova.

Na vanrednom sastanku Izvršnog odbora Evropske konfederacije sindikata (EKS), održanom 9.9.2021, razmatrani su uslovi rada preko platformi. Pošto pandemija KOVID-19 i dalje traje, i u Srbiji se povećao broj ljudi koji na ovaj način zarađuju za život, što ovo pitanje čini još aktuelnijim.
U svom odgovoru na drugu fazu konsultacija socijalnih partnera o izazovima sa kojima se suočavaju radnici koji rade preko platformi EKS se slaže sa opštim ciljem Evropske komisije da ti radnici dobiju dostojanstvene uslove rada i da Evropski stub socijalnih prava bude smernica evropske politike i zakonodavnih aktivnosti u oblasti zapošljavanja.
Međutim, ono čemu se EKS protivi je odvajanje rada preko platformi kao posebnog oblika rada koji treba regulisati posebnim pravilima za zapošljavanje i socijalno osiguranje. Na kraju, sve se svodi na potrebu da ti radnici budu zaštićeni primenom zakona i jednakog tretmana. EKS se još zalaže za to da platforme budu što lakše identifikovane kao poslodavci i da shodno tome ispunjavaju svoje obaveze. Platforme treba da budu odgovorne po pitanju rada, poreza na prihod, finansiranja socijalne zaštite, bezbednosti i zdravlja na radu, dubinske analize poslovanja i korporativne društvene odgovornosti. Svaki pokušaj da se ovi radnici klasifikuju kao zaposleni, ali bez obaveze poslodavca, doveo bi do stvaranja lažnih posrednika između radnika i platforme.
Iako se EKS u načelu slaže sa analizom Evropske komisije o izazovima sa kojima se suočavaju oni koji rade preko platformi, nigde se detaljno ne spominje potreba da se ovim radnicima obezbedi dostojanstvena zarada, što bi trebalo da se reguliše kroz nacionalne zakone ili kolektivno pregovaranje. Rad preko platformi treba da bude tako regulisan da radnicima obezbedi ista prava i zaštitu kao i svim ostalim radnicima, a ne da oni budu svrstani u zasebnu kategoriju.
Treba obratiti posebnu pažnju na to da platforme u svojim strategijama zagovaranja često koriste argument da je rad preko platformi toliko šarolik i razuđen da jedno rešenje za sve ne bi bilo moguće. EKS je protiv ovoga jer je do sada Zakon o radu i/ili socijalni dijalog uspeo da reguliše i heterogene oblike rada i u radu preko platformi ne postoji ništa strukturalno novo što bi sprečilo postojeće principe Zakona da regulišu ovu društvenu pojavu. Napominje se i da su u većini slučajeva, nakon provere preovlađujućih okolnosti, sudovi klasifikovali radnike preko platformi kao radnike.
Na kraju, EKS podržava potrebu da se sprovede nezavisno naučno istraživanje u ovoj oblasti i da evropski organi prate rad platformi kako bi se garantovalo poštovanje Zakona o radu i fiskalnih obaveza.

„Sindikati kroz izazove prošlosti i budućnosti“ naziv je knjige čija je promocija sinoć održana u tržnom centru Rajićeva, a čiji su autori Jelena Ranković, novinarka i Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca. Ideja o objavljivanju knjige potekla je iz Zastave namenski proizvodi, današnje Zastave oružje, najstarije fabrike metalskog kompleksa na Balkanu, a njeno objavljivanje finansijski je podržao Međunarodni centar Olof Palme.
Knjiga je metaforična priča o jednom društvu čiji razvoj obeležavaju česti padovi, zanimljiva zabeleška duha jednog vremena i slika uloge sindikata kroz decenije koje su iza nas. Pisana je u vidu zapisa autentičnih svedočenja iskusnih sindikalaca, ljudi koji govore o iskrenim nastojanjima da se očuva bar deo statusa koji su radnici imali u prethodnom društvenom uređenju.

Predstavnici reprezentativnih sindikalnih centrala Slovenije zatražili su povlačenje predloženog amandmana na Zakon o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju, koji je Ministarstvo zdravlјa uputilo na javnu raspravu, a koja će trajati do 6.avgusta. Nije li to osveta sindikatima zbog javne kritike vlade i ignorisanja socijalnog dijaloga?
U ime reprezentativnih sindikalnih centrala, predsednik Konfederacije sindikata Slovenije Pergam, Jakob Počivavšek, predstavio je klјučne argumente za sindikalno protivlјenje zakonu. Rekao je da treba usvojiti novi zakon, ali da on treba da sledi cilјeve koji se razlikuju od predloženih promena. Istakao je da promene do sada nisu blokirali sindikati, već organizacije poslodavaca.
„Ogorčeni smo što umesto ozbilјne reforme na stolu imamo promene vlade koje ne rešavaju nijedan od navedenih problema, ali imaju samo dva cilјa - izuzimanje predstavnika zaposlenih i osiguranika iz uprave Zavoda za zdravstveno osiguranje i mogućnost da ministar zdravlјa uskrati bilo koju odluku zavoda ako oceni da nije u skladu sa usvojenom politikom. Očigledna je osveta sindikatima zbog javnog izražavanja kritike vlasti zbog ignorisanja socijalnog dijaloga u izradi i donošenju zakona. To je osveta skupštini Zavoda za zdravstvenu zaštitu Slovenije, kao najvišem upravnom telu zdravstvenog osiguranja zbog negativnog stava prema predlogu socijalne kapice i prema autonomiji zavoda koja se obezbeđuje učešćem poslodavaca i zaposlenih (radnika) u upravlјanju njihovim sredstvima” - dodao je Počivavšek.
Predsednik Konfederacija sindikata javnog sektora, Branimir Štrukelј rekao je da planirane promene isklјučuju samo sindikate, a ne sve socijalne partnere. Vlada želi u potpunosti ukloniti predstavnike radnika iz institucije, a samo malo smanjuje uticaj poslodavaca.
„Oni žele da isklјuče predstavnike radnika iz odlučivanja o klјučnim pitanjima u organima organizacija u kojima radnici doprinose polovini novca“- smatra Štrukelј. Upravo ovaj način isklјučivanja potvrđuje da se vlada želi osvetiti sindikatima i radnicima. „Možemo samo da nagađamo gde će se dogoditi sledeći napad na sindikalna prava“, dodao je Počivavšek.
Sindikati nisu ni pozvani na sastanak ministara zapošlјavanja i socijalne politike. Međutim, sastali su se sa evropskim komesarom za radna mesta i socijalna prava, Nikolasom Šmitom i generalnim sekretarom Evropske konfederacije sindikata, Lukom Visentinijem. Štrukelј je rekao da su njihovi sagovornici upozoreni da problemi u Sloveniji nisu prisutni samo u oblasti vladavine prava i pritiska na medije, već da su podjednako ozbilјna kršenja prisutna u urušavanju socijalnog partnerstva i participativne demokratije, kao jedne od klјučnih vrednosti EU. Prema rečima predsednika ZSSS-a, objašnjeno im je šta se dešavalo u Sloveniji i informisani su o pokušajima uništavanja sindikata izuzećem iz zakonodavnih postupaka, što je i odgovornost provladinih medija. Obećano im je da će socijalni dijalog biti visoko na dnevnom redu Evropske komisije. Stoga se u sledećim preporukama mogu očekivati kritike Slovenije u vezi sa socijalnim dijalogom.

Evropska komisija je juče usvojila paket predloga kako bi EU politike klime, energetike, korišćenja zemlјišta, transporta i oporezivanja učinila pogodnim za smanjenje emisije gasa staklene bašte do 2030. godine bar za 55 odsto, u poređenju sa nivoima iz 1990.
Postizanje smanjenja emisije u narednoj deceniji od presudnog je značaja za Evropu, jer bi time postala prvi klimatski neutralan kontinent na svetu do 2050. godine i Evropski zeleni posao bi postao stvarnost.
Međutim, za IndustriAl Evropa (Sindikat industrijskih radnika koji okuplјa 7 miliona članova u 180 sindikata na nivou 38 evropskih zemalјa) paket „Fit for 55“ predstavlјa dramatično ubrzanje dekarbonizacije EU. Ove mere najviše utiču na industriju i njenu radnu snagu. IndustriAl Evropa je razočaran što, uprkos nekim zanimlјivim inicijativama, paket “Fit for 55“ ne uklјučuje nove mere ili značajne resurse koji će osigurati da tokom ubrzane dekarbonizacije EU radnicima bude garantovana pravedna tranzicija.
U poslednje vreme skoro svakodnevne ekstremne vremenske prilike podsećaju nas da je nauka u pravu: klimatske promene su već tu i budućnost naše industrije mora biti klimatski neutralna. Međutim, gde je pravni okvir za predviđanje promena? Gde je program Pravedne tranzicije za sve radnike obuhvaćene Zelenim ugovorom (sa resursima, aktivnom politikom tržišta rada i socijalnim dijalogom)?
„Paket Fit for 55 je prekretnica u evropskoj klimatskoj politici, koja predviđa klimatsku neutralnost do 2050. godine. Kao rezultat toga promeniće se stotine hilјada radnih mesta. Gde je socijalna dimenzija u ovom paketu kako bismo se osigurali da predvidimo promene koje dolaze i izbegnemo tehnološke viškove i socijalnu štetu? Radnici u našim energetski intenzivnim industrijama, automobilskoj i ekstraktivnoj industriji zabrinuti su u vezi sa tim šta će sve ovo značiti za njihovu budućnost. IndustriAl Evropa će i dalјe tražiti snažnu socijalnu agendu i program zapošlјavanja u klimatskoj politici, promovišući otvaranje i održavanje kvalitetnih radnih mesta i mere za ublažavanje negativnih uticaja. „Zeleni ugovor može biti uspešan samo ako će biti i socijalni ugovor“, ponovlјeno je nekoliko puta tokom protekle godine. Zahtevamo da ne ostane prazan slogan“, izjavio je Lik Triangl, generalni sekretar IndustriAl Evropa.
Industrijski radnici u najmanju ruku zahtevaju da dekarbonizacija ne bude postignuta deindustrijalizacijom. Umesto toga, paket mora voditi ka transformaciji industrija, a ne brutalnom restrukturiranju. Kreatori politike takođe moraju osigurati da brzinu ne brkamo sa žurbom i da revidirano zakonodavstvo o klimi mora uzeti u obzir vreme potrebno za transformisanje naše industrije u svim regionima. Paket mora kreirati okruženje tako da omogući dekarbonizaciju, uklјučujući dekarbonizovanu električnu energiju, infrastrukture, tržište, investicije ili kvalifikovanu radnu snagu. Mora voditi ka jakim lancima vrednosti u proizvodnji obnovlјive i dekarbonizovane energije i opreme, vozila sa nultom i niskom emisijom, baterija, čistog vodonika, kružnoj ekonomiji, održivoj biomasi, geološkom skladištenju/ upotrebi uglјen-dioksida.
Klimatski i socijalni cilјevi moraju ići ruku pod ruku. IndustriAl Evropa pozdravlјa snažnu klimatsku ambiciju, ali suština je da ovaj paket to delimično prevodi u instrumente regresivne politike.
„Paket će ubrzati transformaciju naše industrije, ali neće biti pravedne tranzicije ako dekarbonizacija znači deindustrijalizaciju. Ovo je najveća industrijska promena u modernoj istoriji sa implikacijama na radnike u celoj našoj ekonomiji - potreban nam je pravni okvir za predviđanje promena sa odgovarajućim resursima koji osiguravaju da je ovo pregovarana tranzicija - uravnotežena tranzicija - pravedna tranzicija. Ako želimo da izgradimo socijalnu prihvatlјivost potrebnu za postizanje klimatske neutralnosti za 3 decenije, na radnike se mora gledati kao na aktere promena, a ne na pasivne primaoce politike” - rekla je Judit Kirton-Darling, zamenik generalnog sekretara za IndustriAl Evropa.
Juče je ovaj važan paket zakona izašao iz ruku Evropske komisije - sad je odgovornost na nacionalnim vladama i članovima Evropskog parlamenta da osiguraju postizanje balansa i da opravdana zabrinutost radnika o pravednoj tranziciji bude transponovana u zakonodavni okvir primenjen na radnim mestima širom Evrope. IndustriAl Evropa će se sa svojim članovima angažovati na dalјoj analizi paketa i konstruktivnom doprinosu političkom procesu. Kompas sindikata je potreba da se osigura pravedna tranzicija za industrijske radnike tokom izgradnje klimatski neutralne EU do 2050. godine.

Nedavno objavlјen Globalni indeks prava Međunarodne konfederacije sindikata 2021, pokazuje koliko su daleko otišle neke vlade i poslodavci da iskoriste pandemiju Kovid-19 kako bi napali prava radnika.
Ovo osmo izdanje Indeksa rangira 149 zemalјa po njihovom poštovanju prava radnika. Po prvi put ima interaktivnu platformu na kojoj se slučajevi kršenja prava i nacionalne ocene mogu pratiti po zemlјama i regionima i koja pruža jedinstvenu bazu podataka ove vrste. (https://www.globalrightsindex.org/en/2021)
Dok su lјudi radili na prvoj liniji u zdravstvenoj krizi, pružajući osnovne usluge kako bi ekonomije i zajednice funkcionisale, indeks dokumentuje sramno prozivanje vlada i kompanija zbog toga što slede politiku protiv radnika.
U Južnoj Africi, kompanija Volksvagen otpustila je sindikalce zbog „podsticanja“ radnika da prestanu sa radom nakon što su otkrili veliki broj onih koji su pozitivni na Kovid-19. Falabela, multinacionalna kompanija u maloprodaji, otpustila je 22 radnika u skladištu u Peruu, koji su zatražili zaštitu zdravlјa i bezbednosti protiv virusa. U Kambodži je služba za upravlјanje aerodromima zaustavila kolektivne pregovore zbog pandemije, omogućavajući kompaniji da jednostrano uvede obustavu rada na sva tri aerodroma.
Zabeležen je zapanjujući porast broja zemalјa u kojima su vlasti ometale registraciju sindikata, sa 89 zemalјa 2020. na 109 u 2021. godini - uklјučujući državnu represiju nad aktivnostima nezavisnih sindikata u Belorusiji, Egiptu, Salvadoru, Jordanu, Hong Kongu, Kirgistanu i Iraku.
Deset najgorih zemalјa za radnike u 2021. godini ostaju Bangladeš, Brazil, Kolumbija, Egipat, Honduras, Filipini, Turska i Zimbabve, prvi put Belorusija i Mijanmar. Devet zemalјa je zabeležilo pogoršanje rejtinga: Belgija, Kanada, El Salvador, Haiti, Mađarska, Jordan, Malezija, Mijanmar i Slovačka. Pet novih zemalјa prvi put je ocenjeno 2021. godine: Jermenija, Gabon, Gvineja, Kirgistan i Niger.
Ovogodišnji Indeks pokazuje da su se u nekoliko klјučnih mera pogoršala prava radnika, pa je tako 87 posto anketiranih zemalјa prekršilo pravo na štrajk. Štrajkovi u Belorusiji, Indoneziji i na Filipinima, koji se protive autoritarnim vladama, a u Mijanmaru protiv vojne hunte, naišli su na brutalnu represiju.
Skoro 80 posto zemalјa prekršilo je pravo na kolektivno pregovaranje. U svim regionima kolektivno pregovaranje je ugroženo i iskorišćeno je od strane autoritarnih vlada u Belorusiji, Brazilu, Hondurasu, Mađarskoj i Hong Kongu. Sedamdeset i četiri posto zemalјa ne dozvolјava osnivanje sindikata i učlanjivanje u sindikat. Radnici su se suočili sa nasilјem u 45 zemalјa, a sindikalci su ubijeni u šest zemalјa: Brazilu, Kolumbiji, Gvatemali, Mjanmaru, Nigeriji i Filipinima. Samo u Kolumbiji ubijena su 22 sindikalca. Broj zemalјa gde su sloboda govora i okuplјanja zabranjeni porastao je od 56 u prošloj na 64 u ovoj godini. Ekstremni slučajevi su Hong Kong i Mijanmar.
Novi zabrinjavajući trend je porast nadzora nad radnicima i napadi na pravo na privatnost. Otkriveno je da u SAD-u Fejsbuk i Gugl koriste ilegalne ili mutne aktivnosti nadzora. Amazonov nadzor nad radnicima u Evropi i SAD postao je globalni skandal.
U ovom mraku ima malo svetlosti. Postoje dokazi da erozija prava radnika nije neizbežna - to je izbor. Šest zemalјa je popravilo rejting, uklјučujući Boliviju, Grčku, Meksiko, Panamu, Sudan i Togo. Pozitivan razvoj zakonodavstva uklјučuje predloženi Zakon o zaštiti prava na organizovanje u SAD-u i procese za zakonodavstvo u vezi dubinske analize u Evropskoj uniji, kako bi se kompanije primorale da poštuju procedure.
Ali, biće potrebno i više od ovoga da se obnovi poverenje koje su urušile represivne vlade i nasilne kompanije. Potreban je novi socijalni ugovor, sa dobrim poslovima, pravima, socijalnom zaštitom, jednakošću i inkluzijom.
Radnici su tokom globalne pandemije držali na okupu zajednice. Kada su napadnuti, lišeni prava i zaštite, oni ne mogu da se brinu o ekonomiji, a vlade ne mogu da ignorišu rizik i štetu nanetu našim demokratijama i ekonomijama.

Grupa rumunskih sindikalaca juče je završila četvorodnevni neprekidni protest između Bukurešta i Brisela zbog niskih plata koje primoravaju njihove sugrađane na slična putovanja kako bi pronašli posao dostojan čoveka.
„Karavan socijalnih prava“, koga čine 13 članova sindikata Kartel Alfa, krenuo je u petak na put od više od 2.000 kilometara, zaustavlјajući se u Budimpešti, Beču, Minhenu i Luksemburgu, da bi uz podršku lokalnih sindikata organizovao proteste ispred rumunskih ambasada.
Karavan, koji se sastoji od dva automobila i kombija obloženog sindikalnim zastavama i plakatima koji ističu protest, stigao je juče u sedište EKS-a u Briselu. Popodne je ova rumunska sindikalna delegacija održala sastanak sa Evropskom komisijom, kako bi naglasila kako ekonomski rast u Rumuniji tokom poslednje decenije nije rezultirao bolјim kvalitetom života radnika.
BDP po stanovniku u Rumuniji sada iznosi 72% proseka EU, ali plata rumunskih radnika iznosi samo 28% proseka EU

• Minimalna zarada je samo 281 € mesečno, a troškovi života 572 € mesečno
• Trećina rumunskih radnika prima minimalnu zaradu, pokrivenost kolektivnim ugovorima danas je u Rumuniji u kolapsu (postoji samo 800 kolektivnih ugovora, dok ih je 2010. bilo 22.000)
• Produktivnost rada iznosi 65% proseka EU, ali rumunski radnici dobijaju mnogo manji udeo u BDP-u u čijem stvaranju učestvuju (38%) nego u ostatku EU (47,8%)

Više od četiri miliona rumunskih građana napustilo je svoju zemlјu u potrazi za bolјim životom, iako poslodavci migrante često koriste kao jeftinu radnu snagu.
Da bi preokrenula ovaj trend, delegacija je pozvala Komisiju da donese snažnu Direktivu o fer minimalnim platama i kolektivnom pregovaranju, kojoj se usprotivila njihova vlada i da u potpunosti sprovede obećanja evropskog stuba socijalnih prava.
„Poruka koju šalјemo na evropskom nivou govori o potrebi i hitnosti Rumunije da usvoji građanski orijentisane javne politike, kroz razvojnu politiku koja napušta model niskih plata i eksploatacije radnika. Potrebna nam je ekonomija koja funkcioniše za sve, ne samo za nekolicinu, i da se ekonomski rast odražava podjednako u džepovima građana i kvalitetu javnih usluga, a ne samo kod onih koji su u vrhu vlade“, izjavio je Petru Dandea, generalni sekretar sindikata Kartel Alfa, jedan od učesnika karavana.
„Više od 14 godina nakon pridruživanja, koristi od članstva Rumunije u EU još uvek uživa malobrojna elita, dok su milioni zaposlenih lјudi prisilјeni da napuste svoju zemlјu da bi pronašli pristojan posao. Rumunski radnici došli su u Brisel da kažu da je dosta i da njihova situacija zahteva hitnu potrebu za snažnom direktivom EU o odgovarajućim minimalnim platama i više kolektivnih pregovora. Komisija se s pravom suprotstavila državama članicama koje su u prošlosti zloupotreblјavale fondove EU i sada mora da obezbedi da se 14 milijardi evra datih Rumuniji kroz fond za oporavak zaista koristi za otvaranje pristojnih radnih mesta i podizanje nivoa socijalnih prava. Inače će putovanje od 2.000 kilometara koje su ove nedelјe napravili rumunski sindikalci ponoviti milioni radnika tokom narednih godina“, saopštio je Luka Visentini, generalni sekretar EKS-a, koji se pridružio delegaciji na sastanku sa Evropskom komisijom.

Pandemija KOVID-19 pokazala je koliko su zdravlje i bezbednost na radu presudni za zaštitu zdravlja radnika, funkcionisanje našeg društva i kontinuitet ekonomskih i socijalnih aktivnosti. U tom kontekstu, Evropska komisija je potvrdila svoju posvećenost ažuriranju pravila o bezbednosti i zdravlju na radu novim Strateškim okvirom EU o bezbednosti i zdravlju na radu 2021-2027, koji je usvojen 28.juna 2021. godine. U njemu se navode ključne akcije potrebne za poboljšanje zdravlja i bezbednosti radnika u narednim godinama, u radnom okruženju koje se naglo menja. Okvir podrazumeva predviđanje promena i upravljanje njima, bolju prevenciju nesreća na radu i profesionalnih bolesti i povećanje pripravnosti za eventualne buduće zdravstvene krize.
Kako su KOVID-19, digitalizacija i zelena tranzicija doveli do nezabeleženih promena u prirodi posla, mestima i načinima rada, novim okvirom se želi postići mobilizacija institucija EU-a, država članica, socijalnih partnera i drugih aktera na rešavanju glavnih prioriteta u ovoj oblasti. EU Agencija za bezbednost i zdravlje na radu (EU-OSHA) igraće ključnu ulogu u primeni okvira, olakšavanjem aktivnosti, saradnje i razmene unutar svoje mreže partnera, podržavanjem kulture prevencije na radnim mestima u EU i šire. Aktivnosti koje predviđa okvir pomoćiće smanjenju troškova zdravstvene zaštite i podržati preduzeća, uključujući mala i srednja preduzeća, da postanu produktivnija, konkurentnija i održivija.
Novi Strateški okvir fokusira se na tri ključna cilja:

1. Predviđanje i upravljanje promenama u novom svetu rada - da bi osigurala bezbedna i zdrava radna mesta tokom digitalnih, zelenih i demografskih promena, Komisija će revidirati Direktivu o radnim mestima i Direktivu o opremi za displej ekran i ažurirati zaštitna ograničenja o upotrebi azbesta i olova. Pripremiće inicijativu na nivou EU koja se odnosi na mentalno zdravlje na radu koja procenjuje hitna pitanja u vezi sa mentalnim zdravljem radnika i daje smernice za delovanje.
2. Poboljšanje prevencije bolesti i nezgoda povezanih sa radom - ovaj strateški okvir promovisaće pristup „nulte vizije“ u cilju sprečavanja smrtnih slučajeva vezanih za radno mesto u EU. Komisija će takođe ažurirati pravila EU o opasnim hemikalijama u borbi protiv raka, reproduktivnih i respiratornih bolesti.
3. Povećavanje spremnosti za moguće buduće pretnje zdravlju: Izvlačeći pouke iz trenutne pandemije, Komisija će, u bliskoj saradnji sa akterima javnog zdravstva, razraditi hitne procedure i smernice za brzo sprovođenje i praćenje mera u potencijalnim budućim zdravstvenim krizama.

Akcije u strateškom okviru sprovodiće se kroz snažni socijalni dijalog, kreiranje politike zasnovane na jačim dokazima, poboljšanu primenu i praćenje postojećeg zakonodavstva EU, podizanje svesti i mobilizaciju sredstava radi investiranja u bezbednost i zdravlje na radu, uključujući fondove EU, poput Fonda za oporavak i otpornost i Fondova politike kohezije.
Evropska komisija poziva države članice da ažuriraju svoje nacionalne strategije zaštite na radu kako bi osigurale da nove mere dopru do radnog mesta. Komisija će i izvan granica EU, na globalnom planu, nastaviti da igra vodeću ulogu u promovisanju visokih standarda bezbednosti i zdravlja na radu.

Na Međunarodni dan javnih službi, koji se obeležava danas, 23. juna, Internacionala javnih službi podseća da su nas javne službe i zaposleni u javnom sektoru čuvali tokom pandemije i da će oni imati presudnu ulogu i tokom oporavka nakon Kovid-19.
U svetlu pandemije se pokazalo da su javne službe važnije nego ikad. Mnoge stare, pažlјivo utvrđene i promovisane predrasude, sada pokazuju da nemaju osnova - da se javne službe mogu bezbedno privatizovati, da potrošnja ne može biti povećana za socijalne mere, te da je privatni sektor uvek bolјi.
Ljudi su sa pandemijom shvatili vrednosti porodice, zdravlјa, obrazovanja, stabilnosti i kako kroz oslanjanje na javne službe mogu to da ostvare. Ali, „aplauz“ nije rezultirao bolјim platama i uslovima rada - i moramo nastaviti da se borimo da to ostvarimo.
Diskusija o službama javne zaštite i rodnim odnosima mora biti u centru oporavka od pandemije.
Sada više nego ikad postoji prilika da stvorimo novi koherentni narativ koji pokriva široku podršku ponovo osnaženim javnim službama kao klјučnom pokretaču našeg oporavka. I u tom smislu moramo da podsećamo vlade na obećanja koja su dale usred pandemije.
Vreme nam je da se borimo za veću poresku transparentnost kako bismo konačno mogli da povratimo milijarde koje se slivaju na ofšor bankarske račune i iskoristimo ova sredstva za obnovu naših javnih službi. Nedavni predlog G7 (Savetodavni forum 7 najznačajnijih industrijskih zemalјa sveta) za stvaranje globalne minimalne stope poreza na dobit od 15% nije dovolјan - moramo biti hrabri i boriti se za najmanje 25%.
Takođe je vreme da se prizna da su većinu poslova koji su održavali funkcionisanje naših zajednica uglavnom obavlјale žene: nega, zdravstvo, čišćenje i briga o deci - radnice koje su veoma često potcenjene, potplaćene i na nesigurnim poslovima, često izložene zahtevima da rade besplatno, a uskraćena su im formalna prava iz radnog odnosa.
Postalo je, takođe, očigledno da diskusija o službama javne zaštite i rodnim odnosima mora biti u središtu oporavka od pandemije i posmatrana kroz unutrašnju prizmu. Moramo hitno preispitati rad na nezi u našem društvu i organizovati ga i konsolidovati u integrisani rodno transformišući, kvalitetan, univerzalni i javni sistem zdravstvenih usluga i zaštite, istovremeno osuđujući i suprotstavlјajući se privatizaciji, komodifikaciji i komercijalizaciji sektora.
Internacionala javnih službi ponavlјa svoj poziv za stvaranjem globalnog pokreta za obnovu društvene organizacije nege, koji se pridržava pravila 5Rs (Refuse, Reduce, Reuse, Repurpose, Recycle –Odbaci, smanji, ponovo upotrebi, prenameni, recikliraj) i Manifesta nege, pozdravlјajući trenutno iskustvo u Čileu, gde pokušavaju da negu kao lјudsko pravo uklјuče u svoj novi Ustav .
Na ovaj Dan javnih službi, Internacionala javnih službi se obavezuje da će proširiti područje javnih službi kao vitalni zahtev za inkluzivnije, pripremlјenije, odgovornije i otpornije društvo.

Uprkos očekivanjima mnogih saveznika u borbi za energetsku demokratiju, napori da se unapredi vlasništvo nad energijom na lokalnom nivou ostali su uglavnom na marginama globalnih energetskih sistema i do sada se pokazalo da nisu u stanju da odgovore na izazove koji su povezani sa energetskom tranzicijom.
Na ovu temu je 14-19. juna 2021. godine virtuelno održan Međunarodni sindikalni forum o ekološkim i socijalnim tranzicijama, uz učešće brojnih predstavnika sindikata širom sveta, organizovanih na svim nivoima u sektoru energetike.
Skup su pripremili Generalna konfederacija rada Francuske (CGT), Globalni institut rada (GLI), Fondacija Roza Luksemburg i organizacija Sindikati za demokratiju energije (TUED). Ovaj Forum je skoncentrisan na tri tematske oblasti: transformaciju energetskog sistema, tranzicije sektora i strategiju utvrđivanja odnosa snaga, a sve u cilјu da se Samitu o klimatskim promenama koji će se održati 2026. godine u Glazgovu uputi zajednički apel za očuvanje javnog vlasništva nad energijom, učešće sindikata u planiranju energetske tranzicije i u borbi protiv privatizacije sistema, infrastruktura i javnih energetskih resursa.
Neoliberalni pristup borbe protiv klimatskih promena i njegov okvir energetske politike koji promovišu Evropska komisija, Svetska banka i MMF, samo još više pothranjuje nejednakosti, podstiče siromaštvo, isklјučenje radnika i potrošača i ostavlјa milione lјudi u stanju energetskog prekariteta. Učesnici Foruma zalažu se za alternative zasnovane na energiji kao javnom dobru, za demokratsku kontrolu sektora koja bi sprečila program dekarbonizacije motivisan isklјučivo profitom i omogućila da prioritet dobiju radnici, zajednice i potrebe ekologije, te tako osiguraju socijalno pravednu dekarbonizaciju. Samo sveobuhvatno vraćanje energetskih sistema u pravo javno vlasništvo omogućiće sindikatima da se suoče sa izazovima koji predstoje.
Sve veći broj sindikata širom sveta podržava javno vlasništvo nad energijom i drugim vitalnim uslugama. Ova podrška se sve više izražava u vidu pristupa „javnim dobrima“, zaštiti klime i zadovolјavanju socijalnih potreba - pristupa koji se oslanja na odbranu i proširenje javnog vlasništva nad zemlјištem, energetikom, transportom, finansijama i drugim klјučnim sektorima. Izjave sindikata i akcije postaju sve eksplicitnije i vidlјivije nego što su bile generalno pre samo nekoliko godina. Povećava se svest i angažovanje.
Ova rastuća podrška javnom vlasništvu nad energijom ukazuje na značajan potencijal za kolektivnu, globalnu sindikalnu kampanju za odbranu javne energije tamo gde je ona ugrožena. Takva kampanja mogla bi ne samo da unapredi borbu za zaštitu klime i prelazak na buduće održive energetske sisteme, već i da ojača međunarodnu sindikalnu solidarnost, pomogne u suočavanju sa socijalnim nejednakostima i isklјučenošću i pobolјša perspektive lјudi u energetskoj tranziciji.
Godinama su sindikati u zemlјama u razvoju predvodili napore u odbrani javnog vlasništva nad energijom. Na Tajlandu je energetska unija (LU-EGAT) uspela da odbije pokušaj privatizacije od strane Svetske banke i Azijske banke za razvoj 2005. godine, čime je sačuvala energetsku korist zemlјe. U Brazilu su sindikati odigrali klјučnu ulogu u promociji pro-javnog programa. U Južnoj Africi, najveći sindikat u zemlјi, Nacionalni sindikat metalaca Južne Afrike (NUMSA) svojim angažovanjem pomogao je očuvanju društvenog vlasništva nad obnovlјivom energijom i „oporavku“ nacionalne javne službe. Nedavno je Južnoafrička federacija sindikata (SAFTU) takođe pozvala na "društveno vlasništvo" nad obnovlјivom energijom.
Sindikati širom Latinske Amerike pomogli su da Američka platforma za razvoj koju je sačinila Sindikalna konfederacija Amerika (TUCA), a koja je prvi put objavlјena 2012. godine i ažurirana 2016. godine, sadrži snažne pro-javne obaveze.
Na globalnom nivou, Internacionala javnih službi (PSI) predvodila je globalni otpor privatizaciji, organizujući globalno zagovaranje, razvijajući mreže sindikata, nevladinih organizacija i akademske zajednice, i podržavajući sindikalne kampanje protiv privatizacije energije, vode i zdravstva. PSI je takođe uspešno pokrenuo alternativni koncept „javno-javnog partnerstva“, u kojem se javne službe međusobno podržavaju u saradnji, van svake logike traženja profita. Svi ovi alati moraju se primeniti u borbi protiv klimatske krize. U svom saopštenju za COP25 u Madridu, PSI je pojačao svoj pro-javni stav izjavom: „U energetskom sektoru moramo prekinuti sa privatnim vlasništvom nad našom infrastrukturom i resursima. Da bi zaustavile sagorevanje fosilnih goriva, vlade moraju uložiti velika sredstva za sve, ne samo za one koji mogu sebi da priušte da plate “.
U Evropi je regionalno telo PSI, Evropska federacija sindikata javnih službi (EPSU), pozdravila „istorijsku ambiciju“ Evropske komisije koja je preložila zakon o klimi - čiji je cilј da podrži cilјeve „Evropskog Zelenog Ugovora“, istovremeno oštro kritikujući sadašnji, profitno orijentisan pristup zaštiti klime. Po mišlјenju EPSU, „privatizacija i maksimizacija profita ne idu paralelno sa prilagođavanjem klime, a tržišno zasnovana rešenja nisu dovolјna da se izbore sa ekološkim, političkim, društvenim i ekonomskim uticajem“. Umesto toga, EPSU je pozvao da Evropski Zeleni Ugovor uklјuči: (a) značajan porast javnih investicija; (b) promociju javnog vlasništva nad javnim službama; (c) ambicioznu strategiju pravedne tranzicije za radnike i lokalne zajednice (koja ne bi uklјučivala samo težnje već i „detalјno političko planiranje“); i, (d) posvećenost pristupu koji energiju (i vodu) smatra pravom.
Poslednjih godina, lokalne energetske inicijative pridobile su značajnu podršku i entuzijazam ekoloških aktivista i organizacija, kreatora politike i sindikata. Napori za unapređenje energetske zajednice preduzimaju se u ime socijalne pravde, unapređenja jednakosti i osnaživanja običnih lјudi da preuzmu aktivniju ulogu u tranziciji ka budućnosti sa niskom emisijom uglјenika. Aktivisti koji se bore za energetsku zajednicu, za njenu efikasnost i održivost, zalažu se za pravednost, poštovanje lјudskih prava i uzajamnu solidarnost i važni su saveznici u borbi za energetsku demokratiju.

Na Izvršnom odboru Evropske konfederacije sindikata (EKS), koji je održan 3-4. Juna, raspravlјano je o izveštaju generalnog sekretara, evropskom socijalnom dijalogu i perspektivama kolektivnog pregovaranja, demokratiji u EU i budućnosti Evrope, kao i značajnim direktivama poput direktive o mašinama, regulisanju veštačke inteligencije, te o adekvatnim zaradama i predvidlјivim uslovima rada.
U vezi izveštaja, vezanog za majske skupove u Portu o socijalnoj Evropi, na kojim su učestvovali i predstavnici EKS, naglašeno je da je usvojena deklaracija koja predstavlјa politički kompromis i rezultat je teških pregovora sa BusinessEurope i SME. Učesnici su ukazali na neprihvatlјive stavove poslodavačke strane. Iako su se predstavnici EKS izjasnili za bolјu, socijalnu i inkluzivnu Evropu koja ne ostavlјa nikoga iza sebe, reakcija na Izvršnom odboru je bila jasna – EKS ne može dozvoliti da ga radnici vide kao establišment. Mora uvek biti na strani radnika i zastupati njihove interese.
Učesnicima je predstavlјena i platforma Budućnost Evrope, na koju bi trebalo da se prijave svi sindikati i da ukazuju na svoje prioritete i aktivnosti.
Raspravlјano je i o zgradi MKS-a u Briselu koja bi trebalo da se renovira ili proda, a pregovori sa dva vlasnika idu teško. U narednom period bi trebalo doneti rešenje o zakupu i privremenom izmeštanju na drugu adresu. Direktiva o mašinama usvojena je 1989. godine i revidirana je 2006. godine. Poslednju reviziju objavila je Evropska komisija 21. aprila i ona se zove „Uredba o mašinskim proizvodima“. Revizija objedinjuje obavezne zdravstvene i bezbednosne zahteve i usklađene standarde. Ova revizija uklјučuje dimenziju veštačke inteligencije. Jedna od glavnih pitanja koje će EKS razmotriti u svom nacrtu rezolucije je potreba za predviđanjem potencijalnog zdravlјa i opasnosti po sigurnost u novim mašinama koje se plasiraju na evropsko tržište i eliminisati ih iz svog dizajna.
Klimatske promene, just transition i zeleni dogovor posebno su razmatrani. Ukazano je na teškoće vezano za smanjenje karbonacije, proizvodnju uglјa, zatvaranje termolektrana i rudnika. Neke zemlјe poput Polјske snažno su pogođene, a zabrinjava i nemogućnost kontinuiranog snabdevanja energijom i cena usluga. Nije jasno ni koliko će pojedine zemlјe dobiti iz just transition fonda za radnike i tranziciju na obnovlјive izvore energije.
Demokratija u Evropi je ugrožena, jačaju desničarski i populistički pokreti, a uloga nezavisnih medija znatno je sužena. EKS mora da sarađuje sa Komisijom EU, Evropskim parlamentom i zahteva da odlučniji budu kada je u pitanju sloboda medija, osudi desnicu i insistira da ekstremne partije ne mogu biti u sastavu Evropskog parlamenta. U tome je značajno i stalno obrazovanje građana Evrope za demokratiju, njihovo slobodno kretanje, razmena informacija i jačanje identiteta EU. Što se tiče predloga za prekvalifikaciju i naloga za individualno učenje ukazano je da poslodavci ne poštuju Konvenciju MOR 140 o davanju odsustva radnicima u slučaju obuke, sticanja obrazovanja ili novih veština.
Učesnici su informisani o Konfederaciji sindikata Bosne i Hercegovine koja od 2018. godine ima status posmatrača EKS-a. Istaknuto je da sindikalni pokret u Federaciji BiH ne može da se konsoliduje, da ne održavaju zajedničke akcije a da je otvoreno i pitanje da li se SSSBiH može smatrati istinskim predstavnikom radnika. Kako medijacija MKS nije dala rezultate, dogovoreno je da je preuzme EKS i da se u dijalog uklјuče sindikati regiona, kao i Solidarnost.
Planovi ekonomskog upravlјanja i oporavka Evrope – značajno je da se nakon krize usled pandemije koja se katastrofalno odrazila na privredu, javni sektor, zdravstvene sisteme nikako ne može prihvatiti politika štednje koja je bila pogubna po privrede i svet rada, a primenjuje se od 2000tih. Pandemija je pokazala koliko je značajan javni sektor pa svaki pritisak, ukidanje socijalnih davanja imalo bi nesagledive posledice. Evropa se mora oporaviti na inkluzivan način gde bi bili ukčlјučeni svi – mladi, stari, osobe sa invaliditetom, naglašeno je u rezuliciji.
Konkurencija mora uvek biti praćena otvaranjem mogućnosti kolektivnog pregovaranja i zaklјučivanja kolektivnih ugovora u slučaju tendera i javnih nabavki. Pored crnih listi kompanija koje sprečavaju kolektivno pregovaranje trebalo bi istaći i pozitivne primere koji podržavaju sindikalno organizovanje i podstiču zaklјučenje kolektivnih ugovora.
Predstavlјena je platforma EKS-a – Megafon namenjena promovisanju sindikalnog rada, kampanja i jačanju sindikalizma na svim nivoima od lokalnog do evropskog. Platforma predstavlјa digitalni doprinos jačanju sindikata i njegovih kapaciteta, razmenu informacija i bolјeg međusobnog upoznavanja. Za sada je prevedena na osam jezika kako bi korisnici mogli što uspešnije da je koriste.
Iako su sva dokumenta – nacrti rezolucija, saopštenja usvojeni, posebno platforma za jačanje sindikalizma pozitivno ocenjena, utisak sa sastanka Izvršnog odbora je da postoji podela unutar Evropske konfederacije sindikata, posebno izražena oko rasprava vezanih za izveštaj o Portu, zelenom dogovoru i ekonomskom oporavku Evrope. Jedan deo članova EKS-a zahteva snažniji angažman sindikata kada je u pitanju zaštita interesa radnika, protiveći se politizaciji i birokratizaciji koja samo prati stavove Evropske komisije, podiže svako pitanje na evropski nivo ne uzimajući u obzir situaciju na nacionalnom nivou. Glas evropskog sindikata mora biti jedinstven ali uz poštovanje različitosti i bez postfestuma, kao čekanje i reakcija na saopštenja, uredbe, smernice i vodiče koje EK publikuje.

U Grčkoj danima tinja nezadovolјstvo zbog predloga zakona o radu, za koji sindikati kažu da će podrivati prava radnika i omogućiti kompanijama da na mala vrata uvedu duže radno vreme.
Najveći grčki sindikati privatnog i javnog sektora, u cilјu sprečavanja najavlјenih izmena, organizovali su 10. juna u Atini jednodnevni štrajk koji je zaustavio javni prevoz i pristajanje trajekata u lukama. Najmanje 10.000 lјudi pridružilo se skupu ispred parlamenta, za koji se očekuje da će o zakonu glasati ovog meseca.
„Neće proći“, kažu u sindikatu javnog sektora ADEDI.
Najavlјujući zakon u maju, konzervativna vlada premijera Kiriakosa Micotakisa izjavila je da će tim merama biti modernizovani "zastareli" zakoni, usvojeni decenijama pre interneta, kada je većina radnika ulazila u svoje kancelarije i fabrike u isto određeno vreme. Promene će, naglašavaju u vladi, omogućiti radnicima veću fleksibilnost radnog vremena, pomoći će u suzbijanju eksploatacije, neplaćenog prekovremenog rada i rada “na crno”, regulisanje prava rada na dalјinu, bolјu borbu protiv seksualnog uznemiravanja na radnom mestu i pobolјšanje uslova rada tokom roditelјskog odsustva.
Sindikati strahuju da će poslodavcima biti dozvolјeno da prisilјavaju radnike da prihvate duže radno vreme. Postavlјen je transparent u blizini Ministarstva rada u centru Atine, sa natpisom „Ruke od osmočasovnog radnog dana“.
Kritičari kažu da vlada nastoji da osmočasovni radni dan podigne na 10 sati i ukine petodnevnu radnu nedelјu i kolektivne ugovore, kao i da oteža pozivanje na štrajk. Nacrt zakona uveo bi „digitalnu radnu karticu“ za praćenje radnog vremena zaposlenih u realnom vremenu, kao i povećao zakonski prekovremeni rad na 150 sati godišnje.
I danas se u Grčkoj organizuju protesti zbog predloga zakona o radu o kojem parlament treba da se izjasni. Gradski prevoz i trajektne linije do ostrva su u jednodnevnom štrajku, a nekoliko javnih službi je zatvoreno u znak protesta. Sindikati i opozicija smatraju da ta reforma dovodi u pitanje razdvajanje privatnog i profesionalnog života i legalizuje produženje radnog vremena koje mnogi poslodavci nameću zaposlenima već dugi niz godina, posebno u velikim kompanijama.

U gumarskoj industriji Nemačke, Sindikat rudarstva, energetike i hemijske industrije (IG BCE) i njegov poslodavac (ADK) zaklјučili su prvi sporazum socijalnih partnera o pravima digitalnog pristupa. Ovaj sporazum odnosi se na 30.000 radnika u 100 gumarskih kompanija širom zemlјe i ima za cilј da sindikatima garantuje pristup radnoj snazi u digitalnoj eri.
Mere koje su primenjene da zaštite lјudi od virusa Kovid-19 delovale su kao katalizator za digitalizaciju sveta rada. Sve je izvesnije da će video konferencije, učenje onlajn i digitalni rad sve više biti svakodnevica u često citiranoj „novoj normali“. Međutim, put transformacije nije bez rizika i zahteva niz mera predostrožnosti kako bi se izbegli negativni ishodi, poput profesionalne izolacije.
Sindikatima je jedan od klјučnih izazova da idu u korak sa razvojem novih digitalnih komunikacionih kanala kako bi održali kontakt sa radnicima koji rade od kuće. Smanjen pristup sindikata radnoj snazi dovodi do gubitka važnog izvora dijaloga između radnika i njihovih firmi, i na kraju do povećanja potencijala za sukobe u kompaniji.
Da bi održali kontakt na sve virtuelnijim radnim mestima, sindikatima je potreban pristup digitalnim kanalima kompanije. To uklјučuje mogućnost objavlјivanja sindikalnih informacija na intranetu kompanije, dopiranja do radnika putem mejling lista i korišćenje sistemskih video konferencija kompanije za sastanke sindikata. Međutim, postoje slučajevi kada kompanije uskraćuju sindikatima pristup tim kanalima uz obrazloženje poštovanja propisa o zaštiti podataka. Sindikat rudarstva, energetike i hemijske industrije Nemačke naglašava da takav razvoj događaja nije ni u interesu socijalnih partnera, niti radnika ili poslodavaca.
Prema ovom sporazumu, Sindikat rudarstva, energetike i hemijske industrije Nemačke će dobiti digitalna prava pristupa u kompanijama u gumarskoj industriji. U tu svrhu koriste se uobičajeni kanali komunikacije i mogu se dopuniti drugim informacionim sistemima kompanije, kao što su digitalne oglasne table, mejling liste i sistemi za video konferencije. Moraće se postići dogovor o specifičnim aranžmanima za prava digitalnog pristupa na nivou kompanije. Ipak, ova inicijativa je važan znak i model za druge sektore i otvaraj put ka osiguranju digitalne veze sa radnicima.

Istraživanje Evropske konfederacije sindikata (EKS) pokazalo je da svaka druga država članica EU lišava radnike zakonske minimalne plate po osnovu godina starosti, zanimanja ili zato što su sa invaliditetom.
Devet država članica odbija do 70% stvarne stope za mlađe od 21 godine. Tako osamnaestogodišnjak koji radi puno radno vreme u Holandiji zaradi samo 10.917 evra u godini umesto 21.835 evra (bez plaćanja godišnjeg odmora).
Neke države članice dopuštaju diskriminaciju protiv sezonskih radnika, radnika u kući, pomoraca ili radnika s invaliditetom – kao što je slučaj u Portugaliji, u kojoj osobe s invaliditetom mogu dobiti samo polovinu zakonom propisane minimalne plate. Izuzeća (uključujući stope ispod minimalca) iz zakonske minimalne plate po državama članicama kad su u pitanju mladi dešavaju se u Nemačkoj, Grčkoj, Irskoj, Letoniji, Luksemburgu, Holandiji, Portugaliji i Rumuniji. Što se ostalih kategorija radnika tiče pominju se Kipar, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska (radnici na javnim radovima, radnici u kući), Malta (pomorci), Portugaija (radnici s invaliditetom), Španija ...
Nalazi EKS temelje se na zaključcima istraživanja Saveta Evrope o kršenju prava na pravičnu naknadu i proceni uticaja Evropske komisije na predloženu direktivu o "odgovarajućim minimalnim platama". U dokumentu Komisije stoji da, umesto olakšavanja pristupa tržištu rada, varijacije zakonske minimalne plate "mogu pogoršati postojeće nejednakosti za ranjive kategorije radnika".
Sindikati se zajedno sa evroparlamentarcima zalažu za uvođenje zabrane isključenja iz zakonskih minimalnih plata, uključujući stope ispod minimalnih, za koje Savet Evrope kaže da u raznim slučajevima krše standarde ljudskih prava.
„Temeljni koncept minimalne plate podriva se širom Evrope zbog rupa u zakonu koje velikim kompanijama omogućuju da mlade ljude, žene i radnike migrante tretiraju kao jeftinu radnu snagu. Umesto da pomažu najugroženijim u društvu da započnu da rade, ova izuzeća iz zakonske zaštite minimalne plate im pomažu u održavanju siromaštva.
Isplata ispod minimalne plate koja vrlo često krši međunarodne standarde ljudskih prava trebala bi biti zabranjena u celoj Evropi.
“Ti radnici rade iste poslove, plaćaju iste poreze, hrana i stanarina koštaju jednako, pa nema opravdanja da ih manje plaćaju", izjavila je Ester Linč, zamenica Generalnog sekretara EKS.

Ovogodišnje zasedanje Međunarodne konferencije rada (MOR), 109. po redu, koje je u toku i koje se održava bez fizičkog prisustva učesnika, okupilo je 4.300 delegata iz 175 zemalja.
Reč je o prvom zasedanju koje se od osnivanja MOR, daleke 1919. godine, održava online i koje je podeljeno u dve etape i uz dvogodišnju pauzu, jer prošle godine zbog pandemije nije održana konferencija.
Juče su podneli izveštaje generalni direktor MOR i predstavnici vlada, poslodavačke i radničke grupe.
„Ova ekonomska kriza je četiri puta gora od one iz 2008. Godine, a bez posla ostaje najmanje 220 miliona ljudi. Uticaj je razoran, kataklizmičan, a sve što je postignuto do sada faktički je pandemijom izbrisano“, rekao je direktor MOR Gaj Rajder.
Otvarajući dvonedeljnu ministarsku konferenciju MOR-a, Rajder je, takođe, upozorio na neravnomeran ekonomski oporavak posle pandemije, pri čemu neke ekonomije rastu brzo, čak vrlo brzo i otvaraju radna mesta velikom brzinom, „zbog čega moramo biti svesni koliko će oporavak biti neravnomeran ako se nastavi aktuelno kretanje te krivulje“.
MOR je prošle nedelje saopštila da se očekuje da će u 2021. najmanje 220 miliona ljudi ostati nezaposleno širom sveta i da gubitak radnih mesta, izazvan pandemijom, neće moći da se nadoknadi najmanje do 2023. godine, a broj ljudi koji žive ispod linije siromaštva drastično se uvećao.
Pandemija je ogolila nepravde i nejednakosti u svetu, a mantra koja daje prizvuk ekonomskog sloma iz 2008-2009. godine je bila da će, kada jednom bude napravljena i primenjena vakcina protiv virusa, svetska privreda biti bezbednija, pravednija i održiva. Ali to se nije dogodilo. Pandemija je na najsuroviji način ogolila neverovatnu prekarizaciju i nepravdu u svetu rada. Upozorenja koja dolaze iz Svetskog programa za hranu o nadolazećoj pandemiji gladi pokrenuta su desetkovanjem sredstava za život ljudi u neformalnoj ekonomiji. Milioni ljudi suočeni su sa nemaštinom usled narastajućih rupa u sistemima socijalne zaštite, čak i u najbogatijim državama.
Jedino što bi moglo da nas iznenadi u svemu ovome jeste da shvatimo da smo iznenađeni. Pre pandemije nedostatak dostojanstvenog rada ogledao se u pojedinačnim epizodama tihog očajavanja. Bila je potrebna propast usled pandemije da ih prikupi u jednu kolektivnu socijalnu kataklizmu sa kojom se svet danas suočava. Danas poricanje dostojanstva miliona radnika stoji kao simbol naših grešaka iz prošlosti i naših budućih odgovornosti. Imamo pred sobom zadatak da izgradimo budućnost rada koja se suočava sa nepravdama koje je pandemija istakla, zajedno sa stalnim izazovima koje više nije moguće odlagati kao što su klimatske promene, te digitalna i demografska tranzicija – istakao je u izveštaju Rajder.
Izveštaj MOR-a o ekonomskim i socijalnim trendovima u 2021. ukazuje na strategiju oporavka koju treba zasnovati na inkluzivnom ekonomskom rastu i stvaranju produktivnog zapošljavanja i razvijanju strategija oporavka čiji je cilj dobrobit čoveka.
Iako je istaknut značaj ekonomskog oporavka sa humanim licem čuli su se i disonatni tonovi na liniji poslodavci – predstavnici radnika. Dok je predstavnica poslodavca, Renata Majer istakla značaj stabilnog i predvidljivog poslovnog okruženja uz snažno pisustvo privatnog sektora, produktivno zapošljavanje i podršku država za stvaranje povoljnog okruženja za poslovanje, predstavnica Radničke grupe Katlin Pashir naglasila je da su prioriteti ekonomskog održivog razvoja snažna socijalna zaštita, kvalitetna radna mesta, smanjivanje nejednakosti u društvu i jačanje javnog sektora. Ona je istakla da zdravlje i bezbednost na radu moraju biti u korpusu fundamentalnih ljudskih prava i pozdravila odluku nedavnog skupa G7 o progresivnom oporezivanju multuinacionalnih kompanija koje su tokom pandemije ostvarile ekstraprofite.
U svakom slučaju, „nova normalnost“ ne može biti povratak na staro i „posao kao obično“ kao što je bilo nakon krize iz 2008. Jer mi jednostavno ne možemo opet da biramo da ne brinemo. Ako smo izvukli neku pouku iz pandemije i katastrofalnih posledica po zdravlje, privredu i svet rada mora se aktivno i odmah delovati na prevazilaženju svih izazova u kome dostojanstven rad ima značajno mesto.

Savetodavni komitet za stručno usavršavanje pri Generalnom direktoratu za zapošlјavanje, socijalna pitanja i inkluziju EK organizovao je 19. maja vebinar na temu individualnih naloga za učenje. Pored toga što predstavlјa deo Programa rada Evropske komisije za 2021. godinu, ova inicijativa biće uvrštena i u Akcioni plan Evropskog stuba socijalnih prava koji je donet 4. marta 2021. i postavlјa cilј od 60% odraslih koji će do 2030. učestvovati na obuci.
Postoji mnogo barijera koje utiču na učešće u obuci. Prva od njih je direktan i indirektan trošak: oko 90% obuka na nivou EU sponzoriše poslodavac, gde poslodavci i socijalni partneri igraju najvažniju ulogu. Problem je u tome što su i javne i privatne investicije u obuku nedovolјne. U ovom slučaju, kompanije i socijalni partneri su obično delili troškove. Međutim, sve je veći broj onih koji rade na atipičnim poslovima i sve je učestalija promena posla, što ukazuje na to da poslodavci nisu volјni da ulažu u veštine svojih zaposlenih. Ovim se naglašava potreba za jačanjem javne uloge u finansiranju dalјeg obrazovanja i obuke.
Druga barijera je vreme koje uglavnom sprečava odrasle da traže obuku jer su opterećeni konkurencijom na poslu i porodičnim obavezama. Većina država članica je potpisala Konvenciju MOR o plaćenom odsustvu za svrhe obrazovanja. Plaćeno odsustvo radi obrazovanja bi u ovom slučaju pomoglo, ali svest o nastavku obrazovanja je u mnogim državama na niskom nivou.
Zatim, tu je nedostatak motivacije. Iako se 96% odraslih slaže da je doživotno učenje važno, 80% njih koji prošle godine nisu učestvovali na obukama reklo je da to nisu ni želeli. Postoji više razloga zašto se pozitivan stav odraslih prema učenju ne realizuje u akciji, uklјučujući nedostatak transparentnosti o dostupnoj podršci i ponudama obuke u kombinaciji sa nesigurnošću u vezi kvaliteta i priznanja na tržištu rada.
Konačno, za mnoge predstavlјa problem to što obuka nije uvek osmišlјena prema potrebama pojedinca, što dosta utiče na motivaciju. Učesnici obično imaju različite potrebe u učenju, kao i preference. Ovo se može rešiti putem korišćenja digitalnih inovacija (onlajn učenje), čime se znatno smanjuju troškovi i obuka se prilagođava pojedincu.
Inicijativa stvaranja individualnih naloga za učenje na nivou EU uživa podršku važnih aktera: javnih vlasti, socijalnih partnera, kompanija, nevladinog sektora i opšte javnosti, uklјučujući i one na atipičnim poslovima. U toku su pregovori Savetodavnog komiteta za stručno usavršavanje (ACVT) i Generalnog direktorata za stručno usavršavanje (DGVT) koji će se nastaviti na javne konsultacije sa glavnim interesnim stranama od 12 nedelјa na svim jezicima EU i trajaće se sve do 16.jula.

U „Briselskom balonu“, o pravednoj tranziciji se veoma često raspravlјa bez uklјučivanja radnika. Ovih dana su Federacija industrijskih sindikata za Evropu, Centar za pravednu tranziciju i nemački sindikati bili domaćini skupa na kome se razgovaralo o budućnosti automobilske industrije. Sindikati uglavnom iz Evrope, ali i SAD, još jednom su naglasili hitnu potrebu za okvirom pravedne tranzicije koji bi podržao klimatsku agendu i učinio dekarbonizaciju društveno prihvatlјivom.
Sindikati priznaju da budućnost automobilske industrije mora biti zelena i klimatski neutralna. Pozdravlјaju nedavne inicijative za ubrzavanje transformacije evropske automobilske industrije i za privlačenje investicija potrebnih za proizvodnju vozila u Evropi koja su potrebna da bi se transport učinio kompatibilnim sa cilјevima Pariskog sporazuma. Industrijski savezi za baterije i vodonik su očigledni primeri prednosti postojanja industrijske strategije za celu EU koja će usmeravati zelenu transformaciju, dok će planovi oporavka povećati ulaganja u zelenu transportnu infrastrukturu i vozila.
„Status quo nije opcija i moramo transformisati automobilsku industriju kroz ulaganja i inovacije. Industrijska strategija EU i njeno nedavno ažuriranje moraju pružiti niz mera potrebnih za prevođenje klimatskih ambicija u industrijski projekat. Ne postoji ozbilјna industrijska strategija EU bez jasnog plana za automobilsku industriju i njen lanac snabdevanja. Potrebna nam je koherentnost i sinergija između paketa„ Fit to 55 “i onoga što je transportnom i automobilskom ekosistemu potrebno da bude dekarbonizovan. Potrebna nam je čista i dekarbonizovana struja, velika ulaganja u mrežu i stanice za punjenje, i naravno kvalifikovana radna snaga da bi dekarbonizacija postala stvarnost “, naglasio je Luk Triangl, generalni sekretar Federacije industrijskih sindikata za Evropu.
Federacija industrijskih sindikata za Evropu i njene članice osluškuju šta se događa (ili ne) u fabrikama i regionima širom Evrope. Ono što danas vidimo su gubici posla usled pandemije, spajanja i preuzimanja, restrukturiranje usled dvostrukih digitalnih i zelenih tranzicija. Takođe osećamo strahove onih koji žive u regionima u kojima su mnogi poslovi ugroženi zbog transformacije automobilske industrije i njenog lanca snabdevanja. To je uglavnom slučaj u Centralnoj i Istočnoj Evropi, ali u mnogim drugim regionima Evrope ekonomije bi se mogle samo urušiti.
„Nije dovolјno samo hvaliti se studijama koje naglašavaju broj radnih mesta koja bi električna vozila mogla stvoriti u Evropi. Ako ste među stotinama radnika kojima preti gubitak posla u pogonu koji proizvodi svećice za dizel motore na jugu Francuske, nije vas briga što bi stotine inženjera moglo biti angažovano u Finskoj ili u Polјskoj da proizvodi baterije. EU i države članice moraju pružiti okvir pravedne tranzicije koji će dati opiplјive odgovore na mnoga pitanja koja radnici imaju“, izjavila je Judit Kirton-Darling, zamenica generalnog sekretara Federacije industrijskih sindikata za Evropu.
Učešće radnika u izgradnji pravedne tranzicije i inicijative pokrenute na evropskom nivou, poput Pakta za veštine mehanizma pravedne tranzicije su od prioritetnog značaja. Industrijski odnosi su pod rizikom u nekim državama članicama u kojima je automobilska industrija važan poslodavac. Mnoga velika restrukturiranja se dešavaju bez poštovanja osnovnih prava radnika na informisanje i konsultovanje i bez adekvatnog uklјučivanja evropskih saveta radnika. To je posebno slučaj sa objektima koji se nalaze daleko od sedišta kompanije. Odluke se donose u drugim zemlјama bez mogućnosti da se čuje glas radnika, nema socijalnog dijaloga, a samim tim ni pravedne tranzicije.

Plate medicinskih sestara i negovatelja u Nemačkoj proteklih godina znatno su porasle. Povećava se i broj onih kojima je priznata diploma dobijena u nekoj drugoj zemlji, između ostalog i diploma iz Srbije.
Medicinske sestre s punim radnim vremenom zaposlene u bolnicama, kao i drugim zdravstvenim ustanovama, zaradile su 2020. godine 32,9 odsto više u bruto iznosu u odnosu na 2010. godinu. Zarade zaposlenih u staračkim domovima porasle su za 38,6 procenata. U sve tri grupe su zarade u desetogodišnjem poređenju porasle znatno više u odnosu na celokupnu privredu, pokazuju podaci nemačkog Saveznog zavoda za statistiku iz Vizbadena. Medicinske sestre su 2020. godine u proseku zarađivale 3.578 eura bruto mesečno. Negovateljice i negovatelji u domovima za nemoćne zarađivale su u proseku 3.363 eura bruto mesečno, a domovima za stare 3.291 evra bruto. Ukupno su u sve tri grupe zarade u protekloj godini bile veće nego kod zaposlenih sa istim nivoom kvalifikacija kod kojih je prosečna plata bila 3.286 evra bruto mesečno. Naravno, 2020. godine je na situaciju znatno uticala i pandemija, odnosno veliki broj ljudi na skraćenom radnom vremenu.
U sektoru nege 2019. godine u Nemačkoj je bilo zaposleno 1,41 miliona ljudi. Podaci govore da je i pre pandemije ta profesija bila atraktivna: 2019. je 71.300 osoba započelo obrazovanje u sektoru nege, što je osam odsto više nego godinu dana ranije i 39 procenata više nego pre deset godina. Školovanje je te godine završilo čak 25 odsto više osoba nego pre deset godina, a tri odsto više nego godinu dana ranije.
Kada je reč o priznavanju diploma iz inostranstva u tom sektoru, samo 2019. godine priznato je 15.500 diploma, 49 odsto više nego prethodne godine. U odnosu na 2013, što je prva godina od početka istraživanja, broj priznatih stranih diploma više je nego ušestorostručen. Među njima je najveći broj ljudi sa Filipina (2.900), iz Bosne i Hercegovine (2.300), kao i iz Srbije (2.000).
U Nemačkoj se inače Levica generalno protivi zapošljavanju medicinskih radnika iz inostranstva. Uslovi rada u Nemačkoj su „opterećujući“ i mnoge medicinske sestre ih s pravom kritikuju kao „eksploatatorske“, izjavila je članica te opozicione nemačke stranke. Ona tvrdi da je pre svega Hrišćansko-demokratska unija (CDU) ta koja godinama sprečava vidljiva poboljšanja uslova rada i plata.
Umesto da na nedostatak osoblja odgovore dostojnim finansiranjem kroz solidarno osiguranje građana i osiguranja pune nege, hladnokrvno se računa na vrbovanje radnika, posebno iz znatno siromašnijih zemalja.

Radnici širom sveta će 1. maja proslaviti ono što su sindikalne aktivnosti ostvarile u prethodnih gotovo 200 godina i kroz zahteve za dostojanstven rad i održivi razvoj.
Sa više od 250 miliona radnih mesta koja su izgubljena zbog pandemije, dodatnih 130 miliona radnih mesta izloženih riziku ove godine, MKS poziva vlade da otvaranje radnih mesta bude centralni cilj za postizanje oporavka i otpornosti. Puna zaposlenost, ugrađena u Ustav Međunarodne organizacije rada, mora ostati prioritet.
Ovo naročito zahteva: Povećanje javnih ulaganja, ulaganje u javni sektor i izradu javnih programa zapošljavanja, stimulacije za otvaranje kvalitetnih radnih mesta, ulaganje u obrazovanje i obuku i formalizaciju neformalnog rada.
Veliki broj vlada je bio uspešan u kratkoročnim odgovorima na nezaposlenost i smanjeni broj radnih sati na početku pandemije, a ove primere moraju podržavati nacionalni planovi zapošljavanja i industrijske politike na svim nivoima. Oni bi trebali biti u centru hitne potrebe da se reši pitanje klimatskih promena zajedno sa pravednom tranzicijom, da se proširi odredba zaštite zdravlja i nege, te da se popravi i izgradi infrastruktura. Pravično oporezivanja će biti ključno za podršku ovim naporima. Svaki povratak na neuspele politike štednje imao bi poražavajuće posledice po radne ljude i društva.
Otvaranje radnih mesta je u središtu pet zahteva radnih ljudi za novim društvenim ugovorom, između ostalog za:

• Pravo, naročito na organizovanje i kolektivno pregovaranje
• Socijalnu zaštitu, uključujući uspostavljanje globalnog fonda socijalne zaštite za najsiromašnije zemlje
• Jednakost, za žene i sve grupe koje se suočavaju sa diskriminacijom
• Inkluziju, naročito za sprovođenje UN Ciljeva održivog razvoja i pristup vakcinama protiv Kovida za sve, kao i testiranje i lečenje.

Gde se bude delovalo po ovim zahtevima, prosperitet svih će zameniti siromaštvo, demokratija će ojačati, a društva će cvetati na temeljima čvrste ekonomije. Ako se ne bude sledio ovaj pravac, poverenje u vlade će se dalje urušiti, a sadašnje i buduće generacije će biti izdane.
Sindikati širom sveta će Prvog maja dići svoj glas za mir, prava, održivost, socijalnu i ekonomsku pravdu, za stvaranje sveta gde će ljudi biti u središtu i gde niko neće biti zaboravljen.

Tokom poslednje decenije broj inspekcija rada smanjen je širom Evrope, ostavljajući pri tome radna mesta manje pripremljena za pandemiju Kovid-19.
Novo istraživanje EKS-a otkriva da su inspekcije bezbednosti smanjene za petinu od 2010. godine, sa 2,2 miliona godišnjih poseta na 1,7 miliona. Postale su ređe u najmanje šesnaest zemalja, uključujući Nemačku, gde je zabeleženo 232.000 poseta manje u poređenju sa 2010. godinom i Portugaliju, gde su provere u istom periodu prepolovljene.
To se poklopilo sa gubitkom preko 1.000 inspektora rada dostupnih za posetu radnim mestima širom EU. Više od trećine evropskih zemalja više ne ispunjava standard MOR-a da imaju jednog inspektora rada na 10.000 radnika.
Najveći rezovi broja inspekcija rada od 2010. godine bili su u Portugaliji (-55%), na Malti (-55%), na Kipru (–38%), u Rumuniji (-37%), Hrvatskoj (-35%) - ukupno 18% manje na nivou EU.
EKS analiza podataka MOR-a za 22 zemlje objavljena je danas 28.aprila, na Međunarodni dan sećanja na radnike, kada se sindikati sećaju onih koji su umrli na poslu tokom protekle godine.
Mnoge od preko milion žrtava Kovid-19 u Evropi zarazile su se bolešću na radnom mestu, više od 100.000 ljudi i dalje umire svake godine od raka povezanog sa radom, a broj smrtnih nesreća na radnom mestu se povećao.
Najveći rez u inspekcijama rada tokom poslednje decenije ostavio je radna mesta manje pripremljena za pandemiju Kovid-19 i najviše će pogoditi najugroženije radnike poput žena, mladih i migranata. EKS poziva da se Kovid-19 prepozna kao profesionalna bolest, na potpunu primenu pravila o zdravlju i bezbednosti na radnom mestu kroz sve strožije inspekcije rada i bolju zaštitu i resurse za inspektore koji ih sprovode.
„Skandal je da je broj provera bezbednosti na radnom mestu bio najmanji u poslednjih deset godina kada je izbio Kovid-19. Inspekcije rada presečene su širom Evrope kao rezultat štednje, a to je nesumnjivo ostavilo radna mesta slabije pripremljena za pandemiju što je koštalo mnogih života.
Vreme je da Evropa prestane da se tako jeftino odnosi prema životu i da sigurnost ljudi bude na prvom mestu. Sve zemlje moraju dramatično povećati broj inspektora rada kako bi olakšale siguran povratak na posao nakon pandemije, kao i suočavanje sa neprihvatljivo velikim brojem fatalnih nesreća i raka vezanog za posao.
Zapanjujuće je što je Evropska komisija izabrala nedelju Međunarodnog dana sećanja na radnike kako bi pokrenula politiku deregulacije koja bi mogla da ometa važnu regulativu o zdravlju i bezbednosti. Komisija bi trebala da zna da je „birokratija“ uvek bolja od „krvavih zavoja“ – izjavio je Per Hilmerson, zamenik Generalnog sekretara EKS-a.

Pandemija korone tokom prošle godine ostavila je traga i na tržištu rada Nemačke: više od milion zaposlenih ostalo je bez posla, uprkos milijardama za tzv. skraćeni rad. Osim izgubljenih poslova, blizu dva miliona ljudi je na takozvanom skraćenom radu i u neizvesnosti.
Prema podacima Savezne agencije za zapošljavanje, na kojima se zasniva odgovor Savezne vlade, većina pogođenih su ljudi koji su imali takozvani mini-posao. Oko 526.000 tako zaposlenih je ostalo bez posla, plus 477.000 ostalih zaposlenih koji podležu zakonu o doprinosima za socijalno osiguranje. Za ovu statistiku upoređeni su podaci o tržištu rada od marta do septembra 2020. sa podacima za isti period iz prethodne, 2019. godine. Za poslednja tri meseca 2020. godine, Zavod za zapošljavanje pozvao se na procene. Gubitak posla bio je najočitiji u ugostiteljstvu i među zaposlenima u hotelima. Ovde je posao izgubilo oko 398.000 zaposlnih uključujući i one sa mini-poslom.
Korona je koštala i oko 128.000 radnih mesta u prerađivačkoj industriji - pre svega u metalnoj i elektro industriji. Međutim, Savezna vlada je istakla da je ova industrija zahvaćena strukturnim promenama i pre izbijanja pandemije.
Oko 78.000 radnih mesta izgubljeno u oblasti umetnosti, zabave i rekreacije.
Savezna vlada pokušala je da ograniči ekonomsku štetu i smanji gubitak radnih mesta, pre svega kroz finansiranje takozvanog skraćenog radnog vremena. Savezna agencija za zapošljavanje je saopštila da je u prvoj godini pandemije u tu svrhu isplatila 22,1 milijardu evra. Poređenja radi: u prethodnoj 2019. godini to je bilo 157 miliona evra, a tokom ekonomske i finansijske krize 2008. i 2012. godine, ukupno 8,5 milijardi evra.
Na vrhuncu korona-krize oko šest miliona zaposlenih je bilo na skraćenom radnom vremenu. U međuvremenu se taj broj znatno smanjio: prema proračunima Instituta za ekonomska istraživanja prošlog meseca 2,7 miliona ljudi je bilo na tom skraćenom režimu, što je oko 8% zaposlenih koji podležu zakonu o doprinosima za socijalno osiguranje. U februaru je stopa iznosila 8,7%. Još uvek je posebno pogođeno ugostiteljstvo: u martu je udeo zaposlenih iz ove branše na skraćenom radu bio 50,8 %.

„Potezi zakonodavaca Evropskog parlamenta iz redova Evropske narodne partije (EPP) i Progresivne alijanse socijalista i demokrata (S&D) ka poboljšanju predložene Direktive o adekvatnim minimalnim platama nude dragocene promene za radnike, posebno one nisko plaćene“, izjavila je Ester Linč, zamenik generalnog sekretara EKS-a. Takođe je upozorila da je protiv bilo kakvog razvodnjavanja predloga.
"Najniže plaćeni radnici patili su tokom poslednje recesije i najteže su pogođeni pandemijom Kovid. Mnogi od njih s pravom su prepoznati kao radnici bez kojih se ne može kada je Kovid nastupio i nastavili su da rade u izuzetno teškim i stresnim okolnostima, kako bi održali funkcionisanje naših zemalja i amandmani koje su predložili poslanici Evropskog parlamenta najmanje je što radnici zaslužuju. “
Poboljšanja koja predlaže Parlamentarni odbor za zapošljavanje, koja snažno podržava EKS, podrazumevaju:

• Stav da kolektivno pregovaranje uključuje sindikate, a ne samo „radničke organizacije“ (što može uključivati lažne sindikate ili predstavnike koje su šefovi izabrali).
• Pravo sindikata na pristup radnim mestima.
• Određivanje praga dostojanstva ispod koga ne bi trebalo da se isplaćuju zakonske minimalne zarade.
• Osiguranje da se javni ugovori odnosi samo na kompanije koje poštuju pravo radnika da se pridruže sindikatu i kolektivno pregovaraju.
• Osiguranje da nacionalni planovi za kolektivno pregovaranje uključuju akcije protiv urušavanja sindikata od strane nesavesnih poslodavaca.

Iako u potpunosti podržava ove promene, Evropska konfederacija sindikata kaže da same zakonske promene neće preokrenuti rastuću nejednakost u raspodeli bogatstva koja je nastala poslednjih godina:

• Danas samo 2 od 5 radnika širom Evropske unije imaju koristi od kolektivno ugovorenih zarada
• Dvadeset četiri miliona radnika širom EU prima minimalne zarade ispod praga siromaštva
• Plate su se povećale manje od produktivnosti rada u 15 država članica EU od 2010. do 2019. godine.
• Radnici u dve trećine država članica EU primaju manji deo BDP svoje zemlje nego na početku decenije.

„Direktiva o adekvatnim minimalnim platama, poboljšana predloženim amandmanima Evropskog parlamenta, učinila bi život podnošljivijim onima koji imaju niske zarade“, napominje Ester Linč „i usporila bi rast nejednakosti, ali potrebno je još mnogo toga da se vrati novac prisvojen u deceniji pada zarada, nesigurnog rada i rastuće nejednakosti “. „Sindikati prate kako će poslanici glasati u narednim nedeljama i da li će podržati ova suštinska poboljšanja“, dodala je ona, „a mi pozivamo članove Evropskog parlamenta i ministre da preuzmu odgovornost i da radnim ljudima omoguće poštene zarade. Podržavanje i poboljšanje ovih vrlo razumnih ciljanih promena Direktive znači preuzimanje odgovornosti. „Molim političare da se prisete ko su „ radnici bez kojih se ne može “ u pandemijskoj krizi koju tek treba da prevaziđemo. Od bogatih i zdravih se ne traži da rizikuju svoje zdravlje, često se slabo plaćeni radnici bore da zarade za život. “

Ukidanje člana 315.3 krivičnog zakona Španije, koji je inkriminisao pravo na štrajk i doveo do nepravednog gonjenja skoro 300 sindikalaca, pobeda je sindikalnog pokreta, prava na štrajk, slobode i demokratije. Pored ukidanja člana 315.3 krivičnog zakonika, zakon usvojen 14. aprila poništava osuđujuće presude na osnovu ovog zakonskog propisa.
Štrajk je temeljno pravo priznato u španskom ustavu, manifestacija sindikalne slobode i maksimalan demokratski izraz socijalnog sukoba. Nema demokratije i socijalne države bez prava na štrajk.
Godinama je tokom vladavine Narodne stranke, koja je sprovela neke zakonske reforme, posebno uvođenje zakona o bezbednosti građana, sprečavajući pravo na slobodu izražavanja, okupljanja i demonstracije, čl. 315.3 krivičnog zakona zloupotrebljavan i primenjivan na uopšten način. Skoro 300 sindikalaca bilo je pod pretnjom zatvorskom kaznom do 8 godina, a neki su čak odlazili u zatvor zbog ostvarivanja prava na štrajk u odbrani radnika. Politika desničarske vlade je, zajedno sa uzastopnim rezanjem radnih i socijalnih prava, iznedrila mnoštvo protesta, posebno UGT-a i CCOO-a, često u obliku poziva na opšte i delimične štrajkove.
Kampanja pod sloganom “Štrajk nije zločin“ predstavlja socijalnu, sindikalnu i političku borbu svih građana koja je na kraju urodila plodom, ukidanjem člana 315.3 kaznenog zakona. Pobeda u ovoj bici bila je moguća samo zahvaljujući međunarodnoj sindikalnoj podršci i solidarnosti sa kolegama iz španskih sindikata i ona pripada sindikalnom pokretu širom sveta, koji se bori za pravo na slobodu udruživanja kao temeljno pravo.

Tekstilne fabrike u Severnoj Makedoniji gotovo su obustavile rad, jer evropske kompanije kojima isporučuju svoje proizvode vrlo malo naručuju.
U opstanku bi im trebala pomoći država koja je pripremila paket od 160 miliona evra pomoći, ali njegovo usvajanje blokirano je u Sobranju. Poslodavci upozoravaju da će, bez pomoći, 10.000 radnika ostati bez posla. A o tome u kakvim uslovima rade nedavno je pisao nemacki Dojče vele.
Oznaka 'Made in Europe' na etiketama odevnih predmeta trebala bi da sugeriše da su radnici pristojno plaćeni i rade u humanim uslovima, da nije bilo izrabljivanja. Ali u praksi stvari često izgledaju drugačije. Krojačice u Severnoj Makedoniji rade za minimalac. Kad uzmemo u obzir troškove života, od njih bolje zarađuju čak i njihove koleginice u Bangladešu - piše Dojče vele.
“Makedonka” je bila nekadašnji centar jugoslovenske tekstilne industrije. 9000 ljudi, fabrika koja pripada zaposlenima, šef koji zarađuje samo malo više od radnika, fabrički vrtić, radnički stanovi. Propala je zajedno sa socijalizmom početkom devedesetih. Danas u Štipu u tekstilnoj industriji još uvek radi 9000 ljudi. Najveći broj njih su žene i jedva da koja od njih zarađuje više od minimalnog dohotka u Severnoj Makedoniji, dakle 200 evra mesečno. To je manje nego u Bangladešu ili Kini kad se uzmu u obzir troškovi života jer oni su skoro četiri puta viši od minimalne plate (750 evra za četvoročlanu porodicu).
Pravedne plate - za to se bori Kristina Ampeva. I ona je godinama radila za šivaćom masinom. Pobunila se protiv preniske plate pa su je otpustili. Sada se na drugi način bori za prava tekstilnih radnica. Osnovala je mrežu 'Glas tekstilnih radnika' koja se finansira donacijama.
“Nisam mogla da osnujem sindikat. Radnici nisu ni znali šta je to i kako funkcioniše zastupanje radnika. Jedina mogućnost je bila da se osnuje organizacija za samopomoć koja bi se napokon počela boriti protiv eksploatacije”, kaže Ampeva.
Naime, radnice ne samo da su loše plaćene nego i loše tretirane. Rade monotoni posao, uvek u istom položaju, u prašini koja izaziva alergije, u nezagrejanim fabrikama zimi, a prevrućim leti. Neplaćeno rade prekovremeno, prisilno i vikendom. Katarina Tikova je deo Kristinine mreže. I ona je tekstilna radnica i priča Kristini o situaciji u pogonima.
“Bio je jedan problem s koleginicom koja je radila odmah pored mene. Šef je galamio na nju jer je završila samo tri komada dok sam ja završila deset” Katarina je upravo dala otkaz. Ona je po struci medicinska sestra, ali kaže da se u zdravstvu ne može dobiti posao bez veze, osim ako se neko ne podmiti. Katarina će, izgleda, opet morati za šivaću masinu, za 200 evra mesečno.
“U deset godina koliko radim, nisam imala slobodan vikend. Nisam mogla ni sebi, ni svojoj ćerki da priuštim odmor. Ona nikada ne traži novac, ne nosi skupu odeću i kupuje samo jeftine stvari. Teško je, jako teško.”
Aktivistkinja Kristina Ampeva pokušava da okupi sve aktere kako bi se popravili uslovi rada: državne inspektore, poslodavce, nevladine organizacije iz susedstva. Naime, situacija je na celom Balkanu ista. Svugde ima iskorišćavanja koja ponekad vređaju ljudsko dostojanstvo. Ali nisu samo aktivisti protiv neljudskih uslova rada već sve više i međunarodne modne kompanije. Jednom kooperantu iz Severne Makedonije je njegov jedini naručilac nemačka kompanija koja prodaje košulje, nedavno otkazala sve porudžbine.
“Postavili smo određene zahteve u skladu s našim standardima i koji u skladu sa njima regulišu i plaćanje. Na kraju se ispostavilo da to preduzeće više ne ispunjava naša očekivanja', kaže vlasnik kompanije i dodaje kako je više puta zahtevao da se propusti isprave. Pritisak međunarodnih koncerna raste jer sve je manje potrošača spremno da kupuje tekstilne artikle proizvedene u uslovima rada nedostojnim čoveka, piše Dojče vele.

U poslednje vreme sve više se govori o ekologiji, zaštiti životne sredine, klimatskim promenama ali i o ulozi sindikata i uticaju koji ove globalne pojave imaju na radnike i radna mesta. Zapravo, priča počinje još sredinom prošlog veka sa emisijom gasova sa efektima staklene bašte te globalnim zagrevanjem. Po proceni istraživača u oblasti klimatskih promena ne bi se smelo dozvoliti da temperatura poraste za 1,5 C iznad temperature od pre 1950. Veći porast temperature, a trenutna kriva porasta iznosi blizu 3 stepena Celzijusa do 2100. godine, mogao bi dovesti do toga da značajan deo planete postane nepogodan za život.
Dežurni kritičari sindikata, a često i prirodnih pojava, će reći: „šta sindikati imaju da se bave životnom sredinom, neka se vrate na svoju revandikacionu politiku – plate, uslovi rada“. Postoje i korporativni otpori jer je profit iznad svega, pa čak i iznad zdravlja ljudi. Radnici takođe brinu kako će se eventualan prelazak na tzv. zelene poslove i zeleni plan odraziti na njihova radna mesta i da li će ih izgubiti. Postavlja se i pitanje uvođenja novih čistih tehnologija koje sve više menjaju ljudski rad, kao i da li ćemo se u budućnosti suočiti sa nekim imaginarnim radom ali bez radnika.
Sve su ovo izazovi na koji moramo naći odgovore. A na globalni izazov - sledi globalni odgovor. Posebno ukoliko se uzme u obzir da u svetu ima 200 miliona članova sindikata, što sa njihovim porodicama čini gotovo milijardu ljudi. A milijarda mora da se pita. Ovde govorimo o pravednoj tranziciji kao okviru koji je razvio sindikalni pokret da bi obuhvatio čitav niz socijalnih intervencija potrebnih za obezbeđivanje prava radnika i sredstava za život tokom perioda kada se privrede preusmeravaju na održivu proizvodnju, a prvenstveno borbu protiv klimatskih promena i zaštitu biodiverziteta. Mnogi sindikati su izradili čitave strategije o prelasku na zelene poslove, uz parolu „poslovi sada za održive poslove u budućnosti“.
Sindikati su najveći kolektivni glas radnika i moraju biti uključeni u rasprave o javnoj i ostalim politikama kako bi se pozabavili pitanjima zagađenja i životne sredine na pojedinačnim radnim mestima i na nivou zajednice, kao i da bi se uključili u postavljanje prioriteta nacionalne politike o klimatskim promenama. Moraju biti uključeni u pregovore o preduzećima i privrednim sektorima u cilju rešavanja problema klime i životne sredine. Biće potreban pristanak vlade i zajednice poslodavaca na takav tripartitni pristup - često posredstvom socijalno-ekonomskih saveta na nacionalnom nivou. Ciljevi bi uključivali predstavljanje u vezi sa privrednim planiranjem, uključujući restrukturiranje u susret klimatskim promenama. To bi trebalo da uključuje i funkciju planiranja u vezi sa čisto industrijskim razvojem i restrukturiranjem privrede uključujući prekvalifikacije i obuke za usvršavanje. Radnička prava su osnovni element svake strategije „pravedne tranzicije“, te predstavnici sindikata treba da budu uključeni u pregovaranje o radnim standardima na novim radnim mestima i konsultovani u vezi sa rasporedom rada, novom mehanizacijom i intenzitetom rada.
Ali vratimo se na domaći teren. Srbija doživljava prosečni gubitak od 3% rečnog pražnjenja svake decenije, a zemlja bi mogla doživeti i do 20% gubitka do 2050. Uticaj takvog gubitka mogao bi da uključuje probleme koji se odnose na dostupnost vode i povećanu učestalost / intenzitet poplava i suša. Očekuje se da će klimatske promene imati ozbiljne uticaje na poljoprivredu, što će rezultirati manjim prinosima useva. Već se beleže uticaji na ljudsko zdravlje, uključujući i rezultat toplotnih talasa. Očekuje se porast zaraznih bolesti. Suše i poplave su od 2000. godine prouzrokovale štetu u visini od 5 milijardi evra. Istovremeno, Beograd, a i neki drugi gradovi često se nalaze na vodećim pozicijama po stepenu zagađenja vazduha. Termoelektrane uz loš kvalitet lignita svakodnevno emituju na hiljade tona prašine koja ozbiljno ugrožava životnu sredinu i utiče na zdravlje ljudi.
Srbija je potpisala Pariski sporazum o klimi, u kome se nalaze nacionalni doprinosi, odnosno vladine obaveze za smanjenje emisija. Ključni sektori uključuju poljoprivredu, hidrologiju (korišćenje i upravljanje vodom), šumarstvo, zdravlje ljudi i biodiverzitet. Po ovome, Srbija se obavezala da smanji korišćenje lignita do 20 odsto, a energetsku efikasnost poveća za 20%. Međutim, malo je od toga učinjeno, a naši resursi obnovljivih energija kroz korišćenje bio mase, solarne ili energije vetra su značajni. Istovremeno, naše neobnovljive, prirodne resurse sve više troše kompanije sa lošim biografijama. Eksploatacija prirodnih resursa ne sme se prepustiti volji, interesima pojedinaca ili grupa koji u bezobzirnoj trci za profitom ne prezaju ni od uništenja prirode.
Iz ovog svega se vidi zašto sindikati trebaju da učestvuju u dijalogu o klimatskim promenama i zaštiti životne sredine. Ove promene utiču na tržište rada, na bezbednost i zdravlje radnika, ali i celokupnog stanovništva. Postepena transformacija – zamena ili ugradnja filtera kod kontrole emisije gasova, prečišćavanje otpadnih voda čime se sprečava zagađivanje reka i vodotokova i prelazak na čiste tehnologije mogu pozitivno da utiču na otvaranje novih radnih mesta, na sticanje novih znanja i veština, a pre svega na zdrav i bezbedan rad i zdravu okolinu. Jer vazduh koji dišemo i voda koju koristimo su nedeljivi i moraju svima biti dostupni. Stoga sindikati kao organizacije radnika i socijalne pravde dižu svoj glas za očuvanje životne i radne sredine, mikro i makro klime, za više, boljih i održivih radnih mesta. Savez samostalnih sindikata Srbije se stavljanjem u svoj Program aktivnosti koji je usvojen na XVI kongresu prošle godine, svestan da „nema poslova na mrtvoj planeti“ pridružio globalnoj akciji za zaštitu životne sredine i smanjenje efekata staklene bašte i negativnih klimatskih promena.
Čini se da u smeru zaštite životne sredine ima nekih pozitivnih pomaka do kojih je došlo ozbiljnim upozorenjima ekoloških aktivista, građana, radnika i sindikata. Inspekcija za zaštitu životne sredine privremeno je zabranila rad fabrike za reciklažu u Perlezu, a rudnik Jama u Boru, koji pripada kompaniji Ziđin, zatvoren je u cilju zaštite životne sredine i inspekcija im je naložila da ne mogu da rade ništa bez odobrenja Ministarstva rudarstva i da moraju da imaju sve potvrde od Ministarstva životne sredine. Izgleda da će i reka Pek vratiti bar delimično svoju boju jer Ziđin mora da do 30. aprila završi novo postrojenje za prečišćavanje vode. Stoga, sindikalni glas usaglašen sa glasovima civilnog društva, ekološkim pokretima i širom zajednicom uz punu medijsku pokrivenost vredi i zapravo je izlaz u održivu budućnost.

Rad od kuće ili rad na daljinu sve više postaje tema kojom se bave sindikati, radnici, poslodavci, ali i zakonodavci. Koliko je ovo vredno pažnje pokazala je i nedavno održana regionalna radionica u okviru programa bezbednosti i zdravlja na radu, koji se realizuje uz podršku Američkog centra solidarnosti (AFL-CIO). Rad od kuće je rezulat razvoja novih tehnologija, četvrte industrijske revolucije, upotrebe pametnih alata, interneta, ali je u žižu interesovanja došao tek tokom prošle godine u vreme pandemije virusa korona.

U situaciji kada su čitavi privredni procesi zaustavljeni, poslovni prostori ispražnjeni, znatan broj poslodavca u sektorima gde je to bilo moguće uputio je zaposlene na rad od kuće. Vlada Nemačke je odmah zatražila od kompanija da omoguće zaposlenima rad od kuće gde god je to moguće, tako da četvrtina svih zaposlenih obavlja radne zadatke upravo iz svojih domova, a kako sada stvari stoje, broj angažovanih na taj način biće i dalje u porastu. U Mađarskoj, trećina zaposlenih sve vreme radi onlajn, a tri četvrtine anketiranih izjasnilo se da bi želeli da tako i ostane bar jedan dan u nedelji. Nešto slično je i u Francuskoj, kao i u drugim zemljama članicama Evropske unije.

Iako je, prema podacima Oksfordskog instituta za internet, Srbija jedanaesta zemlja u svetu, a četvrta u Evropi po broju ljudi koji rade od kuće, pre pandemije ovaj oblik rada bio je uobičajen za izrazito mali deo zaposlenih.

Naime, od kuće je u Srbiji radilo manje od 2 odsto zaposlenih.

Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravim, Revidirana evropska socijalna povelja i Okvirni sporazum o radu na daljinu, zaključen 2001. između evropskih socijalnih partnera, kao i Direktiva (EU) 2019/1152 od 20. juna 2019. o transparentnim i predvidivim radnim uslovima u Evropskoj uniji, podrazumevaju različite oblike fleksibilnog rada kao i atipične oblike radnog angažovanja i poslova koji se ne obavljaju u prostorijama poslodavca.

Zakon o radu, takođe, predviđa mogućnost rada kod kuće (čl. 42.), kao vrste radnog odnosa za obavljanje poslova van prostorija poslodavca. Međutim, ipak je u pitanju jedna složena vrsta rada koja prethodno zahteva ispunjenje niza zakonskih, ali i ličnih uslova na strani zaposlenog. Stoga ne može svako da radi kod kuće, pa čak i onda kada je posao koji obavlja takav da bi teorijski mogao da ga obavlja van prostorija poslodavca.

Rad od kuće je nova, privremena i pravno nedovoljno definisana situacija, te je neophodno ovu oblast preciznije regulisati. Tim pre, što jedan broj poslodavaca namerava i nakon zaustavljanja pandemije, da radnike koji su radili od kuće i dalje drži u tom statusu. Ono što je najvažnije a što je rečeno i na regionalnoj radionici je da zaposleni koji rade od kuće ne bi smeli da imaju manja prava i nepovoljnije uslove rada od zaposlenih koji obavljaju iste ili slične poslove u prostorijama poslodavca. Stoga, po rečima, pravne savetnice iz SSSS, Melanije Petač osnovna zarada zaposlenog koji radi van prostorija poslodavca ne može biti utvrđena u manjem iznosu od osnovne zarade zaposlenog koji radi na istim poslovima u prostorijama poslodavca, a pripadaju mu i druge naknade – za ishranu, za korišćenje sredstava za rad i troškove rada, održavanje tehničke opreme, internet, za prekovremeni rad, službeni put kao i jubilarne nagrade. Kao i sve druge zaposlene, radnika koji obavlja poslove od kuće poslodavac će prijaviti na obavezno socijalno osiguranje po osnovu radnog odnosa. Stoga je veoma važno da rad od kuće bude realizovan na osnovu ugovora o radu ili aneksa ugovora u radu, a u kome će biti definisane sve ove stavke koje podrazumevaju saglasnost poslodavca i radnika.

Osnovni izazovi za rad od kuće svakako su obezbeđivanje i održavanje alata za rad, bezbedni i zdravi uslovi rada, nedostatak komunikacije, nedovoljno informacija i socijalna izolacija na koju ukazuju zaposleni koji rade od kuće. Porede toga, ovaj oblik rada mora imati i svoju rodnu komponentu imajući u vidu da žene i dalje obavljaju većinu kućnih poslova, brinu o deci ili starijim članovima porodice a u ovim uslovima neophodno je pronaći balans između privatnog i poslovnog života. Emencipacija žena je otpočela izlaskom iz kuće, a povratak na rad od kuće u nekom dužem periodu negativno bi uticalo na socijalizaciju i prava koja su teško osvojile. Slična je situacija i sa ranjivim grupama, osobima sa invaliditetom koje se dalje socijalno izoluju. Rad od kuće je otvorio i pitanje diskriminacije i nejednakosti na relaciji - radnici koji mogu da rade od koće i one koji to ne mogu, bilo da rade u proizvodnim sektorima gde to nije moguće ili ne raspolažu dovoljnim znanjima iz oblasti IT tehnologija, korišćenja računara i programa.

Najveći izazov će predstavljati bezebdnost i zdravlje na radu u uslovima rada od kuće, kao i monitoring i kontrola rada od strane poslodavca. Poslodavac treba da ima isti pristup sprovođenju mera bezbednosti i zdravlјu na radu od kuće kao i u slučaju kada zaposleni obavlјaju poslove u prostorijama poslodavca, što podrazumeva i izradu akta o proceni rizika. Kako će se nadzor odvijati imajući u vidu da je Ustavom predviđena nepovredivost stambenog prostora i kako će nadgledati uslove, intenzitet rada i upotrebu sredstava za rad praksa će pokazati. Neophodna je komunikacija sa predstavnikom poslodavca ili licem za bezbednost i zdravlje na radu, redovno informisanje o svim problemima, zastojima u radu, tehničkoj neispravnosti i problemima u skladu sa internim procedurama poslodavca koje se odnose na bezbednost i zdravlјe na radu

Za sindikate će najveći izazov predstavljati uslovi rada i prava zaposlenih, pre svega kod kontrole radnog vremena, isplate zarada i pripadajućih naknada, kao i formalno priznavanje sindikata kao pregovarača za rad od kuće isto kao i za rad sa centralne lokacije. Izazov će predstavljati izolacija radnika, što svakako utiče na solidarnost, te smanjena međusobna komunikacija radnika kroz privatizaciju rada koja dramatično utiče na rad sindikata. Rad od kuće otvara i pitanje da li je radnik izmešten na rad od kuće od strane poslodavca ili je pak u pitanju samozapošljavanje. Stoga, po mišljenju analitačara, bi trebalo uvesti i treću kategoriju radnika tzv. ekonomski zavisnih koji rade za jednog poslodavca ali su samozaposleni, mada je ova kategorija neprihvatljiva za sindikat imajući u vidu ogromne zloupotrebe i ugrožavanje prava radnika.

Pred sindikatom je svakako goruće pitanje organizovanje radnika koji rade od kuće, kolektivno pregovaranje i obezbeđivanje jednakih prava kao i za zaposlene koji rade u prostorijama poslodavca, te uspostavljanje balansa i ravnoteže bez diskrimanacije i socijalne isključenosti. Ovo će svakako biti aktivnost u narednom periodu imajući u vidu da je trećina poslodavaca najavila da bi i nakon završetka pandemije nastavila sa orgabnizovanjem rada od kuće. Sa druge strane, većina zaposlenih smatra da je to samo privremeno rešenje i da bi se rado vratili na rad u prostorije poslodavca kada se steknu bezbednosti uslovi. Tim pre, što jedan broj poslodavca najavljuje tehnološke viškove i pravi spiskove na kojim se nalaze i radnici koji su poslove obavljali od kuće ili pak ove poslove prepuštaju agencijama.

Evropska federacija javnih službi (EPSU) je, na Svetski dan zdravlјa - 7. april, pozvala EU i njene članice da zaštite zdravlјe, kao javno dobro, obezbede vakcine za sve i zabrane privatnim kompanijama da zarađuju od pandemije.
Evropske zemlјe, takođe, treba da povećaju ulaganje u sisteme zdravstvene i socijalne zaštite, obezbede adekvatan broj zaposlenih i pobolјšaju bezbednost i uslove rada, tako da zdravstveni i socijalni radnici mogu pružiti sigurne zdravstvene i socijalne usluge za sve.
U saopštenju, pod nazivom „Bez zarade na pandemiji / Vakcina za sve“, ističe se da je pandemija KOVID-19 pokazala koliko su zdravstvo i sektor nege od vitalnog značaja za naše živote i naša društva. Pandemija je pokazala i da su samo javne zdravstvene, a ne profitne zdravstvene i socijalne službe, u stanju da se efikasno nose sa velikim zdravstvenim krizama i, kao najvažnije, da osiguraju pristup svim građanima, bez obzira na ekonomski status.
Javne službe mogu svima garantovati pravo na negu i osigurati spremnost i otpornost zdravstvenih službi i službi nege za buduće vanredne zdravstvene situacije.
Jedna od glavnih lekcija naučenih iz pandemije KOVID-19 jeste da, više nego ikad, moramo zaštititi zdravlјe i negu od komercijalizacije i privatizacije. Niko ne bi trebao da zarađuje na pandemiji.
Evropske zemlјe treba da rade na tome da obezbede vakcine za sve. Prvi klјučni korak je „odricanje“ od prava na intelektualnu svojinu nad vakcinom, kako bi se ubrzala njena proizvodnja i vakcina bila dostupna svim građanima širom sveta. Nećemo biti zaštićeni od virusa dok se svetska populacija ne vakciniše. Javni interes treba da bude iznad zaštite patenata i dobiti privatnih farmaceutskih kompanija. EU i evropske vlade trebale bi da preuzmu kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom kako bi se obezbedila sigurnost za sve.
„Niko nije siguran dok svi nisu sigurni“!
EPSU pozdravlјa heroizam stotina hilјada zdravstvenih i socijalnih radnika, koji su se više od godinu dana borili protiv virusa i štitili naša društva.
EPSU, takođe, odaje poštu preminulim radnicima koji su izgubili živote štiteći druge. Nedavni izveštaj Amnesty International, pokazuje zastrašujući broj smrtnih slučajeva među zdravstvenim i socijalnim radnicima povezanih sa KOVID-19, kao i nedostatak transparentnosti u mnogim zemlјama u evidentiranju i prijavlјivanju smrtnih slučajeva.
„Veoma smo zabrinuti zbog nedostatka podataka o napretku u vakcinaciji zdravstvenih i socijalnih radnika u mnogim zemlјama, uklјučujući EU. Vlade moraju biti transparentnije u pružanju informacija o smrtnim slučajevima povezanim sa KOVID-19 i napretku u vakcinaciji među zdravstvenim i socijalnim radnicima“.
Aplauz i komemoracije nisu dovolјni. EPSU i njegove članice godinama pokreću pitanje nedovolјnog broja zaposlenih i niskih plata u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, posebno za negovatelјe. Evropska unija i evropske vlade treba da povećaju plate i pobolјšaju uslove rada, uklјučujući i zdravlјe i bezbednost na radnom mestu. Iako je rešen problem nedostatka lične zaštitne opreme, postoji hitna potreba za rešavanjem pitanja sve većeg nivoa stresa među zdravstvenim i radnicima u socijalnoj službi. Mnogi su iscrplјeni i sve više razmišlјaju o napuštanju profesije. Postoji hitna potreba da se osigura adekvatan nivo zaposlenih. Nakon prethodnih kriza, kao što je finansijska kriza 2008. godine, zapošlјavanje je smanjeno usled rezova u javnom sektoru i nedovolјnog investiranja. Ako javni sektor zdravstva i socijalne zaštite želi da preživi pandemiju i postane atraktivan sektor za generacije zdravstvenih radnika koje dolaze, pobolјšanje uslova rada mora biti od suštinskog značaja.
EPSU poziva EU i evropske vlade da nakon decenija zanemarivanja, a u svetlu starenja stanovništva, predstave jasnu viziju sektora dugoročne nege. Neprihvatlјivo je i nehumano tretirati starije lјude kao robu od koje privatne kompanije mogu profitirati. Ta organizacija je zatražila istragu o zastrašujućoj stopi smrtnosti u domovima za stare širom Evrope.
Zdravlјe i nega se ne smeju pretvoriti u robu. Sektori nege moraju biti javni i moramo prepoznati klјučnu ulogu koju socijalne službe igraju u našim društvima. Dugotrajan rad negovatelјa i svih u zdravstvenom sektoru, od kojih su većina žene, treba da bude prepoznat kroz veće plate, pobolјšane uslove rada, bolјe zdravlјe i sigurnost i dovolјan broj zaposlenih, navodi se u saopštenju.

Ostvarivanje ciljeva održivog razvoja u Srbiji u okviru ekonomskih i socijalnih pokazatelja i očuvanja zdravlja bila je tema drugog dijaloga sa Nacionalnim konventom o Evropskoj uniji (NKEU), održanog 29. marta putem video linka.
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, koja je učestvovala u radu, najavila je formiranje međuresorne grupe koja će se baviti ciljevima održivog razvoja predviđenim Agendom 2030 Ujedinjenih nacija.
Na skupu je istaknuto da se mora konačno početi sa sistemskim planiranjem, te da je za nas najvažnije da se ciljevi prilagode našim uslovima, te „uvezivanje“ s procesom evropskih integracija.
Ciljevi održivog razvoja su uopšteno formulisani, a svaka zemlja treba te ciljeve da prilagodi svojim prioritetima. Svet bez siromaštva, gladi, kvalitetno obrazovanje i rodna ravnopravnosti moraju biti naši prioriteti, imajući u vidu da blizu pola miliona građana živi ispod apsolutne linije siromaštva, te da se siromaštvo pojavljuje posebno kod populacije starije od 65 godina, ali i u ruralnim sredinama. Stoga je neophodno odmah pristupiti i izradi strategije za smanjivanje siromaštva.
Značajnu ulogu u ostvarivanju ciljeva, pored delovanja na nacionalnom nivou, aktivnosti Vlade, relevantnih ministarstava, jeste i aktivnost sindikata i civilnog društva, te lokalnih zajednica imajući u vidu da čak 67 odsto podciljeva se ostvaruje na lokalnom nivou.

Generalni sekretar EKS Luka Visentini izjavio je da EKS ceni napore EU i država članica da obezbede vakcine za celu populaciju u razumnom roku i tim povodom pozvao farmaceutske kompanije na odgovornost, kao i države članice da esencijalnim radnicima i ugroženim grupama garantuju prioritetni status.
On je, povodom sastanka Evropskog saveta, održanog 25-26. marta putem video linka, pozdravio činjenicu da su lideri naglasili potrebu za pravednim uslovima rada u digitalnoj ekonomiji.
„Mi zahtevamo da se države članice obavežu na sprovođenje evropskih i nacionalnih pravnih okvira, obezbeđujući pravedne uslove rada u praksi i univerzalni pristup socijalnim pravima, socijalnoj zaštiti i hitnim merama zaštite za zapošljavanje radnika na platformama i svim nestandardnim i samozaposlenim radnicima“, naglasio je Visentini.
EKS traži i da se lideri obavežu na punu primenu Evropskog stuba socijalnih prava na predstojećem socijalnom samitu u Portu, da obezbede da socijalne dimenzije budu sastavni deo Plana za oporavak i otpornost, ekonomskog rukovođenja EU i Konferencije o budućnosti Evrope.

Sindikati traže od MOR Konferencije, koja će biti održana u junu 2021. godine, da podigne zdravlje i bezbednost na radu na nivo najviših međunarodnih standarda rada, da povećaju odgovornost vlada i poslodavaca za spašavanje života na radu i da veći broj zemalja ratifikuje ključne konvencije o zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu.
Ovim bi se ispunila obećanja data 2019. godine u Stogodišnjoj deklaraciji MOR-a, koju su jednoglasno usvojile vlade, sindikati i poslodavci, u svrhu zaštite zdravlja i bezbednosti svih radnika na radu.
Najviše nezavisno međunarodno telo stručnjaka za zaštitu zdravlja i bezbednosti na radu i životne sredine, Collegium Ramazzini, poziva MOR da hitno sprovede odluke donete na Međunarodnoj konferenciji rada, održanoj 2019. godine. Idealno bi bilo da to učini na Konferenciji 2021. godine.
„Stotine miliona radnika širom sveta je povređeno na radu. Milioni su umrli. Ovaj masakr se može sprečiti, ali samo ako zaštita radnika od povrede na radu dobije prioritet, a zdravlje i bezbednosti radnika bude potvrđeno kao temeljno ljudsko pravo. MOR mora hitno da deluje i prihvati da je zaštita zdravlja i bezbednosti na radu temeljno pravo MOR-a na rad.”
Izvršni direktor Društva za medicinu rada, profesionalnog tela za lekare medicine rada, sa sedištem u Velikoj Britaniji, Nik Pahl je rekao: „Društvo za medicinu rada snažno podržava mišljenje da je zaštita zdravlja i bezbednosti na radu MOR temeljno pravo na radu. Pozivamo MOR Upravno telo da hitno deluje i sprovede odluku MOR stogodišnje konferencije (sesija 108), održane 2019. godine, kojom se zaštita zdravlja i bezbednosti na radu kao temeljno pravo na radu stavlja na dnevni red Međunarodne konferencije rada, koja će se održati 2021. godine.”
Generalni sekretar MKS-a, Šaran Barou, rekla je: „Vlade i poslodavci treba da slušaju ove vodeće stručnjake. Već dugo vremena, zaštita radnika od povreda i oboljenja na radu imala je daleko niži status od drugih temeljnih prava. Stiče se utisak da neki poslodavci, čak neke vlade, smatraju da se u poslovanju može trgovati sa ljudskim životima. Davanjem pravnog statusa bezbednosti i zdravlju na radu, kakav i zaslužuje, ispraviće se istorijska greška, i osnažiti napori da se pandemija KOVID-19 stavi pod kontrolu.

Oko 40.000 radnika, nezadovolјnih uslovima rada u Amazonu, demonstriralo je ispred prostorija kompanije u Brandizu, u blizini Torina. Sindikati su italijanske potrošače pozvali da se na dan štrajka, 22. marta, uzdrže od kupovine od Amazona. To je prvi protest u Italiji koji je uticao na čitav Amazonov lanac snabdevanja i uklјučuje radnike u skladištima i logističkim punktovima, kao i vozače koji pružaju usluge.
Italijanksi sindikati CGIL, CISL i UIL pozvali su na 24-časovni štrajk nakon prekida pregovora oko revizije ugovora o radu između predstavnika radnika i američke kompanije.
Amazonova mreža isporuke u Italiji zavisi od 40.000 radnika, uklјučujući one koji rade za sopstvenu logističku jedinicu kompanije, koja zapošlјava većinu od 9.500 zaposlenih sa ugovorima na puno radno vreme.
Glavni zahtevi odnose se na radno opterećenje, dugo radno vreme za vozače, bonuse vezane za rezultate, vaučere za hranu i regulisanje ugovora o radu. Sindikati tvrde da bi radnici trebalo da primaju dodatak, jer su nastavili da rade tokom pandemije koronavirusa, posebno zato što je naglo porastao broj Amazon porudžbina.
"Štrajk je neizbežan jer su radnici iscrplјeni", rekao je Mikele De Rose, nacionalni sekretar sindikata koji pripada CGIL-u. De Rose je dodao da vozači za dostavu „rade 44 sata nedelјno, i to vrlo često tokom celog meseca, prateći indikacije algoritma koji ne razume ravnotežu između poslovnog i privatnog života, niti red vožnje u saobraćaju u našim gradovima“.
Sindikati su apelovali na potrošače da prestanu da kupuju na Amazonu na jedan dan. „Ljudi koji primaju uslugu su oni od kojih tražimo solidarnost, kako bi usluga nastavila da se odvija na najbolјi mogući način“ – izjavili su radnici.
U pismu kupcima, Mariangela Marselia, Amazonov menadžer u Italiji, napisala je da kompanija „poštuje pravo svih da izraze svoj stav“, dodajući da kompanija „na prvom mestu našim zaposlenima i zaposlenima nezavisnih dobavlјača“ nudi „sigurno, moderno i inkluzivno radno okruženje, sa konkurentnim platama koje su među najvišim u sektoru“.

Globalna srednja klasa smanjila se prošle godine prvi put nakon decenija zbog pandemije kovida 19.
Naime, gotovo dve trećine domaćinstava u ekonomijama u razvoju su prijavile pad dohotka, pokazale su dve nove procene zasnovane na podacima Svetske banke.
U nedavno objavljenoj studiji, istraživači Istraživačkog centra Pju (Pew) otkrili su da je rang globalne srednje klase – onih koji zarađuju 10 do 50 američkih dolara dnevno – prošle godine pao za 90 miliona ljudi, na skoro 2,5 milijardi, piše Blumberg (Bloomberg). To je uticalo na povećanje broja siromašnih ili onih koji žive s nešto manje od dva dolara dnevno za 131 milion, procenjuje Centar Pju.
Podaci o srednjoj klasi zapravo potcenjuju uticaj pandemije, jer je procenjeno da je 62 miliona ljudi s visokim dohotkom, ili onih koji zarađuju 50 ili više dolara dnevno, palo u srednji sloj, što je rezultat pandemije, rekao je Rakeš Kočar, autor studije.
"Nikada pre u istoriji nismo imali ovakav pad prihoda na globalnom nivou”, rekao je Kočar, prenosi Al Džazira Balkans.
Ako se procena Pju centra drži aktuelnih podataka Svetske banke koji se još prikupljaju, to bi označilo kraj obrasca koji je pokazao kako se globalna srednja klasa neprestano širi od devedesetih, zahvaljujući brzom rastu ekonomija poput Kine i Indije.
Kada je Pju poslednji put izračunao veličinu globalne srednje klase, 2001. godine, ona je činila 13 odsto globalne populacije. Do 2019. je porasla na skoro 18 odsto, rekao je Kočar, s prosekom od 50 miliona ljudi godišnje koji su se pridružili rangu srednjeg dohotka u prošloj deceniji.
Prema drugom istraživanju objavljenom u ponedeljak, na osnovu istraživanja 47.000 domaćinstava u 34 zemlje u razvoju s ukupnom populacijom od skoro 1,5 milijarde ljudi, istraživači SB otkrili su da je 36 odsto domaćinstava u prošloj godini izgubilo posao, dok se skoro dve trećine dohotka smanjilo.
Rezultat je prvo povećanje globalnog siromaštva zabeleženo nakon azijske finansijske krize 1997-1998. godine, navode istraživači.
Kao i u mnogim bogatim zemljama, istraživanja zemalja u rasponu od Burkine Faso do Kolumbije, Indonezije i Vijetnama, pokazuju kako je ovaj pad najviše pogodio žene, mlade ljude i samozaposlene u urbanim centrima.
Osim toga, istraživanja takođe ukazuju na posledice sporijeg oporavka. Iako su Sjedinjene Države pokrenule neviđene napore za spasavanje sopstvene ekonomije, mnoge ekonomije u razvoju nisu imale dovoljno sredstva za oporavak.
Prema Svetskoj banci, od septembra 2020. godine napredne ekonomije su u proseku trošile 7,4 odsto BDP-a na spasavanje firmi i ljudi pogođenih pandemijom, u poređenju sa tržištima u razvoju koja su trošila 3,8 odsto BDP-a, te zemljama s niskim prihodima koje su trošile 2,4 odsto.
S obzirom na to da zemlje poput SAD ubrzano vakcinišu svoje stanovnike i od tada proširuju vladine napore za spasavanje – kao što je prošle sedmice Kongres, na predlog američkog predsednika Džoa Bajdena, odobrio plan spasavanja vredan 1,9 biliona dolara – jaz je od tada samo narastao.
Svetska banka očekuje da će redovi siromašnih u svetu rasti i ove godine. Njihova procena pokazuje da je čak 124 miliona ljudi u 2020. godini palo ispod granice ekstremnog siromaštva. Predviđa se da će se broj siromašnih ove godine povećati na 163 miliona ljudi.
Šta će biti sa globalnom srednjom klasom uveliko zavisi od oporavka ključnih zemalja, poput Indije, i još je krajnje neizvesno, rekao je Kočar.
"Ako se rast vrati nakon što pobedimo koronavirus, ova epizoda može biti samo zastrašujuća vožnja vozom smrti koja je – gledajući istorijski – završena u trenu”, rekao je.Međutim, moguće je da će se ekonomije mnogih zemlja u razvoju sporije oporavljati, dodao je.
Prema istraživanju, iz Južne Azije dolazi više od dve trećine ljudi koji su iz srednje klase prešli u siromaštvo. Očekivalo se da će ekonomija Indije od 2020. rasti po stopi od skoro šest odsto godišnje, ali sada Svetska banka procenjuje da će se BDP Indije u fiskalnoj godini do 31. marta smanjiti 9,6 procenata.

Pandemija korone Nemce će verovatno koštati 50 milijardi evra, i to samo u prvom kvartalu 2021. godine. Ukupna šteta je mnogo veća, pokazuju proračuni Instituta za nemačku privredu.
Ukupan gubitak nemačke države i građana zbog pandemije korone do sada je iznosio oko 250 milijardi evra, izračunao je Institut nemačke privrede iz Kelnu (IV), tačno godinu dana nakon prvog lokdauna koje je počelo 14. marta 2020.
„Korona-kriza je bila i još uvek jeste ogroman šok za nemačku ekonomiju“, kaže direktor Instituta Mihael Hiter. „Paketi pomoći savezne vlade i naknada za skraćeno radno vreme sprečili su još gore posledice, ali nisu sve firme mogle da savladaju ovu tešku fazu. Nadamo se da će se stopa vakcinacije povećati tako da kompanije konačno ponovo mogu da planiraju i da sa više samopouzdanja gledaju u budućnost“, rekao je Hiter.
Zatvorene radnje, poremećeni lanci snabdevanja, milioni ljudi na skraćenom radu, pandemija je do temelja potresla gotovo sva područja privrede, a posebno su dugotrajni lokdauni imali negativan uticaj na firme.
U prvom tromesečju 2020. godine, prema proračunima kelnskog instituta, bruto domaći proizvod (BDP) opao je relativno blago. Zatim je usledio šok u drugom kvartalu: prognozirani BDP bez korone u tom periodu bio bi oko 850 milijardi evra, a zapravo je bio oko 100 milijardi evra manji.
U trećem kvartalu, posebno u letnjim mesecima, razlika je ponovo značajno smanjena, ali nije u potpunosti nestala. Ponovnim lokdaunom od kraja 2020. godine, gubici su se ponovo povećali. Prema navodima kelnskog instituta, pandemija će verovatno koštati dobrih 50 milijardi evra samo u prvom kvartalu 2021. godine.
Mnoge firme nisu mogle da izdrže krizu uprkos odgađanju proglašenja insolventnosti i državne pomoći: oko 16.300 preduzeća bankrotiralo je 2020. godine, a tom broju trebalo bi dodadati još oko 5.000 „zombi-kompanija“ koje, uprkos pomoći, jedva da imaju izgleda za preživljavanje.

"Obradovali" 4.000 radnika prevremenom penzijom
Nemački proizvođač automobila Folksvagen planira da ukine do 4.000 radnih mesta u svojim pogonima u Nemačkoj. On to čini nudeći prevremenu ili delimičnu penziju starijim zaposlenima, što bi moglo da košta nekoliko stotina miliona evra, izjavili su izvori iz kompanije.
Folksvagen je u saopštenju naveo da je postigao dogovor s radničkim savetom za delimično penzionisanje rođenih 1964. godine, dok je rođenim od 1956. do 1960. ponudio prevremenu penziju. Kompanija je navela da očekuje da će se 900 radnika odlučiti za prevremene penzije, dok bi manji broj mogao da izabere delimičnu penziju, ne precizirajući tačan broj.
Dva izvora iz kompanije rekli su britanskoj novinskoj agenciji da će 3.000-4.000 radnih mesta biti ukinuto u programu koji će se primenjivati na šest nemačkih fabrika Folksvagena, koje sada zapošljavaju oko 120.000 ljudi.
Folksvagen je odbio da saopšti koliko će ih to koštati. To zavisi od toga koliko zaposlenih prihvati ponudu.Jedan izvor je procenio da je reč o blizu 500 miliona evra.

Ambiciozni planovi Folksvagena: Frontalni napad na Teslu
Električni automobili su još uvek skupi, a veliki su i problemi sa snabdevanjem tržišta dovoljnom količinom baterija. Folksvagen se sve više ugleda na Teslu. Nemački koncern do 2030. namerava da izgradi šest novih fabrika za proizvodnju baterija za električne automobile. Planira se takođe i stvaranje evropske mreže stanica za brzo punjenje baterija na vozilima. Uz pomoć sopstvene mreže fabrika u kojima se proizvode baterije, nemački koncern želi da se uključi u popularizaciju e-vozila. S većom ponudom, cene takvih automobila trebalo bi da padnu. Najveći evropski proizvođač na taj način direktno napada američkog rivala Teslu.
Kako je u ponedeljak potvrđeno iz Folksvagena, taj koncern za sedištem u Volfsburgu sarađivaće sa firmama poput Nortvolta iz Švedske. Partneri su već počeli da grade prvu fabriku u nemačkom Zalcgiteru, a druga će biti mestu Šelefteo na severu Švedske. Do 2030. bi proizvodnja trebalo da počne na još četiri lokacije.
Šef Radničkog saveta u Folksvagenu Bernd Osterloh i premijer pokrajine Donje Saksonije Štefan Vajl (obojica su članovi Nadzornog odbora Folksvagena) zalažu se za to da se na tlu Savezne Republike Nemačke izgradi još jedna dodatna fabrika.
Strategija Folskvagena je jasna: jednim potezom rešiti nekoliko problema – pre svega stabilno snabdevanje na duži rok. Slično kao i u poslovima sa proizvodnjom čipova, na svetskom tržištu događaju se problemi s isporukama delova, a evropska automobilska industrija umnogome zavisi od azijskih partnera.
Drugi aspekt koji igra važnu ulogu u kalkulacijama Folksvagena jeste obim proizvodnje. S njegovim porastom troškovi proizvodnje u sopstvenoj režiji trebalo bi da opadaju, a pad troškova proizvodnje baterija omogućio bi nemačkom koncernu da e-automobile na tržištu ponudi po pristupačnijim, nižim cenama od sadašnjih.
Ta strategija može se protumačiti kao frontalni napad na Teslu. Šef američke kompanije Ilon Musk saopštio je da bi nova Teslina fabrika pored Berlina trebalo istovremeno da postane i najveća svetska fabrika baterija za e-automobile. Amerikanci su ujedno najavili da ubuduće mušterijama žele da ponude više modela u segmentu srednje i kompaktne klase – a to su upravo segmenti u kojima dominira Folksvagen.
Sudeći po aktuelnim planovima, u šest Folksvagenovih „gigafabrika“ do 2030. bi mogle da se proizvode baterijske ćelije ukupne energetske vrednosti od 240 gigavat-sati (GWh) godišnje. To bi u proseku bilo 40 GWh po fabrici. Premijer Donje Saksonije Vajl rekao je da bi, prema njegovom mišljenju, „za najmanje jednu fabriku Folksvagena dobra lokacija bila obala Donje Saksonije“. On pritom pre svega cilja na energiju vetra, jer proizvodnja baterija bi trebalo da se odvija uz pomoć ekološki obnovljive energije, uz minimalnu emisiju ugljen-dioksida. Planira se da se baterije većim delom i recikliraju i zato i stranka Zelenih pozdravlja namere Folksvagena.
Koncern je, osim toga, najavio da, u saradnji e energetskim koncernima BP/Aral iz Velike Britanije/Nemačke, odnosno Ibedrolom iz Španije i Enelom iz Italije planira da znatno proširi mrežu „punionica“ električnih automobila u Evropi.
Do 2025. bi trebalo da bude instaliramo oko 18.000 punktova za brzo punjenje baterija. „Punjenje baterije bi trebalo da bude jednostavno kao i točenje goriva“, najavio je šef koncerna Folksvagen, Herbert Dis. Zajedničkom inicijativom bi 2025. prema planovima nemačke firme, trebalo da bude pokrivena otprilike trećina potreba na tržištu javno dostupnih „punionica“ u Evropi.
Pre objavljivanja planova o ekspanziji u oblasti elektro-mobilnosti, potvrđeno je da je uprava Folskvagena sa Radničkim savetom postigla dogovor i oko koncepta kojim bi trebalo da se smanji broj zaposlenih. List „Handelsblat“, pozivajući se na izvore iz koncerna, piše da se da je reč o oko 5.000 radnih mesta. Folskvagen neće početi da masovno deli otkaze, jer će se broj radnika smanjivati u skladu sa socijalnim planom i zaštitom egzistencije radnika. To znači da će Folksvagen svojim radnicima ponuditi na primer odlazak u prevremenu penziju po povlašćenim uslovima, kao i neke druge koncepte dogovorene u saglasnosti s predstavnicima radnika. Ako se radnici ipak u dovoljnom broju ne odluče da prihvate ponudu koncerna, posmatrači ne isključuju mogućnost da se na njih poveća pritisak da ipak napuste firmu.
Folskvagen se za taj korak odlučio zbog strukture troškova. U poređenju s konkurencijom, oni su, kako tvrdi menadžment, previsoki. Zato su u decembru čelni ljudi nemačke firme odlučili da do 2023. smanje fiksne.

Demokratija je jedina politička forma koju treba stalno ponavljati kroz obuku i učenje, kako članovima sindikata, tako i radnicima i široj javnosti. Političko obrazovanje neodvojivo je od same suštine sindikalnog pokreta, ostvarivanja radnih i socijalnih prava.
Ovo je istaknuto na onlajn skupu „Izgradnja sindikalnog odgovora na krajnju desnicu - model za obrazovanje i obuku“, koji je organizovala Evropska konfederacija sindikata, uz podršku Evropskog sindikalnog instituta (ETUI).
Obrazovanje za demokratiju je neophodno, jer ako levica ne uspe da pruži racionalna, progresivna rešenja za rastuće socijalne i ekonomske krize, desnica će iskoristiti priliku iracionalnim i reakcionarnim 'rešenjima' za ove krize.
Decenijsko upražnjavanje neoliberalne politike i politika štednje doveli su do sve veće ekonomske nesigurnosti podgrevajući široke prigovore i proteste. Ovo je omogućilo i ogroman pritisak i jačanje desničarskog narativa, širenje straha, ksenofobije, a protiv sindikata i njegovog delovanja. Stratezi desničara izgradili su moćne mašine za digitalnu propaganda, a u Evropi imamo nepotpunu sliku sveevropske krajnje desne medijske mašine. Da bismo demontirali ovu mašinu, prvo nam je potrebno potpuno razumevanje njenog rada. Jednom kad počnemo, počinjemo da gradimo svoje. Šta da radimo?
Prvo, sindikati se moraju vratiti na radno mesto kroz promovisanje obrazovanja, obuku i tzv. socijalno slušanje. U tome mogu imati podršku među samim radnicima, ali i civilnom društvu, lokalnim zajednicama, medijima kroz stavarnje alijanse i mreže za socijalno odgovorno društvo. U ovoj aktivnosti nema posrednika niti konsultanata već direktno deluju sindikalni aktivisti i radnici.
Drugo, jačanje sindikalnog političkog obrazovanja za članove i povećanje obrazovanja u političkom opsegu, uz kontinuiranu izgradnju kapaciteta za sindikate. U ovome je podrška, odnosno pravni osnov Konvencija MOR broj 140 o plaćenom odsustvu radi obrazovanja iz 1974. godine, ali i zakonske odredbe iz oblasti obrazovanja, ZOR-a, te svakako odredbe Ustava.
Treće, osmišljavanje strategija i programa sindikalnog i političkog obrazovanja, kroz obuke, seminare, obuke edukatora, stalno informisanje, umrežavanje i kampanje uz podršku medija. Pored podizanja kapaciteta sindikata, rezultat bi bio i povećanje broja članova, ali i jačanje rejtinga u društvu.

Izvršni direktor Goldmen Saksa Dejvid Solomon je javno iskazao odbojnost prema radu na daljinu, dodajući da bi voleo da se zaposleni što pre vrate u kancelarije i da nakon završetka pandemije korona virusa zajedno sa ostalim izvršiocima odbace trend dugoročnog rada od kuće.
''Ovo za nas nije idealno i nije nova normalnost. Ovo je odstupanje koje ćemo ispraviti čim to bude bilo moguće”, rekao je Solomon tokom nedavne konferencije Kredit Svisa.
Solomon nije jedini koji se priprema za skori povratak u kancelariju. Prošle nedelje Izvršni direktor Barkliza Džes Stejli je rekao da očekuje da će se u jednom trenutku u toku godine 80.000 zaposlenih vratiti u kancelarije.
''Mislim da će biti dobro za ljude da ponovo rade na istoj lokaciji,'' rekao je novinarima, kako javlja Blumberg.
Ovakvim izjavama se pridružuju Izvršni direktor Ciska Čak Robins, koji je izjavio da se zaposleni raduju povratku u kancelariju nakon više od godinu dana provedenih u radu od kuće.
''Mislim da smo došli do faze da ovakva situacija ljudima stvara psihološke probleme, jednostavno oni u ovome ne uživaju''.
I Izvršni direktor JPMorgana Čejs & Ko Džejmi Dimon, koji je došao do zaključka da je rad od kuće izazvao pad produktivnosti, a to je najosetnije ponedeljkom i petkom, i rukovodiocima najavio povratak u kancelariju u septembru 2021, a svetski lider u luksuznim proizvodima LVMH je dao nalog svojim zaposlenima u kompaniji Tifani da počev od marta dolaze u kancelarije dva puta nedeljno.
Solomon i Dimon su ukazali na još jednu negativnu karakteristiku rada na daljinu. Naime, oni smatraju da takav način rada lišava mlade ljude od izuzetno važnih prilika za učenje, naročito se to odnosi na one koji tek započinju karijeru na Vol Stritu.
''Zaista ne bih voleo da na leto još jedna klasa mladih ljudi dođe u Goldmen Saks, a da pritom radе od kuće,'' objasnio je Solomon.
Sa druge strane, tehnološke kompanije, kao što su Tviter i Slek, saopštile su da će njihovi zaposleni moći da nastave da rade od kuće, čak i kada povratak u kancelarije bude bio bezbedan.
Izvršni direktor Fejsbuka Mark Zukerberg predviđa da će se za polovinu zaposlenih stvoriti mogućnost da rade na daljinu do 2030. Prema nalazima Pju centra za istraživanje, američki radnici koji posao mogu da obavljaju od kuće preferiraju da rade na daljinu, čak i nakon završetka pandemije.

Na današnji dan pre godinu dana Svetska zdravstvena organizacija proglasila je KOVID-19 globalnom pandemijom, podseća Evropska federacija javnih službi – EPSU i ocenjuje da je protekla godina preuveličala snagu i slabosti naših društava.
U Evropi je razotkrivena krhkost sistema javnog zdravstva i ukupan nedostatak kapaciteta da odgovori na takav šok. Tragedija je u tome što ovo ne predstavlјa iznenađenje. Evropski sindikati javnih službi su mnogo pre izbijanja pandemije protestovali zbog nedostatka osoblјa, nedovolјnog finansijskog ulaganja i neadekvatnih resursa. I nije ni čudo što su zdravstveni sistemi i domovi za negu kada je udario prvi talas bili potpuno preplavlјeni.
Poražavajuće je razmišlјanje da neoliberalna politika u ovakvoj situaciji globalne pandemije nije prepoznala potrebu za dobro finansiranim javnim uslugama i radnicima koji ih pružaju. Poslednja godina razotkrila je nedostatke privatizacije i smanjenja budžeta i sada postoji široko shvatanje da nam je potrebna revalorizacija javnog sektora. Ne možemo se vratiti na politiku štednje pre-pandemije - moramo ojačati temelјe. To je danas poruka miliona radnika javnih službi širom Evrope.
Neposredni prioritet je jačanje sistema javnog zdravstva i sistema zaštite. To zahteva javno finansiranje i kraj poreskih politika koje favorizuju korporacije i bogate. Vlade ovde moraju delovati i na nacionalnom i na evropskom nivou. To dugujemo našim zdravstvenim i radnicima sektora nege, od kojih se mnogi leče od posttraumatskog stresa.
Pre izbijanja pandemije bilo je preko 100 štrajkova u zdravstvenom i sektoru nege u Evropi. Sindikati zdravstva i zaštite i dalјe će biti borbeni u zahtevima za povećanje plata, bolјe uslove rada, povećanje broja zaposlenih i podrške uslugama.
Iako su zdravstvena i socijalna zaštita na prvom mestu i druge javne službe takođe su na prvoj liniji krize. Radnici javnih službi, počev od sektora otpada, vode i energije, do socijalne zaštite i službi za zapošlјavanje, imali su klјučnu ulogu u dalјem funkcionisanju društva i u rešavanju socijalnih i ekonomskih posledica mera zatvaranja. Kako se oporavlјamo od ekonomske krize njihova uloga postaje sve presudnija. Neophodna su povećana ulaganja da bi se zagarantovala dostupnost i kvalitet usluga i obezbedio pristup socijalnoj zaštiti, stanovanju, vodi, energiji i obrazovanju, kao i finansiranju gradova i opština.
Javni sektor takođe ima jedinstvenu ulogu u ponovnoj izgradnji otpornijih društava, od kružne ekonomije, preko zelenih transportnih sistema do javne infrastrukture koja ne šteti životnoj sredini. Za to bi trebalo koristiti nacionalne (i EU) fondove za oporavak i otpornost, umesto da se pribegava uobičajenim greškama privatizacije i javno-privatnog partnerstva.
Ova zdravstvena kriza bez presedana pokazuje da EU mora razmotriti mogućnost ponovnog pridobijanja određenih sektora koji garantuju sigurnost evropskih građana, poput proizvodnje farmaceutskih proizvoda ili lične zaštitne opreme. Takođe bi trebalo da preispita uspostavlјanje evropskih nadležnosti u zdravstvu, izvan nadležnosti država članica, kako bi se odgovorilo na pandemije kako u EU tako i u trećim zemlјama. Nedostaci otkriveni tokom ove krize potvrđuju da se veliki deo fonda za oporavak EU mora dodeliti ulaganju u javne usluge, koje predstavlјaju univerzalne vrednosti na kojima počiva EU.
Lideri evropskih sindikata javnih službi boriće se sa mnogim drugima za jednakost na tržištu rada, bolјe uslove rada i veće javne investicije. Zalažemo se za poresku pravdu kako bismo osigurali da korporacije plaćaju svoj pravičan udeo i preokrenuli rastuću nejednakost. Klјučno je da u oporavku od, kako se predviđa najgore ekonomske krize, radnici, zajednice i naša planeta imaju prioritet u odnosu na dobit nekolicine.

Fizički napad, pretnja, verbalno napadanje, obraćanje uz viku ili vređanje, samo su neki od pojmova definisanih kao uznemiravanje na radu posebnim zakonom koji je usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srpske u formi Nacrta.
Republika Srpska prvi put posebnim zakonom definiše ovu oblast, a stupanje zakona o zaštiti od uznemiravanja na radu se očekuje u drugoj polovini godine. Narodni poslanici su ga usvojili u formi nacrta, dali su potpunu podršku za zaštitu prava radnika, te su Nacrt uputili u javnu raspravu kako bi Srpska dobila što kvalitetnije rešenje.
Uznemiravanje na radu, po zakonu, je svako ponašanje prema radniku, grupi radnika ili poslodavcu, koje može da nanese štetu fizičke, psihičke ili seksualne prirode. Uznemiravanje na radu može biti jednokratno ili kontinuirano, aktivno ili pasivno postupanje, između radnika ili između radnika i pretpostavljenih, radnika nad pretpostavljenim ili upućeno od trećih lica s kojima radnik dolazi u kontakt u obavljanju svojih poslova.
Ministar rada i boračko-invalidske zaštite RS Duško Milunović rekao je da se Nacrtom zakona o zaštiti od uznemiravanja na radu zabranjuje, između ostalog, seksualno uznemiravanje i nasilje po osnovu pola. Zabranjuje se i sistematsko zlostavljanje radnika od poslodavaca, odnosno mobing.
Delimično se uređuje zaštita ličnog integriteta zaposlenih tako što je propisano da radnik i osoba koja traži zaposlenje ne može biti stavljena u neravnopravan položaj prilikom ostvarivanja prava po osnovu rada i prava na zaposlenje zbog rase, etničke pripadnosti, boje kože, pola, jezika, religije, političkog ili drugog mišljenja i ubeđenja.
Poslodavac je dužan da, s ciljem prepoznavanja i sprečavanja uznemiravanja, omogući edukaciju i osposobljavanje predstavniku sindikata i drugom predstavniku radnika da prepoznaju uzroke, oblike i posledice uznemiravanja na radu.
Ovaj zakon se donosi na inicijativu Saveza sindikata RS i već je jednom, pre nekoliko godina, kao nacrt bio u skupštinskoj proceduri.
Predsednica Saveza sindikata RS Ranka Mišić je, u izjavi za Srpskainfo, naglasila da je Sindikat zaista uložio dosta truda i argumenata na donošenju ovog zakona.
Savez sindikata je ranije sproveo anketu među članstvom i rezultat je da više od 20 odsto radnika, koji su dakle članovi sindikata, trpi neki vid mobinga. Zakon je, kako kaže, definisao sve moguće situacije uznemiravanja, odnosno ko sve može da bude zlostavljač, ali praksa je pokazala da uglavnom poslodavci uznemiravaju radnike.
„Stručnjaci iz zdravstva su nam rekli i da se pojavljuju neka obolenja koja do sada nisu bila prepoznata kao karakteristična obolenja na poslu, a to je da značajan broj ljudi koristi sredstva za smirenje kako bi uopšte mogao da ode na posao i funkcionisao. Dolazi do tzv. 'pucanja' radnika zbog dugotrajnog mobinga. To opet izaziva drugi niz promena kod radnika koje se manifestuju u ponašanju u okviru porodice i slično. Dakle, zbog uznemiravanja na poslu trpi veći krug ljudi“, istakla je Mišićeva.
Ona je ukazala da je “seksualno delovanje” u okviru privrednih subjekata veoma vidljivo i da naročito mlade radnice trpe zbog toga. Kod nekih poslodavaca je uznemiravanje radnika postao obrazac ponašanja, a što rezultuje padom produktivnosti, bolovanjima i nestabilnosti u porodici.
„Kad sve ovo uzmemo u obzir, jasno je da je reč o ozbiljnom zakonu koji, pre svega, treba da bude preventivan sa destimulativnim sankcijama“, poručuje Mišićeva.

Ljudi koji koriste telekomunikacione tehnologije da zarade za život, takozvani digitalni nomadi, pre pandemije su bili mala grupa pojedinaca koji su na društvenim mrežama promovisali “život iz kofera”, uz čestu selidbu na svakih nekoliko nedelja, što je omogućeno kratkoročnim turističkim vizama.
To je bila era u kojoj se širila ideja da se novac seli u ‘jeftinije’ delove zemlje, koji su daleko od San Franciska i Njujorka.
Međutim, ekonomska kriza i pandemija KOVIDA-19 su promenili stanje na mnogim destinacijama. Nova kategorija ‘viza za digitalne nomade’ strancima može da olakša da legalno ostanu duže na jednom mestu. Proces dobijanja vize omogućava zemljama da preciznije odrede nomade koji vizu treba da dobiju.
Letos je Estonija postala prva zemlja koja je najavila digitalne nomadske vize.
« Ako ste digitalni nomad koji bi želelo da zasnuje dugotrajni poslovni odnos i prijateljstvo, digitalna nomadska viza vam može pomoći u tome », kaže Florian Markus, savetnik za digitalnu transformaciju u elektronskoj vladinoj agenciji Estonije.
Za sada mala Baltička zemlja ima više od 10.000 ljudi koji su se prijavili da dobiju više informacija o ovim vizama. Slični programi, uključujući ‘Pečat dobrodošlice’ Barbadosa pa sve do poreskih olakšica za digitalne migrante u Grčkoj, signaliziraju da postoji interes da se ovim izuzetno mobilnim radnicima dozvoli da ostanu duže nego što je to do sada bilo dozvoljeno. Hrvatska, kao destinacija koja je u pandemiji postala jako popularna među nomadima, nedavno je odobrila prvom strancu, Amerikancu, dvanaestomesečni vizni program.
‘Upravo kada je pandemija počela, pitali su me šta možemo da uradimo kako bi Hrvatska bila privlačna destinacija tokom cele godine’, kaže Jan de Jong, predsednik Udruženja digitalnih nomada Hrvatske. Ovaj holandski preduzetnik, koji živi u Zagrebu, napisao je na svom LinkedIn nalogu otvoreno pismo premijeru Hrvatske - ‘Pošto vidimo da je KOVID-19 ubrzao globalni trend rada na daljinu, razmišljam o tome da bi Hrvatska trebalo da poželi doborodošlicu onima koji na taj način posluju’.
Ova poruka je inspirisala Hrvatsku da postane jedna od malog broja zemalja koje dozvoljavaju privremni boravak digitalnim nomadima. Jan predviđa da će mnoge zemlje slediti ovaj primer.

Evropska unija je, u partnerstvu sa Svetskom zdravstvenom organizacijom (SZO), pokrenula novi regionalni projekat vredan više od sedam miliona evra za podršku sigurnoj i efikasnoj vakcinaciji stanovništva širom Zapadnog Balkana.
Ovaj projekat će pomoći da se region pripremi za efikasan prijem i primenu KOVID-19 vakcina, uklјučujući one dobijene od KOVAKS-a i putem EU mehanizma delјenja vakcina sa državama članicama. Takođe će pomoći pobolјšanju otpornosti regiona na vanredna zdravstvena stanja i podržaće ga u kretanju ka održivom finansiranju univerzalne zdravstvene zaštite. Aktivnosti će, između ostalog, uklјučiti razvoj i testiranje planova pripravnosti za vanredne situacije, obuku za zdravstvene radnike i razvoj sistema upravlјanja informacijama za uvođenje vakcina.
„Ovim novim projektom podrške kampanjama vakcinacije na Zapadnom Balkanu u partnerstvu sa SZO, EU nastavlјa da ispunjava svoju posvećenost podršci našim partnerima u suočavanju sa pandemijom od njenog početka. Projekat se nadovezuje na paket od 70 miliona evra za podršku pristupu vakcinama u regionu i nabavku neophodne opreme za kampanje”, naglasio je Komesar za susedstvo i proširenje Oliver Varhelјi.
Novi regionalni projekat podrazumeva pokretanje niza regionalnih akcija u korist Zapadnog Balkana, u ukupnom iznosu od više od 25 miliona evra, finansiranih iz Instrumenta pretpristupne pomoći Evropske unije (IPA). Ove akcije su osmišlјene radi rešavanja zdravstvenih problema povezanih sa KOVID-19 i sa cilјem da pomognu ugroženom stanovništvu na Zapadnom Balkanu da se izbori sa pandemijom.
Paket od 25 miliona evra takođe je omogućio Evropskom centru za prevenciju i kontrolu bolesti (ECDC) da ojača svoj rad sa Zapadnim Balkanom. Podrška je ECDC-u omogućila da obavi testiranje strategija vakcinisanja na Zapadnom Balkanu, što je otkrilo neke važne lekcije za primenu strategija. Budući rad biće posebno na području nadzora nad teškim akutnim respiratornim infekcijama.
Paket, takođe, uklјučuje još pet projekata sa Savetom Evrope, Organizacijom žena u UN, UNICEF-om, UNDP i Crvenim krstom, koji su nedavno potpisani i koji podržavaju ranjive grupe pogođene pandemijom na Zapadnom Balkanu i u Turskoj, posebno Romkinje, žene žrtve nasilјa, decu, povratnike i starije osobe i osobe sa invaliditetom.
Da bi osigurala rani pristup vakcinama i nadovezujući se na iskustvo EU o strategiji vakcina, Evropska komisija uspostavlјa EU mehanizam delјenja, kako bi olakšala podelu doza među državama članicama koje obezbeđuje EU, uklјučujući i partnere sa Zapadnog Balkana. Za ovu podršku izdvojeno je 70 miliona evra.
Ukupan paket pomoći EU za Zapadni Balkan kao odgovor na KOVID-19 trenutno prelazi 3,3 milijarde evra, kao što je naznačeno u saopštenju Komisije o podršci Zapadnom Balkanu na suzbijanju KOVID-19 i oporavku od pandemije. To uklјučuje trenutnu podršku za opremu, srednjoročnu i dugoročnu podršku zdravstvenim sistemima i ekonomijama, podršku preduzećima putem lokalnih banaka, makrofinansijsku pomoć u obliku zajmova i paket odgovora Evropske investicione banke (EIB). Pored ove finansijske podrške, EU je takođe omogućila čitavom Zapadnom Balkanu da se kao posmatrač pridruži Zajedničkom EU sporazumu o kupovini i Odboru za zdravstvenu sigurnost EU.
EU privodi kraju isporuke neposredne hitne podrške, sa više od 11,3 miliona zaštitne opreme, 350 ventilatora, 300 kreveta i 180 monitora, 108 montažnih objekata za trijažu pacijenata, 150 komada velike medicinske opreme (EKG, ehografi, rendgenski zraci, ultrazvuk), 15 ambulantnih kola i 30 000 manjih medicinskih uređaja (termometri, kateteri, špricevi, pumpe za infuziju, defibrilatori itd.). Hitna podrška takođe je obezbedila 8000 testova za KOVID, materijal za kalibraciju još 580 000 testova i 25 000 litara dezinficijensa. Ovu podršku dopunjuju zaštitna oprema i predmeti za ranjive grupe isporučeni kroz mehanizam EU za civilnu zaštitu.
Pored toga, EU je najvećp pristalica KOVAKS-a, koji ostaje najbolјe sredstvo za osiguranje pravednog i ravnopravnog pristupa ovim vakcinama i pružanje međunarodne solidarnosti u vakcinisanju. Tim Evropa donirao je više od 850 miliona evra za KOVAKS, uklјučujući 500 miliona evra iz budžeta EU. Ovo će biti klјučni doprinos KOVAKS-u da obezbedi 1,3 milijarde doza vakcina za 92 zemlјe sa niskim i srednjim primanjima do kraja 2021. godine.

Zajednički konsultativni odbor građanskog društva EU-Srbija (ZKO) uputio je ponovni poziv organima Republike Srbije da pokažu stvarnu političku volјu i da značajno ubrzaju rad na reformama i postignu konkretne i opiplјive rezultate u fundamentalnim oblastima, kao što su poglavlјa koja se odnose na vladavinu prava (Poglavlјa 23 i 24) i funkcionisanje demokratskih institucija, javne uprave i ekonomske reforme.
ZKO istovremeno poziva institucije Evropske unije i države članice da nastave da pružaju podršku politici proširenja EU.
Ovo, između ostalog, stoji u Zajedničkoj deklaraciji koja je usvojena na nedavno održanom sastanku ZKO, na kojem je razmatrano trenutno stanje odnosa EU - Srbija i pregovora o procesu pristupanja, izveštaj EK Srbija 2020, situaciju u civilnom društvu, te vladavinu prava. ZKO je usvojio Zajedničku deklaraciju sa 17 glasova za i jednim uzdržanim glasom.
ZKO je osnovan u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije. Ovo telo koje broji 18 članova (9 predstavnika Evropskog ekonomskog i socijalnog saveta i 9 predstavnika civilnog društva Srbije) omogućava da proces pridruživanja prati civilno društvo i da daje mišljenje i preporuke Vladi Srbije i institucijama EU. U njegovom sastavu nalaze se predstavnici sindikata, poslodavačkih organizacija i nevladinog sektora.
Na skupu je istaknut značaj civilnog društva u procesu pristupanja, reformi koje su neophodne usmerene na demokratizaciju i transparentnost sa dugotrajnim rezultatima, te izbornim uslovima kojim se treba ozbiljno baviti. EU je pružila snažnu podršku Srbiji na prevladavanju krize izazvane pandemijom KOVID -19, a ekonomske mere koje su preduzete dale su dobre rezulate. Takođe su izdvojena značajna sredstva (70 milona evra) i za sprovođenje vakcinacije i snabdevanje vakcinama iako postoje zastoji u isporuci i u samom regionu EU. Primena nove metodologije u procesu pridruženja, a koju je prihvatila Srbija, značajna je u smislu ubrzavanja procesa i veće interakcije unutar samih klastera. Novom metodologijom, merilo uspeha i napredak u pridruživanju neće više biti otvaranje poglavlja SSP-a, već interakcija u klasterima ekonomskih i strukturalnih reformi i posvećenost procesu pridruživanja, uključujući i izradu tzv. mape puta u tom procesu. Apeluje se na evropske institucije i države članice da nastave da pružaju podršku za primenu mera politike proširenja EU. Osim toga, upućuje se poziv Portugaliji, kao trenutnom predsedavajućem Savetom, kao i Sloveniji koja će preuzeti predsedavanje, da nastave da održavaju snažan zamah u prilog procesu pristupanja, te da što pre budu domaćini međuvladine konferencije sa Srbijom, na kojoj će biti razmatrani naredni koraci u skladu sa metodologijom pristupanja. Istaknut je značaj skupštinske debate o Izveštaju EU, te uspostavljanje ovakve prakse i u narednom periodu.
Članovi ZKO ukazali su i na dobre ekonomske rezultate, kao i napore privrede u realizaciji ideje za uspostavljanjem boljeg poslovnog okruženja kroz regionalnu saradnju i promovisanje regiona kao jedinstvene investicione destinacije. Aktivnosti su usmerene na pružanju podrške inicijativama u cilju stvaranja regionalnog ekonomskog prostora na Zapadnom Balkanu.
Što se tiče stanja civilnog društva, ukazano je na potrebu veće transparetnosti i istinskog dijaloga. Pozdravljeno je donošenje nove strategije o medijima, kao i formiranje radne grupe za zaštitu novinara, imajući u vidu da je bezbednost novinara ugrožena, ali se zahteva i njena istinska i puna primena.
Načelo dostojanstvenog rada, na osnovu pisanog ugovora, bezbednosti, kao i pristojne i blagovremene zarade, i adekvatno rešavanje pitanja tržišta rada, kao što su uređivanje rada na daljinu i neformalne ekonomije, od izuzetnog je značaja. Od državnih organa RS se zahteva da preduzmu neophodne mere i aktivno uključe socijalne partnere u obezbeđivanje dostojanstvenih uslova rada za njene građane u zdravom poslovnom okruženju, bez korupcije i sa većim stepenom zaštite radnog odnosa da bi se prevazišli najveći izazovi na srpskom tržištu rada, među kojima je najveći odliv mozgova i iseljavanje radne snage. Izražen je i zabrinutost zbog vizije koja se podstiče u Nacionalnoj strategiji zapošljavanja za period 2021-2026, kao korak unazad budući da nema sredstava za unapređenje socijalnog dijaloga i zbog nedovoljno planiranih sredstava opredeljenih za Aktivne mere zapošljavanja koje su projektovane na samo 0.2% BDP u 2026.
Dijalog između civilnog društva i institucija mora biti istinski, a predlozi i preporuke koje sadrže i kritiku uvažene. Rano uključivanje socijalnih partnera u izradu nacrta zakona u resornim ministarstvima je neophodno, čime se povećava kvalitet razmatranja u Socijalno-ekonomskom savetu (SES). Značajno je da se u Narodnoj skupštini predlozi zakona o kojima se raspravlja na SES-u dostavljaju sa preporukama i mišljenjima SES-a. Ukazano je da se ne bi trebalo gubiti vreme kada su u pitanju reforme, te da je u tome neophodna politička volja sa obe strane - kako odlučioca i Vlade Srbije, tako i institucija EU.
Zajednička deklaracija u celini

Evropska komisija će 24. februara pokrenuti prvu fazu konsultacija socijalnih partnera radi pobolјšanja uslova rada radnika na digitalnoj platformi. Evropska konfederacija sindikata i njene članice, imaju velika očekivanja od ove inicijative i odlučno će je podržati.
Naredne sedmice i meseci biće prilika za sindikate u Evropi da se pozicioniraju u ovoj oblasti i da se zapitaju koji će zakonodavni alati biti potrebni da bi se ispunili cilјevi, uklјučujući poštovanje autonomije socijalnih partnera i promociju kolektivnog pregovaranja.
Jedanaest meseci nakon početka zatvaranja zbog epidemije Kovid-19, radnicima aktivnim na ovim platformama i dalјe je uskraćen pristup većini njihovih socijalnih i kolektivnih prava. Nedavne sudske i administrativne odluke (Španija, Italija, Švajcarska, Belgija, Francuska, Holandija, itd) pokazale su da platforme krše poštovanje prava radnika priznavanjem pogrešne klasifikacije radnika u nezavisne. Platforma se, koristeći svoj alat za algoritamsko upravlјanje, ponaša poput poslodavca.
U narednoj fazi EKS ima za cilј ostvarivanje prava za atipične radnike, bilo da rade na mreži ili van nje (uklјučujući i one na digitalnim platformama) i postizanje kompatibilnosti digitalizacije ekonomije sa radnim odnosom i poštovanjem osnovnih prava radnika. To je izazov za čitav svet rada, jer upravlјački alat algoritma osvaja sve više delatnosti. Poslovni model kompanija koje rade na digitalnim platformama može imati budućnost samo ako poštuje prava radnika. Stotine hilјada kolektivnih ugovora između poslodavaca i sindikata širom Evrope decenijama pokazuju da je u socijalnom dijalogu moguće uravnotežiti organizaciju rada i potrebe sektora. To bi, takođe, trebalo da bude put napretka i u ekonomiji platformi.
Iz trenutne situacije u kojoj su najranjiviji (radnici) prisilјeni da budu nezavisni, a da ne uživaju autonomiju ovog statusa, moramo krenuti ka pretpostavci statusa zaposlenog. Napredak neće biti moguć bez raspršivanja iluzije da platforme deluju kao posrednici. To su kompanije koje moraju poštovati prava i obaveze koje poštuje svaki drugi poslodavac. Stoga će biti neophodno povezati ove kompanije sa digitalnom platformom sa njihovim sektorima delatnosti i raznim odredbama i propisima koji tamo važe i o kojima su socijalni partneri pregovarali.
Jedna od poznatih platformi za kućnu dostavu hrane i za individualni ili kolektivni prevoz podnela je ove nedelјe belu knjigu Evropskoj komisiji da nastavi da ne primenjuje osnovna prava radnika i da izbegava bilo kakve propise. EKS se zalaže za njihovo poštovanje, a ne da platforme lobiraju kako bi se izbegla odgovornost. Pozivamo ove kompanije da preuzmu svoje odgovornosti i sednu za pregovarački sto sa sindikatima, umesto da produžavaju sa praksom koju su sudovi mnogo puta osuđivali.
Evropa ne može prepustiti svojim državama članicama da donose odluke haotično i pod ucenama velikih platformi. Ako određene velike platforme nisu u stanju da poštuju osnovna radnička prava i smanje profitnu stopu, uvereni smo da će ih zameniti druge odgovornije platforme, jer u Evropi postoji budućnost za digitalizaciju u lјudskom obliku. Svaka nova uredba mora po svaku cenu osigurati da sistemi kolektivnog pregovaranja budu očuvani.
U narednim nedelјama, EKS će zajedno sa svojim članicama odgovoriti na prvu fazu konsultacija socijalnih partnera i poslati jasnu poruku evropskom zakonodavcu.

Evropski sindikati, u koaliciji sa nevladinim organizacijama i stručnom javnošću, vode kampanju pred Evropskom komisijom da trajno ukine mere štednje koje su privremeno obustavljene tokom pandemije.
„Opšta klauzula o izbegavanju“ koja ublažava pravila Pakta za stabilnost i rast uvedena je prošle godine kao deo odgovora Evropske komisije na krizu KOVID-19, koja je takođe uključivala stvaranje šeme skraćenog radnog vremena kao pomoć u zapošljavanju i kreiranje fonda za oporavak. Preduzete mere predstavljaju potpuni zaokret u ekonomskoj politici Komisije u poređenju sa njenim odgovorima na finansijsku krizu iz 2008. godine zasnovanim na štednji.
Evropska konfederacija sindikata (EKS), zajedno sa Fondacijom za otvoreno društvo, poziva na duboku i trajnu promenu fiskalne politike EU kako bi se EU oporavila od krize i stvorila održivu i socijalno pravednu budućnost.
„Povratak na uobičajeni način - oživljavanje neuspelih politika štednje u prošlosti - jednostavno nije opcija. Moramo se izgraditi na bolji način, tako da sve evropske države članice izlaze snažnije iz krize KOVID-a nego što su u nju ušle. Ova godina stoji pred nama kao jedinstvena prilika da postupimo drugačije i započnemo novo poglavlje u kreiranju evropske politike”, rečeno je u zajedničkom pismu koje je upućeno na adresu Komisije.
Pismo poziva na sledeće tri promene fiskalne politike EU: državama članicama je omogućeno i podstaknute su da postignu punu zaposlenost, uz pristojna radna mesta stvorena kroz socijalno pravednu zelenu tranziciju; znatan i trajan budžet EU uspostavljen je kao kapacitet za zaduživanje za promociju investicija koje podržavaju Zeleni dogovor i socijalno pravednu tranziciju; Evropska centralna banka podržava demokratski izabrane fiskalne ciljeve, omogućavajući državama članicama da u potpunosti iskoriste fiskalni potencijal koji im pruža monetarna politika.
Generalni sekretar EKS-a Luka Visentini istakao je: „Odgovor EU na finansijsku krizu 2008. stvorio je bez presedana nivo nezaposlenosti, demontirao sisteme kolektivnih pregovora potrebnih za poštene zarade i desetkovao javne usluge od kojih svi zavisimo. Krajnje desničarski populizam bio je njegovo političko nasleđe. Odgovor EU na pandemiju Kovid pokazuje da su lideri naučili prave lekcije iz finansijske nesreće, ovog puta pružajući hitnu podršku za spas radnih mesta, sredstava za život i zdravstvenih usluga. To je odgovor zasnovan na solidarnosti, a ne na štednji. Ne može se vratiti diskreditovanim politikama koje daju prioritet smanjenju potrošnje nad otvaranjem novih radnih mesta. Pakt za rast i stabilnost perjanica politike štednje ne treba samo odlagati, već ga treba duboko promeniti, kako bi se omogućilo masovno ulaganje da bi se postigla puna zaposlenost, pravedna tranzicija, i zaštitila životna sredina. Evropa mora državama članicama dati zeleno svetlo za masovne investicije potrebne da bismo se kroz socijalnu, ekonomsku i ekološku krizu ujedinili”.

Uprkos teškim ekonomskim uslovima na tržištu rada, većina država članica EU je nominalno i realno povećala svoje minimalne zarade 2020. godine. Neke zemlјe su ispunile ranija obećanja ili pred-sporazume, dok su druge „skrenule” sa svog prvobitnog puta, ali su i dalјe održavale sveukupni trend povećanja minimalnih zarada u skladu sa drugim platama.
Iako je većina zemalјa bila oprezna u nivou odobrenog povećanja, niske stope inflacije značile su da je vrednost minimalnih zarada i dalјe premašila rast potrošačkih cena. Za sada se može zaklјučiti da se odgovor politike u kontekstu pandemije KOVID-19 razlikuje od pristupa zauzetog tokom globalne finansijske krize, kada je veći broj zemalјa brzo krenuo da zamrzne nominalne minimalne zarade.
Određivanje minimalne zarade nikada nije lak zadatak, ali je zastrašujući u vremenima krize. Pandemija KOVID-19 je, iznenada, ozbilјno i gotovo istovremeno, uticala na ekonomije i tržišta rada širom sveta, ali su neki sektori i radnici pogođeni mnogo više od drugih. Kriza je najteže pogodila slabije plaćene radnike u EU27 i Velikoj Britaniji, koji su izgubili više radnog vremena od bolјe plaćenih menadžera i profesionalaca, navodi se u glavnom izveštaju Međunarodne organizacije rada o globalnim platama za period 2020–2021.
Donosioci odluka o minimalnim zaradama suočili su se sa određivanjem nivoa minimalnih zarada 2021. godine u kontekstu izazovnih ekonomskih uslova, pritiska na plate zbog veće nezaposlenosti i velike neizvesnosti u pogledu ekonomskih projekcija za mesece koji predstoje. Pored toga, pandemija je dovela do poremećaja u normalnom procesu pregovaranja i konsultacija.
Dilema za donosioce odluka - kako zadržati visoku kupovnu moć najniže plaćenih i osigurati adekvatnost njihove zarade, a istovremeno zaštititi radna mesta i preduzeća - nije nova, ali je tokom krize pojačana i hitnija. U tom kontekstu se mogu razumeti sledeći rezultati o minimalnim zaradama za 2021. godinu.
Navedeni procentualni podaci u ovom članku odnose se na povećanje bruto zakonskih minimalnih zarada u nacionalnim valutama između januara 2020. i januara 2021. Za Belgiju i Španiju pregovori o stopi 2021.godinu su trenutno u toku.
Povećanje nominalnih statutarnih minimalnih zarada između 2020 i 2021 u zemlјama članicama i Velikoj Britaniji

• Letonija (€500) 16.3%
• Slovenija (€1024) 8.9%
• Polјska (PLN 2800) 7.7%
• Slovačka (€623) 7.4%
• Bugarska (BGN 650) 6.6%
• Litvanija (€642) 5.8%
• Portugalija (€665) 4.7%
• Hrvatksa (HRK 4250) 4.6%
• Češka (CZK 15200) 4.1%
• Mađarska (HUF 167400) 4.0%
• Rumunija (RON 2300) 3.1%
• Holandija (€1684.8) 3.0%
• Luksemburg (€2201.93) 2.8%
• Velika Britanija (GBP 8.91 per hour) 2.2%
• Nemačka (€9.5 per hour) 1.6%
• Irska (€10.2 per hour) 1.0%
• Francuska (€1554.58)1.0%
• Malta(€181.08 per week) 1.0%
• Belgija (€1625.72) 0.0%
• Španija (€950) 0.0%
• Grčka (€650) 0.0%
• Estonija (€584)

Neka od najvećih nominalnih povećanja zabeležena su u zemlјama u kojima su se vlade ranije obavezale na značajna povećanja minimalnih zarada putem zakona ili političkih partija na predizborima, ili gde je put za povećanje u prethodnim godinama već dogovoren sa socijalnim partnerima. U tom pogledu značajne su Letonija, gde je povećanje od 16,3% dogovoreno i odlučeno već 2017. godine, i Slovenija, gde je povećanje od 8,9% zasnovano na prvoj primeni izmena Zakona o minimalnoj plati iz 2018. godine, koji predviđa da minimalna zarada treba da premaši minimalne životne troškove za 20–40%. U kontekstu pandemije, slovenačka vlada odlučila se za najmanji mogući porast, a takođe se obavezala da će delimično nadoknaditi poslodavcima to povećanje tokom narednih pola godine. U Bugarskoj (6,6%), vlada je odlučila da sledi smernice predloga Direktive o odgovarajućim minimalnim zaradama u Evropskoj uniji. U Portugaliji je vlada jednostrano odlučila da poveća minimalnu zaradu za 4,7%, na osnovu njihove ranije obaveze da do kraja svog mandata 2023. godine povećaju minimalne zarade do 750 evra. Konsultovani su socijalni partneri, ali nije postignut dogovor.
U Hrvatskoj je nakon neslaganja socijalnih partnera vlada donela jednostranu odluku o povećanju minimalnih zarada za 4,6%. Ovo povećanje bilo je nešto veće od prosečnog rasta zarada u prvih sedam meseci godine i čak je malo premašilo jedan od predloga predstavnika sindikata. Povećanje je bilo povezano sa zakonskim obavezama za minimalne zarade kako bi se postigao udeo od 50% prosečne zarade.
Slovačka, Polјska i Velika Britanija najavile su povećanje. U Polјskoj je vlada jednostrano povećala za 7,7% na 2.800 zlota, što premašuje vrednost koju bi predložila redovno primenjena formula; međutim, još uvek nije postignut najavlјeni cilј od 3.000 zlota za 2021. Slovačka vlada, koja se 2020. zakonski obavezala da će minimalne zarade povećati na 60% prosečnih zarada ukoliko se socijalni partneri ne dogovore u pregovorima, zauzela je takođe oprezniji pristup, namirivši se na 57% prosečnih zarada (7,4%) za 2021.godinu. Komisija za minimalne zarade u Velikoj Britaniji takođe je zauzela oprezan pristup u svojoj jednoglasnoj odluci da primeni stopu koja minimalizuje svaki značajan rizik po zapošlјavanje. Povećanje od 2,2%, od aprila 2021 i dalјe je u velikoj meri u skladu sa rastom zarada i nešto više od predviđene inflacije. Iako povećanje od 2021. godine pomalo zaostaje za planiranim cilјem za 2021. godinu, komisija je primetila da nisu preporučili promenu cilјa vlade Ujedinjenog Kralјevstva od dve trećine srednje zarade do 2024. godine.
U zemlјama u kojima se minimalne zarade ažuriraju uglavnom pribegavanjem postavlјenoj formuli, određivanje minimalne zarade išlo je glatko i, uz neke izuzetke, ne previše kontroverzno, jer su povećanja pratila rezultate formula. Jedno malo odstupanje zabeleženo je u Nemačkoj, gde su minimalne zarade povećane istom stopom kao i indeks kolektivno ugovorenih zarada u naredne dve godine. U ovom slučaju, nemačka Komisija za minimalne zarade iskoristila je svoj manevarski prostor i preporučila izračunat porast od 11,8% tokom dve godine, koji će se dodeliti u četiri faze: prva u januaru 2021. umerenija (1,6%) , zatim se dodatno povećava na 9,60 evra u julu 2021, i još dva značajna povećanja u januaru i julu 2022 (9,82 evra na 10,45 evra), a sve to na osnovu pretpostavke ekonomskog oporavka. Nakon preporuke ekspertske grupe za minimalne zarade, francuska vlada je odlučila da ne odobri nikakvo dodatno povećanje mimo povećanja indeksacije zasnovanog na formuli (1%), što je kritikovala većina sindikata. Na Malti su se svi socijalni partneri složili da slede standardni pristup indeksaciji ove godine, što je dovelo do povećanja slične veličine (1%).
Nešto veća su bila povećanja minimalne zarade u Holandiji (3%) i Luksemburgu (2,8%). U Holandiji je vlada zaklјučila da ekonomski podaci ne opravdavaju aktiviranje postojeće klauzule o poteškoćama da bi se odstupilo od standardnog pristupa. U Luksemburgu je vlada, uprkos protestima poslodavaca, na osnovu formule indeksacije zadržala rast od 2,8%.Kontroverznije su bile rasprave i pregovori u Češkoj, Mađarskoj, Irskoj, Litvaniji i Rumuniji gde je krajnji ishod bio lagani porast.
U Češkoj je vlada donela odluku o nominalnom povećanju od 4,1%, što je iznad projektovane nacionalne inflacije. Mađarska vlada nastavila je pregovore sa socijalnim partnerima do 2021. godine, a krajem januara postignut je sporazum između organizacija poslodavaca i dva od tri sindikata. Od 1. februara mađarske minimalne zarade povećaće se za 4%, a u julu će se ponovo pregovarati o sporazumu na osnovu najnovijih ekonomskih pokazatelјa. Irska Komisija za minimalna primanja je u početku odgodila svoju odluku, ali je na kraju preporučila mali porast od 10 centi na sat, na osnovu većinskog kompromisa – iako su predstavnici dva sindikata u znak protesta napustili sastav komisije. U Litvaniji su pregovori u tripartitnom savetu takođe dostigli kritičnu fazu nakon sporova oko odlaganja. Kasnije nego obično (oktobar umesto jula), vlada je povećala minimalnu zaradu za 5,8%, ali je zadržala mogućnost da to preispita u decembru 2020, na osnovu revidiranih ekonomskih prognoza. U konsultacijama sa socijalnim partnerima, rumunska vlada je predstavila tri scenarija, ali se na kraju odlučila za povećanje ispod sopstvenih scenarija od 3,1%, koje je nešto bliže stavu poslodavaca. Sindikati su posebno kritikovali zbog činjenice da u ovom slučaju nije primenjen zakon iz 2019. Godine, koji potrošačku korpu uzima kao glavni kriterijum za utvrđivanje minimalne zarade.
Četiri države članice - Belgija, Mađarska, Slovenija i Španija - produžile su pregovore o novoj stopi do 2021. Dok su slovenački i mađarski akteri krajem januara odlučili o novoj stopi, pregovori u Belgiji i Španiji traju u vreme pisanja ovog dokumenta, sa sve većim rizikom od eskalacije sukoba.
Belgijski socijalni partneri trenutno pregovaraju o ukupnom povećanju plata (uklјučujući zakonski propisanu minimalnu zaradu). Osnova za ove pregovore je tehnički izveštaj Centralnog ekonomskog saveta, koji predviđa granicu povećanja u okviru koje socijalni partneri mogu da pregovaraju. Za 2021–2022 maksimalno dozvolјeno povećanje je 0,4%, što sindikati ocenjuju kao prenisko i pregovori su u zastoju.
Isto tako, španska vlada (koja je u značajnoj meri povećala minimalne zarade 2019. i 2020. godine) produžila je važnost stope 2020. godine na otvorenoj osnovi do 2021. godine i favorizovala nastavak pregovora sa socijalnim partnerima o određivanju nove stope. Posle prvog sastanka u januaru, na kojem su poslodavci podvukli da neće prihvatiti nikakvo povećanje za 2021. godinu, sindikati su odlučili da započnu akciju i izvrše pritisak na vladu da jednostrano odredi povećanje za 2021. godinu.
Samo dve države članice, Estonija i Grčka, su već odlučile da zamrznu nivo minimalnih zarada za celu godinu. Socijalni partneri u Estoniji, odgovorni za pregovore o minimalnoj plati, postigli su brzi dogovor o zamrzavanju nivoa minimalnih zarada za 2021. Poslodavci su se pozvali na prognozu Banke Estonije, koja je podržala zamrzavanje uz argument da će to osigurati stabilnost. U Grčkoj, gde se odluke o minimalnim zaradama donose u julu, doneta je odluka o zamrzavanju minimalne zarade i čeka se sledeća odluka za jul 2021. godine.
Iako podaci o „prosečnim“rezultatima kolektivnog pregovaranja još uvek nisu dostupni, prve procene ukazuju na to da kolektivno pregovaranje 2020. godine, relativno nije pogođeno pandemijom, ali je povećanje plata ostalo uglavnom umerenije. U Austriji su dogovori postignuti relativno brzo i dogovorena su samo umerena povećanja. Kipar je nastavio da drži svoje zakonom propisane stope zamrznute, a razmatranja o uvođenju nacionalne zakonske minimalne zarade zaustavlјena su zbog povećanja nezaposlenosti. U Danskoj je glavni krug pregovaranja već bio završen početkom godine i stoga je uglavnom ostao nepromenjen. U Finskoj većina sektora nije bila pogođena pandemijom, izuzev ugostitelјskog i turističkog sektora, u kojem su odluke o povećanjima plata odgođene za 2021. godinu. Švedski i norveški umetnici odložili su pregovore do jeseni.

Zaklјučci
Nominalne zakonske minimalne zarade u većini država članica i Velikoj Britaniji nastavile su da rastu 2021. S obzirom da je inflacija niska, to je rezultiralo stvarnim povećanjem za one radnike sa minimalnom platom koji su uspeli da zadrže posao i isto radno vreme.
Tamo gde se određivanje minimalne zarade zasniva na formulama (Francuska, Nemačka, Luksemburg, Malta i Holandija), proces je bio sistematičan i ne previše kontroverzan. U takvim slučajevima nije došlo do značajnog odstupanja od standardne formule. U nekim zemlјama Centralne i Istočne Evrope, gde su stope minimalnih zarada često vrlo niske - na primer, Bugarska, Letonija, Polјska, Slovačka, Slovenija, a u manjoj meri Litvanija i Hrvatska - nominalne minimalne zarade od 2021. godine znatno su povećane. Neki, međutim, nisu ispunili svoja prvobitna obećanja, dok su drugi sankcionisali povećanje kako bi održali kupovnu moć. Možda je inicijativa EU o minimalnoj zaradi, koja naglašava potrebu za odgovarajućim minimalnim zaradama kako bi se sprečilo siromaštvo zaposlenih, u nekim slučajevima delovala kao katalizator.
Neke države članice bile su suzdržanije u povećanju za 2021. godinu i otvorenije prema zahtevima poslodavaca da zamrznu ili odlože povećanja kako bi zaštitile preduzeća ili zaposlenja.
Do danas su samo dve zemlјe - Estonija i Grčka - odlučile da minimalnu zaradu zamrznu punih godinu dana, a još dve zemlјe - Belgija i Španija - nastavlјaju pregovore u februaru. To je u suprotnosti sa poslednjom finansijskom i ekonomskom krizom, kada su mnoge države članice zamrzle svoje zarade relativno brzo i na duže vreme, kako je navedeno u izveštaju Evropske fondacije za pobolјšanje uslova života i rada (Eurofound) o kretanju zarada u 2010. Ostaje da se vidi da li će se ovaj trend nastaviti ili će minimalne zarade doći pod veći pritisak 2021. ako se ekonomska situacija pogorša.

Otkad je pandemija koronavirusa pogodila Hrvatsku, broj nezaposlenih samo se povećavao Kada se izuzme državna pomoć, prihod od rada je u prva tri kvartala prošle godine opao za 10,7 odsto u poređenju sa istim periodom 2019. Ostaje da se vidi šta će se dogoditi kada mere državne pomoći isteknu. Šta Hrvatska radi u ovom novom svetu rada i koliko je nezaposlenih hrvatskih stanovnika?
Deset meseci nakon početka krize, glavni ekonomista Hrvatskog udruženja poslodavaca (HUP) smatra da se još uvek nije puno toga promenilo, uprkos najavama potpune promene u funkcionisanju i izgledu tržišta rada. Ukupan broj osiguranika, onih koji uplaćuju penzijske doprinose, prema podacima HZMO, na kraju decembra iznosio je 1.536.300 osoba, što je samo 0,6 odsto (8892 lica) manje nego decembra 2019. Prosečan broj osiguranika tokom godine, s druge strane, za 1,2 procenta ili 17.940 osoba manje nego godinu ranije. Ostvaren je značajan porast u građevinarstvu i informatičkom i komunikacionom sektoru, dok se, kako se očekivalo, broj osiguranika najviše smanjio u sektoru smeštaja, ugostitelјstva i turizma.
„Ovakva situacija na hrvatskom tržištu rada u velikoj meri je posledica uvođenja podrške za očuvanje radnih mesta, jer je sufinansiranje dela ili svih zarada od strane države sigurno omogućilo onim kompanijama koje su se našle u lošoj situaciji zbog kriza koronavirusa da zadrže svoje radnike “, smatraju u HUP-u.
U prvim mesecima krize izazvane pandemijom 2020. godine više od trećine svih zaposlenih u Hrvatskoj koristilo je vladinu pomoć, a određeni procenat i dalјe zavisi od te pomoći. Međutim, broj nezaposlenih hrvatskih stanovnika raste, a 15. januara na Hrvatskom zavodu za zapošlјavanje bilo je prijavlјeno 163.807 osoba, što je 3.962 više nego što je bilo u decembru. Na kraju 2020. godine bez posla je bilo 28.000 lјudi, ili 21 odsto više nego godinu dana ranije. Iako još uvek ne znamo strukturu povećanja broja nezaposlenih hrvatskih stanovnika u prve dve nedelјe januara, vrlo je moguće da su neke kompanije ranije ove godine zaklјučile da nisu uspele da zadrže sve svoje radnike ili čak neke od njih i kao takve jednostavno odlučile da se zatvore. Konkretne posledice krize mogle bi se sagledati tek po isteku važećih mera državne pomoći.
S druge strane, kriza koronavirusa ubrzala je proces digitalizacije poslovanja, a očekuje se da će se potražnja za radnicima u informatičkom i komunikacionom sektoru nastaviti, kao što će verovatno biti i kod građevinskih radnika, s obzirom na to da je deo infrastrukturnih investicija „na čekanju“ zbog nedavnih zemlјotresa koji su pogodili Hrvatsku. Budući da se ove godine očekuje i nešto bolјa turistička sezona od one prošle godine, rast potražnje za radnicima u tom sektoru je takođe nešto verovatniji.
Ono što bi se moglo pokazati kao problem je nedostatak radne snage u onim sektorima u kojima će biti potrebe za novim zaposlenjem. U istraživanju koje je HUP sproveo među svojim članovima krajem prošle godine, gotovo petina (19 posto) ispitanika veruje da će najveći izazov u poslovanju 2021. godine biti nedostatak odgovarajuće radne snage na hrvatskom tržištu rada. Kako je kriza koronavirusa značajno uticala na promene u poslovnoj organizaciji u celini, čini se da će jedna od trajnih posledica biti povećan rad na dalјinu. Na pitanje gde radite tokom krize sa koronavirusom, prema istraživanju Eurofaunda u junu i julu, gotovo 31,5 odsto Hrvata odgovorilo je da radi od kuće. Pre krize samo je 1,4 odsto zaposlenih radilo od kuće, dok je prosek EU iznosio 5,2 odsto.

Veće ministara Austrije proglasilo je nova pravila i poreske podsticaje koji će regulisati praksu rada na dalјinu. Dok su Ministarstvo rada i socijalni partneri već postigli dogovor o nekoliko tačaka, svi su čekali da vide kako će Ministarstvo finansija upravlјati pitanjem poreskih podsticaja. Na kraju je Ministarstvo odlučilo da će svaki zaposleni moći da oduzme od poreza najviše 300 evra godišnje za kupovinu opreme i usluga povezanih sa radom na dalјinu i da će, slično tome, doprinos svakog poslodavca za pokrivanje ovih troškova, takođe, biti oporeziv na 300 evra.
„Novo pravilo jasno pokazuje da se obaveza poslodavaca da pokriju troškove pružanjem ili nadoknadom izričito odnosi na digitalne resurse, telefone, laptop ili pristup internetu“, rekao je Volfgang Kacijan, predsednik Saveza sindikata Aistrije (OGB).
Kao deo najavlјenog paušalnog odbitka, Ministarstvo finansija će, takođe, uklјučiti oslobađanje od poreza za deo troškova električne energije i grejanja koji se mogu pripisati radu na dalјinu. Kupovina kancelarijskog nameštaja takođe će dobiti poreske olakšice u iznosu do 300 evra.Ove olakšice će se izračunati proporcionalno danima koji su stvarno provedeni na radu na dalјinu.
Ministarstvo finansija predviđa da će mere iznositi oko 150 miliona evra i biće na snazi do 2023. Godine, kada će biti revidirane.
Novi ministar zapošlјavanja potvrdio je da primena mera rada na dalјinu ne podleže nikakvoj obavezi i da zavisi samo od pismenog sporazuma između zaposlenog i poslodavca.

Radnici pretraživača Gugl (Google) širom sveta okuplјaju se u cilјu formiranja saveza svojih sindikata na globalnom nivou. Novoosnovana koalicija, Alfa Global, sastoji se od 13 različitih sindikata koji predstavlјaju radnike iz SAD, Švajcarske, Irske, Velike Britanije, Italije, Nemačke, Danske, Finske, Švedske i Belgije.
Ova najava stiže nekoliko nedelјa nakon što su radnici u SAD i Kanadi pokrenuli Alfabet Vorkers Union (AVU), manjinski sindikat povezan sa američkim radnicima u komunikacijama. AVU je za samo nedelјu dana sa 230 članova narastao na više od 700. Alfa Global je povezan sa UNI, globalnom federacijom sindikata koja predstavlјa 20 miliona lјudi širom sveta, uklјučujući radnike u Amazonu.
„Znamo da se organizovanje pravde u globalnoj kompaniji ne zaustavlјa na nacionalnim granicama. Zbog toga je jako važno udružiti se sa radnicima drugih zemalјa. U svetu u kome nejednakost cepa društvo, naše korporacije imaju veći uticaj nego ikad i povraćaj naše moći kroz sindikate nikada nije bio važniji“ – izjavio je Parul Koul, predsednik Sindikata radnika Alfabet-a i softverski inženjer u Guglu.
“Manjinski sindikati osnažuju svoju moć gradeći solidarnost radnika. Iako trenutno nije priznat od strane Nacionalnog odbora za radne odnose i ne može primorati upravu Gugla na pregovore, struktura sindikata AVU omogućava mu da u svoje redove uklјuči i Gugl dobavlјače i stalno zaposlene. Takođe, Alfa Global će steći moć udruživanjem radnika u različitim zemlјama. Koalicija neće imati pravno obavezujući sporazum sa kompanijom, bar za početak, ali će pokušati da izvrši pritisak na Gugl da potpiše sporazum o neutralnosti - ugovor koji ga primorava da podrži pokušaje sindikalnog udruživanja.
Pokret koji su pokrenuli tehnički radnici u Guglu i šire je veoma inspirativan. Oni koriste svoju kolektivnu snagu, ne samo da transformišu svoje uslove zaposlenja, već i za rešavanje nagomilanih socijalnih problema izazvanih sve većom koncentracijom korporativne moći. Alfa Global je još jedan znak da se borba za udruživanje tehnoloških radnika ubrzava. Ako projekat uspe, mogao bi da posluži kao obrazac za radnike u drugim tehnološkim gigantima.

Belgijska administrativna komisija nedavno je odlučila da vozača Ubera treba smatrati zaposlenim.
Vozač Ubera je pokrenuo postupak pred Komisijom, uz podršku sindikata koji smatra da ga uslovi zaposlenja u aplikaciji za pozivanje sprečavaju da radi kao nezavisni radnik. Komisija se složila sa konstatacijom da sposobnost davanja uputstava i praćenja njihovog usaglašavanja otkriva hijerarhijsku kontrolu, za koju je rekla da nije kompatibilna sa statusom vozača kao nezavisnog radnika.
Komisija nije ni deo pravosudnog sistema ni vlade. To je telo u okviru Federalne službe za socijalno osiguranje, osnovano da posebno odlučuje o klasifikaciji radnih odnosa. Komisijom predsedavaju profesionalni sudija i članovi uprava i ministarstava i po ovom pitanju najkompetentnija je u zemlјi i njena presuda je strogo zasnovana na zakonu i činjenicama.
Ova presuda je ograničena na vozača koji je podneo žalbu, ali uslovi rada su potpuno isti za ostale Uber radnike. Uber je taj koji bira klijenta, vozača i Uber je taj koji sve određuje. Presudu može osporiti pred sudom rada, ali bilo koja odluka suda rada morala bi se zasnivati na ispitivanju presude Komisije.
Nova belgijska vlada je u svom koalicionom sporazumu predvidela ponovnu procenu propisa o radnim odnosima, kako bi osigurala da radnici platforme dobiju bolјu socijalnu zaštitu. Pored toga, postoji potreba za sudskom presudom koja se odnosi na sve radnike. Na belgijskom sudu rada upravo traje postupak utvrđivanja pravnog statusa Uber-vozača. Presuda koja se očekuje u novembru ove godine biće presudna za sve Uber-vozače.

Automobilska industrija Ford je 19. januara objavila nameru da zatvori tri pogona u Brazilu, što bi značilo da će 5.000 radnika ostati bez posla, a posledice zatvaranja osetiće i oko 70.000 radnika u brazilskom lancu snabdevanja.
Posle 102 godine izgradnje i prodaje automobila u Brazilu, Ford je najavio da namerava da zatvori tri pogona u Sao Paolu, Bahiji i Ceari. U Sao Bernardu je 2019. godine, u sred globalne pandemije i bez ikakvih razgovora sa sindikatima ili lokalnim vlastima, već zatvorio jedan pogon. Takva odluka nanela je razarajući udarac radnicima, njihovim porodicama i njihovim zajednicama i teško pogodila Brazil.
Generalni sekretar Svetske federacije industrijskih radnika, IndustriAL, Valter Sančes, zatražio je od Fordovog predsednika i izvršnog direktora da preispitaju odluku i da sa sindikatima razgovaraju o alternativnim rešenjima. Sančes je istakao da je odluka očigledno kršenje globalnog okvirnog sporazuma potpisanog sa IndustriAL-om u aprilu 2012, koji predviđa da su blagovremene informacije i konsultacije preduslov za uspešnu komunikaciju između menadžmenta i predstavnika radnika.
Sindikalne konfederacije u Brazilu objavile su zajedničku izjavu kojom pozivaju na proteste ove nedelјe ispred Fordovih predstavništava. Fordovi sindikati već organizuju kampanje i sastanke sa vlastima i rekli su da neće odustati.
Klaudio Batista, predsednik Sindikata metalaca u jednom od pogona koji je deo nacionalne konfederacije metalaca, izjavio je da radnici neće jednostavno izaći kroz vrata i da će nastaviti da se bore za svoj posao. Nјegov kolega Bonfim u drugom pogonu smatra da je Ford zatvorio svoja vrata bez pregovora i da takva užasna situacija pokazuje potpuno zanemarivanje hilјada radnika od strane poslodavaca, ali da će sindikat ostati čvrst i jak i da se neće predati.
IndustriAL pruža punu podršku svojim članicama u Brazilu i osuđuje način na koji je Ford ugasio poslovanje u ovoj zemlјi, bez prethodnih razgovora sa sindikatima ili lokalnim vlastima.

U vreme kada je zdravstvena kriza koju je pokrenula pandemija KOVID-19 pokazala potrebu za jakim i prilagodlјivim javnim službama, sindikati energetskog sektora iz tri najveće sindikalne centrale Francuske (CGT, CGC i CFDT) pozvali su radnike na mobilizaciju radi sprečavanja restrukturiranja glavne nacionalne energetske kompanije, EDF.
Potpomognut od strane Evropske komisije, "projekat Herkules" predviđa podelu nacionalne elektroenergetske kompanije EDF u tri različita entiteta prepoznata po bojama. „Plavi EDF“ činila bi odelјenja za proizvodnju nuklearne i toplotne energije kompanije (gas, ugalј itd.), „zlatni EDF " bio bi odgovoran za hidroelektrane u zemlјi, a „zeleni EDF “ bi kombinovao distribuciju i proizvodnju obnovlјive energije.
Sindikati predložene promene tumače kao dovođenje u sumnju sposobnosti EDF-a da i dalјe deluje kao integrisana javna služba, ugrožavanje energetske sigurnosti i radnih mesta i „pretnju opštem interesu“. Prema ovom planu, prva dva entiteta ostaju javna preduzeća, dok bi treći bio otvoren za privatna ulaganja - klasičan primer „socijalizacije troškova uz privatizaciju profita“.
Poput komunalnih preduzeća, u elektroenergetskom sektoru u mnogim zemlјama, EDF se suočava sa značajnim finansijskim izazovima, pre svega zbog mera neoliberalne politike, navodno usmerenih na podsticanje konkurencije i rasta u proizvodnji obnovlјive energije. Ali, kako su pokazala nedavna istraživanja, takve mere unose haos u elektroenergetski sektor, uvodeći „rizik investitora“ koji vlade moraju da ublaže garancijama da bi obezbedile investicije privatnog sektora. Vlade su obavezne da subvencionišu sve oblike energije kako bi osigurale stabilnost snabdevanja, u situaciji kada udeo obnovlјive energije u celom sistemu raste, to bi značilo prenošenje javnog bogatstva u privatne ruke.
U slučaju EDF, glavna dodatna komplikacija proizilazi iz činjenice da je kompanija zakonski obavezna da proda 25% nuklearne proizvodnje električne energije svojim konkurentima po fiksnoj ceni, nižoj od tržišne. „Projekat Herkules“ mogao bi povećati tu cifru na 100% kao deo predloženog restrukturiranja, što bi značilo da privatni kapital „izmuzava“ državne kapacitete za proizvodnju nuklearne energije.
Prema informacijama iz sindikata CGT koji koordinira čitavu akciju, štrajku se pridružilo 90% radnika u noćnim i jutarnjim smenama u nuklearnim elektranama. Sindikati za 19. januar najavlјuju intenziviranje akcije i nastavak protesta protiv vladinih predloga. Budući da je bitka za odbranu javne energije u Francuskoj deo globalne borbe za odbranu energije kao javnog dobra i lјudskog prava, francuske kolege podržala su 33 sindikata iz 20 zemalјa. Očuvanje ovog javnog dobra predstavlјa najbolјe sredstvo za obezbeđivanje energetske sigurnosti, rešavanje „energetskog siromaštva“, modernizaciju i nadogradnju energetskih sistema i postizanje klimatskih cilјeva.

Usled drugog talasa pandemije KOVID-19, stopa zapošljavanja je, bez obzira na neznatno poboljšanje do koga je došlo tokom letnjih meseci, i dalje u padu. Suočavamo se sa dugoročnim poremećajima na tržištu rada, koji ne zavise samo od dostupnosti vakcin: rešenje krize nezaposlenosti zahteva mnogo više od ponovnog „otvaranja“ zemalja i njihovog vraćanja u „normalu“. Oporavak neće nastupiti skoro, a novi rizik javlja se u vidu dolaska drugog talasa.
Do najvećeg pada došlo je krajem aprila ove godine, kada je privreda – u cilju sprečavanja širenja pendemije - bila ili „zatvorena“ ili podvrgnuta drugim vrstama restrikcija. Pad privredne aktivnosti od 40% ili više bio je u to vreme uobičajen; Francuska je doživela najozbiljniji pad, od gotovo 80%. Jedini izuzetak bila je Kina, gde je, usled ranijeg dolaska KOVIDA-19, pad od 40% bio registrovan u februaru.
Nakon toga zapaža se određeni oporavak, ali stopa zapošljavanja generalno ostaje ispod nivoa zabeleženog u isto vreme prošle godine. Države koje su na kratko doživele određeni oporavak, kao što su Francuska, Brazil i Kina, ubrzo su doživele i novi pad.
Tržište rada je tokom leta dobilo slabašan vetar u leđa, međutim, na globalnom nivou mnoge države nisu uspele da na njemu obezbede dosledan rast. Tamo gde se i dalje bori sa posledicama KOVIDA-19, zapošljavanje još uvek stagnira, dok milijarde ljudi rizikuje da izgube posao.
Podaci ukazuju i na to da izbegavanje „zatvaranja“ u cilju očuvanja privrede, ne dovodi do poboljšanja stope zaposlenosti na duže staze. U Brazilu, koji je uporno izbegavao „zatvaranje“, došlo je do najvećeg pada zaposlenosti, a u Švedskoj stopa zaposlenosti još uvek ne kreće uzlaznom putanjom i ostaje niža nego u ostalim evropskim zemljama. S druge strane, u Francuskoj se, uprkos merama zatvaranja, primećuje konstantan opravak tržišta rada.
Kako mnoge zemlje prolaze kroz drugi talas pandemije, sve je očiglednije da očekivani oporavak neće izlečiti rastuću nezaposlenost i nedovoljnu zaposlenost. Vrlo je moguće da u narednih nekoliko meseci dođe čak do još jednog značajnog pada zaposlenosti.
Efikasna vakcinacija protiv KOVIDA-19 mogla bi da popravi stanje na tržištu rada, ali bi to, iz logostičkih razloga, moglo da potraje mesecima. U SAD, gde je 61% ljudi pokazalo spremnost da se vakciniše, a njih 32% njih je i dalje neodlučno, - gde se, znači, vakcinacija ne prihvata u potpunosti – moglo bi doći do usporavanja razvoja opšteg imuniteta. Pošto je situacija i dalje nesigurna, nastavak postojećih trendova u sferi zapošljavanja može se očekivati i u 2021.
Dok je kriza 2008-2009 najviše uticala na zaposlene muškarce, prvi meseci ovogodišnje krize bili su jako teški za žene. U SAD, u nekim od najugroženijih industrija, kao što su ugostiteljstvo i obrazovanje, čak 70 ili više odsto zaposlenih čine žene.
U vrlo problematičnoj situaciji, našli su se i zaposleni roditelji koji su posao morali da organizuju od kuće i to u situaciji kada su škole i obdaništa bili zatvoreni. Moralo se raditi uz svakodnevne kućne obaveze i čuvanje dece - i to sve pod istim krovom. Ovaj teret su mahom osetile zaposlene majke, što je nastavak njihove karijere učinilo praktično nemogućim.
Oni koji traže posao su pred velikim izazovima, ali se ne može reći da prilike za zapošljavanje ne postoje. Identifikovano je 10 zanimanja koje su tokom proteklih nekoliko godina bila predmet stabilne tražnje, a predviđa se da će tako biti i u budućnosti. Za većinu ovih profesija neophodne su digitalne veštine, pa je procena da će se u narednih 5 godina u sektoru naprednih tehnologija otvoriti 150 miliona dodatnih radnih mesta.
Lista najtraženijih poslova u 2020. uključuje: stručnjake za razvoj softvera, predstavnike za prodaju, menadžere projekata, administratore za IT i analitičare podataka.
Prvih 10 mesta zauzimaju: predstavnici za korisničku podršku, finansijski analitičari, stručnjaci za digitalni marketing, stručnjaci za podršku IT i grafički dizajneri. Istorija nas uči da iako svake godine dolazi do promena na listi najtraženijih poslova, većina njih je iz godine u godinu tu stalno prisutna.
Ako želimo svetliju budućnost, moramo obezbediti da oni koji su sada bez posla posao dobiju u otpornijim i održivijim sektorima. Treba im pomoći da krenu novim putem, pronađu prilike i resurse kako bi izgradili veštine potrebne na novom tržištu rada. Uloga države je tu nezamenljiva.

Samozaposleni i netipični radnici ostali su bez podrške u sedam zemalјa Evropske unije.
Te zemlјe će, uprkos postojanju značajnih sredstava u posebnim evropskim fondovima, tim kategorijama zaposlenih pružiti ili vrlo slabu ili čak nikakvu podršku.
Ne zaboravimo da je u proleće, kada je kriza bila na vrhuncu, iz tih fondova pomoć primilo 42 miliona radnika. Sada se, međutim, mnoge zemlјe oglušuju o preporuku Unije da „direktno pokriju troškove sistema državnog finansiranja dela radnog vremena (SURE) i ostalih sličnih mera, imajući posebno u vidu samozaposlene“.
Netipični radnici su bez podrške ostali u Bugarskoj, Hrvatskoj i Kipru (zemlјama koje ih nisu uklјučile u svoje prijave za dobijanje sredstava Fonda SURE), Nemačkoj (gde nemaju pristup ni sistemu državnog finansiranja dela radnog vremena, ni davanjima za slučaj nezaposlenosti), Mađarskoj (gde podršku uživaju samo zaposleni u turizmu i ugostitelјstvu), Italiji (koja je pomoć obezbedila samo tokom prvog talasa pandemije, u trajanju od 2 do 3 meseca, dok je tokom drugog ona davana samo određenim, samo standardnim, kategorijama radnika) i Španiji (koja ih nije uklјučila u svoje prijave za dobijanje sredstava iz Fonda SURE i gde, sem u turizmu, ne dobijaju nikakva sredstva).
Situacija u tom segmentu radništva je tako dramatična, da se čak i Evropsko udruženje poslodavaca priklјučilo apelu koji je Evropska konfederacija sindikata (EKS) uputila Komisiji tražeći da „da se zatvore sve pravne praznine koje onemogućavaju podršku netipičnim radnicima“.
U izjavi za štampu, Luka Visentini, generalni sekretar EKS izjavio je da je pomoć iz EU fondova namenjenih očuvanju zaposlenosti, za koju su se sindikati izborili, spasla u vreme pandemije milione radnih mesta, ali da, zbog mnogih pravnih praznina, veliki broj radnika još uvek ostaje bez nje.
Posebno je veliki broj samozaposlenih i radnika na netipičnim poslovima, koji su ove godine morali da se zadovolјe malom ili nikakvom finansijskom podrškom – bez obzira što je Unija za te svrhe državama-članicama odobrila posebna novčana sredstva.
Te pravne praznine doprinele su porastu nezaposlenosti u EU, u kojoj je tokom protekle godine posao izgubilo oko 2 miliona lјudi, pre svega mladih i žena.
Stoga je neophodno, zaklјučio je Visentini, produžiti vreme trajanja podrške sve do početka pravog privrednog oporavka, ali i obezbediti da ta sredstva stignu i samozaposlenima i netipičnim radnicima svuda u EU.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) poziva Evropsku komisiju da osigura da se Kovid-19 prizna kao profesionalno obolјenje revizijom Preporuke Komisije u vezi sa evropskom listom profesionalnih obolјenja.
Trenutni tekst nije zadovolјavajući, jer se odnosi samo na „zarazne bolesti izazvane radom na prevenciji bolesti, zdravstvenoj zaštiti, kućnoj nezi i drugim aktivnostima za koje je dokazan rizik od zaraze“, a ne i na zaštitu svih radnika na prvoj liniji pandemije. EKS se zalaže da se preporuka transponuje u direktivu. Uloga Triparitnog savetodavnog komiteta EU o BZR je klјučna, kako za Direktivu o biološkim agensima, tako i za pitanje KOVID-19 kao profesionalnog obolјenja.
Pandemija je pokazala da postojeći regulatorni EU okvir bezbednosti i zdravlјa na radu mora da bude pobolјšan ili da se uspostavi novi. Ubrzo nakon izbijanja virus, Kovid-19 uvršten je u takozvanu Direktivu o biološkim agensima. Iako je ovo bio dobrodošao potez, bilo je sporno da li su kriterijumi za klasifikaciju virusa bili pravilno praćeni. Postoji prostor za pobolјšanje sistema klasifikacije Direktive i stoga bi je trebalo izmeniti. Štaviše, dok Direktiva izričito pokriva sve radnike kada su izloženi biološkim agensima, ovaj aspekat nije pravilno primenjen u sprovođenju Direktive u državama članicama.
Kao rezultat pritiska evropskog sindikalnog pokreta, Evropski parlament, Savet i Evropska komisija najavili su u svom programu rada za 2021. godinu pokretanje novog strateškog okvira EU za bezbednost i zdravlјe na radu. Jedan od prioriteta aktuelnog mandata institucija EU u tom pravcu je lobiranje za novu strategiju za period 2021- 2017. godine.
KOVID-19 je postao najveći zdravstveni, ekonomski i socijalni izazov u istoriji EU i nova strategija bi trebala da prihvati da pandemija KOVID-19 nije samo pitanje javnog zdravlјa nego i veoma važno pitanje zdravlјa na radu. Stoga bi jedno posebno poglavlјe ove strategije trebalo da bude posvećeno tome. S obzirom na to da radno mesto predstavlјa podlogu za prenošenje virusa, ukoliko EU i njene članice ne garantuju odredbe bezbednosti i zdravlјa na radu za sve radnike, biće mnogo teže da se obezbede osnovne aktivnosti tokom perioda zatvaranja, a izlazak ekonomije iz krize i njen oporavak biće znatno usporen.
Od pojavlјivanja KOVID-19, radnici u mnogim sektorima nastavili su da rade na svojim radnim mestima, u zdravstvu, obrazovanju, nezi starih lica, transportu, građevinarstvu, proizvodnji, maloprodaji. Ostali radnici rade od kuće u različitom stepenu. Ova dva aspekta rada razlikuju se u pogledu izazova i rizika, ali imaju jednu zajedničku crtu, a to je da je dužnost poslodavaca - kako je utvrđeno u Okvirnoj direktivi EU o bezbednosti i zdravlјu na radu iz 1989. godine – da osigura zdravlјe i bezbednost za svoje zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto.
Poslodavci bi trebali da preduzmu adekvatne preventivne mere koje su identifikovane kroz procene rizika i upravlјanje rizikom. Ovaj pristup treba da podrazumeva učešće zaposlenih i predstavnika sindikata. Takve akcije će pomoći da se postigne sigurno i zdravo radno mesto, posebno u pogledu fizičkog distanciranja i dostupnosti odgovarajućih sredstava za dezinfekciju ruku i lične zaštitne opreme. Takođe je važno da se primeni rodni pristup na polјu BZR, jer su žene u velikoj meri zastuplјene na radnim mestima koja su veoma izložena riziku od zaraze. Poslodavci treba da osiguraju odgovarajuće procene rizika i preduzmu adekvatne preventivne mere, upravlјajući ostalim rizicima nastalim kao rezultat pandemije Kovid-19, bilo da su psihosocijalni ili ergonomski rizici, kada radite na dalјinu ili radite od kuće.
Principi okvirne direktive treba da budu potpuno primenjeni. Takođe su neophodne mere podrške (putem zakonodavstva, kolektivnog pregovaranja) koje uklјučuju primenu vodiča EU-BZR na nivou kompanije „o zaštiti zdravlјa i bezbednosti radnika pri povratku na posao“ – i vodiča za specifične sektore. Socijalni partneri su bili uklјučeni u izradu vodiča i važno je da ga države članice u potpunosti primenjuju, kako bi se bavile fizičkim i psihosocijalnim rizicima vezanim za pandemiju. Uspeh EU strategije izlaska iz krize i plana oporavka zavisiće od adekvatne politike BZR i mera koje uklјučuju sindikate.
Pandemija ima uticaj na mentalno zdravlјe radnika, ne samo u sektoru zdravstva, nego i u drugim sektorima važnih usluga. Psihosocijalni rizici su u porastu sa strahom od gubitka posla, strahom od zaraze, izolacijom koja rezultira radom od kuće, izostankom socijalne podrške od strane rukovodstva i drugih radnika i rizikom od nasilјa. Stoga se EKS zalaže i za više ulaganja u mentalno zdravlјe, naglašavajući potrebu za Direktivom o psihosocijalnim zdravstvenim rizicima, kako bi se istakla obaveza poslodavaca na prevenciji i bavlјenju ovom vrstom rizika. EKS će se zalagati i za EU Direktivu o skeletno mišićnim obolјenjima vezanim za rad. Ovo pitanje postalo je urgentnije tokom pandemije usled značajnog povećanja rada na dalјinu i rada od kuće.
Kriza KOVID-19 ukazala je na ranjivost nestandardnih radnika i samozaposlenih. To pokazuje značaj osiguravanja istog kvaliteta standarda BZR za sve tipove radnika i ovi radnici bi trebali da potpadaju pod okvir zaštite zakonodavstva i politike BZR. Kriza se ne bavi bednim uslovima rada i života mobilnih i radnika migranata u Evropi, onih koji imaju nebezbedna radna mesta i neuredan smeštaj. Oni su stoga laka meta za virus. Nova strategija bi trebala da se bavi posebnim uslovima ovih radnika, da im se osiguraju dostojanstveni životni i radni uslovi, uklјučujući i kvalitetan smeštaj, bezbedan transport.
Korektna i puna primena i stupanje na snagu pravila BZR su od klјučnog značaja za sprečavanje širenja virusa i za povratak normalnim ekonomskim aktivnostima. Inspektorat rada bi trebao biti snažnije uklјučen kako u primeni mera tako i na izradi vodiča i asistenciji poslodavcima i radnicima. Posebna pažnja treba da bude posvećena sektorima visokog rizika, poput zdravstva, usluga i obrazovanja. Države članice moraju da obezbede adekvatnu podršku inspekciji rada i da ispoštuju preporuku MOR-a da jedan ispektor bude na 10000 radnika. Takođe, uloga predstavnika sindikata zaduženih za BZR treba da bude pojačana i socijalni partneri bi trebali da budu adekvatno uklјučeni u osmišlјavanje i implementaciju mera BZR na svim nivoima.
Ukoliko pravila i propisi nisu adekvatno sprovedeni u praksi, treba da bude primenjeno pravo povlačenja zakona. To pravo, kako je određeno Okvirnom BZR direktivom iz 1989, omogućava radnicima da mogu da odbiju posao ukoliko se suoče sa ozbilјnom i neposrednom opasnošću i poslodavac ne bi trebao da zahteva od radnika da se vrate na posao dok ne sprovede mere za otklanjanje opasnosti.

Novi zakon koji je usvojio parlament Ruske Federacije, a koji stupa na snagu 1. januara 2021. godine, pruža pogodnosti za radnike putem jačanja socijalnog dijaloga i kolektivnih ugovora.
Nakon niza tripartitnih rasprava koje su pokrenuli sindikati, Državna Duma je usvojila nove amandmane na Zakon o radu koji se odnose na regulisanje rada na dalјinu. Zahvalјujući izmenama, više neće biti moguće otkazati ugovor o radu direktno na osnovu samog ugovora, već se on može otkazati samo na osnovu opštih uslova utvrđenih Zakonom o radu.
Uslovi rada na dalјinu neće biti regulisani samo ugovorom o radu, već i kolektivnim ugovorima. Od zaposlenih se može tražiti samo da pripremaju izveštaje, odgovaraju na pisma poslodavca i vode telefonske razgovore sa njima tokom radnog vremena. Poslodavac mora da obezbedi opremu, softver, hardver, sisteme za zaštitu informacija i druga sredstva za vreme rada na dalјinu. Kada zaposleni koristi sopstvenu opremu, poslodavac mu mora nadoknaditi odgovarajuće troškove.
Članovi ruskog parlamenta, ujedinjeni u grupu „Solidarnost“, otpočeli su pripremu nacrta saveznog zakona. U njihovoj radnoj grupi bili su svi predstavnici socijalnih partnera: Federacije nezavisnih sindikata Rusije (FNPR), Ruske unije industrijalaca i preduzetnika i vlade Ruske Federacije. Radna grupa je pripremila niz izmena i dopuna Zakona o radu, od kojih su najvažnije poglavlјe 49.1 o „Osobenosti regulisanja rada na dalјinu“. O stavovima sindikata razgovarale su i usko koordinirale dve glavne sindikalne federacije koje su članice ruske nacionalne Trojne komisije: FNPR i Konfederacija rada Rusije (KTR). Zahvalјujući njihovim konsolidovanim akcijama, radna grupa Parlamenta prihvatila je većinu njihovih predloga i oni se ogledaju u nacrtu zakona o kojem je raspravlјala i koji je odobrila nacionalna Tripartitna komisija.

Vlada Republike Srpske u narednom periodu očekuje smanjenje štete od pandemije na ekonomskom planu, a u drugoj polovini naredne godine i izraženiji oporavak. Ove godine predviđen je pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) za 3,5 odsto. ”Već naredne godine projektovali smo rast od 2,6 odsto”, kaže ministarka finansija RS Zora Vidović i dodaje da je rast BDP planiran i za 2022. i 2023. godinu i to po stopi od 3,3 odsto.
Vlada RS je po hitnom postupku utvrdila Predlog budžeta RS za narednu godinu od 3,795 miljardi KM, što je za 159 miliona KM više nego ove. Razlog su planirana zaduženja i povećanje penzija. Takođe, utvrđen je Predlog programa ekonomskih reformi 2021-2023, koji definiše 20 reformskih mera u osam strukturnih oblasti. Pritom se ističe da su ovi značajni dokumenti usaglašeni sa socijalnim partnerima.
Sa svoje strane, Ranka Mišić, predsednica Saveza sindikata RS, ocenjuje da su sindikati revnosno zastupali stav o prioritetnom donošenju određenih zakona i strateških dokumenata vezanih za prava radnika. Oni traže povećanje minimalne plate i donošenje opšteg i pojedinačnih kolektivnih ugovora. Prihodi u budžeti zbog posledica pandemije jesu manji, ali prava zaposlenih u javnom sektoru ostaju nepromenjena, ističe Mišić. Što se tiče zaposlenih u privatnom sektoru, ona podseća na stav sindikata o neophodnosti povećanja minimalne plate sa 520 na 550 KM (t.j. sa 260 na 275 evra).
“Poslodavci ovaj zahtev smatraju “bezobraznim. Međutim, najnižu platu prima svega na oko 17.000 radnika, pa povećanje minimalca ne bi predstavljalo veliko opterećenje, čak ni u vremenima pandemije – smatra ona. Dodaje da očekuje i odgovor od Vlade RS.
Mišić se nada da će naredne godine biti donesen i zakon o izmeni i dopuni Zakona o radu, na kojem Radna grupa već duže vreme intenzivno radi. Takođe, očekuje da 2021 budu doneseni i zakoni o zaštiti zdravlja na radu i o mobingu.
Saša Trivić, predsednik Unije udruženja poslodavaca RS, kaže da predviđeni rast BDP u narednoj godini ne znači vraćanje na stanje pre pandemije, već samo lagani oporavak od pada privrednih aktivnosti. Treba da prođe neko vreme da bi se vratilo na pređašnje stanje. Najveće nepoznanice su ugostiteljstvo i turizam, i niko ne zna šta će se tu dešavati – sve mnogo zavisi od toga dokle će u svetu ostati na snazi postojeće mere, dodaje on.
Trivić ne predviđa da bi naredne godine moglo da dođe do nekog masovnijeg otpuštanja radnika. Ističe da bi “situacija mogla da bude dosta bolja”, da se “metalski sektor već zahuktao” i da neki “imaju i više posla nego ranije”.
Inače, po podacima Poreske uprave RS vidi se da je Republika Srpska u poslednjih godinu dana izgubila 3.360 radnih mesta, što je u velikoj meri nadoknađeno zapošljavanjem novih 3.526 ljudi koji su bili na birou rada. Trenutno, u zemlji (prema zvaničnim podacima) ima 83.770 nezaposlenih.

Zdravstveni radnici iz više gradova Hercegovačko-neretvanskog kantona (NHK) u Federaciji BiH izišli su u četvrtak 10. decembra u protestnu šetnju kroz centar Mostara. Isti taj dan, njih oko 2.600 stupilo je u generalni štrajk. Štrajk su organizovali Nezavisni strukovni sindikat radnika u zdravstvu HNK i Nezavisni sindikat zaposlenih u Univerzitetskoj kliničkoj bolnici u Mostaru.
Oni su od kantonalne Vlade zatražili da (posle godinu i po dana odugovlačenja) sa njima potpiše novi kolektivni ugovor i za 0,5 odsto poveća koeficijent za obračun plata. Optužujući vladu da ih “godinu i po dana vuče za nos”, sindikalci su zatražili hitno potpisivanje novog kolektivnog ugovora “u koji bi bili uneti svi sindikalni zahtevi”. Ukazali su i na činjenicu da zbog ponašanja ljudi u vlasti najviše trpe pacijenti, od kojih su neki izgubili termine za specijalističke preglede, na koje su čekali i po nekoliko meseci.
“Žalosno je da u generalni štrajk stupamo na Međunarodni dan ljudskih prava. Ali činjenica da je vlada prekršila čitave odredbe Zakona o radu pokazuje koliko im je do poštovanja prava stalo“, poručili su oni u izjavi za javnost.
Dva sindikata su pre početka štrajka bili najavili da će mostarska KOVID-bolnica raditi bez prekida, kao i da će svi hitni slučajevi i pacijenti koji leže na bolničkim odeljenjima, imati punu zdravstvenu njegu. Radnička akcija je, po najavama sindikata, trebalo da traje do ispunjenja zahteva zaposlenih, a za 18. decembar bio je najavljen veliki protest pred zgradom kantonalne vlade.
Medjutim, posle odluke Opštinskog suda u Mostaru kojom je zakonitost štrajka dovedena u pitanje, radnici su se privremeno vratili na posao.
“Jutros od osam časova, svi članovi sindikata su na radnim mjestima. Odluka o momentalnom prekidu štrajkačkih aktivnosti doneta je zato što je Opštinski sud u Mostaru, na predlog kantonalne Vlade, odnosno resornog ministra zdravlja, doneo privremenu meru zabrane štrajka i sindikatu dao rok od tri dana da dostavi dokaze o usklađenosti štrajka sa zakonom”, izjavio je na vanrednoj konferenciji za medije ispred sedišta Vlade HNK-a u Mostaru, predsednik Nezavisnog strukovnog sindikata, Dalibor Vuković.
Vuković je najavio da će pravni tim sindikata Sudu hitno dostaviti dokaze o zakonitosti stupanja u generalni štrajk, i dodao kako sindikati od sudije očekuju donošenje “pravedne, poštene i zakonite odluke”, koja bi faktički predstavljala dozvolu za nastavak štrajka. On je osudio poslednji potez kantonalnih vlasti, koje su učinile sve da “radnike spreče u ostvarivanju njihovih prava” - prvo odlaganjem potpisivanja kolektivnog ugovora, a zatim vršenjem pritiska na Opštinski sud, kome je naloženo da štrajk zabrani.
Na saopštenje vlade, u kome ova poziva na “dijalog, pregovore i kompromis u traženju najboljih i održivih rješenja”, predstavnici sindikata su odgovorili izjavom u kojoj stoji da oni i dalje čekaju na konkretan poziv za pregovore. Dopis te vrste jeste stigao, kažu, ali se u njemu “opet ne navodi ni kad će pregovori tačno početi, ni koliko će trajati”. U međuvremenu, javnost napeto prati borbu ljudi koji su dali najveći doprinos u borbi protiv korone, a na čija su prava i primanja vlasti izgleda sasvim zaboravile.

Kakve god da su koristi od rada na dalјinu - a ima ih mnogo, uklјučujući fleksibilnije radno vreme, povećanu produktivnost i manje putovanja na posao - postoje nedostaci, što će potvrditi mnogi od trećine Evroplјana koji su tokom pandemije radili isklјučivo od kuće, navodi se u istraživanju Evropske fondacije za pobolјšanje uslova života i rada – EUROFOUND.
Primarna među njima je kultura „uvek na vezi“ koju stvara rad na dalјinu, podstičući radnike da odgovore na e-poštu, telefonske pozive i tekstove sa posla, dugo nakon završetka radnog dana ili nedelјe. Ova situacija se može pogoršati ako organizaciona kultura na poslu podstakne zaposlene da prihvate velika opterećenja i ulože često neplaćen prekovremeni rad. Sve to narušava ravnotežu između posla i privatnog života, što dovodi do sukoba između ove dve sfere života, do nedovolјnog odmora i zdravstvenih problema, poput stresa povezanog sa radom i poremećaja spavanja.
Zabrinutost zbog uticaja rada na dalјinu na mentalno zdravlјe i ravnotežu rada i privatnog života radnika nije vezana samo za ovaj period pandemije, ali „eksplozija“ u radu od kuće sigurno je usmerila pažnju politike na njih, što je dovelo do rasprave oko prava na isklјučenje. Formalno gledano ovo pravo može se opisati kao pravo radnika da isklјuče svoje digitalne uređaje nakon posla, a da se ne suoče sa negativnim posledicama zbog nereagovanja na komunikaciju šefova, kolega ili klijenata. Ideja nije nova i već je bila neko vreme u centru pažnje 2016. godine, kada je Francuska po tom pitanju usvojila zakon.
Osim Francuske, još samo tri zemlјe trenutno - Belgija, Italija i Španija - imaju po zakonu pravo na isklјučenje. Niko ne propisuje način na koji se ovo pravo mora operacionalizovati i oslanja se na socijalni dijalog unutar kompanija i na nivou sektora. Postoje razlike u pogledu toga koje radnike pokriva zakon i postojanja rezervne opcije ukoliko pregovori ne postignu sporazum - francusko zakonodavstvo, na primer, u ovom slučaju zahteva od poslodavca da sačini povelјu kojom se definišu postupci za ostvarivanje prava.
U Holandiji i Portugaliji su dati zakonski predlozi, ali tu se stalo. Još osam zemalјa (Finska, Nemačka, Irska, Litvanija, Luksemburg, Malta, Slovenija i Švedska) raspravlјaju o tom pitanju, a diskusije su bile najnaprednije u Nemačkoj, na Malti i Irskoj, gde su poslednjih nedelјa izneti zakonski predlozi. U nekim od ovih zemalјa debata se ponovo nastavila sa širenjem rada na dalјinu tokom pandemije.
U ostalim državama članicama o tome nema rasprave. To je, možda, zbog male rasprostranjenosti rada na dalјinu, kao što je slučaj u većini država članica istočne Evrope, ili percepcije da je postojeće zakonodavstvo dovolјno ili zato što je kolektivno pregovaranje poželјniji pristup bavlјenju pitanjima ravnoteže između poslovnog i privatnog života.
Nije identifikovana nijedna procena uticaja postojećeg prava na isklјučenje na odredbe u nacionalnom zakonodavstvu i bez evaluacije teško je znati šta funkcioniše, a šta ne u svakoj od zemalјa. Međutim, postoje dokazi da su ove odredbe pomogle jačanju kolektivnog pregovaranja po tom pitanju, što je rezultiralo većim brojem potpisanih sporazuma, kako na sektorskom, tako i na nivou kompanija.
Sporazumi koje su postigli socijalni partneri na nivou preduzeća primenjuju niz „tvrdih“ i „mekih“ mera za primenu prava na prekid veze. Teške mere uklјučuju isklјučivanje internet veza zaposlenih nakon određenog vremena ili blokiranje dolaznih poruka - efektivno „pravo na prekid veze“. Mekše mere uklјučuju „iskačuće poruke“koje podsećaju radnike (ili klijente) da ne postoji potreba da se na e-poruke odgovori van radnog vremena. Takvi mekši pristupi često su praćeni obukom koja naglašava važnost ravnoteže između posla i privatnog života. Iako različiti pristupi kompanijama pružaju fleksibilnost da prilagode rešenja njihovim potrebama, implikacije i uticaj se razlikuju. Tvrdi pristup može biti efikasniji i na poslodavca stavlјa teret, ali može ograničiti fleksibilnost i poslodavaca i radnika oko radnog vremena.
Uprkos nacionalnim razlikama među socijalnim partnerima postoji široki konsenzus da pitanje prekida veze, kao i organizacija radnog vremena na dalјinu, moraju biti utvrđeni i dogovoreni kroz socijalni dijalog na nivou preduzeća ili sektora kako bi se osiguralo da budu prilagođeni specifičnim potrebama sektora i preduzeća.
U rezoluciji usvojenoj 1. decembra, poslanici u Odboru za zapošlјavanje Evropskog parlamenta izjavili su da države članice moraju osigurati da radnici mogu da ostvare pravo na efikasno prekidanje veze, uklјučujući i putem kolektivnih ugovora. Dodajući da je ovo pravo od vitalnog značaja za zaštitu zdravlјa radnika, pozvali su Komisiju da predloži direktivu EU koja to pravo sadrži. Očekuje se da će se o ovoj rezoluciji glasati na plenarnoj sednici u januaru 2021. Nakon što je Parlament odobri, ona će biti upućena Komisiji i državama članicama na primenu kao deo budućih regulatornih odluka.
S obzirom na to da je pandemija KOVID-19 pokrenula novu raspravu u mnogim zemlјama o proširivanju fleksibilnog rada (uklјučujući i rad na dalјinu) na veći broj radnika, verovatno će rasprave o pravu na prekid veze postati sve hitnije, kao „nova normalnost“ u načinu rada. Povećanje broja postignutih kolektivnih ugovora i akcija preduzetih na nivou preduzeća u zemlјama sa zakonodavstvom po tom pitanju pokazuje ne samo važnu ulogu socijalnih partnera, već i to da zakonodavstvo može dati podsticaj za rešavanje ovog pitanja, koje i dalјe može biti otvoreno za prilagođavanje specifičnim zahtevima na nivou preduzeća.

Većina agencija, njih oko 61 odsto, do kraja godine ostaće bez novca i sredstava za rad, pokazalo je najnovije istraživanje rađeno putem društvenih mreža u organizaciji Fejsbuk grupe “Travel Gossip”. Preostalih 27 odsto agencija odgovorile su da će najverovatnije uspeti da izdrže do proleća.
Istraživanje, koje je inače sprovedeno u zemljama EU i Velikoj Britaniji, izazvalo je pravi šok u krugovima onih čija zarada (i život) zavise od turizma. Problem je, kako se čini, nastao pre svega zbog novog talasa pandemije KOVID-19 i ponovnog “zatvaranja” gradova.
Najstrašnije je to što istraživanje (sprovedeno u novembru), ukazuje na mogućnost da do jula 2021. godine ostane da posluje samo 12 odsto agencija! Ovo bi, ako se uzme u obzir koliko porodica živi od zarada turističkih radnika, pored ekonomskih, moglo da ima i nesagledive socijalne posledice.
The “Savet za putovanja i turizam” (“World Travel & Tourism Council”) izračunao je da će, ukoliko gradovi ostanu zatvoreni i ljudima zbog karantina bude ograničeno kretanje, samo u Velikoj Britaniji posao u turizmu izgubiti 2,4 miliona ljudi, dok će finansijski gubici iznositi 124 milijardi funti.
“Potrebna nam je izlazna strategija vlade, jer se turizam Velike Britanije zbog novog zatvaranja raspada”, kaže Džulija Lo Bu, generalni direktor agencije “Edventidž”. Agencije traže jasnija “pravila igre”, odnosno da se unapred dogovore proceduje vezane za higijenu, karantine i ostala pitanja stavljena na dnevni red izbijanjem pandemije. Njihovi vlasnici i zaposleni strahuju da kada počne vakcinisanje stanovništva i granice se ponovo otvore, turiste jednostavno neće imati ko da servisira.

Države bi tebalo da uvedu porez na prihode onih koji rade na daljinu i dobijena sredstva iskoriste za pružanje pomoći radnicima koji nisu u mogućnosti da rade od kuće ili su svoja radna mesta izgubili, stoji u studiji koju je nedavno objavila „Nemačka banka“ (DB). U studiji se naglašava da je pandemija korona-virusa bila samo povod da se konačno pokuša rešiti ovo pitanje, koje je na dnevnom redu već više godina. Pritom se podvlači značaj konsultacija sa socijalnim partnerima, čija se reč mora uvažavati.
Predstavnik banke ističe da oni koji rade na daljinu „izvlače iz toga direktnu i indirektnu finansijsku korist i stoga moraju biti oporezovani“, napominjući da bi „ta sredstva trebalo upotrebiti kako bi se onim koji su izgubili posao olakšao prolazak kroz tranziciju“. Porez se ne bi odnosio na samozaposlene i slabo plaćene radnike, kao što su oni koji ostvaruju prihod u visini minimalne zarade ili niži, a razmišlja se i o mogućnosti da od njega budu izuzeti radnici mlađi od 25 godina.
Sredstva dobijena oporezivanjem utrošila bi se za pomoć onima koji su zbog pandemije ostali bez posla (bilo zato što su im preduzeća baknkrotirala, ili što su bili otpušteni kao „višak“). Jedan deo mogao bi da ode i za subvencionisanje plata slabije plaćenih radnika, koji najčešće ne mogu da rade od kuće.
Što se visine novog poreza tiče, pominje se stopa od 5 odsto od bruto zarade radnika na daljinu - koji nisu nikakva nova pojava, s obzirom da su sa napretkom tehnologije i pojavom Interneta na pozornicu stupili još pre mnogo godina (broj onih koji rade na daljinu se od 2005. do 2018. utrostručio). Pandemija je, međutim, uticala da ih u ovoj godini bude mnogo više. U novim uslovima oni manje troše na prevoz, obroke, odeću i sl. što im otvara mogućnost da povećaju svoje prihode, smatra predstavnik DB, mada ističe da taj oblik rada nije lišen i negativnih apekata: brige o deci koja ostaju kod kuće, neprikladnih uslova za rad i dodatnih troškova koji „uopšte nisu za potcenjivanje“. Uprkos svemu tome, 61 odsto ispitanika izjavilo je da bi volelo da i dalje radi na daljinu „od dva do pet dana nedeljno“.
Godišnja zarada te kategorije radnika u Nemačkoj je oko 40 000 evra, što znači da bi pri poreskoj stopi od 5 odsto svaki od njih dnevno bio „lakši“ za 7,7 evra, što i nije mnogo, ali bi omogućilo da se na kraju godine, na nivou zemlje, dođe do impozantnih novčanih srestava u visini od 15,4 milijarde evra! Ako bi se ona raspodelila na deset miliona siromašnih radnika, svaki od njih dobio bi dodatak od 1538 evra godišnje ili 128 evra nedeljno.
Jasno je da će ishod debate vezane za ovo osetljivo pitanje, u svakoj pojedinoj zemlji zavisiti od odnosa snaga u društvu, dogovora države sa socijalnim partnerima i političkih snaga koje su na vlasti.

Rezultati poslednjeg istraživanja Evropske konfederacije sindikata (EKS) ukazuju na to da neizvesnost u pogledu daljeg funkcionisanja sistema zaštite radnih mesta u sedam zemalja Unije čini opasnost od eksplozije nezaposlenosti krajnje realnom. Do sada su vlade država-članica, uz podršku programa SURE (Programa usmerenog na ublažavanje rizika od nezaposlenosti u vanrednim situacijama) spasle 42 miliona radnih mesta. Taj program je državama-članicama omogućavao da poslodavcima pokrivaju deo troškova namenjenih za plate.
Problem je što produžetak programa u Belgiji, Danskoj, Hrvatskoj, Portugaliji, Švedskoj i na Kipru uopšte nije izvesan. S obzirom da on tamo obezbeđuje opstanak 5,8 miliona radnih mesta, jasno je da bi njegovo ukidanje u tim zemljama ozbiljno ugrozilo zaposlenost. Sličan problem postoji i u Austriji, Irskoj, Italiji i Španiji, gde važnost sličnih programa ističe u periodu između 31. januara i 31. marta. EKS upozorava da bi njihovo sinhronizovano ukidanje povećalo broj nezaposlenih u Uniji sa 15 na 30 miliona!
Nažalost, do sada su samo neke zemlje (Holandija, Luksemburg, Francuska i Nemačka) najavile nastavak programa pomoći zaposlenima. U nameri da spreči katastrofu na tržištu rada, EKS traži:

• Da države-članice produže svoje programe zaštite sve dok se ne pokrene privredni oporavak i zaposlenost ne stabilizuje;
• Da Evropska komisija svojim članicama dodatno pomogne izdvajanjem sredstava u visini od 100 milijardi evra;
• Da se urade dodatni programi koji bi pokrili i radnike na nesigurnim radnim mestima i samozaposlene.

„Milioni evropskih radnika koji su već izgubili deo svojih primanja vreme praznika dočekuju sa strepnjom, pitajući se da li će i sledeće godine raditi na svom radnom mestu“, izjavio je Lika Visentini, generalni sekretar EKS i dodao: „Vlade zemalja-članica moraju pružiti osećanje sigurnosti preduzećima i radnicima tako što će programe zaštite zaposlenosti produžiti sve do trenutka kada tokom sledeće godine krene privredni oporavak. Čelnici Unije očigledno su izvukli zaključke iz finansijskog sloma 2008, pa su tokom krize podržali zaposlenosti. Sada se radi o tome da se sa tom podrškom nastavi i da se napori uloženi u prošlosti ne pokažu kao uzaludni. Gubljenje svakog radnog mesta otežava mogućnost brzog oporavka, i to u trenutku kada Evropa više ne može sebi da dozvoli neku novu društvenu krizu“.

Trenutna blokada višegodišnjeg budžeta i Fonda za oporavak EU uzrokovala je još jednu krizu Unije, a Zapadni Balkan dovela u situaciju da ne zna kada će moći da računa sa (najmanje) 14 milijardi evra evropske pomoći. Naime, zbog svog protivljenja uslovljavanju raspodele evropskih fondova poštovanjem vladavine prava, Mađarska i Poljska su u finalnim pregovorima oko usvajanja zajedničkog sedmogodišnjeg bužeta i Fonda za oporavak (u ukupnom iznosu od 1824 milijarde evra) - ”povukle ručnu”.
Evropski zvaničnici upozoravaju da EU ulazi u ”još jednu krizu” i to u trenutku kada je zbog uklanjanja teških ekonomskih posledica izazvanih pandemijom Kovid-19, realizacija dogovorenih fondova više nego hitna.
Kriza u EU se neminovno ”preliva” i na Zapadni Balkan, koji iz novog budžeta EU očekuje novac namenjen zemljama u procesu pristupanja. Dogovorom o ”nikada većem bužetu za oporavak”, EU je za naredni sedmogodišnji period predvidela i povećenje sredstava za potrebe finasiranja Instrumenta pretpristupne pomoći, uključujući i novi Ekonomsko-investiciooni paket za Zapadni Balkan.
Iz trenutno blokiranog EU bužeta, Zapadnom Balkanu bi trebalo da ode 14, 1 milijarda era. Od toga su 9 milijardi evra sredstva koja su evropskim Ekonomsko-investicionim planom namenjena oporavku i ekonomskom približavanju Zapanog Balkna Uniji. Za ključne infrastrukturne projekte u oblasti transporta, energetike, digitalnog povezivanja, poljoprivrede, zdravstva i obrazovanja planirano je 6 milijardi evra. Oko 1,5 milijarde namenjeno je privatnom sektoru, dok bi 1,5 milijarda otišla na reforme institucija i usklađivanje domaćih zakona sa ključnim oblastima evropskog zakonodavstva.
Deo novog, trenutno blokiranog, budžeta EU, koji je na snagu trebalo da stupi januara sledeće godine, predstavljaju i sredstva Evropskog fonda za održivi razvoj (u visini od oko 96 milijardi), kao i mnogi programi podrške sektorskim politikama (kao što su Horizonti i Erasmus), u čije korišćenje su zemlje Zapadnog Balkana takođe bile uključene.
U EU najavljuju intenziviranje razgovora sa Budimpeštom i Varšavom u koje će biti uključeni najviši zvaničnici evropskih instititucija, između ostalih i kancelar zemlje koja trenutno predsedava Unijom, Angela Merkel. Ocenjuje se da bi ovaj zastoj u usvajnju zajedničkog bužeta EU mogao koštati dosta vremena i odložiti početak ”upumpavanja” dogovorenih sredstava u privrede zemlja širom Evrope, a samim tim i ekonomski oporavak kontinenta od ”najveće krize od nastanka Unije”.

Najveći pad broja stranih turista u Evropi zabeležen je na Kipru (85 odsto), i u Crnoj Gori (84 odsto), što se tumači njihovom velikom zavisnošću od inostranih posetilaca. Zatim u Rumuniji (80 odsto) i Turskoj (77 odsto). Slede Srbija i Portugalija, sa padom međunarodnih dolazaka od po 74 odsto. Lošiji učinak imaju i ostrvske države Island i Malta s minusima od po 71 odsto, što se objašnjava njihovim geografskim položajem i strogim merama na granicama. U našem okruženju najbolje je prošla Hrvatska (pad od 50 odsto), dok su nešto bolje od nje Danska, Nemačka, Litvanija i Monako. Najmanji pad noćenja stranih turista od 30 odsto zabeležila je Austrija, što bi trebalo uzeti sa rezervom, imajući u vidu da je takav rezultat postignut pre svega zahvaljujući velikom prilivu stranih turista u zimskim mesecima, pre proglašenja vanrednog stanja zbog pandemije. Ali, kad se bolje pogleda, sve evropske destinacije imaju pad dolazaka turista iznad 50 odsto i stoga Evropa hitno mora da nađe zajedničko rešenje koje će suzbiti virus ali i spasiti turizam od dalje propasti, apeluje su u najnovijem izveštaju Evropske komisije.
U proseku, Evropu je u prvih osam meseci ove godine posetilo 68 odsto manje međunarodnih turista nego u istom periodu lane. Zbog novog talasa pandemije i „zatvaranja“, procenjuje se da će u celoj 2020. godini broj međunarodnih turista biti manji za oko 60 odsto. Kada je reč o ukupnom broju putovanja, povratak na nivo pre pandemije ne očekuje se pre 2024. godine, ističe se novom izveštaju Evropske komisije. Novi talasi pandemije i “zaključavanja”, pad poverenja putnika i ekonomska recesija dodatno pogoršavaju izglede evropskog turizma za oporavak.
Dodatno zabrinjava podatak da su turistička putovanja avionima u Evropi samo u avgustu pala za 73 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine. To je, ipak, nešto bolji rezultat od onog iz jula i juna, kada je taj pad iznosio 91, odnosno 94 odsto. Ali sa povećanjem broja zaražnih i novim ograničenjima, u narednim mesecima se ponovo očekuje drastičan pad avio letova.
Zato je sada i važno da se evropske države hitno dogovore oko zajedničkih rešenja koja bi omogućila da se virus suzbije i istovremeno pruži podrška turističkom oporavku. “U tim naporima je posebno važno povratiti poverenje putnika i zaštititi milione preduzeća i radnih mesta koja su u opasnosti od gašenja. Treba imati u vidu da će ukupni privredni oporavak u Evropi u velikoj meri zavisiti upravo od oporavka turističkog sektora, koji stvara blizu 10 odsto bruto društvenog proizvoda u EU i obezbeđuje više od 22 miliona radnih mesta”, ističe se u izveštaju Komisije. Zaključak je jasan: vlade i centralne banke moraće da obezbede nove pakete pomoći za turizam, ili da pronađu neka druga rešenja u situaciji kada zaraza ponovo uzima maha. To je jedini način da se toj grani omogući da preživi. U izveštaju se podseća i na procenu Evropske komisije da su za povratak na nivo od pre krize turističkoj privredi neophodna ulaganja u visini od 160 milijardi evra.

Francuski predsednik Emanuel Makron zatražio je radikalnu reviziju globalnog socijalnog i ekonomskog sistema, tvrdeći da demografske promene i drugi ozbiljni problemi zahtevaju nov način raspodele ograničenih materijalnih i novčanih sredstava. Lider Francuske je u intervjuu jednom uglednom francuskom listu specijalizovanom za pitanja geopolitike izjavio da je važeći neoliberalni Vašingtonski konsenzus - koji je opisao kao „sistem zasnovan na akumulaciji profita“ - zastareo i da države, u cilju prevazilaženja trenutnih kriza, uključujući pandemiju korona-virusa i terorizam, moraju prihvatiti nove ekonomske, političke i socijalne modele.
On je takođe upozorio da bi problem prenaseljenosti mogao eskalirati ukoliko se svet ne reorganizuje i ne nađe načina da reši problem oskudice resursa. "Ako pogledamo na rast stanovništva u Evropi i Africi, na svaku evropsku zemlju koja demografski nestane, dolazi jedna nova afrička država. Svedoci smo svojevrsnog ubrzanja istorije“, kazao je on. Imajući u vidu probleme koji zbog toga mogu nastati u budućnosti, upozorio je da se svet nalazi na prelomnoj tački i zaključio da savremeni kapitalizam mora biti podvrgnut promenama.
"Kapitalizam je doveo do prevelike koncentracije i više nije sposoban da se nosi sa nejednakostima, ni u Francuskoj, ni na međunarodnom planu. Na to možemo odgovoriti samo njegovim preoblikovanjem“, dodao je Makron. S tim u vezi, on je predložio zamenu Vašingtonskog konsenzusa “Pariskim”. Taj novi dogovor prepoznao bi potrebu da se pri donošenju ekonomskih i socijalnih odluke u vidu ne sme imati samo profit. Naglasio je da bi takav novi sistem bio najpogodniji za borbu protiv pretnji kakve predstavljaju nejednakosti i klimatske promene.
Francuski predsednik izrazio je nadu da će ostatak sveta prihvatiti njegovu viziju, ispravno tvrdeći da borba protiv kapitalističkog mehanizma ne može biti efikasna ako se vodi samo u jednoj zemlji. On je pozvao i na veće evropsko jedinstvo, navodeći da kontinent mora tesno da sarađuje kako bi se sprečilo kinesko-američko “dvovlašće” u svetu.

S obzirom da je oporavak tražnje u većini svetskih regija zastao, u četvrtom tromesečju ove i prvom tromesečju sledeće godine analitičari očekuju više bankrota, prenose svetski mediji.
Iako je snažna državna finansijska podrška sprečila da u stečaju završe i neke od najvećih globalnih avio-kompanija poput nemačke “Lufthanze”, tokom sledećih meseci može se očekivati pravi talas stečajeva u tom sektoru, ističu analitičari avio-prevoza. Podaci kompanije za obradu podataka o turističkom sektoru “Cirium” pokazuju da je u svetu, od januara ove godine do početka oktobra, bankrot proglasilo 43 komercijalne avio-agencije.
Prošle godine ih je bankrotiralo 46, a 2018. čak 56. Pritom je zapaženo da teže preživljavaju veći prevoznici. Naime, od 43 do sada bankrotiranih u 2020, 20 je u floti imalo više od 10 aviona. I tu se beleži rast: prošle godine propalo je 12 takvih kompanija, a 2018. njih 10.
“Bez državnih intervencija i podrške imali bismo masovne bankrote u prvih šest meseci ove krize. Umesto toga, imali smo upravljivi broj stečajeva i vrlo malo potpunih gašenja”, kaže analitičar jedne od avio-kompanija. On ističe da je mnoštvo prevoznika bilo u problemima još pre udara pandemije, ali da zbog vladine pomoći, imaju “bolje šanse za preživljavanje”. Trenutna situacija je tako loša da države i nemaju drugih opcije nego da pomognu avio-prevoznicima, slažu se stručnjaci.

Američki sindikati postigli su veliki uspeh uterujući u okvire zakona zloglasnu južnokorejsku kompaniju „Kumho Tire“, koja je na teritoriji SAD pretila radnicima u gumarskoj industriji i prisiljavala ih da se odreknu članstva u sindikalnoj organizaciji, u vreme kada je ova sprovodila kampanju učlanjivanja. Problem je iznet pred Američki socijalno-ekonomski savet (Nacionalni savet za radne odnose) koji je kompaniji naložio da na skupu svih zaposlenih u fabrici u Makonu (Džordžija) prizna da se ponašala nezakonito i garantuje da će se ubudeće pridržavati radnog zakonodavstva.
Ovim je okončan dug period borbe protiv sindikata koju je nadnacionalna korporacija vodila protiv zaposlenih. Ona nije žalila sredstva, pa je tako zaposlila sedam profesionalnih stručnjaka za borbu protiv sindikata, sa punim radnim vremenom, a 2017. otpustila je predsednika sindikalne organizacije i direktno zastrašivala radnike. Onemogućavani su izbori koji bi potvrdili reprezentativnost popularnog sindikata USV, a kada su konačno – na insistiranje Nacionalnog saveta – oni organizovani, kompanija je, rešena da u svojim nečasnim naporima istraje, počela sa ulaganjem sudskih žalbi, čime se potvrda izbornih rezultata neprekidno odlagala.
Sada je „Kumho Tire“ prinuđena da USV prizna kao legalnog socijalnog partnera i krene u kolektivno pregovaranje. Tom Grinter, predsednik gumarskog sektora svetske sindikalne konfederacije „IndustriAl“, izjavio je tim povodom: „Kimho Tire“ je uložila silan novac unajmljujući „sindikalne isterivače“ i žaleći se po sudovima. Taj novac mogao je biti upotrebljen za unapređenje poslovanja, ali je uprava više volela da se on iskoristi za borbu protiv radnika, čije je ponašanje prema kompaniji uvek bilo lojalno. Nisu uspeli! Čak i u trenutnom anti-sindikalnom okruženju koje postoji u SAD, kršenje radničkih prava bilo je tako očigledno, da su sudovi i Nacionalni savet za radne odnose uvek stali na stranu sveta rada. Vreme je da iz ovog skandala kompanija izvuče određene pouke i preduzme korake usmerene na unapređenje odnosa sa sindikatom“.
Pomenuti slučaj mogao bi da predstavlja odličan recept za zauzdavanje sličnih kompanija koje deluju kod nas i čije se ponašanje ne razlikuje – ili je čak gore od „Kumho Tira“ – kao što je, na primer, južnokorejska (kakve li podudarnosti!) „Jura“.

Istraživanje Evropske konfederacije sindikata (EKS) pokazuje da bi čak 30 miliona ljudi moglo da ostane bez posla ukoliko programi podrške nezaposlenima, doneti tokom pandemije, ne bi bili produženi.

Nezaposlenih je trenutno 15,9 miliona, od čega je dva miliona posao izgubilo posle izbijanja korona-krize. Sve bi bilo mnogo gore da nisu doneti programi za očuvanje zaposlenosti preko kojih se trenutno obezbeđuju plate za 39,6 miliona radnika.

EKS smatra da su procene moguće nezaposlenosti previše optimističke, s obzirom na to da u njih nisu uklјučeni sezonski radnici koji gube priliku da budu ponovo angažovani, niti je u obzir uzet takozvani „domino efekat“ – mogućnost da mnogi radnici dodatno izgube posao usled zatvaranja lanaca snabdevanja i preduzeća koja su u njemu, a od kojih zavise i mnoga druga.

Činjenica je da uprkos velikom padu privredne delatnosti, zaposlenost nije mnogo opala (oko 0,1 odsto u EU i oko 0,2 odsto u Evrozoni). To je upravo posledica uvođenja kratkotrajnih šema zapošlјavanja - javnih inicijativa na nacionalnom nivou koje za cilј imaju da preduzećima koja su u teškoćama omoguće skraćenje radnog vremena, pri čemu sate koji nisu odrađeni zaposlenima pokriva država. Dodatnu podršku predstavlјalo je stvaranje posebnog instrumenta na nivou Unije, takozvane „Podrške ublažavanju rizika od nezaposlenosti u vanrednim okolnostima“ (skraćeno „SURE“). Cilј je bio da se zemlјama-članicama pomogne u trenucima kada su javni izdaci namenjeni očuvanju radnih mesta naglo porasli. Pomoć je stigla u 16 zemalјa i pokrila 22 mere koje su ispunile potrebne kriterijume.

Podaci o delovanju pomenutih mera dostavlјeni su ministrima finansija zemalјa-članica. Problem je što pored zemalјa koje su već odlučile da njihovu važnost produže, ima i onih koje oklevaju ili čak najavlјuju njihovo ukidanje. Stoga EKS od ministara traži da programe podrške zadrže sve do završetka privrednog oporavka i stabilizacije zaposlenosti; da njihovu primenu prošire i na zaposlene na nesigurnim radnim mestima i samozaposlene; da u procesima restrukturiranja osiguraju očuvanje prava radnika na informisanje, savetovanje i učešće u upravlјanju.

Luka Visentini, generalni sekretar EKS, i lično je od ministara zatražio da se mere zaštite zaposlenosti zadrže u svim zemlјama-članicama EU i pokriju sve kategorije zaposlenih, posebno „one na nesigurnim radnim mestima, netipične i sezonske radnike, kao i samozaposlene i zaposlene na određeno vreme“.

Prema rezultatima analize Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) o stanju svetske ekonomije, pod naslovom “Dug i težak uspon”, koja je nedavno objavljena, najgore u regionu proći će crnogorska privreda, koja će u ovoj godini oslabiti za čitavih 12 odsto. Biće to istovremeno i drugi najveći pad u Evropi, nakon Španije, gde se očekuje smanjenje bruto društvenog proizvoda (BDP) od 12,1 odsto. Sličnu procenu dala je i Svetska banka, koja očekuje pad BDP-a u Crnoj Gori od 12,4 odsto. Sve ovo navodi na misao da je procena odlazeće crnogorske vlade, data u junu (pad od 6,8 odsto), bila preterano optimistička ili demagoška.
MMF nije naveo očekivanja vezana za rast javnog duga u Crnoj Gori, već će to saopštiti u naknadnoj studiji, dok je Svetska banka prognozirala da će on na kraju godine iznositi 93 odsto BDP-a. Ona je u toj zemlji predvidela i “najdublju recesiju u poslednjih nekoliko decenija”. Zanimljivo je da je MMF u aprilu – imajući u vidi predstojeću turističku sezonu - prognozirao pad crnogorskog BDP-a od “svega” 9 odsto. Ipak, naredne godine u Crnoj Gori očekuje se rast od 5,5, a u 2025. godini od 3 odsto, što znači da će oporavak ekonomije ići mnogo sporije i da će biti potrebne godine da bi se ona vratila na nivo iz 2019. godine.
Crnogorski BDP je prošle godine iznosio 4,9 milijardi evra, što znači da bi, prema ovoj proceni, pao na 4,3 milijarde. Sadašnji javni dug je oko 3,7 milijardi evra i samo će rasti. MMF očekuje da će Crna Gora ove godine imati i deflaciju, odnosno pad potrošačkih cena od 0,4 odsto. Od susednih zemalja deflaciju će imati i Bosna i Hercegovina od 0,8 odsto, dok će druge susedne zemlje imati blagu inflaciju - Severna Makedonija od 1 odsto, Albanija 1,2 odsto, Kosovo i Metohija 1,5 odsto i Srbiji 1,6 odsto.
Crna Gora će ove godine imati i deficit tekućeg računa od 14,2 odsto. On će, međutim, biti manji nego proteklih godina, jer je 2019. iznosio 15,2 odsto, 2018. 17 odsto, a 2017, 16,1 odsto. U osnovi mu je značajan pad uvoza uzrokovan smanjenjem potrošnje u turizmu i manjim obimom investicija, naročito na deonici auto-puta. “Sve pomenute negativnosti pretočiće se u slabosti na mikroplanu - smanjenje broja radnih mesta, pad prihoda, rastuće siromaštvo i porodične probleme”, smatraju u Svetskoj banci, procenjujući da će stopa siromaštva u ovoj godini dostići čak 20,4 odsto.
Prema očekivanjima MMF-a, za razliku od Crne Gore Hrvatska će imati pad BDP-a od 9 odsto, Albanija i Kosovo i Metohija od po 7,5 odsto, Bosna i Hercegovina od 6,5, Severna Makedonija od 5,4 odsto, dok će najmanji pad privrede u regionu beležiti Srbija - 2,5 odsto.
MMF inače očekuje da će globalna recesija koju je izazvala pandemija koronavirusa biti slabija od očekivane. Umesto prognoziranog pada od 5,2 odsto, svetski BDP bi mogao da padne za 4,4 odsto i to najviše zahvaljujući rastu ekonomije u Kini od 1,9 odsto. Ostali će proći mnogo gore: u evro-zoni pad će iznosiće 8,3 odsto, u Latinskoj Americi i Karibima 8, u Africi 3 i u Aziji 1,3 odsto.

I ove godine je u Srbiji granica za odlazak žena u penziju pomerena na gore, a sličan trend je i u mnogim drugim zemljama. Novi zakone već su dobile Crna Gora, Hrvatska i Poljska. U narednih deset godina njihovi najstariji građani moći će u penziju sa navršenih 67 godina. Velika Britanija i Finska u međuvremenu će povećati granicu na 68 godina.
U Nemačkoj se starosna granica za penzije postepeno povećava i planirano je da dostigne 67 do 2031. godine. Zasad je potrebno 65 godina i 7 meseci da bi se otišlo u penziju, i za žene i za muškarce.
Žene u Austriji u penziju idu sa 62, a muškarci sa 65 godina. Granica za starosnu penziju za lepši pol će se od 2024. godine postepeno ujednačavati sa granicom za muškarce. Pogodnost koja je u ovoj zemlji na snazi odnedavno je da minimalna penzija od 2020. godine, za ljude sa 40 i više godina radnog staža, iznosi 1.200 evra neto.
U Italiji je trenutno starosna granica za odlazak u penziju za muškarce 66 godina i 3 meseca, a za žene 63 godine i 9 meseci. Do 2021. u planu je da se granica podigne na 67 za oba pola. Prosečna penzija u Italiji iznosi oko 490 evra.
U Hrvatskoj je starosna granica za penziju 65 za muškarce, a za žene 62 godina. Hrvatska vlada planira da do 2030. starosnu granicu za žene podigne na 65, dok je za muškarce u planu da do 2038. bude 67 godina.
Do 2036. broj godina koji će biti potreban za penziju iznosiće u Švedskoj 67. Trenutno je za muškarce 66, dok je za žene 63 godine. Prosečna penzija je inače 1300 evra.
U Norveškoj je za muškarce starosna granica za odlazak u penziju 67, a za žene 64 godine. Do 2030, godine potrebne za odlazak u penziju za žene povećavaće se dok ne dostignu 67. Prosečna penzija je na nivou od 1700 evra.
Međutim, dok se širom sveta starosna granica za odlazak u penziju povećava, u Danskoj bi ona za veliki broj ljudi mogla da bude snižena. Novi danski penzioni model, koji je pre nekoliko dana predstavljen javnosti, trebalo bi da omogući da do 2022. godine 38.000 ljudi u penziju ode i pre ispunjavanja starosne granice. Taj broj trebalo bi da se do 2025. godine poveća na 49.000. Vlada predlaže da se omogući penzionisanje ljudima koji imaju 42 godine staža i 61 godinu starosti. Trenutno se Danci penzionišu sa prosečnom starošću od 66 godina. Treba napomenuti da je ova reforma penzionog sistema namenjena pre svega osobama koje rade teške fizičke poslove.

Evropska privreda tek što je počela da pokazuje znake oporavka od najveće recesije u savremenoj istoriji, a ponovno razbuktavanje pandemije zadaje joj novi udarac. Očekivani period ozdravljenja završiće se izgleda zimom koju će obeležiti gubitak radnih mesta i bankrotstva. Očajnički pokušaji političara da suzbiju širenje zaraze koja ubrzano puni bolnice, doveli su do novih restrikcija u turizmu, ugostiteljstvu, avio-saobraćaju i brojnim drugim sektorima i do novog smanjenja proizvodnje, profita i zaposlenosti.
U jeku pandemije, u kvartalu od aprila do juna, privreda 19 zemalja evrozone zabeležila je gubitak od 11,8 odsto u odnosu na prethodno tromesečje. U tom periodu registrovano je i oko 1,5 miliona nezaposlenihe. Velika potencijalna šteta ograničena je brzom odlukom evropskih vlada koje su potrošile stotine milijardi evra kako bi preduzećima omogućile da nastave sa radom i spasle 45 miliona radnih mesta.
Iako nove restrikcije nisu tako drastične kao skoro potpuno zatvaranje javnog života uvedeno proletos, one za privredu koja je tek počela da se oporavlja predstaljaju svojevrsan udar. Kod mnogih Evropljana to izaziva neprijatan osećaj nečeg “već viđenog”. Govoreći o odluci vlade da od 23 časa uvede policijski čas, vlasnik restorana u nemačkom finansijskom centru Frankfurtu izjavio je da “to predstavlja katastrofu”. On je dodao da zbog novih restrikcija, mnogi u njegovom sektoru jedva preživljavaju, jer sa nastupanjem policijskog časa ljudi koji dolaze da jedu ne mogu da ostanu na dodatnom pivu ili rakiji, na čemu restorani inače najviše zarađuju.
Stručnjaci kažu da budućnost globalne ekonomije zavisi od zdravstvene krize, i da će se privreda oporaviti tek kada pandemija bude pod kontrolom. Zemlje kao Kina, koje su do sada uspevale da spreče novo razbuktavanje pandemije zabeleženo u Evropi, ekonomski prolaze bolje. U SAD, koje prvi talas epidemije nisu stavile pod kontrolu, ekonomija i dalje trpi posledice zatvaranja. Evropa je broj zaraženih smanjila mnogo brže, uspevajući pritom da ograniči i rast nezaposlenosti. Ali pohvala uspesima Evropljana u suzbijanju pandemije brzo se revidira - kako skače broj slučajeva korona virusa u Evropi, ekonomisti ubzano smanjuju svoje prognoze rasta i oporavka EU privrede.
Oni tvrde da privrede Francuske, Španije i Holandije rizikuju da u poslednjem tromesečju ove godine ponovo zabeleže pad privredne aktivnosti. Italija i Portugalija su takođe su u “crvenoj zoni”, dok Nemačka - čija se privreda pokazala otpornijom - nije ozbiljno ugrožena, mada je i tamo zabeležen rast broja obolelih. Slažu se i oko toga da zbog pribegavanja opštenacionalnim i regionalnim merama izolacije, privreda koja je tek počela da se oporavlja, može ponovo doći pod udar recesije. Nažalost, pandemija se razbuktava baš u trenutku kada su vlade krenule da smanjuju krupnu finansijsku pomoć domaćinstvima i vlasnicima firmi pogođenim krizom. Najnoviji podaci pokazuju da se relativno siromaštvo smanjuje, ali da pola miliona ljudi i dalje nema sredstava za zadovoljavanje osnovnih potreba.

Među predlozima izmena hrvatskog Zakona o radu, ističe se onaj vezan za fleksibilizaciju ugovora o radu na neodređeno vreme, tj. liberalizaciju njihovog otkazivanja. Kasnije bi, prema najavama hrvatskog ministra rada Aladrovića, trebalo modernizovati odredbe o radu od kuće (ili radu na daljinu), kao i mogućnost povećanja broja prekovremenih sati. Sindikati i poslodavci su inače već najavili svoje liste želja koje su, kako kažu, “malo duže”.
Oko najosetljivijeg pitanja, otpuštanja, i Ministarstvo rada i poslodavci smatraju da bi upravo fleksibiliniji ugovori trebalo da dovedu do smanjenja broja novih ugovora na određeno vreme, koji su poslednjih godina u Hrvatskoj praktično postali pravilo. Oni bi sada trebalo da predstavljaju izuzetak.
Predlagači smatraju da bi u Zakonu trebalo zadržati postojeći član o “radu na izdvojenom mestu rada” i uvesti novi – “rad na daljinu” koji bi predviđao dva modusa – “privremeni rad na daljinu” i “stalni rad na daljinu”. U prvom slučaju radnicima bi se omogućilo da povremeno kad to žele rade izvan prostora firme, ali bi sami bili odgovorni za uslove u kojima rade. Za stalni rad na daljinu predlažu da se utvrdi neoporeziva naknada za troškove koje radnik ima u sopstvenim prostorijama i koje bi mu poslodavac plaćao.
Poslodavci imaju i brojne predloge za pojednostavljivanje odredbi o zakonskom uređenju radnog vremena, a među njima će na dnevni red ponovo biti stavljen i onaj po kome pauza ne treba da ulazi u radno vreme i bude plaćena. Tražiće i da se znatno pojednostavi evidencija radnog vremena (što uključuje i prekovremeni rad), uvođenjem, na primer, mogućnosti definisanja paušalnog prekovremenog rada za određene kategorije radnika (pogotovo onih koji mogu da rade u fleksibilnom režimu). Proširio bi se i krug osoba koje samostalno određuju svoje radno vreme, a bile bi pojednostavljene i odredbe o godišnjim odmorima, posebno one koje se odnose na njegovo planiranje, korišćenje i plaćanje.
Poslodavci žele i izmenu člana 95. Zakona, gde bi se definisalo “čekanje na rad” u vanrednim okolnostima, kao što je, na primer, pandemija. Predlog je da se propiše osnovica za izračunavanje naknade za “čekanje na rad” koja bi bila istovetna naknadi za nezaposlene, a koja bi se isplaćivala iz državnog budžeta, dakle ne bi išla na teret poslodavca. „Čekanje” bi značilo da je radnik i dalje formalno u radnom odnosu do isteka vanrednih okolnosti. Poslodavci, uz to, predlažu i da ih država u periodu “čekanja” – a sve u cilju, kako kažu, amortizovanja troškova i očuvanja radnih mesta - oslobodi plaćanja doprinosa, izmedju ostalog i onih za zdravstveno i penzijsko osiguranje.

Sindikati su podržali zahtev Evropskog parlamenta upućen Komisiji u kome se traži zabrana neplaćenog stažiranja i veća ulaganja u otvaranje kvalitetnih radnih mesta za mlade. Podrška stiže u vreme kada nezaposlenost mladih dostiže vrhunac i pretvara se u jednu od hroničnih bolesti evropske privrede.
Što se parlamentarne predstavke tiče, ona je rezultat nezadovolјstva „bledim“ predlogom Komisije vezanim za mere jačanja Garancija za mlade - dokumentom usvojenim u julu i odmah izloženom žestokim društvenim kritikama. On se, naime, umesto na otvaranje stvarnih radnih mesta usredsredio na neprekidno obučavanje mladih, pri čemu sa sindikatima i nevladinim sektorom nisu bili usaglašeni kriterijumi kvalitetnog zapošlјavanja.
Garancije za mlade uvedene su 2013, u trenutku kada je u nekim državama-članicama nezaposlenost među njima dostigla 50 odsto. Evropski revizorski sud je, međutim, našao da ta mera nije ispunila očekivanja: 60 odsto intervencija svelo se na obuku, a ne na otvaranje stvarnih radnih mesta. Čak je i Međunarodna organizacija rada zaklјučila da „u mnogim slučajevima dodelјena sredstva nisu bila dovolјna da doprinesu praktičnoj primeni Preporuka“.
Sada, kada je 315.000 više nezaposlenih mladih nego u januaru i kada ih je na nivou Unije više od tri miliona, krajnje je vreme da se iz neuspeha Garancija izvuku određeni zaklјučci. Upravo u želјi da ukaže na greške i propuste mera iz 2013, Evropski parlament je i uputio Komisiji pomenutu predstavku. U njoj se traži da u okviru budžeta EU veći deo sredstava iz Evropskog socijalnog fonda Plus bude usmeren ka programu Garancija za mlade, da se donese zakon koji će osigurati fer plate za sve koji se obučavaju, šegrtuju i rade u statusu pripravnika i da se omogući bolјi nadzor nad primenom pomenutih mera i njihovih rezultata u državama-članicama.
Komentarišući neuspeh pomenutih mera u vreme korona-krize, kao i nedovolјno finansiranje i neopravdano stavlјanje akcenta na neplaćena pripravništva, sekretar EKS Ludovik Vut je još jednom istakao važnost potrebe za otvaranjem stvarnih, kvalitetnih radnih mesta, zakonskom zaštitom novozaposlenih i onemogućavanjem njihovog izrablјivanja. „Sindikati, organizacije mladih i većina poslanika Evropskog parlamenta pozivaju Komisiju da unapredi Garancije za mlade, zabrani besplatno stažiranje i predvidi veća ulaganja u njihovo zapošlјavanje. Komisija više ne može zabijati glavu u pesak i praviti se da ne vidi u kojoj meri je unapređenje već donetih mera neophodno. Pritom se moraju utvrditi stroži kriterijumi kvaliteta novih radnih mesta i obezbediti da novac poreskih obveznika ne ide za finansiranje nesigurnih poslova“.

U do sada najoštrijem saopštenju, Evropska konfederacija sindikata (EKS) pozvala je lidere Unije da okrenu leđa globalizaciji koja je svet i naš kontinent već skupo koštala. Čini se da vremena ničim ograničenih tržišta polako prolaze, ustupajući mesto suverenim privredama - bilo u nacionalnim, bilo u širim okvirima. Pandemija je vodećim EU političarima koji su godinama igrali na kartu globalizacije jasno stavila do znanja da se pravila igre moraju menjati. EKS se za to zalagala decenijama, ali se glas radnika sve manje slušao. Sadašnja kriza i sve veće nezadovoljstvo među zaposlenima i građanima koje preti da se izlije na ulice, umnogome će to promeniti. Poziv predsednika EKS Luke Visentinija na radikalnu promenu privredne politike Unije, u kojoj će ekonomija morati da uvažava političku volju naroda, odlično odražava zahteve sveta rada i svih onih koji očekuju post-pandemijski svet drugačiji od ovog. Visentini je bio vrlo eksplicitan:
„Zavisnost od uvoza, koja je u vreme korona-krize prouzrokovala nestašice pribora za ličnu zaštitu i drugog medicinskog materijala, ukazala je na važost razvoja strateške samostalnosti Evropske unije.
Takav jedan cilj, međutim, naši političari ne mogu ostvariti bez jake domaće industrije, koja se već duže vreme bori protiv nefer globalne konkurencije i koja sada, u doba pandemije, prolazi kroz krizu izazvanu smanjenjem proizvodnje i pojavom „viška“ zaposlenih.
Evropska unija mora da podrži svoju industriju i industrijske radnike i da uz pomoć investicija i spoljnotrgovinskih barijera osigura njenu snagu i njen „zeleni“ i socijalni karakter.
Ulaganja u digitalne tehnologije igraće u tome značajnu ulogu. Međutim, promene na radnim mestima do kojih će pritom doći, moraju biti i u interesu radnika, pa je stoga bitno da se one ostvaruju kroz dijalog sa sindikatima“, zaključio je predsednik EKS.
Jednom rečju: EU mora prestati da bude marioneta globalnih tržišta, mora se izboriti za privrednu suverenost, zaustaviti nekontrolisan priliv roba proizvedenih pod dampinškim uslovima i biti spremna da budžetskim sredstvima podrži svoju industriju. Više nego dovoljno – za sada.

Sačuvati postojeća i otvarati nova radna mesta, pravedna zarada i pravda za radnike na nesigurnim radnim mestima – tri su koraka koja će EU preduzeti u cilju dostojanstvenog rada.

Povodom 7 oktobra - Svetskog dana dostojanstvenog rada, Evropska konfederacija sindikata (EKS), čiji je član i Savez samostalnih sindikata Srbije, biće aktivna na društvenim mrežama, kako bi insistirala na ova tri zahteva na kojima će Evropska komisija raditi u predstojećim mesecima.

Predlozi EU bi mogli da pomognu da se ostvare važni zahtevi sindikata, i EKS će vršiti pritisak kako bi se dobio najbolji mogući ugovor za radnike.

EKS će naročito u narednim mesecima, uz pomoć članica, raditi na povećanju finansija za pravednu tranziciju, za investicije u zdravlje i socijalnu dimenziju, za veće finansije za podršku radnika koji su teško pogođeni restrukturiranjem kompanija, i to putem debata Evropskog parlamenta i Saveta ministara o različitoj regulativi i inicijativama koje čine Plan za oporavak od 750 milijardi evra i budžet EU 2021-2027 (od oko 1.800 milijardi evra) - za šta EKS veruje da treba da služi za štednju i otvaranje radnih mesta.

Evropska komisija bi 28.oktobra trebalo da najavi predlog za minimalne zarade, a 4.novembra predlog obavezujućih pravila za transparentnost zarada, što bi mogli da budu važni koraci ka pravednijoj zaradi.

Takođe, u pripremi su razne inicijative na nivou EU za radnike na platformama i pristup socijalnom osiguranju, koje bi mogle da doprinesu boljem položaju zaposlenih na platformama, kao i radnicima na nesigurnim poslovima i samozaposlenima.

EKS je napravila kratki video, kako bi promovisala svoje zahteve za akciju na nivou EU za ove tri oblasti, a koje bi vodile ka dostojanstvenom radu i novom društvenom ugovoru.

Generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata, Šaran Barou, izjavila je, povodom 7. oktobra - Međunarodnog dana dostojanstvenog rada, da će sindikati širom sveta udružiti napore, zahtevajući dostojanstven rad i Društveni ugovor neophodan za oporavak i jačanje otpornosti društva.

Ona je, u pismu predsedniku Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisavu Orboviću, navela da dostojanstven rad mora postati centralna tačka aktivnosti svih vlade, „jer će se samo tako obezbediti održiv razvoj, rast u čijim će plodovima uživati svi i svetska privreda u kojoj će na prvom mestu biti čovek“.

(pismo u celini)

Dragi brate Orboviću,
Dragi sindikalci, dragi radnici Republike Srbije,

Ove godine 7. Oktobra, trinaesti put, obeležavamo Svetski dan dostojanstvenog rada. Od 2008. godine milioni lјudi su učestvovali su u njegovom obeležavanju, a ove godine ponovo ćemo se mobilizovati širom sveta i založiti za rad dostojan čoveka. Dostojanstven rad mora postati centralna tačka aktivnosti svih vlade, jer će se samo tako obezbediti održiv razvoj, rast u čijim će plodovima uživati svi i svetska privreda u kojoj će na prvom mestu biti čovek.

Ove godine se Svetski dan dostojanstvenog rada obeležava u potpuno drugačijim uslovima, u teškoćama kakve do sada nismo iskusili. Zbog pandemije Kovid-19, mnoge sindikalne organizacije 7. oktobar ne mogu da obeleže na tradicionalan način, velikim okuplјanjima. Moramo imati u vidu da je rizik od virusa svuda prisutan i da je zdravlјe lјudi, ipak, važnije od svega. Međutim, širom sveta udružićemo napore zahtevajući dostojanstven rad i Društveni ugovor neophodan za oporavak i jačanje otpornosti društva.

Posledice pandemije po zdravlјe, zapošlјavanje, prihode i rodnu ravnopravnost su još katastrofalnije, jer je pre njenog dolaska svet već pretrpeo udar jednog pogrešnog modela globalizacije koji je doveo do dubokih nejednakosti i nesigurnosti radnih mesta. Mi moramo naterati poslodavce da osiguraju bezbedne i zdrave uslove rada, a vlade da razviju adekvatne nacionalne strategije, povedu akciju i regulišu preventivne mere za jačanje bezbednosti i zaštite na radu.

Novi Društveni ugovor je od suštinskog značaja za trasiranje puta ka oporavku od posledica Kovid-19 i izgradnju privrede koja će biti održiva i obezbediti prosperitet za sve.

Solidaran pozdrav od Šaran Barou, Generalnog sekretara MKS

Ženeva će uvesti minimalnu zaradu od 4 086 švajcarskih franaka (3 789 evra) mesečno, za koju se navodi da je najviša na svetu. Oko 500 000 birača tog kantona odobrilo je na referendumu minimalnu zaradu koju su predložili lokalni sindikati i levičarske stranke, nakon što su je dva puta odbacivali, 2011. i 2014. godine.
Minimalna isplata po radnom satu je 23 švajcarska franka (dvostruko više nego u susednoj Francuskoj), sa garantovanom minimalnom mesečnom zaradom od 4 086 švajcarskih franaka - sve to na osnovu radne nedelje od 41 sata. Znači da ženevski radnik za godinu dana može da zaradi oko 49 000 švajcarskih franaka ili 45 440 evra. Televizija Frans 3 izveštava je da je ta mera usledila pošto je švajcarski grad, čija ekonomija zavisi od turističkih i poslovnih posetilaca, posebno pogođen epidemijom Kovid-19 i da su redovi ispred “banaka hrane” uz pomoć kojih se prehranjuje sirotinja sve duži.
Dobrotvorne organizacije rezultat glasanja vide kao znak solidarnosti sa siromašnima u gradu, kojima je sve teže. “Pandemija je pokazala da određeni deo švajcarske radne populacije, u Ženevi više ne može da živi dostojanstveno. Činjenica je da 4 000 franaka predstavlja minimum koji vam omogućava da ne padnete ispod granice siromaštva i nađete se u veoma teškoj i ponižavajućoj situaciji”, izjavio je njihov predstavnik, g. Šara. Pritom je dodao da će od te mere koristi imati oko 30 000 slabo plaćenih radnika, od kojih su dve trećine žene.
Nažalost, u jednom od najskupljih gradova na svetu sve to nije dovoljno za život dostojan čoveka. Dovoljno je uzeti u obzir da posle namirivanja ogromnih troškova za stanarinu, komunalije i ishranu, ne ostaje mnogo za potrošnju okrenutu odmoru, zabavi i zadovoljenju kulturnih potreba. Priroda kapitalizma jednostavno ne dopušta nikakve “poklone” onima koji ga oplođavaju i uvećavaju. Sve veći broj njih postaje balast društvu i zavisi od njegovog milosrđa. Otuda i tužni, ali istiniti termin skovan u vremenima tranzicije – “radnička sirotinja”.

Tu vest koja je obradovala moge španske radnike potvrdila je, pre polaska na pregovore sa sindikatima i poslodavcima, ministarka rada Jolanda Dijas. Trajanje plana koji je španskoj privredi pomogao da kako-tako prebrodi najtežu fazu korona-krize, bilo je predviđeno do 30. septembra. U skladu sa njim, radnici koji su zbog poremećaja u procesu rada bili poslati na prinudni odmor, dobijali su tokom šest meseci 70 odsto osnovne plate, a posle isteka tog roka 50 odsto. „Najvažnije je da mehanizam ostaje na snazi“, izjavila je ministarka i dodala da bi „bilo apsurdno ograničiti njegovo trajanje u vremenu. Zato je i odlučeno da on deluje sve dok to bude bilo potrebno“.
Ministarka Dijas, koja pripada „tvrdom“, levom delu vladajuće koalicije (partiji „PODEMOS“), svođenje primanja na 50 odsto osnovne plate nazvala je „duboko nepravednim“. Dodala je da se tu radi o značajnom smanjenju sredstava neophodnih za normalan život i da je vlada namerena da radi na donošenju mera koje će to ispraviti. „Cilj nam je povratak na 70 odsto“, izjavila je ona, ne obazirući se pritom mnogo na strahove poslodavaca.
Program zaštite zaposlenih ERTE uveden je marta ove godine i predstavljao je značajnu podršku za oko 3,4 miliona radnika. Kada je vlada ublažila mere blokade i privreda počela da se vraća „u normalu“, taj broj je u avgustu već spao na 812 hiljada. Veliki problem predstavlja neuravoteženost procesa oporavka u zemlji: dok se u automobilskoj industriji, na primer, na posao već vratilo oko 94 odsto zaposlenih, u turizmu i industrijama koje od njega zavise taj broj je višestruko manji. Upravo zbog njih, ali i zbog povratka pandemije i neizvesnosti njenog toka u budućnosti, ministarka je odbila da ograniči trajanje programa pomoći.

Većina nemačkih gradova – od Hamburga i Hanovera, preko Berlina, Drezdena i Lajpciga, pa sve do Minhena i Konstanca – bila je obuhvaćena velikim štrajkom upozorenja koji su sindikati pokrenuli radi poboljšanja uslova rada. Autobusi, tramvaji i metroi radili su sa krajnje ograničenim kapacitetom ili uopšte nisu radili. Vreme trajanja ove velike industrijske akcije uglavnom je bilo ograničeno na 24 časa, što je ipak bilo više nego dovoljno da zahtevi radnika dopru do mesta na kojima se odlučuje o njihovim životima. U međuvremenu, kompanije koje se bave javnim prevozom obavestile su putnike da „na put kreću samo kada je to neophodno“ ili da se „prebace na alternativne oblike prevoza“.
Štrajk je ogranizovao sindikat zaposlenih u javnim službama „VERDI“, koji tim putem želi da dođe do novog granskog kolektivnog ugovora za oko 87 000 zaposlenih u javnom prevozu. Traži se pre svega regulisanje prekovremenog rada i dodataka za smenski rad, ali i smanjenje opterećenja zaposlenih koji su tokom pandemije izloženi dodatnim naporima. U vezi s tim je zahtev za vanrednim odmorima, specijalnim bonusima i zapošljavanje i obuku mladih.
„VERDI“ procenjuje da u štajku upozorenja učestvuje više desetina hiljada zaposlenih (samo u Severnoj Rajni-Vestfaliji ih je 10 000). „Učešće je visoko i stanje duha dobro“, izjavili su u sindikatu i dodali: „Ovaj put manje se radi o povećanju novčanih primanja, a više o poboljšanju uslova rada. Sistem lokalnog javnog prevoza u Nemačkoj je svuda u teškoćama. Posle 20 godina restrikcija došli smo do granice pucanja“. O pogubnom delovanju raznih programa štednje i restrukturiranja najbolje govori podatak da je za poslednje dve decenije otpušteno 15 000 radnika. To je dovelo do visokog procenta oboljevanja i velikog zaostajanja u zapošljavanju mladih.
Uprkos neoborivim argumentima sindikata, poslodavačka udruženja su štrajk nazvala „udarom na interese društva“. Ostaje, međutim, činjenica da je do njega dovelo upravo njihovo uporno odbijanje da sednu za pregovarački sto i dogovore se o novom granskom kolektivnom ugovoru.

Pitanje da li prodavnice treba da budu zatvorene nedeljom i praznicima mučilo je javnost u Sloveniji decenijama. Sada je tome došao kraj. Prodavnice će tih dana ubuduće biti zatvorene, odlučili su poslanici u Parlamentu. Izmenama Zakona o trgovini, za čije su usvajanje u Narodnoj skupštini juče glasala 72 od 88 poslanika, uz retke izuzetke, potvrdjeno je mišljenje većinskog dela naroda sa levice i desnice, koji je već duže vreme tražio da se zaposlenima u trgovini omogući civilizacijsko pravo na privatnost koje će im omogućiti da se više posvete porodici, sebi i društvenim aktivnostima.
Od zabrane su izuzete trgovine s prodajnim prostorom do 200 kvadratnih metara na benzinskim pumpama, graničnim prelazima, aerodromima, železničkim/autobuskim stanicama, u lukama i bolnicama. Takođe, nedeljom i državnim praznicima ostaće otvorene i preostale manje radnje površine do 200 kvadratnih metara, ako u njima poslove obavljaju sami vlasnici ili učenici, studenti i penzioneri.
Ovim pitanjem bavio se i Ustavni sud, a u septembru 2003. građani su o tome pitani i na referendumu. Zabranu rada nedeljnom je tada podržalo nešto više od 57 posto onih koji su izašli na birališta. Sada je prilikom glasanja, 72 poslanika glasalo za zakonski predlog (podnet od strane Levice, ali podržan i od velikog broja drugih stranaka), dok je njih 13 bilo protiv.
Za vreme epidemije koronavirusa trgovine nisu radile nedeljom, a bilo je predloga da se takav režim produži. Predlog je, međutim, naišao na protivljenje od strane vlade i poslodavaca. Udruženja poslodavaca u trgovini tvrdila su da će tako izgubiti 10% prometa i da će sprovođenje zakona u praksi značiti gubitak od 20000 radnih mesta. Sa svoje strane, sindikati zaposlenih u toj grani tvrde kako je zabranu rada trgovina nedeljom i praznicima podržalo preko 95% njihovih članova koji su učestvovali u sindikalnoj anketi.

Privrednici i najveća sindikalna organizacija, Savez sindikata Makedonije (SSM), zadovoljni su finansijskom pomoći koju je u nedelju najavila vlada Severne Makedonije. Radi se o novcu kojim treba da se pomogne firmama, radnicima, studentima i drugima koji su najviše pogodjeni krizom izazvanom epidemijom korona virusa. Premijer Zoran Zaev kaže da niko neće biti izostavljen i da državna pomoć treba da krene u oktobru, s tim da bi se pokrili i novembar i decembar.
„Naša pažnja je u potpunosti usmerena na podršku radnim mestima, nezaposlenima i socijalno ranjivim kategorijama, kao što su penzioneri i samohrani roditelji. Ovaj paket mera je direktna pomoć privredi i doprinos socijalnoj sigurnosti naših sugradjana, ali i podsticaj privatnoj potrošnji”, rekao je Zaev.
Ovo je četvrti put od početka pandemije Kovid-19 da vlada, u želji da ublaži posledice pandemije, daje pare firmama i gradjanima. I pored toga, od marta do kraja avgusta, bez posla je ostalo 12 hiljada ljudi, što je oko 1,5 odsto zaposlenih.
Angel Dimitrov iz Organizacije poslodavaca kaže da novim merema Vlada daje mogućnost da ti otpušteni radnici budu vraćeni na posao. „Ako su im te pare dovoljne da vrate otpuštene radnike, firme će to sigurno i uraditi. Ali, ako ta finansijska pomoć ne pokriva troškove koje je firma imala u prethodnom periodu, tada će deo njih odusutati od državne podrške i radnici će ipak ostati bez posla”, izjavio je Dimitrov.
Novim merama su zadovoljni i u Savezu sindikata Makedonije. U njihovom saopštenju piše da su državnim subvencijama za minimalne plate spasene stotine hiljada radnih mesta i da je obezbedjena novčana pomoć za više desetina hiljada kompanija.
Opozicija, medjutim, optužuje vladu da će novim ekonomskim merama samo napraviti nove dugove. Ona tvrdi da najavljene mere neće doneti ništa dobro ni makedonskim gradjanima, ni privredi, već će samo dodatno produbiti krizu. Po njima vlada uopšte ne raspolaže potrebnim sredstvima, već će biti prinudjena da dodatno pozajmljuje, što će povećati javni dug i deficit budžeta i zbog čega će svi gradjani, bez izuzetka, platiti.
Nove ekonomske mere uključuju platne kartice za studente, penzionere i samohrane roditelje, pomoć za samostalne umetnike, zatim jeftine kredite za firme, smanjenje poreza zanatlijama i ugostiteljima, kao i subvencije za turističke agencije. To će državni budžet koštati 470 miliona evra, koje vlada predsednika Zaeva namerava da obezbedi smanjenjem manje važnih troškova i uzimanjem novih kredita. Kada se sve sabere, vlada će, zajedno sa prethodna tri paketa pomoći, za mere usmerene na ublažavanje korona-krize potroštiti više od milijardu evra, što su za zemlju kao što je Severna Makedonija ogromna sredstva.

Tokom mirnih protesta, koje je organizovao najveći portugalski savez, Generalna konfederacija portugalskih radnika (CGTP), i na kojima su se okupile desetine hiljada zaposlenih i gradjana, vlast je pozvana da energičije radi na zaštiti radnih mesta ugroženih pandemijom korona virusa. Radnici su sadašnju socijalističku vladu pozvali i da nacionalnu minimalnu platu sa sadašnjih 635 evra, što predstavlja najmanji iznos u čitavoj Zapadnoj Evropi, podigne na 850 evra. Radi se o zahtevu koji je definisan tokom debata na nedavno održanom kongresu CGTP i za čije se ostvarenje sindikat od tada uporno bori. Tokom protesta, koji su protekli mirno, radnici su nosili zaštitne maske i poštovali mere društvenog rastojanja.
"Radnička prava se sve više smanjuju. Ne sme se dopustiti da zbog straha od pandemije ona budu oduzeta", izjavila je za štampu Anabela Vogado iz sindikata zaposlenih u trgovini i uslugama (CESP).
Prema najnovijim podacima, nezaposlenost u Portugalu je u avgustu prešla cifru of 400.000, što je za trećinu više nego u istom periodu prošle godine. U južnom regionu Algarve, koji se u velikoj mjeri oslanja na turizam, broj registrovanih nezaposlenih povećan je u avgustu za 177 odsto u odnosu na avgust 2019.
"Zašto ima toliko novca za podršku firmama, a nema političke hrabrosti da se zaustavi otpuštanje radnika?", pitanje je koje je vladi uputio jedan od učesnika demonstracija, radnik iz neposredne proizvodnje, Luiš Batišta.
Vlada leve orijentacije, koju predvodi premijer Antonio Košta, uvela je odredjene mere podrške preduzećima kako bi im pomogla da prebrode krizu izazvanu pandemijom, među kojima su zajmovi iza kojih stoji država i odlaganje plaćanja jednog broja poreza. Isto tako, firmama je omogućeno da privremeno obustave posao ili smanje radno vreme, umesto da otpuštaju radnike. Demonstranti, medjutim, tvrde da je to nedovoljno. “Potrebna nam je veća podrška. Naša Vlada uglavnom podržava kompanije i zaboravlja na radnike”, često se čulo na protestima koji su naišli na veliki odziv u portugalskoj javnosti.

U ovim teškim danima dobro je setiti se reči velikog protivnika neoliberalne globalizacije, ekonomiste Vladimira Milanovića, koje je analizirajući razorne posledice pandemijske krize zaključio:
"Svet se susreće sa mogućnošću duboke promene - povratka na prirodnu, što će reći, samodovoljnu privredu. Ta promena je sušta suprotnost globalizacije. Dok globalizacija nalaže podelu rada između različitih privreda, povratak na prirodnu privredu značio bi da se države kreću ka samodovoljnosti. Taj pomak, doduše, nije neizbežan. Ako bi vlade nacionalnih država mogle da kontrolišu ili prevaziđu trenutnu krizu u sledećih šest meseci, do godinu dana, svet bi se vratio na put globalizacije, čak i ako bi neke pretpostavke na kojima se zasnivao (na primer, veoma napeti proizvodni lanci sa „u pravo vreme“ isporukama) možda morale biti preispitane.
Ali ako se kriza nastavi, globalizacija bi mogla krenuti “unazad”.
" U svakom slučaju, najveću štetu bolest je nanela ljudima i to može dovesti do raspada društva. Oni koji su ostavljeni bez nade, bez posla i bez sredstava, lako bi mogli da se okrenu protiv onih kojima je bolje. Već sada nekih 30 procenata Amerikanaca nemaju nikakva sredstva ili su čak u minusu.

Evropska komisija (EK) je kreirala instrument za privremenu podršku radnicima i preduzećima za ublažavanje rizika od nezaposlenosti u vanrednim situacijama (SURE), najavila je predsednica EK Ursula von der Lajen.
Ona je juče, u svom prvom obraćanju Evropskom parlamentu, rekla da će taj instrument omogućiti da 16 zemalјa uskoro dobije 90 milijardi evra iz programa SURE, koji će omogućiti porodicama da se prehrane ili plate stanarinu, ali će pomoći i u zaštiti miliona radnih mesta, prihoda i preduzeća širom Unije.
„Kada sam stupila na dužnost predsednice Evropske komisije, obećala sam da ću pronaći instrument za zaštitu radnika i kompanija od spolјnih udara. Moje iskustvo kao ministra za rad i socijalna pitanja naučilo me je da su ovi instrumeni efikasni. Zahvalјujući njima, lјudi zadržavaju svoj posao i veštine, dok mala i srednja preduzeća, koja će biti pokretačka snaga našeg oporavka, zadžavaju svoje aktivnosti“.
Prema njenim rečima, ako je Evropa do sada izbegavala masovnu nezaposlenost kao da je vidi negde drugde, to je u velikoj meri delom zahvalјujući instrumentima delimične nezaposlenosti od kojih je skoro 40 miliona lјudi imalo koristi.
„Prava evropska solidarnost je na delu. I to odražava činjenicu da u našoj Uniji dostojanstvo rada mora biti sveto“, naglasila je Ursula.
Ona je upozorila na činjenicu da se za mnogo lјudi posao više ne isplati, „jer socijalni damping uništava dostojanstvo rada, kažnjava preduzetnika koji isplaćuje pristojne zarade i narušava fer konkurenciju na jedinstvenom tržištu“.
Komisija će stoga predstaviti zakonodavni predlog kako bi pomogla državama članicama da uspostave okvir za minimalne zarade. Svako mora imati pristup minimalnoj zaradi, bilo prema kolektivnom ugovoru ili zakonski propisanoj minimalnoj zaradi.
„Snažno podržavam kolektivno pregovaranje i taj predlog će u potpunosti poštovati nacionalne veštine i tradicije“.
„U mnogim državama članicama videli smo kako dobro ispregovarana minimalna zarada osigurava zaposlenost i pravičnost, kako za radnike, tako i za kompanije koje ih istinski cene“, rekla je Ursula, istakavši da „minimalna zarada funkcioniše - i vreme je da se posao isplati“!

Međunarodna konfederacija sindikata (MKS) pozvala je svoje sindikalne članice u više od 150 država širom planete da povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada (7. oktobar) ustanu u odbranu prava radnika.
Svet se suočava sa masovnom depresijom u vreme kada je narušen društveni ugovor u velikom broju država, gde su radnici ostavljeni bez temeljnih prava, socijalne zaštite ili dostojanstvenog rada. A veliki broj vlada nije ni reagovao ili su izvršile direktan napad na radnička prava, plate i uslove rada.
Svet se suočava sa približavanjem kriza, a međunarodne institucije, formirane da podržavaju i jačaju prava, jednakost, inkluzivni rast i globalnu stabilnost, su urušene. Moraju biti ojačane i usmeriti svoju pažnju na potrebe ljudi i planete.
SZO (Svetska zdravstvena organizacija) je pokazala potrebu svog postojanja u globalnom odgovoru na COVID-19, ali i dalje nauka mora biti osnov za upravljanje zdravstvenim rizicima i osiguranje univerzalnog pristupa lečenju, bez političkih kompromisa.
SZO predvodi globalni model poslovanja koji je izneverio i ljude i njihovu okolinu.
A institucije Bretton Woods (MMF i Svetska banka) su se udaljile od svojih mandata promocijom neoliberalnih strukturnih reformi i štednje, interesa dominantnih država i korporativne pohlepe. Ovo se mora promeniti.
MOR (Međunarodna organizacija rada), sa svojom jedinstvenim tripartitnim sistemom (vlada, poslodavci, sindikati), potreban je danas isto tako kao što je bio potreban i kada je pripremao društveni ugovor. Ali, njegove članice moraju biti posvećene globalnoj osnovi prava i podeljenom prosperitetu, onako kako su to bili njegovi osnivači 1919. godine, a potvrđeno u Deklaraciji iz Filadelfije 1944. godine.
Dok je 60 % globalne radne snage u neformalnom sektoru, bez prava, minimalne plate i socijalne zaštite, a neizvestan rad zabrinjava gotovo 40 % onih u formalnom zaposlenju, jasno je da je društveni ugovor razbijen u deliće. Dostojanstven rad za sve radnike mora biti osnov za plan oporavka. A finansiranje Ciljeva održivog razvoja ostaje najbolji okvir za jačanje otpornosti, što uključuje dostojanstven rad, javne usluge, socijalnu zaštitu, jednakost i klimatsku pravdu.

GLOBALNI EKONOMSKI MODEL JE IZNEVERIO RADNE LJUDE I NJIHOVE PORODICE
Čak i pre COVID-19 pandemije, masovna nejednakost – dohodak, rasna nepravda i rodna diskriminacija –prouzrokovala je eru ljutnje praćenu građanskim nemirima i nepoverenjem u demokratiju. Zajedno sa uništavanjima koja su bila rezultat vremenskih neprilika uzrokovana klimatskim promenama, bili su jasni rizici po ekonomije i društva. Pored toga, sada se suočavamo sa izborima najboljih i najgorih uticaja tehnologije, jer ona ne sadrži osnov prava.
Sa pandemijom COVID-19, zdravstvena kriza doprinosi ekonomskim poremećajima i nezaposlenosti u meri koja je pre samo nekoliko meseci bila nezamisliva.

POSLOVANJE NA UOBIČAJENI NAČIN NIJE PRIHVATLJIVO
Moramo pripremiti oporavak koji obnavlja društveni ugovor između vlade i društva zajedno sa temeljom otpornosti kako bi se odbranili od daljih šokova. Ovo se može ostvariti samo ako su ljudi i planeta u istoj ravni sa ekonomijom. Globalni sindikalni pokret poziva vlade da pripreme planove za oporavak i otpornost, koji će sadržavati:

Radna mesta, sigurno zapošljavanje, prava, sigurnost, socijalnu zaštitu

• Zaštita radnih mesta i otvaranje radnih mesta.
• Zaštita prihoda, minimalne plate za dostojanstven život i osnovni prihod za one u neformalnoj ekonomiji, bolesne i nezaposlene.
• Univerzalna prava na slobodu udruživanja i kolektivno pregovaranje.
• Zaštita zdravlja i sigurnosti na radu, uključujući globalne standarde i uslove za sigurna radna mesta, kao temeljno pravo. Jednakost i inkluzija.
• Jednako ekonomsko učešće žena, svih rasnih grupa, radnika migranata, mladih radnika i zaštita svih od diskriminacije.
• Univerzalna socijalna zaštita za jačanje otpornosti, uključujući za radnike u neformalnom radu.
• Adekvatno finansirano univerzalno javno zdravlje, obrazovanje i nega.
• Pravedna tranzicija za klimu i tehnologiju.

Regulisanje ekonomske moći
Javna/državna podrška preduzećima mora biti uslovljena. Ovi uslovi moraju biti sastavni deo ugovora o javnim nabavkama države:

• Zabrana korišćenja poreskih oaza ili otkupa deonica.
• Temeljna prava uključujući slobodu udruživanja i pravo na kolektivno pregovaranje.
• Minimalna plata za dostojanstven život.
• Garancije zaštite zdravlja i sigurnosti na radu.
• Obavezna detaljna analiza za standarde ljudskih prava i zaštite okoline.
• Socijalni dijalog i mere pravedne tranzicije, dogovorene sa radnicima i njihovim sindikatima.

Ovo zahteva nacionalno i globalno finansiranje oporavka i otpornosti, koje se može pokrenuti i održati obnovom poverenje u demokratije i masovnom reformom multilateralizma.

Finansiranje oporavka ne sme biti na teret radnika ili javnih usluga
Oporavak zahteva značajna ulaganja u radna mesta: radna mesta u oblasti infrastrukture; industrijskih politika za klimatsku tranziciju; javnog zdravlja, obrazovanja i nege; javnog transporta; jačanju i obnovi eko sistema i održive poljoprivrede, kao i digitalno povezivanje za sve.
Ali, takođe, zahteva globalnu solidarnost čime bi se osiguralo da ugrožene države imaju fiskalni prostor i direktnu finansijsku podršku da oblikuju bolju budućnost za sve.

Solidarnost

• Produženje olakšica za dug za najsiromašnije i najugroženije države za dve godine, uz jedini uslov da se ulaže u Održive razvojne ciljeve.
• Sporazum o širem obimu Posebnih prava na povlačenje (SDR) sa zamenom likvidnosti za razvoj usaglašen sa Održivim razvojnim ciljevima.
• Globalni fond socijalne zaštite sa garancijom od pet godina za najsiromašnije države u svrhu izbegavanja siromaštva, otvaranja radnih mesta i osiguranja otpornosti.

Mere podsticaja za radna mesta i pravednu tranziciju

• Potrebne su sveobuhvatne i održive mere podsticaja, a za to je potreban usmeren srednji – do dugoročnog pristupa ulaganjima, zajedno sa srednjim – do dugoročnim pristupom dugu.
• Takođe je potrebno korigovati i obnoviti sisteme oporezivanja da se omogući ulaganje u radna mesta u javnim uslugama i industriji, sa industrijskim politikama za inkluzivan i održiv razvoj.
• Potrebne su mere oporezivanja koje omogućuju minimalne granice korporativnog poreza i ukidanje poreskih oaza i nedozvoljenih trgovačkih tokova; zajedno sa ovim, potrebni su novi mehanizmi, uključujući dugoočekivani porez na finansijske transakcije, digitalni porez i porez na bogatstvo.
• Ukidanje korupcije sa vladavinom prava, u koju se veruje, je ključno.
Ove mere zahtevaju reforme i regulisanje agencija za određivanje rejtinga, reviziju mandata međunarodnih finansijskih institucija kako bi se osigurali razvoj, socijalna prava i inkluzija, te reviziju mandata centralnih banaka kako bi se zaustavio nesklad između stabilnosti cena i ključne odgovornosti za zapošljavanje i klimatsku akciju. Izuzetno je važna akcija na okviru za oporavak – oporavak koji jača otpornost i u istu ravan dovodi ljude i planetu sa ekonomijom. Tek tada se može obnoviti poverenje u demokratije i otvoriti put za novi društveni ugovor. Sindikati će organizovati radna mesta koja odgovaraju klimi i zapošljavanju, a nacionalne sindikalne konfederacije će lobirati kod vlada da održavaju i unapređuju uslove za radnike i njihove porodice tokom krizne faze pandemije i da unapređuju radna mesta, plate i socijalnu zaštitu. Na međunarodnom planu MKS i Sindikalni savjetodavni komitet (TUAC) će raditi na reformi multilateralizma, globalne povezanosti i solidarnosti, te novim ojačanim globalnim pravilima i standardima.

Većina evropskih sindikata, iza kojih stoji 45 miliona radnika, izjasnila se za novi zakon EU koji bi predvideo pravične minimalne zarade i jačanje kolektivnog pregovaranja. Nakon otvorene rasprave, članovi Evropske konfederacije sindikata (EKS) podržali su zahtev za donošenje evropske direktive u toj oblasti, i to sa 85% glasova «za». U glasanju su učestvovali predstavnici 87 nacionalnih sindikata iz cele Evrope i 10 evropskih granskih federacija.
EKS trenutno vrši pritisak na predsednicu Evropske komisije, Ursulu fon der Lajen, od koje očekuje da pomenuti predlog predstavi u roku od sto dana i time pomogne „da svaki radnik u Uniji dobije pravičnu minimalnu zaradu“.
EKS će se takođe, u skladu sa svojim ovlašćenjima, obratiti i Evropskoj komisiji i od nje zatražiti da donese Direktivu koja će osigurati:

• da države članice ne budu u mogućnosti da utvrđuju zakonske minimalne zarade koje su ispod praga ljudskog dostojanstva;
• da poslodavci prestanu sa nepravednim izdvajanjima iz zakonski utvrđenih minimalnih zarada,
• da pravo na kolektivno pregovaranje u svakoj od država-članica bude zagarantovano, promovisano i zaštićeno.

Podrška sindikata politici Unije u ovoj oblasti biće uslovljena garancijom da države članice koje u ovom trenutku zarade određuju isključivo putem kolektivnog pregovaranja nikada neće biti obavezivane da uvedu zakonski sistem minimalnih zarada.
„ U 17 država članica minimalne zarade radnike dovode u opasnost da skliznu u siromaštvo – što dovodi u pitanje i njihov smisao. Direktiva Evropske komisije koja treba da okonča ovo skandalozno stanje uživaće snažnu podršku evropskih sindikata. Očekujemo da će sredinom septembra, u govoru o stanju Unije, i predsednica fon dr Lajen izraziti svoju odanost toj ideji. Pored toga, direktiva mora osigurati da radnici do pravičnih plata dolaze oslanjajući se na svoje pravo na kolektivno pregovaranje, koje će poslodavci i države-članice priznavati - uz sprečavanje svakog oblika anti-sindikalnog delovanja. Akcija za povećanje plata potrebna nam je više nego ikada ranije, pošto se radi o spasavanju miliona radnih mesta čiji opstanak u vreme obnavljanja privrednih aktivnosti zavisi upravo od jačanja tražnje“, izjavila je Ester Linč, zamenica Generalnog sekretara EKS-a.

Stručnjaci smatraju da bi se posle šoka koji je izazvao korona virus privreda zemlje mogla brzo oporaviti zahvaljujući ublaženim merama štednje, opsežnim testiranjima i ogromnim paketima državne pomoći omogućenim budžetskim suficitima u prethodnim godinama. Nemačka vlada je i zvanično saopštila da će se privreda te zemlje oporaviti brže nego što se očekivalo, podsećajući na izuzetno otporno tržište rada koje će doprineti da taj oporavak bude u obliku latiničnog slova "V" (nagli pad, kratak period stabilizacije i nagli uzlet).
Ministar ekonomije Altmajer izjavio je pre koji dan da Berlin ove godine očekuje smanjenje bruto društvenog proizvoda od 5,8 odsto, dok se prethodno predviđao pad od čitavih 6,3 odsto. "Recesija u prvoj polovini godine nije bila tako duboka kako smo se plašili, pa će i oporavak izgleda biti brži i dinamičniji nego što smo se nadali", zaključio je on.
U prvoj polovini godine, Nemačka je - padom BDP-a u visini od 12 odsto – upala u najtežu recesiju u vremenu od završetka Drugog svetskog rata, ali je i pored toga prošla bolje od drugih evropskih zemlja.
Kako se tržište rada oporavljalo od posledica pandemije, pao je i broj nezaposlenih u julu i avgustu. Rekordna recesija jeste povećala broj nezaposlenih sa 646.000 na skoro tri miliona, ali i pored toga Nemačka ima jednu od najnižih stopa nezaposlenosti u Evropi. Važno je da je vlada nedavno produžila paket mera ekonomske podrške, uključujući i takozvani "kurc-arbajt" (Kurzarbeit), gde radnici poslati kući dve trećine svoje plate dobijaju od vlade. Takođe je produžen period u kom su kompanije pogođene pandemijom izuzete iz obaveze da proglase bankrot.
Dobrom se pokazala odluka da se smanji tradicionalno oslanjanje na izvoz i podstakne domaća tražnja. Relativno umereni BDP-a pad signal je koji ukazuje na to da je Nemačka tu tražnju uspela da stabilizuje. Za ministra Altmajera, to je između ostalog ostvareno i "odvojanjem od globalnog privrednog razvoja". Postoji opasnost da bi taj razvoj mogao ići silaznom putanjom duži period vremena, pa bi i globalna recesija mogla biti znatno dublja od one zabeležene tokom finansijske krize 2008/2009. Ove godine vlada predviđa pad izvoza od 12,1 odsto, uvoza od 8,1 odsto i domaće potrošnje od 3,6 odsto. Nemački oporavak biće sledeće godine manje snažan (4,4 odsto) nego što se predviđalo (5,2 odsto), a pretkrizni nivoi neće biti dostignuti pre 2022.
Da bi ublažila posledice pandemije i podstakla proizvodnju i potrošnju, nemačka vlada je olakšala zaduživanje, smanjila porez na dodatu vrednost i finansijski pomogla velikom broju porodica. Mere podsticaja na snazi su od marta i rezultirale su rekordnim pozajmljivanjem privredi i potrošačima u visini od 217,8 milijardi evra! One uključuju i pomenuto (privremeno) smanjenje poreza na dodatu vrednost od 1. jula do 31. decembra, u vrednosti od 20 milijardi evra – sve radi jačanja podsticaja domaćoj potrošnji. Neoliberali, međutim, već zvone na uzbunu jer se plaše da bi “krupne subvencije mogle održati na površini neproduktivne "zombi kompanije" i tako odložiti preusmeravanje kapitala i radnika ka produktivnijoj upotrebi”.
Posle svega, ne sme se zaboraviti da je najveća evropska privreda tradicionalno zavisna od međunarodne trgovine i da je itekako imala koristi od oporavka Kine i drugih azijskih zemalja. Izvoz u Kinu, koja je najveći trgovinski partner Nemačke, povećan je u junu, u poređenju s istim mesecom prošle godine, za 15,4 odsto.
Podaci Eurostata objavljeni u utorak ukazuju na krajnje neujednačen oporavak evropskih zemalja – dok u Nemačkoj i Italiji industrijska proizvodnja raste, u Francuskoj i Španiji je ona smanjena, pa se očekuje se da privrede Španije i Veliki Britanije ove godine zabeleže dvostruko veći pad nego nemačka.

Radnici «Nisana» uspeli su da spreče zatvaranje tri svoje fabrike u Barseloni do decembra 2020. godine i izbore se za socijalni program koji pokriva sve zaposlene. Njihova borba pokazala je da se jednostrane i nepromišljene odluke poslodavaca koje u opasnost dovode hiljade radnih mesta itekako mogu staviti van snage, ali da je za to neophodno postojanje jedinstva radnika, sindikata i kreatora politike.
Početkom maja, dok se svet borio sa globalnom pandemijom i njenim katastrofalnim zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim posledicama, menadžment «Nisana» je sve iznenadio objavivši nameru da zatvori tri svoja najprofitabilnija preduzeća u Barseloni. Vest je izazvala veliko negodovanje širom Španije i Evrope, jer je bilo jasno da se na taj način ugrožava budućnosti 3.000 radnih mesta (direktno) i više od 20.000 radnih mesta u lancu snabdevanja (indirektno). Posebno negodovanje izazvalo je to što je rukovodstva «Nisana» zaobišlo zakonsku obavezu po kojoj je bilo dužno da predstavnike radnika informiše i konsultuje u pogledu iznalaženja mogućih alternativnih rešenja.
Usledio je hitan sindikalni odgovor. Akcija otpora se, na zajednički poziv svih sindikata unutar kompanije, odvijala širom Španije, a mnogi španski poslanici u nacionalnom i evropskom parlamentu izrazili su punu podršku radnicima. Evropska i svetska granska federacija industrijskih radnika («Industrial Evropa» i «IndustriAl») ubrzo su poslale zajedničke poruke solidarnosti. Prva se direktno obratila kreatorima evropske politike, organizovala internet sastanak sa komesarom Šmitom i akciju sindikata u Barseloni uskladila sa delovanjem svog koordinatora pri «Nisanovom» Evropskom savetu zaposlenih i sindikatom te firme u francuskim pogonima njegovog strateškog partnera «Renoa».
Nakon tromesečne borbe i teških pregovora koji su se odvijali u Barseloni, početkom avgusta je postignut sporazum koji osigurava kontinuitet «Nisanovih» aktivnosti u Barseloni i do kraja decembra 2021 onemogućava prevođenje radnika u kategoriju „suvišnih“. Taj novi vremenski raspon će lokalnim sindikatima i javnim vlastima dati dovoljno vremena da pomenute lokacije uključe u neki projekat reindustrijalizacije.
„Umesto da vodimo toliku borbu i silnu energiju trošimo suprotstavljajući se lošem upravljanju u multinacionalnim kompanijama, moramo se oslanjati na visokokvalitetni socijalni dijalog i demokratiju na radnom mestu, kroz koji radnici i njihovi predstavnici dobijaju priliku da učestvuju u oblikovanju budućnosti svojih kompanija na socijalan i održiv način. U toj oblasti postoji regulativa – na nacionalnom i evropskom nivou - koja utvrđuje pravo radnika da pre krupnih promena na njihovim radnim mestima, budu informisani i konsultovani. Sve veći broj kompanija poput «Nisana» odbacuje ta prava, pa stoga još jednom pozivamo Evropsku komisiju da preduzme hitne mere i osigura puno poštovanje i ostvarenje prava radnika na učešće u upravljanju”- izjavio je posle radničke pobede Lik Triangl, Generalni sekretar» Industrial Evrope».

Ujedinjene nacije (UN) su objavile brojke o poražavajućem uticaju korona virusa na globalni turizam, upozoravajući da bi epidemija taj sektor mogla koštati i do 1200 milijardi dolara i ugroziti 120 miliona radnih mjesta.
U nedavno objavljenoj analizi procenjeno da bi se broj međunarodnih turista u odnosu na prošlu godinu mogao smanjiti za 58 do 78 odsto, to jest za 850 miliona, a možda i čitavu 1,1 milijardu. To bi sigurno predstavljalo šok za turističku privredu, koja je za mnoge zemlje glavni izvor prihoda.
“Samo u prvih pet meseci ove godine, broj dolazaka turista iz drugih zemalja je više nego prepolovljen, a zarada smanjena za oko 320 milijardi dolara”, izjavio je pre neki dan generalni sekretar UN-a, Antonio Gutiereš. Već sada je jasno da je pretrpljena šteta oko tri puta veća od one prouzrokovane Velikom ekonomskom krizom 2009. godine.
Kako svaki deseti čovjek na Zemlji radi u turističkom sektoru, kriza preti blagostanju miliona ljudi, upozorile su Ujedinjene nacije. Gašenje 100 do 120 miliona radnih mjesta u turizmu posebno bi pogodilo zemlje koje od njega jako zavise i u kojima bi nezaposlenost mogla da poraste za više od 20 odsto.
Napominjući da je turizam već godinama jedan od ključnih pokretača globalne privrede, UN su objavile da će oštar pad izvoznih prihoda od turizma rezultirati i velikim padom svetskog bruto društvenog proizvoda (BDP). Najoptimističniji scenario podrazumeva da će se globalni BDP smanjiti za 1170 milijardi dolara ili 1,5 odsto. U slučaju produženog zastoja (t.j. ukoliko kriza potraje 8 meseci), šteta će porasti na 2220 milijardi dolara ili 2,8 odsto BDP-a.
Pandemija korona virusa je u martu bukvalno zaustavila globalni turizam, pošto je u to vreme većina zemalja, u želji da zaustavi širenje smrtonosnog virusa koji je ubio preko 820 hiljade ljudi, zatvorila svoje granice.

Američka avio-kompanija “Junajted Erlajns” priprema najveće otpuštanje pilota u svojoj istoriji, nakon što je u četvrtak objavila da će ove godine – zbog izostanka finansijske pomoći vlasti SAD-a – biti prinuđena da njihov broj smanji za 21 odsto, odnosno za 2.850 ljudi. Kompanija je inače već više puta upozoravala na “problematičnih 36.000 radnih mesta u raznim delovima sistema”.
Sada, kada se se vazdušni saobraćaj polako oporavlja od razornih posledica pandemije korona virusa, ona je od vlasti zatražila dodatnih 25 milijardi dolara kako bi plate zaposlenih pokrila do marta sledeće godine.
Prva tranša pomoći, koja je bila uslovljena odustajanjem od smanjenja broja zaposlenih do 1. oktobra, ističe krajem septembra, ali se u Kongresu nikako ne uspeva postići dogovor o širem paketu pomoći, pa se pregovori otežu unedogled.
Do planiranih otpuštanja, koja se pominju u dokumentu prosleđenom radnicima i medijima, trebalo bi da dođe u periodu od 1. oktobra do 30. novembra, a broj planiranih otkaza znatno je veći od 1.900, koliko je nedavno najavila kompanija “Delta Erlajns”, ili 1.600 o kojima se uveliko govori u “Ameriken Erlajns-u”.
Suočene sa smanjenjem posla u godinama koje dolaze, aviokompanije su broj otkaza pokušavale da smanje tako što su nudile rano penzionisanje ili dogovore o dobrovoljnom odlasku radnika.
Odgovor radničkih predstavnika na potez “Junajteda” bio je munjevit. "Tragično je što se suprotno drugim kompanijama, koje su se opredelile za smanjenje broja radnika na dobrovoljnoj osnovi, naša odlučila za masovna otpuštanja u kratkom roku ", navodi se u saopštenju sindikata preduzeća, koji predstavlja oko 13.000 pilota.
U “Junajted-u” navode da je broj zaposlenih koji će biti otpušteni usklađen sa trendom tražnje i predviđenim planom broja letova, za koji kažu da će "ostati podložanam promenama u skladu sa kretanjem broja obolelih od KOVID-19 u raznim delovima SAD-a".

Udruženje ekonomista i pravnika “KOVID-19-Odbrana od prinudnih iseljavanja”, nedavno je objavilo da bi do kraja septembra čak petina od 110 miliona Amerikanaca koji žive u iznajmljenim prostorima mogla biti primorana na selidbu ili ostati u potpunosti bez krova nad glavom. Druga istraživanja daju još mračnije procene, upozoravajući čak 30-40 miliona ugroženih.
Stambeno najugroženiji su siromašni Amerikanci, poput desetak miliona onih sa najnižim zaradama, koji su i pre pandemije preko polovine svojih primanja trošili na smeštaj. Očekuje se da će taj broj rasti, budući da će stopa siromaštva u SAD do kraja godine najverovatnije dostići 20% i približiti se onoj iz vremena Velike Depresije (1929. godine) i Velike Recesije (2008.).
Prema autorima najnovijeg izveštaja “Instituta Aspen”, pretprošle godine je oko 20 miliona američkih domaćinstava već bilo preopterećeno troškovima stanovanja (što označi da su za to izdvajali preko 30% primanja). Većina domaćinstava koja životare ispod granice siromaštva za krov nad glavom izdvajala su i preko 50% porodičnog budžeta, dok su stambeni izdaci svakog četvrtog takvog domaćinstva premašivali 70 odsto (!). Inače, zbog loše državne strategije u oblasti stanovanja, samo prošle decenije izgubljeno je čak 4 miliona ekonomski dostupnih stambenih jedinica, dok ih na federalnom nivou nedostaje najmanje 7 miliona.
Zato je i pre pandemije korona virusa Sjedinjenim Državama harala epidemija prinudnih iseljenja (deložacija). Po podacima Univerziteta Prinston, u SAD ih se godišnje u proseku sprovede oko 3.6 miliona. Samo 2016. je svakog minuta podnošeno sedam zahteva za izbacivanje podstanara! Najčešći uzrok iseljenja je malo kašnjenje u isplati najma, ili dug koji ne prelazi 600 dolara.
Prema istraživačima “Instituta Aspen” najviše rizikuju da budu preseljene porodice sa decom (kojih je u SAD 14 miliona). Na njihove poteškoće u namirivanju stanarina i dugova nadovezuju se finansijska ograničenja koja ih sprečavaju da angažuju pravnu pomoć, što ih čini dodatno ranjivim pred sudom. Kako pokazuje istraživanje Centra za istraživanje siromaštva u Milvokiju, pravnog zastupnika angažuje samo 10% ugroženih stanara, dok je među stanodavcima takvih čak 90%.
Javnost je inače oštro kritikovala poslanike Američkog Kongresa koji su za Praznik rada otišli kućama i prekinuli pregovore o novom paketu mera namenjenom rešavanju ovog problema – u trenutku kada desetine miliona zakupaca stanova žive u krajnjoj neizvesnosti oko sudbine koja ih čeka.

U nedavno objavljenom članku, Barbara Figeroa, predsednica Centralne unije radnika Čilea (CUT) i dobitnik ovogodišnje renomirane Međunarodne nagrade za odbranu sindikalnih prava, analizirala je najnovije tendencije u radničkom i sindikalnom pokretu. Prenosimo celovitu verziju njenog teksta.
«Čovečanstvo se suočava sa najgorom krizom našeg vremena, koja se može uporediti sa pandemijama i ratovima od pre jednog veka. Ponosno što je u stanju da istražuje druge planete, čovečanstvo se sada suočilo sa virusom koji otkriva njegove ogromne slabosti. On ne samo da izaziva naše najveće strahove, već nam iznad svega pokazuje da nam naša bahatost ne osigurava privilegovan položaj u istoriji. Došlo je vreme da se preispitaju kako način na koji su ljudska bića gradila naš razvoj, tako i vrednosti na kojima je zasnovan.
Pandemija je takođe jasno stavila do znanja da aktivnosti koje se bave zdravstvenom krizom neće biti efikasne ako nismo spremni da odgovorimo na sva pitanja koja se tiču ove svetske krize. Potrebni su sveobuhvatni odgovori koji će nam omogućiti da se izborimo sa zdravstvenom krizom, ali pre svega sprovodeći preventivne mere koje su uspešno međunarodno priznate.
Čovečanstvo je suočeno sa rizikom da će izlaz iz pandemije učvrstiti i produbiti nejednakost koja opstaje u mnogim zemljama sveta, a posebno u Americi, gde se ekonomski modeli zasnivaju na odnosima nesigurne zaposlenosti, sa niskim platama za veliki deo radničke klase i rastom prihoda za najbogatije.
Zdravstvena kriza istovremeno naglašava hitnost preispitivanja i jačanja uloge države. Međutim, umesto da se ograničava na jednu državu, rasprava će morati da se fokusira na integraciju zemalja. Jake države će obezbediti bolja sredstva za neophodne akcije protiv pandemije, jer se umesto na tržišta oslanjaju na jasno definisane centralizovane javne politike; takva perspektiva pruža i mogućnost jačanja uloge multilateralnih i multinacionalnih organizacija, a posebno tripartitnih, kao što je Međunarodna organizacija rada.
U izuzetno složenom kontekstu sa visokim stepenom nesigurnosti, sa kojom se danas suočavamo, neka uverenja nam omogućavaju da prepoznamo pretnje i da se usredsredimo na mogućnosti koje mogu proizaći iz krize. Jedna je povezana sa strategijama za rešavanje pandemije. Zemlje Latinske Amerike mogle su da nauče o pandemiji zahvaljujući strategijama razvijenim negde drugde. Iskustva potvrđuju da gde god su mere protiv širenja zaraze usvojene bez odlaganja, pokazatelji su bili prilično dobri i bilo je moguće pružiti efikasan odgovor na pandemiju i zaštititi zdravstveni sistem od kolapsa.
Jedan od rizika koji je prepoznat, a koji najviše zabrinjava, je produbljivanje postojećih nejednakosti i zakonodavstvo koje je protiv radnika. Iskustva pokazuju da je izvestan broj zemalja koje su naglašavale socijalni dijalog kako bi se postigla razumna i efikasna rešenja, bio u stanju da posveti više kapaciteta prevazilaženju zdravstvene krize i da se bavi socijalnom krizom, osiguravajući da uvećavanje nejednakosti ne bude cena ekonomskog oporavka.
Međunarodni radnički pokret i sindikati Amerike ne zadržavaju se na marginama te međunarodne debate. Možda naš glas danas i nije jedini, ali se najveće pretnje nadnose upravo nad svet rada. Ovo nije iznenađenje, jer su pre pandemije radni odnosi već bili preoblikovani: zamena ljudske moći robotima ili mašinama, izazovi tehnologije u svetu rada i efekat četvrte industrijske revolucije na radna mesta i zanimanja, stvaraju stalne tenzije kojima sindikati moraju da se bave. Nove tehnologije u svetu rada postaju pretnja radnicima jer skrivene iza modernih tendencija predstavljaju pretnju pravima koja su sticana u viševekovnoj borbi.
Pandemija ne samo da nas poziva da zaštitimo najosnovnije pravo, pravo na život, ona takođe naglašava našu ulogu i potrebu za ljudskim radom, kako bi se omogućilo zemljama da se bave izazovima uz pomoć naših najboljih i najnaprednijih sposobnosti. Ona nas uči da treba vrednovati zanimanja koja su tradicionalno ukinuta kao bezvredna, a dokazano je da su potrebna, poput radnika u kući, zanimanja koja su gušena decenijama jer je njihova funkcija bila povezana sa tradicionalnom ulogom žena koja se podrazumevala. Do skoro uloga ovih žena nije bila priznata kao plaćen posao sa zahtevima socijalne sigurnosti.
Pandemija je bez sumnje učinila vrednost rada u društvu očiglednijom. Međutim, to ne znači da se mi nećemo suočavati sa novim izazovima. Tradicionalne granice radnih odnosa i rada kao takve ostaju predmet diskusije. Fenomen rada na daljinu usmerava našu pažnju na definisanje elemenata rada, posebno plaćenog rada i poštovanje unapred definisanog radnog vremena. Dok je vrednost rada sada u središtu suštinske rasprave, oblici u kojima ta suštinska vrednost postaje efikasna biće među najvažnijim izazovima kojima se moramo baviti.
Trebalo bi bar jednu lekciju da smo naučili iz pandemije, a to je da je u vremenima poput ovoga nemoguće delovati samo unutar preduzeća. Jedan od zadataka sa kojima se sindikalni pokret danas suočava je prevazilaženje delovanja samo u okviru jednog preduzeća ili grane. Da nije bilo aktivnog učešća sindikata uoči zdravstvene krize, mere zaštite ekonomije morale bi pasti na pleća radnika, na smanjenje radnih prava i zakonodavstva protiv naših interesa, ostavljajući nas na milost privatizaciji krize.
Iskustvo socijalnog dijaloga u različitim zemljama pokazalo je da je sindikalni pokret u stanju da se uzdigne iznad svakodnevnih izazova da sačini dalekosežnu strategiju usredsređenu na suštinska pitanja, kao što su uspostavljanje javnih politika i njihove uloge kao aktivnog učesnika u definisanju akcionih planova i programa za bavljenje hitnim situacijama.
Na dramatičan način se pokazao sav značaj rada i države. Došao je trenutak da se ponovo potvrdi uloga sindikalnog pokreta u društvu i politici, koji ne sme da robuje postojećim okolnostima, već da se stavi u službu opštenacionalnih projekata, gde bi uloga rada i radnika bila potpuno redefinisana i gde oni ne bi bili pod patronatom vlasti.
To je tradicionalno zadatak sindikalnog pokreta, ali u ovoj situaciji, jedna od najvažnijih rasprava je da li se može zamisliti sindikalni pokret bez priznavanja njegove uloge u borbi za vlast i u oblikovanju društva kome težimo.
Jedna od pretpostavki prilikom odgovora na ovo pitanje možda je dovela do toga da neki politički sektori u ovo vreme negiraju ulogu sindikata, da se takmiče sa njima ili da ih učine nevidljivim kako bi ih kontrolisali, jer ih doživljavaju kao pretnju institucionalnoj priči - tako da pokušavaju da ga drže pod šapom ili da mu umanjuju značaj i da ga stavljaju u istu ravan sa nevladinim organizacijama i oduzimaju mu mogućnost da bude istinski sagovornik u raspravi o pravednoj raspodeli bogatstva.
Ovaj izazov nije samo poziv na akciju: on je poziv na razmišljanje, poziv da se okremeno sebi i da preispitamo našu praksu. On je takođe poziv da oživimo i poštujemo našu istorijsku odgovornost na osnovama stalnog kritičkog osvrta na naš rad i da to činimo polazeći od onoga što nas okuplja, od našeg identiteta, promovišući promene i transformaciju u korist ogromne većine sveta, u vreme u kome vrednost rada opet postaje centralno pitanje i u gde se ide na to da se granice rada ponovo definišu.

Dženeral motors je sudu podneo obimnu dokumentaciju koja pokazuje kako je u cilju ostvarenja svojih interesa, suparnički FIAT-Krajsler na račune sindikalnih rukovodilaca u firmi-tužiocu uplatio desetine miliona dolara. Novac se slivao u of-šor banke u Švajcarskoj, Panami, Singapuru, Lihtenštajnu i Kajmanskim ostrvima, između ostalih i na račune četiri od pet bivših predsednika Unije automobilskih radnika (UAR). Radilo se o prefinjenoj šemi pomoću koje je FIAT-Krajsler sindikalce „poklonima“ privoleo da rade protiv interesa svoje firme i članstva. Nalazi, nažalost, potvrđuju da je korupcija u pomenutom sindikatu mnogo veća nego što se mislilo posle završetka prethodne istrage, koja je za rezultat imala desetak presuda protiv rukovodilaca FIAT-a i UAR-a. U zatvoru su se tada zbog pronevere našli bivši predsednik i dva bivša potpredsednika, dok istraga protiv sadašnjeg prvog čoveka sindikata još traje.
Dženeral motors je istragu pokrenuo kada je došao do dokaza da isplate sindikalcima aktivnim u njihovoj korporaciji služe da se ojača položaj konkurenta u procesu pregovaranja. Predsednik UAR koji je sedeo u Upravnom odboru te firme delovao je direktno u interesu FIAT-a kako bi pomogao da se DžM natera na spajanje. Radnici i većina rukovodstva koja u svemu ovome nije učestvovala zapanjeni su i pitaju se našta je sve rukovodeća ekipa UAR još spremna. Opet se postavilo pitanje nestanka radnika Džekoba Heningsa koji je pre par godina ušetao u zgradu sindikata da se žali i iz nje nikada više nije izašao. A radi se o organizaciji sa zaista slavnom prošlošću.
Mnogi su, doduše, i ranije upozoravali na preteranu saradnju sindikata i poslovodstva, koja je na kraju uglavnom išla na štetu radnika. U eri globalizacije koja onemogućava istinske reforme unutar pojedinih zemalja, jer kapital odmah počinje da beži u inostranstvo, „korporativni sindikalizam“ UAR je u očajanju pružio podršku Trampovom ekonomskom ratu sa celim svetom. Pored toga, on se u suštini pomirio sa klasičnim kapitalizmom i postao nesposoban da napravi bilo kakav iskorak u pravcu „države blagostanja“. Pod izgovorom socijalnog dijaloga gledao je da spreči štrajkove i tako radnike onemogućavao da se izbore protiv sve većeg tlačenja. I konačno, veliki deo sredstava namenjenih centrima koji su sprovodili programe obuke skrenuo je u džepove rukovodilaca koji sad izdržavaju zatvorske kazne.

U članku objavljenom na sajtu Global Research, profesor Entoni Hol analizira moguće uzroke i posledice najnovije krize, i zaključuje: Kada želimo da razumemo pozadinu nekog ozbiljnog problema najbolje je da pratimo puteve novca. To važi i u slučaju zabrana kretanja uvedenih posle izbijanja pandemije - od Vuhana, pa nadalje. Te zabrane su najteža posledica korone, mnogo teža od onih koje se odnose neposredno na zdravstvenu situaciju: vrlo je moguće da će naknadna istraživanja pokazati da su samoubistva, depresije, toksikomanija i nasilje u izolaciji, kao i nelečenje drugih smrtnih bolesti, odeneli više žrtava nego sam virus. I da će nastaviti da ih odnose u budućnosti. Dok su karantini nekada služili da manjinu izoluju od većine, sada su u njih bili pozatvarani svi.
Ogroman broj ljudi izgubio je svoja preduzeća i radna mesta. Poremećeni su lanci snabdevanja i novčani tokovi, smanjena je potrošnja mnogih proizvoda, uzdrman saobraćaj, porastao je broj bankrota, smanjenje novčnih sredstava mnoge je koštalo kuća i stanova, smanjeno je plaćanje poreza i otplata dugova. Posebnu štetu privredi nanele su samovoljne odluke vlasti koje su grane, preduzeća i institucije podelili na one koji su „ključni“ i na one koji to nisu. Koliko je samo poslodavaca i zaposlenih tako upropašćeno!
Šteta nastala usled svega ovoga je nemerljiva i nesrazmerna neposrednim posledicama delovanja korona virusa. Vrlo je moguće da ona dovesti do uspostavljanja novih privrednih struktura koje će preoblikovati ekonomske, društvene i političke odnose.
A. Što se ekonomije tiče, izgleda da se ide ka robotizaciji gotovo svih privrednih delatnosti, potpunom prelasku na bezgotovinska plaćanja i nametanju veštačke inteligencije u svim domenima.
B. To je, međutim, samo deo istine. Naime, još od jeseni 2019 svetska privreda je počela da pokazuje znake ozbiljnog posrtanja. Mnogima je pandemija došla kao poručena, jer se mogao ponuditi novi žrtveni jarac i odgovornost za katastrofalnu ekonomsku politiku sa ljudi koji su je stvarali i vodili, prebaciti na virus. Finansijske institucije i politička tela dobili su priliku da se spasu osude zbog propasti koja je bila na pragu i za koju su isključivi krivci bili oni.
Jedna od institucija koje su najodgovornije za novu krizu su i Američke federalne rezerve (centralna banka). Onsu stvorene je 1913. kao savez 12 regionalnih banaka koje su prethodno prešle u svojinu privatnih bankara. Od samog početaka mnogima je bilo jasno da su se na taj način savezne institucije odrekle važnih ovlašćenja. Kasnije su se Federalne rezerve udružile sa desetinama banaka širom sveta i osnovale Banku za međunarodna plaćanja. Upravo su Federalne rezerve Nju Jorka i Američka korporacija za upravljanje globalnim investicijama („BlekRok“) bile angažovane na prvoj liniji „spasavanja“ krupnih banaka odgovornih za krizu 2009. koje su „bile suviše velike da bi se ostavile da propadnu“. Na to je tada utrošeno neverovatnih 29 000 milijardi (!) dolara i to tako što je povećan javni dug, a njegova otplata natovarena na leđa poreskih obveznika. Berza je iz svega izašla još bogatija, a građani još siromašniji.
Kakva samo razlika postoji između Federalnih rezervi SAD i Centralne banke Kanade koja je u svoje vreme davala nisko-kamatne kredite za infrastrukturne projekte! Zato je ta zemlja od 1938 do 1974 i beležila velike privredne uspehe, uz javni dug od svega 20 milijardi dolara. Ali, 1974, odlukom tadašnje vlade, Banka se priključila Banci za međunarodna poravnanja i kao jedan od rezultata imamo današnji javni dug zemlje na nivou od 700 milijardi dolara.
U svakom slučaju, činjenica da se na „spasavanjima“ koja stoje pred nama angažuju akteri koji su doveli do prethodne krize i na njenom se „rešavanju“ dodatno obogatili, ne obećava ništa dobro.

Predsednik Evropske konfederacije sindikata (EKS) Luka Visentini, uputio je pisma predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen i predsedniku Evropskog saveta Šarlu Mišelu, u kojima izražava podršku organizacije nedavno usvojenom Planu oporavka, ali iznosi i brojne kritičke stavove.
EKS je zadovoljna sumama koje će biti upotrebljene za sprovođenje samog Plana obnove (750 milijardi) i realizaciju Višegodišnjeg finansijskog okvira 2021 – 2027 (1074 milijardi evra). To je radosna vest za 60 miliona radnika, kojima nova ulaganja treba da sačuvaju radna mesta i spasu ih od višegodišnje nezaposlenosti – posebno ako se uzme u obzir da se time napušta pogubna politika štednje, koja je godinama predstavljana kao jedini put izlaska iz krize i od koje se Evropa ni do danas nije oporavila. Pozdravlja se i odluka da se mere oporavka podrže evropskim obveznicama čiji će jemac biti sama Unija, kao i da se značajan deo pomoći dodeli putem direktnih ulaganja i time izbegne dodatno zaduživanje zemalja-članica.
Konfederacija sada nastoji na tome da plan usvoje sve evropske institucije i države-članice, da im postane jedan od prioriteta i da krenu da ga primenjuju prema utvrđenoj dinamici, prateći ga donošenjem granskih i nacionalnih planova oporavka.
Postoje, međutim, i delovi Plana koji su za EKS problematični ili zahtevaju dodatna objašnjenja. Neke od zemalja-članica uporno su nastojale na smanjenju predviđenih iznosa i kontroli Evropskog saveta nad primenom Plana. Neprihvatljivo je, zatim, i kresanje sredstava Fonda za pravednu tranziciju, kao i sredstava namenjenih zdravstvu, istraživanju, pronalazaštvu, jačanju solventnosti i podršci u procesu restrukturiranja. Jer činjenica je da Evropski budžet sam po sebi nije dovoljan da omogući ambicioznu digitalnu i „zelenu“ promenu privrede, niti može osigurati sredstva za jačanje društvene solidarnosti i rešavanje nagomilanih socijalnih problema.
EKS je nezadovoljna i činjenicom da je iz Plana „iščezla“ socijalna dimenzija i da se ne pominje Evropski stub socijalnih prava, niti potreba da se štiti zaposlenost i otvaraju nova radna mesta. Čeka nas vruća jesen i rast nezaposlenosti, što se pri konačnom definisanju teksta moralo uzeti u obzir. I konačno, kao i u mnogo slučajeva do sada, pri izradi plana socijalni partneri praktično nisu bili konsultovani - ni na granskom, ni na nacionalnom, ni na nivou same Unije.

Pre nekoliko dana predsednik Tramp je najavio niz mera koje za cilj imaju ukidanje dalje isplate novčanih naknada za slučaj nezaposlenosti i dovode u pitanje minimum blagostanja neophodnog za život dostojan čoveka. Istovremeno, on je nagovestio da će (u interesu poslodavaca, naravno) odložiti obavezu plaćanja saveznih poreza, čime bi osiromašio budžet federacije i ugrozio normalno funkcionisanje sistema socijalne sigurnosti.
Nedavnom odlukom Kongresa, 16 miliona nezaposlenih već je lišeno primanja iz savezne kase, što je veliki broj porodica dovelo do ivice bede. Umesto 600, oni će sada dobijati samo oko 300 dolara nedeljno.
Trampov potez olakšan je dvoličnim ponašanjem poslanika opozicione Demokratske stranke, koji su naizgled na strani radnika, a u praksi čine sve da zadovolje interese korporativne i finansijske oligarhije, kojoj ukidanje davanja nezaposlenima itekako ide u korist. Tako je demokratski poslanik Šumer prošlog meseca podneo amandman kojim bi se ta davanja - čim stopa nezaposlenosti u određenoj saveznoj državi padne ispod 11 odsto - smanjila za 100 dolara po čoveku, i još za sto kada ona padne ispod sledećeg fiksiranog nivoa. S obzirom da je stopa nezaposlenosti već sada 10,2 odsto, prihvatanje ovog predloga dovelo bi do trenutnog smanjenja isplata velikoj većini nezaposlenih.
Glasilo demokrata „Vašington post“ piše o tome da „davanja za slučaj nezaposlenosi radnike ne smeju destimulisati u traženju posla“. Iza straha od „destimulacije“ obično se krije poziv na smanjenje državnih davanja. Sve češće se čuju mišljenja da je pomoć zaposlenima, uvedena na početku procesa zatvaranja privrede usled pandemije, sada besmislena. A možda privredu nije ni trebalo zatvarati, kao što je uostalom savetovao teksaški političar, pozivajući se na navodnu „spremnost starije generacije da svoje živote žrtvuje radi blagostanja budućih pokolenja“? Spremnost da se životi ljudi tako lako žrtvuju radi očuvanja profita šokirala je mnoge Amerikance, koji su inače naviknuti na slične oblike sebičnosti domaće kapitalističke elite.
Ono što pogađa običan narod to je velika sličnost u ponašanju republikanaca i demokrata, koji u suštini stoje skupa na braniku postojećeg sistema izrabljivanja. Kako su se samo lako dogovorili oko izdvajanja ogromnih sredstava za spasavanje interesa finansijske tvrđave – Vol Strita – i odbranu profita! Bilioni (hiljade milijardi) dolara potrošeni su u tom cilju, a onda je od radnika zatraženo da se što pre vrate na posao, uprkos savetima stručnjaka da otvaranju privrede treba pristupiti s krajnjim oprezom. To je onda dovelo do naglog skoka broja obolelih i umrlih (SAD su tu prve u svetu sa oko 160 000 smrtnih slučajeva, do sada).
Jasno se pokazalo da je smanjenje i ukidanje naknada za slučaj nezaposlenosti sredstvo za povećanje broja radnika na tržištu rada, jačanje konkurencije među njima i smanjenja troškova za plate, čime se po cenu zdravlja zaposlenih čuvaju i uvećavaju profiti poslodavaca.

Ispred zgrade Vlade Federacije BiH u Sarajevu održan je protest u organizaciji Saveza samostalnih sindikata BiH, na kome je premijeru i ministrima poručeno da od radnika neće uspeti da naprave moderne robove zaklanjajući se iza novog Zakona o radu. Okupljeni oko parole „Dokle više?“, naoružani pištaljkama, sirenama i zastavama, sindikalisti su iskazali svoje ogorčenje pomenutim zakonom i kroz usta Selvedina Šatorovića vlastima uputili sledeću poruku: “Zar nije bilo dovoljno pet godina ukidanja radničkih prava i jahanja radnika? Zar naša prava morate baš svesti na minimum? Sram vas bilo!”
On je napomenuo da su radnici stigli iz Krajine, Posavine, Tuzlanskog, Zeničko-dobojskog, Srednjobosanskog, Hercegovačko-neretvanskog, Sarajevskog kantona… „Danas nas je zbog pandemije i donetih mera stiglo stotinak, ali će nas idući put biće mnogo više i naš će dolazak biće praćen generalnim štrajkom na nivou čitave Federacije BiH. A odgovornost za to snosićete isključivo vi“.
Sindikalisti su istakli da su došli kako bi Vladi dali rok da sramotni nacrt Zakona o radu iz parlamentarne procedure povuče do sutra. „Zamislite vaše najbliže da za platu od 400 maraka rade 72 sata nedeljno – ne 72 sata mesečno, nego nedeljno! Nije tačno da rad od kuće i primanja radnika u slučaju nesreće na radu nisu definisani postojećim zakonom. Ali je tačno da vi od radnika hoćete da napravite moderne robove - i što je najgore - da to bude u skladu sa zakonom. Neće vam, međutim, uspeti da ih podelite, bez obzira to što ste uspeli da podelite sindikate“, rekao je Šatorović.
On je dodao da radnici znaju za porodične i privatne firme u vlasništvu članova Vlade FBiH i za to da se zakoni prave po njihovoj meri. Istakao je da je sramota što je predlog sindikata o povećanju minimalne cene rada već dve godine na ledu i zaključio: „Nikada se niste izjasnili o predlogu da najniža plata bude 1.000 KM (500 evra). Zato što vam do toga nije stalo i što vam više odgovara da rade tek za koju stotku”, zaključio je on.
Radnici i sindikalisti su posle određenog vremena krenuli u mirnu protestnu šetnju prema centru Sarajeva, pridržavajući se epidemioloških mera i preporuka. Svoje zahteve su ponovili ispred zgrade Federalnog parlamenta. Svi mediji su registrovali da su protest u Sarajevu jednodušno podržali i Savez sindikata Republike Srpske, Savez samostalnih sindikata Srbije, Unija slobodnih sindikata Crne Gore i Ujedinjeni granski sindikat “Nezavisnost”.

Evropska tržišta rada se nalaze u nesigurnom položaju i nezaposlenost će verovatno rasti uprkos naporima vlada da gubitak posla usled virusa korona svedu na minimum, kaže se u studiji Evropske centralne banke.
Na početku karantina, stopa povećanja zaposlenosti u poređenju sa prošlom godinom iznosila je 8,9% u Nemačkoj (22.mart), 13,4% u Francuskoj (17.mart), 13,4% u Italiji (21.februar), 5,4% u Španiji (14.mart). Kako je u maju 2020 došlo do oštrog pada stope zaposlenosti, to se može objasniti činjenicom da su gore navedene brojke zasnovane na popunjavanju prethodno upražnjenih radnih mesta ili zapošljavanju putem preporuke, što pomaže kompanijama da smanje nesigurnost tokom procesa primanja novog radnika. Ovaj pad takođe pokazuje ozbiljnost uticaja KOVIDA-19 na tržite rada u evrozoni gde je u toku primena rada sa skraćenim radnim vremenom.
Prema istraživanju sprovedenom tokom maja, stopu nezaposlenosti od 9,5% zabeleženu u pet najvećih ekonomija u Evropi ne treba potcenjivati jer je viša od zvanične cifre od 7,4% objavljene za taj mesec. Takođe, oni koji nisu aktivno tražili posao ili nisu bili u prilici da ga traže zbog brige o članovima porodice verovatno su skinuti sa liste jer se ne smatraju delom radne snage. Iako je stopa zaposlenosti dotakla dno, tražnja za poslom i dalje slabi – u Nemačkoj je smanjena za 15,6%, Francuskoj za 34,3%, Italiji za 33,1%, Španiji za 44,4% i Holandiji za 39,3% u poređenju sa prošlom godinom. Prema podacima Zavoda za statistiku Španije, preko milion španskih radnika izgubilo je posao tokom drugog kvartala, što je nezapamćeni pad u ovoj zemlji.
Dok se pad stope zaposlenosti osetio u mnogim sektorima, neki su ipak ugroženiji od ostalih. Dva primera na suprotnim polovima ove asimetrije su rekreacija i putovanja sa jedne strane i zdravstvo sa druge. Sa jedne strane, u junu 2020 stopa zaposlenosti u sektoru rekreacije i putovanja smanjila se za 44,0% u Nemačkoj, 28,8% u Francuskoj, 77,9% u Italiji, 50,1% u Španiji i 28,3% u Holandiji u odnosu na 2019. Sa druge strane, čini se da je sektor zdravstva relativno izolovan od uticaja KOVIDA-19 u pogledu godišnje stope zaposlenosti, što je delom prouzrokovano većom tražnjom za zdravstvenim uslugama kako bi se zaustavila pandemija. U junu 2020 stopa zaposlenosti u ovom sektoru povećala se za 18,0% u Nemačkoj i 20,7% u Francuskoj, dok se u istom periodu smanjila za 9,9% u Italiji, 22,5% u Španiji i 3,6% u Holandiji u poređenju sa prošlom godinom. Generalno, virus korona najviše je oštetio proizvodnju, robu široke potrošnje, rekreaciju i putovanja dok su se zdravstvo, finansijski sektor i informacione tehnologije pokazali otpornijim na šok.
Izvor: European Central Bank

Evropska konfederacija sindikata (EKS) pozdravila je Plan oporavka Evropske komisije kojim bi se ublažile ekonomske i socijalne posledice pandemije i zaštitila radna mesta.
Generalni sekretar EKS Luka Visentini rekao je da je to dobra vest za 60 miliona lјudi širom EU koji zavise od brzih investicija kojim bi se sačuvala radna mesta ili bi se izbegla dugoročna nezaposlenost.
EKS se zahvalјuje predsednicima Mišel i Von Der Lejen i liderima koji unapred planiraju, na njihovoj upornosti da postignu sporazum na najtežim pregovorima u EU ikada.
"EKS pozdravlјa odluku da se Plan oporavka finansira kroz evropske obveznice koje će direktno garantovati EU kako bi se na taj način izbegao dodatni dug za države članice. Smanjenje iznosa u Fondu za oporavak donosi neprihvatlјiv rez Fonda za pravedan oporavak i zdravstvenih mera".
"Pored toga, ceo budžet EU nije dovolјno veliki da bi pokrio zelenu i digitalnu transformaciju i adekvatne resurse za koheziju i prioritete u socijalnoj sferi".
"Insistiranje na 'škrtoj četvorci', bolјe definisanoj kao 'zlobna petica', kojom bi se smanjili fondovi i uvela kontrola Saveta nad nacionalnim planovima oporavka, što bi opet moglo da dovede do staromodnih strukturnih reformi, spojilo se sa njihovim sebičnim interesom da se poveća povraćaj poreza i sačuvaju poreski rajevi, a da se pritom odustane od poštovanja vladavine prava."
"Budno ćemo motriti sve kako bismo bili sigurni da se proces odobravanja nacionalnih planova reformi i takozvana 'hitna kočnica' ne koriste kako bi se dalјe nametale mere štednje i rezovi u zaradama, čime bi se išlo na ruku anti-evropskih populista“.
"Reformu rukovođenja EU i odluke treba hitno sprovesti kako šačica anti-evropskih vlada ne bi uništila evropski projekat, što Konferenciju o budućnosti Evrope čini još značajnijom", rekao je Visentini.

Do 2030 roboti bi mogli da preuzmu 20 miliona radnih mesta u proizvodnji širom sveta, tvrde ekonomisti. Prema novoj studiji Univerziteta Oksford u roku od 11 godina samo u Kini moglo bi da bude 14 miliona robota. Ekonomisti su analizirali dugoročne trendove u korišćenju automatizacije na radnim mestima i zabeležili da se broj robota koji su u upotrebi tri puta povećao u protekle dve decenije i došao do 2,5 miliona.
Iako su istraživači predvideli da će roboti biti korisni u smislu veće produktivnosti i ekonomskog razvoja, takođe su potvrdili da to isto tako ima i svoje loše strane. “Robotizacija će dovesti do gašenja destine miliona radnih mesta, naročito u siromašnijim ekonomijama koje se oslanjaju na radnike sa nižim kvalifikacijama. Ovo će dovesti do povećanja nejednakosti u zaradama,” kažu autori studije.
Međutim, ako bi broj robota bio veći za 30% nego što se prognozira da će biti do 2030, istraživači procenjuju da će te godine to dovesti do rasta globalnog BDP-a za 5,3%.
“Ovo je isto kao i kada bi do 2030 globalna ekonomija dobila dodatnih 4,9 triliona dolara (prema današnjim cenama) – što je ekvivalentno ekonomiji koja je razvijenija od one planirane za Nemačku,” kaže se u izveštaju.
U proseku svaki treći robot je instaliran u Kini, kao drugoj najvećoj ekonomiji koja je jedan od pet najvećih proizvođača robota u svetu.
Predviđa se da će do 2030 u SAD više od 1,5 miliona radnih mesta nestati. U Kini se očekuje da će taj broj premašiti 11 miliona. Širom država članica EU skoro 2 miliona ljudi će izgubiti posao zbog automatizacije, navodi se u izveštaju.
Što se tiče gubitka radnih mesta, najpogođenije države u SAD su Teksas, Luizijana i Indijana, kao i Oregon kao najpodložniji negativnom uticaju automatizacije. Regioni Šemnic, Turingen i Oberfranken su najugroženiji u Nemačkoj, dok su severo-zapad i unutrašnjost Engleske najosetljiviji regioni.

Kreiranje nove politike
Uprkos gubitku radnih mesta, u izveštaju se objašnjava da zakonodavci ne treba da zabrane automatizaciju.
“Ovi rezultati ne treba da frustriraju kreatore politike i druge interesne grupe u primeni robotike. Naprotiv, izazov treba da se odnosi na pravedniju raspodelu dividende pomaganjem osetljivim grupama radnika da se pripreme I adaptiraju burnoj promeni koju će ovo prouzrokovati,” kažu istraživači.
Istraživači su predložili da bi vlade mogle da obezbede finansijsku pomoć za kompanije i radnike kako bi se oni uključili u lokalne programe prekvalifikacije. Oni su takođe pozvali kreatore politike da razviju “intenzivne, napredne programe” kojima bi se suprotstavili negativnim uticajima automatizacije.
“Istražite sve opcije u politici, od investicija u infrastrukturu do inicijativa za obuke i inovativne programe pomoći, kao što je univerzalna minimalna zarada,” predlaže se u izveštaju.
Radnicima se još savetuje da “kontrolišu” svoje radno mesto kako bi bolje razumeli odnos između ljudskih veština i posla koji bi potencijalno mogla da preuzme mašina.
“Prihvatite doživotno učenje,” kažu istraživači. “Ne postoji posao za čitav život.”

Stiven Maklaud, direktor programa za Srbiju Američkog centra za radničku solidarnost, posetio je Savez samostalnih sindikata Srbije i donirao zaštitne maske za zaposlene u Savezu.
U razgovoru sa potpredsednikom Veća SSSS, Duškom Vukovićem, čestitao je na uspešno održanom XVI kongresu SSSS, kao i izboru predsednika Ljubisava Orbovića u narednom mandatu.
Zajednički je ocenjeno da je izuzetno teška situacija vezana za pandemiju zaustavila ekonomiju čitavog sveta, povećala nezaposlenost i ugrozila radnička i sindikalna prava. Konstatovano je da se nemiri i protesti šire, a da će sindikati morati da daju odgovore u interesu očuvanja, pre svega, zdravlja i života radnika i svih građana, ali i očuvanju prava i sloboda.

Evropska konfederacija sindikata poziva Evropsku komisiju da značajno poboljša svoju garanciju za mlade nakon što su nove analize upozorile da će se nezaposlenost mladih gotovo udvostručiti ove godine.
Podaci Eurostata pokazuju da se samo u martu, kada je počelo zatvaranje, broj nezaposlenih mladih povećao za 159.000, povećavajući ukupan broj na 2,8 miliona (15,4%), dok se mnogo više njih bori da preživi od nesigurnih poslova.
Predviđa se da će kriza do kraja godine “gurnuti” u nezaposlenost mnogo mladih, čime bi se broj nezaposlenih među ovom populacijom povećao na 4,8 miliona (26,2%). Oni, takođe, očekuju da će se broj neaktivnih (mladih koji nisu u obrazovanju, zaposlenju ili obuci) povećati sa 4,9 miliona na 6,7 miliona. Suočavajući se sa tim pogubnim scenarijem, pojačana garancija za mlade koju će objaviti Komisija mora povećati finansiranje, poboljšati pristup i prioritet dati stvarnim poslovima preko obuka.
Glavni problemi sa postojećom garancijom za mlade su: - do 60% aktivnosti sastojalo se od pripravništva, a ne od stvarnih poslova u nekim državama članicama. Njeni rezultati "ispod su očekivanja", navodi Evropski revizorski sud. Države članice ne postižu cilj da neaktivnim (NEET-ovcima) pruže kvalitetnu ponudu u roku od četiri meseca, jer su rezultati ograničeni. Stažiranje lošeg kvaliteta je doprinelo nesigurnosti - 6,4 milijarde evra dodeljenih ovoj šemi između 2014. i 2020, bilo bi ekvivalentno samo 1,333 evra po mladoj osobi za koju se očekuje da će ove godine biti nezaposlena. Stručnjaci kažu da bi to trebalo biti više od 7.000 evra po neaktivnom.
EKS poziva na: vezivanje kriterijuma kvaliteta koji daju prednost stvarnim poslovima i obukama i zabranjuje lošu praksu koja dovodi do toga da pripravnici zamenjuju stalno zaposlene i redovno plaćene radnike ; povećani budžet EU i minimalni prag za potrošnju zemalja članica na zapošljavanje mladih; univerzalni pristup socijalnim naknadama za učesnike u Garanciji za mlade; učešće sindikata u dizajniranju i realizaciji programa.
Sekretar EKS-a odgovoran za mlade, Ludovic, rekao je: „Milioni mladih u Evropi koriste se jeftino i jednokratno uz malo prava, kao rezultat politika koje se sprovode od poslednje krize koja je namerno učinila poslove nesigurnim.”
“Evropska komisija je dala velika obećanja da će pomoći najugroženijim mladima u pronalaženju kvalitetnih poslova a činjenice pokazuju da to do sada uglavnom nije uspela. Uticaj Evropske garancije za mlade oseća se samo na papiru, smanjujući statistiku o nezaposlenosti i nudeći staž lošeg kvaliteta, a ne dobar posao. „Suočeni sa najvećom recesijom u istoriji EU, nova šema mora povećati kriterijume finansiranja i kvaliteta da bi se osiguralo da pruža stvarne mogućnosti zapošljavanja, a ne nekvalitetnog staža ili nikad nezavršenih obuka.”
Evropska garancija za mlade bila je politika dizajnirana za povećanje zaposlenosti i takva mora da ostane. Najobrazovanija generacija Evropljana ne može se vratiti na obuku zbog nedostatka radnih mesta.

Sudbina 42 miliona radnih mesta direktno zavisi od toga da li će Evropski savet prihvatiti predloženi Plan oporavka Evropske unije. Toliko se, naime, radnika - prema rezultatima istraživanja Evropskog sindikalnog instituta (ETUI) - vodi kao „privremeno nezaposlenih“ usled delovanja korona virusa.
Uoči sastanka koji treba da se održi sutra, upravo na rukovodstvu Unije leži odgovornost za usvajanje Plana oporavka, vrednog 750 milijardi evra, koji bi trebalo da doprinese spasavanju što većeg broja radnih mesta. Plan je rezultat rada Evropske komisije, koja je i njegov predlagač. Sve se događa u trenutku kada je za samo mesec dana broj trajno nezaposlenih lica povećan za 400.000 i kada su pored Istočne i južne Evrope prave udare zabeležile čak i zemlјe na Severu i Zapadu, kao što su Švedska (0,7 odsto više nezaposlenih) i Holandija (+0,5 odsto). Iz podataka koje će izneti Komisija proizilazi da bi vanredne investicije tokom sledeće decenije ne samo osigurale radna mesta, nego i podstakle stalni rast realnih plata.
U apelu rukovodiocima Unije, generalni skretar Evropske konfederacije sindikata (EKS), Luka Visentini rekao je da, u trenutku kada je najpotrebnije da građani osete realne promene u svojim životima, Plan oporavka može konačno obnoviti poverenje u EU koje su radni lјudi tokom protekle krize izgubili.
„Nije, međutim, dobro ako on ostane samo na papiru – da bi se osetila prava promena, novac mora stići do samih radnika i preduzeća, i to na vreme“. „Radnici neće imati razumevanje za svoje nacionalne vođe ako ovi kroz beskrajne rasprave zaustave ostvarenje plana koji može da spase njihova radna mesta. Upravo na tim vođama je odgovornost za donošenje pravih odluka koje će sprečiti još jednu dugu privrednu i društvenu krizu koja preti da preraste i u političku krizu cele Unije“.
„Plan oporavka je jedino sredstvo koje može obezbediti da iz ovih teških vremena Evropa izađe pravičnija, „zelenija“ i jedinstvenija“, zaklјučio je Visentini.

U jednoj od studija „Oksfam-a“, međunarodne organizacije koja se bori za smanjenje nejednakosti i siromaštva u svetu, navedeno je da osam najbogatijih lјudi na Zemlјi raspolaže bogatstvom koje je jednako ukupnom bogatstvu 3,6 milijardi najsiromašnijih lјudi!
„Prosto je vulgarno da je toliko bogatstva u rukama nekolicine (a za 25 godina očekuje se i pojava dolarskih bilionera sa bogatstvima većim od 1000 milijardi dolara), dok jedan od 10 lјudi u svetu živi trošeći manje od dva dolara dnevno. Nejednakost lјude gura su sve veće siromaštvo i, što je izuzetno opasno, podriva demokratiju“, stoji u saopštenju te organizacije.
Šokantna je činjenica da bi prvi dolarski bilioner mogao da troši milion dolara dnevno sledećih 2738 godina pre nego što spadne na prosjački štap!
Ako imamo ovo u vidu, onda nije nikakvo čudo da je po navodima američkog Instituta za političke studije, u vremenima korona-krize bogatstvo milijardera, kao što su vlasnik „Amazona“ Džef Bezos i „Fejsbuka“, Mark Zakerberg, uvećano za 19 odsto, odnosno za oko 60 milijardi dolara. Celokupna milijarderska elita samo u SAD obogatila se u tom periodu za 434 milijarde dolara. Istovremeno, za jedanaest dana trajanja krize (od 18. marta), američkom Birou za nezaposlene se prijavilo 42,6 miliona Amerikanaca.
Očigledno je da stalna pretnja nove recesije i s njom povezane masovne nezaposlenosti i siromaštva, nije posledica nekakvih slučajnosti, već temelјnih načela i principa funkcionisanja neoliberalnog modela kapitalizma. Korona je bila samo okidač krize koja se već dugo očekivala i koju je pandemija samo dodatno otežala.
Za sindikate je bitan pozitivan pomak u zahtevima i akcijama sveta rada i mnoštva poniženih građana širom sveta, koji su sve spremniji da se suprotstave povratku sistemu, u kojem su razni „bezosi“ i „zakerberzi“ uspevali da sebe nepravedno obogate na račun miliona – a sve u okviru jednog očigledno nakaznog legitimiteta.

Dobra vest za sindikate i zaposlene je da su se posle pregovora koji su trajali dvadeset sati, nemačka levica i desnica dogovorile oko paketa 50 podsticajnih mera, čija je ukupna vrednost 130 milijardi evra, a rok trajanja od jula ove, pa do kraja 2021. godine. Kriza izazvana korona virusom teško je pogodila zemlјu i bez posla ostavila oko sedam miliona radnika upućenih na „privremene odmore“. Svesna svoje istorijske odgovornosti, vlada je morala prevazići tradicionalni koncept „podsticanja“ domaće privrede i očuvanja radnih mesta i doneti program koji se već ocenjuje kao ambiciozan i dalekovid. U uslovima kada će pad bruto društvenog proizvoda iznositi možda i čitavih 6,6 odsto i kada zemlјi preti najveća recesija u novijoj istoriji, sve manje od toga moglo bi da ima fatalne posledice.
Nemačka je, inače, bila najglasniji zastupnik politike štednje, koja je skupo koštala Uniju, a posebno zaposlene. Posle više od decenije „stezanja kaiša“ i bezbrojnih zahteva sindikata koji su tražili donošenje programa državnih investicija, vlada je najzad rešila da skine embargo sa budžetske potrošnje i krene u masovnu modernizaciju državnih železnica i razvoj 5G mreže. Promenu je obrazložila želјom da osigura dobrobit budućih pokolenja.
Pored toga, doneta je odluka da se standardna stopa PDV koja je iznosila 19 odsto smanji na 16 odsto, dok će u ugostitelјstvu smanjenje ići sa 7 na 5 odsto. Malim i srednjim preduzećima čije su prodaje usled krize opale za više od 60 odsto, daće se mogućnost podizanja povolјnih kredita, čija će ukupna vrednost biti 25 milijardi evra. Regionalnim i lokalnim upravama koje se suočavaju sa smanjenim poreskim prihodima namenjeno je dodatnih 10 milijardi evra.
Pored ovoga, biće stvoren poseban fond za suočavanje sa posledicama klimatskih promena, razvoj pronalazaštva i digitalizaciju. Sredstva iz tog fonda koristiće se i za podsticanje kupovine automobila (ali samo pod uslovom da su električni). U oblasti socijale, predviđena je isplata jednokratnog dečijeg dodatka od 300 evra po detetu. Kako bi se stabilizovali neto prihodi zaposlenih, doprinosi za socijalno osiguranje ograničiće se na 40 odsto, a sve dodatne troškove socijalnog osiguranja pokrivaće država.
Vrednost svih podsticajnih i fiskalnih mera od početka pandemije iznosi oko 1300 milijardi evra, ali minstarstvo finansija tvrdi da je i pored toga što to čini 30 odsto domaćeg bruto proizvoda, „situacija pod kontrolom“.

Program ''Privremena nezaposlenost'', osmišlјen u Francuskoj kako bi se sprečili stečaji i masovni otkazi, biće produžen i očekuje se da će trajati još dve godine, rekla je ministarka rada te zemlјe.
Najveće evropske privrede, poput Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije i Španije, inicirale su ovakve programe u vreme kada je pandemija širom kontinenta dovela do zatvaranja preduzeća i smanjenja ekonomske aktivnosti, što je milionima radnika oduzelo mogućnost da rade svoj posao.
Murijel Penikod, ministarka rada Francuske, rekla je da je krajem aprila ovaj program koristilo 8,6 miliona zaposlenih i to tako što je država – kroz subvencije preduzećima - isplaćivala plate onima koji su bili prinuđeni da ostanu kući.
''Mi ćemo sprovesti dugoročan program skraćivanja radnog vremena,'' rekla je Penikodova za radio „Fransinfo“, u okviru koga bi zaposleni radili kraće i pritom dobijali podršku države. ''Program će verovatno trajati godinu ili dve'', dodala je ona.
Nemačka je prva produžila trajanje sistema rada sa skraćenim radnim vremenom (takozvani “Kurzarbeit“), programa nastalog posle globalne finansijske krize 2008. Nakon što je početkom ove godine pandemija KOVIDA-19 širom Evrope počela da uništava sve pred sobom, više od 40 miliona radnika iz pet najvećih evropskih privreda, ili njihovi poslodavci, prijavili su se za pomoć svojim vladama, koje su na sebe preuzele isplatu većeg dela zarada.
Penikodova nije rekla koji deo zarade će francuska vlada nastaviti da isplaćuje – u slučaju onih sa nižim primanjima, na primer, sada se radi o 84-100 odsto neto zarade – ali se zna da je u vezi sa tim vođena velika rasprava sa poslodavcima i sindikatima. Takođe je rekla da će vlada do kraja leta sprovesti 50.000 inspekacijskih kontrola kako bi otkrila i kaznila one koji su Program koristili „na nepošten način“.
Iako će direktan trošak vlade iznositi više milijardi evra – ove godine će deficit javnog sektora u Francuskoj porasti sa 3% u 2019. na 11,4% BDP – ministri kažu da bi plaćanje naknada za nezaposlene takođe bilo skupo. „Čuvajući znanja i umeća u preduzeću, Program privremene nezaposlenosti sprečava nanošenje dugoročne štete privredi. Mislim da ovo ima smisla, čak i ako budžetski troškovi budu ogromni,'' rekao je Žil Moec, jedan od stručnjaka u ovoj oblasti. “Ako lјude vežemo za radno mesto imaćemo mnogo manji odliv lјudskog kapitala. Ovo zato što bi se moglo desiti da neki sektori i preduzeća, kada krene oporavak, ne budu sposobna da prežive ”, zaklјučio je on.
Ostale evropske vlade takođe razmatraju mogućnost produženja trajanja programa. Kada je prošle nedelјe predstavila plan budžetske podrške privredi, vlada Nemačke je objavila i to da će u septembru izaći sa pravilima o funkcionisanja programa „Kurzarbeit“ do kraja 2021, naravno ''u svetlu dalјih događanja vezanih za pandemiju''.
Vlada Velike Britanije je svoj čuveni program očuvanja radnih mesta nedavno produžila do kraja oktobra, tražeći pritom od firmi da od početka avgusta učestvuju u troškovima zarada radnika koji ne rade aktivno.
Španski program „privremenog i neodložnog odsustvovanja sa posla“ ističe krajem ovog meseca, ali su ministri nedavno najavili da su volјni da ga produže – naročito zbog ozbilјno pogođenih sektora, kao što je turizam.
Italija je odobrila mere za produženje programa pomoći nezaposlenima za još pet nedelјa, do 31.avgusta. Pored toga, preduzećima koja rade u oblasti turizma ili se bave organizacijom događaja, zabavnim parkovima i drugim zabavnim programima, dodatne nedelјe odobrene su sve do kraja oktobra.

Inicijativa Evropske komisije vezana za pravedne minimalne plate potrebna je, ne samo da bi se sanirale štete prouzrokovane ekonomskom politikom EU u vremenu posle sloma 2008. godine, nego i da bi se suočilo sa posledicama sadašnje krize, izazvane pandemijom korona virusa, navodi se u izjavi Evropskoj konfederaciji sindikata (EKS), objavlјenoj u pauzama drugog zasedanja Komisije, posvećenog minimalnim platama.
„Mnogi radnici nisu uspeli da prebole smanjenja plata do koga je došlo posle krize 2008, a već nas je zadesila nova“, rekla je Ester Linč, zamenik generalnog sekretara EKS-a.
„Kada se kandidovala za izbore, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obećala je da će svakom radniku u EU biti isplaćena pravična minimalna plata. U odnosu na to, dokument o konsultacijama koji je objavlјen danas predstavlјa korak dalјe. On prepoznaje ne samo potrebu – o kojoj je EKS u više navrata govorio - za zakonskim povećanjem minimalne plate, nego i potrebu za stvaranjem uslova u kojima će radnici kroz kolektivne pregovare sebi moći obezbediti pravedne plate. Pri čemu nije jasno na koji način Komisija namerava da ove cilјeve postigne. “
„ Od Evropske komisije ćemo i dalјe zahtevati da od država-članica nedvosmisleno zatraži povećanje zakonom propisanih minimalnih plata do nivoa koji omogućava pristojan život - znači do nivoa koji predstavlјa najmanje 60% srednje prosečne zarade i koji je u visini potrošačke korpe roba i usluga, dogovorene sa sindikatima i poslodavcima na nacionalnom nivou.
„Takođe se», dodala je Linč, »moraju uvesti mere koje će na pravi način podržati pregovore o platama između sindikata i poslodavaca, s obzirom da je jedini način da se širom EU očuvaju minimalne i sve ostale plate upravo kolektivno pregovaranje. Jedan od načina da se to postigne bio bi da se poslodavcima koji odbijaju pregovore sa sindikatom uskrate sredstva za oporavak i bilo koja druga srestva iz budžeta i onemogući potpisivanje ugovora o javnim nabavkama. "
„Klјučni element koji ovde nedostaje je način na koji bi se nejednakost plata u Evropi mogla smanjiti, pošto je dalјe postojanje razlike u platama između Istoka i Zapada prosto nedopustivo.“
Skoro 40% radnika u EU kaže da im je sada gore nego u vremenima pre krize izazvane pandemijom, dok je u zemlјama kao što su Italija, Španija, Polјska, Rumunija, Portugalija, Hrvatska, Bugarska, Slovenija, Slovačka, Grčka, Mađarska, Kipar i Malta – u njih trinaest – takvih čak preko 40 odsto. Nešto manje od 50% radnika kaže da im je radno vreme od početka krize skraćeno, dok je u Italiji, Španiji, Francuskoj Polјskoj Rumuniji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Grčkoj, na Kipru i na Malti (znači u deset zemalјa Unije), takvih preko 50 odsto.
Istraživanja pokazuju da je između 2011. i 2018. godine Evropska komisija uputila 50 preporuka pojedinim državama-članicama u kojima ih poziva da podstaknu rast plata, i 38 u kojima im savetuje da povećaju sigurnosti radnih mesta i prošire pravo radnika na kolektivno pregovaranje.
„Ovde se radi o ispravlјanju grešaka iz prošlosti i pokušaju da se one nakon današnje krize ne ponove», pojasnila je Linč i zaklјučila: «Kako bi se ispunila obećanja o pravednim minimalnim platama i podstaklo kolektivno pregovaranje, ambiciozna i smela inicijativa Evropske komisije potrebna je još više sada, nakon pandemije. Današnja najava daje nadu da krećemo u dobrom pravcu, ali postaje jasno da će biti potrebno još mnogo dodatnog rada i pojašnjenja. "

Vlada Hrvatske je krenula sa pripremama za izmenu zakonodavstva vezanog za ograničenje rada nedeljom, kojim se namerava obuhvatiti ne samo trgovina, o čemu se ranije najviše govorilo, nego i drugi sektori. Radi se, ipak, o neslužbenim informacijama koje dolaze iz tri ministarstva, od kojih je Ministarstvo privrede od svojih stručnih službi već zatražilo da naprave analizu Evropske direktive o radnom vremenu i pronađu model koji bi bio u skladu sa evropskim propisima i hrvatskim ustavom. Ove nedelje počeli su i prvi sastanci po ministarstvima, a namera je da se zakonom – mada je težište na trgovini - obuhvati što više zaposlenih u raznim sektorima.
Evropska direktiva o radnom vremenu na temelju koje se planira izrada novog zakona, postavlja određene minimalne zahteve u vezi sa organizacijom radnog vremena, a cilj toga je da se zdravlje i sigurnosti radnika zaštite od nepovoljnih posledica predugog radnog vremena, noćnog ili smenskog rada, neodgovarajućih pauza i neadekvatnih dnevnih, nedeljnih i godišnjih odmora.
Vladi namerava da zaštiti radnike, ali da, istovremeno, ne izgubi iz vida poslovne i tržišne aspekte svake pojedine grane. U Hrvatskom udruženju poslodavaca zasada o tome ne znaju mnogo, ali upozoravaju da bi pre povlačenja sličnih poteza trebalo napraviti dublju analizu i videti kako će predviđene mere uticati na pojedine sektore. U Hrvatskoj privrednoj komori tvrde kako su mišljenja trgovaca podeljena. Jedni ističu da će takav potez u pograničnim područjima potrošače “poterati” u Sloveniju ili Mađarsku, dok drugi veruju da im neradna nedelja neće ugroziti poslovanje i da je nužno voditi računa o zaštiti radnika i smanjenju nelojalne tržišne konkurencije.
U Savezu udruženja trgovaca na malo projekat zakona ne podržavaju i smatraju kako “ni u jednoj grani, a posebno ne u trgovini, ograničenja slobode preduzetništva nisu dobrodošla”.
“Mislim da se tu radi o nekakvom jeftinom populističkom pokušaju da se dobiju glasovi klerikalnih i desnih populističkih stranaka, što nikome neće doneti dobro”, prokomentarisao je namere vlade predsednik Saveza, Robert Fučak.
A šta kažu u velikim trgovinskim centrima? Iz “Tomija” poručuju kako načelno podržavaju inicijativu za ograničavanje rada nedeljom, ali da ona mora biti sprovedena bez ikakvih izuzetaka i privilegija. U trgovačkom lancu “Boso” vlada je dobila bezuslovnu podršku, dok u “Lidlu” takav potez zasad ne žele da komentarišu. Ističu, međutim, kao i u “Kauflandu”, da će ako do toga dođe, sve zakonske propise poštovati. U “Konzumu” poručuju da su inicijative za ukidanje rada nedeljom podržavali i ranije, pa će stoga podržati i ovu, najnoviju.
“Radno vrijeme naših prodavnica nedeljom je i sad u proseku kraće u odnosu na druge trgovačke lance, pri čemu želimo da istaknemo da je nedeljni rad - u skladu s našim kolektivnim ugovorom - plaćen 40 odsto više”, kažu u “Konzumu”, koji je odlučan u nameri da služi za primer socijalno odgovorne firme.

Nemačka „Lufthanza“ najavila je postizanje sporazuma o državnoj pomoći od devet milijardi evra, po kome bi država, u nastojanju da vazduhoplovnu industriju spase od posledica krize korona virusa, u najvećoj nacionalnoj avio-kompaniji stekla 20% udela.
Prema tom sporazumu vlada bi dobila dva mesta u Nadzornom odboru kompanije, ali uz pravo glasa samo u izuzetnim okolnostima, na primer, ako bi se radilo o sprečavanju preuzimanja firme.
“Lufthansa” već nedeljama pregovara s Berlinom o državnoj finansijskoj podršci koja bi joj pomogla da izađe na kraj s predviđenim dugotrajnim padom broja putovanja, pri čemu kamen spoticanja predstavlja pitanje stepena kontrole koju državi zbog te pomoći treba da obezbedi.
Izvori uključeni u pregovore navode da državni Fond za ekonomsku stabilizaciju još nije izneo konačnu ponudu i da bi to trebalo da učini danas. “Lufthanza” je uverena da će sporazum predvideti obustavu isplate budućih dividendi i ograničiti plate menadžmenta, kao i da će biti podnet na odobrenje Evropskoj komisiji.
Program podrške uključuje kredit od tri milijarde evra koji će obezbediti državna “KFW banka” i konvertibilne obveznice, uz mogućnost njihove prodaje za dodatnih pet odsto državnog udela. U nemačkoj avio-kompaniji se nadaju da će sporazum biti zaključen brzo i da će se njena solventnost obezbediti na duži rok.
Ne iznoseći nikakve pojedinosti, kancelarka Angela Merkel je izjavila da sporazum o paketu pomoći “očekuje uskoro”.
Prema poslednjoj vesti koju su preneli nemački mediji, članovi pregovaračkog tima su se dogovorili i dogovor je konačno postignut.

Današnja prognoza potvrđuje da se Evropa suočava sa najdubljom recesijom u svojoj istoriji, što znači da je jedini logični odgovor pokretanje najambicioznijeg plana ekonomskog oporavka. Evropa mora da nauči lekcije iz 2008. godine, podržavajući javne investicije da bi stvorila ekonomsku potražnju potrebnu za obnovljenim rastom, a ne da se dalje bavi štednjom koja bi ubila oporavak.
„Kriza izazvana virusom korona privremeno je dovela do nezaposlenosti 40 miliona radnika - ne možemo dopustiti da trajno izgubimo ove poslove. Podrška mora stići radnicima i kompanijama što je pre moguće i šema skraćenog radnog vremena mora da traje onoliko dugo koliko je potrebno da se ti poslovi sačuvaju. Plan oporavka mora biti fokusiran na kvalitetno otvaranje novih radnih mesta, ulaganje u ekološki i društveno održive aktivnosti, kao i na univerzalno dostupne sisteme socijalne zaštite i javne usluge “ - naglašeno je u saopštenju Evropske konfederacije sindikta.
Prognoza jasno pokazuje da će recesija pogoditi svaku državu članicu, podvlačeći potrebu za jedinstvenim pristupom finansiranju oporavka zajedničkim EU obveznicama. Solidarnost je bila centralna u odgovoru na krizu izazvanu virusom Kovid-19 i mora biti u središtu odgovora na njene ekonomske i socijalne posledice.
U saopštenju se napominje da će očekivani oporavak biti neujednačen i da se predviđa da će samo nekoliko država članica da se u potpunosti oporave svoje nivoe BDP-a iz 2019. do kraja 2021. godine u najoptimističnijem scenariju koji je predvidela Evropska komisija. Finansiranje oporavka - pored trenutne i predložene fiskalne podrške - kroz zajednički evropski instrument duga mora biti podržan većim višegodišnjim finansijskim okvirom.

Širom planete sve su glasniji zagovornici radikalnih promena u svetu koji nas čeka posle završetka pandemije. Ljudi se teško mire sa mogućnošću da se kao 2008. sav teret krize svali na radnike, koji ionako jedva sastavljaju kraj s krajem. Oni neće nove mere štednje, ne interesuju ih budžetske ravnoteže, ni stabilni kursevi valuta koji su samo bogate učinili bogatijima, a njih siromašnijima. Zahtevi za punom zaposlenošću, većom jednakošću i garantovanim radnim i socijalnim pravima mogu, međutim, postati stvarnost samo ako iza njih stane ujedinjena većina obespravljenih i na borbu spremnih.
Upravo iz tog razloga nedavno je stvorena „Progresivna internacionala“, koja želi da na planetarnom nivou objedini sve progresivne, leve i zelene pokrete. Pokrenula ju je grupa od više četrdeset istaknutih intelektualaca, ogorčenih protivnika neoliberalizma, među kojima su američki lingvista Noam Čomski, kanadska autorka Naomi Klein, bivši grčki ministar ekonomije Janis Varufakis, bivši predsednik Ekvadora Rafael Korea, premijerka Islanda Katrin Jakobsdottir, brazilski ekonomista i bivši predsednički kandidat Radničke partije Fernando Haddad, a ideja je došla od grupe DiEM25 hrvatskog filozofa Srećka Horvata, Janisa Varufakisa i „Sanders instituta“, čiji su osnivači američki senator Berni Sanders i njegova supruga.
Ovaj međunarodni pokret ima za cilj da okupi aktiviste, sindikate, udruženja stanara, političke stranke i društvene pokrete, kako bi svi skupa izgradili zajedničku viziju nove, demokratske i socijalne države, koja bi, istovremeno, bila solidarna i održiva. „Progresivna internacionala” stvorena je sa željom da mobiliše ljude širom sveta u borbi za promenu globalnog poretka i institucija koje ga oblikuju.
“Kriza izazvana korona virusom najviše je pogodila siromašne, a takozvani ‘kapitalizam katastrofe’, sa svojim finansijskim špekulantima i transnacionalnim korporacijama, gleda da od pandemije profitira. Njega podržavaju snage krajnje desnice koje krizu koriste kako bi progurale svoje programe zasnovane na predrasudama i mržnji prema svemu što je strano. Za veliku većinu čovečanstva internacionalizam više nije privilegija, nego osnovna potreba” – navodi se u osnivačkom proglasu nove organizacije.

Evropski sindikati su izrazili zabrinutost što Evropska komisija još nema zvaničan plan za pobolјšanje bezbednosti i zdravlјa na radnim mestima, koji bi ih, nakon epidemije korona virusa, učinio sigurnijim.
Ažurirani program rada, koji je ona objavila, uklјučuje inače 43 nove inicijative koje sadrže različite predloge, poput onih o aerodromskim taksama, „bolјoj regulativi”, ali i mnoge druge.
Međutim, Komisija je ponovo iz dokumenta izbacila bezbednost i zdravlјe na radu, kao što je to pitanje i previdela u svojim političkim smernicama i originalnom programu rada. I to uprkos činjenici da je hilјade smrtnih slučajeva uzrokovano upravo izlaganjem korona virusu na poslu i da više miliona radnika ostaje kod kuće, jer se njihova radna mesta smatraju nesigurnim.
Čak i bez Kovid-19, još uvek se na radnim mestima godišnje registruje 4.000 smrtnih slučajeva, dok više od 100.000 lјudi svake godine umre od raznih karcinoma uzrokovanih lošim uslovima rada.
Postoji potreba za novom i ambicioznom strategijom bezbednosti i zdravlјa na radu u EU koja bi uklјučila dodatne, obavezujuće granice profesionalne izloženosti supstancama koje izazivaju maligna obolјenja. Ali se neophodnom čini i donošenje posebne direktive o borbi protiv stresa.
Ovaj propust je samo jedan u nizu previda koje je Komisija napravila u sferi bezbednosti i zdravlјa na radu. Tako njen plan normalizacije stanja posle okončanja pandemije ta pitanja uglavnom previđa.
Pored toga, posle uklјučivanja Kovid-19 u Direktivu o biološkim agensima, stručni odbor Komisije radnicima, ipak, nije obezbedio najviši nivo zaštite od virusa. I konačno, Komisija još uvek nije priznala Kovid-19 kao profesionalno obolјenje.
“Komisija jeste preduzela neke akcije, ali jasno je da hitna nadogradnja evropskih zdravstvenih i bezbednosnih standarda mora postati prioritet, kako bi lјudi mogli da se s poverenjem vrate na posao i kako bi se sprečio drugi talas epidemije" – zaklјučio je Luka Visentini.

Iz EU stižu ambiciozni predlozi za održivi oporavak i sada je na liderima zemalјa članica da pokažu odgovornost i solidarnost.
Komentarišući EU paket oporavka, Luka Visentini, generalni sekretar Evropske konfederacija sindikata (EKS), izjavio je da se, nakon najveće pandemije u proteklih sto godina, Evropa suočava sa najgorom recesijom od tridesetih godina prošlog veka, koja rizikuje da izazove masovnu nezaposlenost i nejednakost.
Zato EKS pozdravlјa ambicioznu strategiju oporavka EU koju je predložila predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen. Sredstva u iznosu od 750 milijardi evra namenjena oporavku, pored 1,1 milijarda iz Višegodišnjeg finansijskog okvira (MFF), predstavlјaju upravo ono što je Evropi potrebno.
EKS ceni što će tako velika ulaganja u dobroj meri zemlјama-članicama biti obezbeđena putem direktnih davanja i što će se novac prikuplјati putem zajedničkih dužničkih instrumenata, garantovanih od strane Evropske komisije - kroz dugo očekivano povećanje EU resursa, kako bi se izbeglo stvaranje dodatnog duga u zemlјama Unije. Ulaganja u izlazak Evrope iz recesije predstavlјaće doprinos klimatskim akcijama i borbi protiv nezaposlenosti mladih u EU.
EKS pozdravlјa činjenicu da će ulaganje u zelenu i digitalnu ekonomiju biti prioritet i da će se sav novac usmeravati kroz fondove namenjene jačanju ekonomske i socijalne kohezije, čime će se garantovati solidarnost, jednakost i uklјučivanje u društvo.
Oporavak ne bi trebalo da znači povratak na posao onakav kakav je on bio u prošlosti - uz restrikcije, štednju i nepodnošlјive fiskalne uslove. Građani i radnici žele pravedniju i zeleniju Evropu, Evropu bolјu za sve. EU ne može davati novac preduzećima, a da ne kontroliše kako se ona ponašaju. Finansiranje plana oporavka treba da bude uslovlјeno obezbeđivanjem pristojnih radnih mesta, plaćanjem poreza i radom na ostvarenju dogovorenih klimatskih cilјeva.
EKS naglašava potrebu da lјudska i socijalna prava, vladavina zakona, socijalni dijalog, ekonomska demokratija, demokratija na radnom mestu i Evropski stub socijalnih prava - budu kompas za sva odobrena sredstva. Javne službe, zdravstvena zaštita i obrazovanje, sistemi socijalne zaštite i socijalne infrastrukture moraju biti snažno podržane.
S pravom se očekuje da se strategija oporavka fokusira na jačanje industrija EU (uz istovremenu zaštitu radnih mesta), na preispitivanje pravila o konkurenciji i održivost trgovinske politike.
Takođe je vrlo važno što je Evropska komisija u svom Programu rada za 2020. godinu podržala sve inicijative sposobne da podstaknu pravičan i socijalno održiv oporavak, uklјučujući one za transparentnost plata, minimalne plate, fer oporezivanje, zapošlјavanje mladih, program razvoja umeća i digitalno obrazovanje, rad na platformama i promenu pravila ekonomskog upravlјanja EU.

U organizaciji Fondacije ”Fridrih Ebert”, u okviru segmenta ”Rad i socijalna pravda”, 19. maja je održana video konferencija “Ekonomska prava u informatičkom društvu” koja je okupila 80 predstavnika sindikata, eksperata koji se bave istraživanjima u oblasti promena u svetu rada i uticaju digitalizacije, te predstavnike međunarodnih federacija poput Internacionale javnih službi (PSI).
Naša kolektivna budućnost zavisi od toga da li možemo da obezbedimo široku razmenu digitalnih podataka uz odgovarajuću zaštitu pojedinaca i grupa. Za ovo drugo moramo uspostaviti kolektivna primarna ekonomska prava na podatke. Pristup podacima u zajednici koji trenutno imaju privatni akteri osnovni je preduslov samog čina kreiranja javnih politika i osiguranja pravične ekonomije. Za javni sektor to podrazumeva imperativ promene: on mora od sada da prikuplja i ažurira podatke, pretvara ih u digitalnu inteligenciju i pruža inteligentne javne usluge. Iako su potrebni razvoj i usavršavanje veština, osnovni izazov je vizija, primena političke volje i upravljanje prelazom na korišćenje podataka za opšte dobro.
U uvodnom izlaganju Parminder Džet Sing, izvršni direktor IT za promene, ukazao je na značaj kolektivnog vlasništva nad podacima, a što je i imperativ za pravedno postkorona društvo. U nedavno objavljenoj studiji „Ekonomska prava u društvu zasnovanom na podacima“, naznačeno je da onaj ko raspolaže informacijama u rukama ima ogromnu moć. Informatičko društvo kao rezultat “digitalne revolucije” i “platformizicije”, proizvod je razvoja u kome fizički rad ima sve manju ulogu a baza podataka i informatičke veštine postaju neophodni za funkcionisanje tržišta i javnog sektora. Pre svega, trebalo bi razumeti i razlike između industrijske epohe koja prolazi i digitalne era koja je u punom razvoju sa razmerama i mogućnostima koje se još uvek ne mogu sagledati. Ukoliko industrijska revolucija podrazumeva prenos fizičke snage čoveka na mašine, tada digitalna revolucija predstavlja sistematizaciju podataka i koncentraciju intelektualnih veština. Industrijska revolucija je rezultirala masovnom proizvodnjom, a digitalna revolucija intelektualnim produktima i uslugama.
U 2015. godini uspostavljena je CEO “Dajmler” platforma koja predstavlja “mozak” automobila. Generalni direktor Dajmlera, proizvođač nemačkog automobila ukazao je da se najviše plaši konkurencije “Gugla” i “Aplea”, globalnih platformi koje zapravo mogu biti “mozak” svakog automobila i upravljati automobilskom industrijom. Upozorio je da proizvođači automobila mogu u potpunosti zavisiti od ovakvih korporacija koje su uglavnom koncentrisane u SAD-u, ali ih ima i u Kini. Kolika je moć i vrednost skoncentrisana u ovim globalnim platformamam i digitalnim korporacijama pokazuje i procena da će za deset godina autonomna automobilska jedinica kompanije “Alphabet Vaimo” možda vredeti više od kombinovane, zajedničke vrednosti “Forda”, “Dženeral motorsa”, “Fiat Krajslera”, “Honde” i električnih kola marke “Tesla”.
U zdravstvu, obrazovanju koji su okosnica javnog sektora, kao i komunalnim delatnostima i upravi sve više se mnoge usluge realizuju putem platformi i aplikacija. Prvi kontakt sa lekarom ostvaruje se virtuelnim putem kroz tzv. doktor platforme, a tu su i aplikacije za zakazivanje pregleda, elsktronski recepti i baza podataka za pacijente. U obrazovanju već više decenija funkcioniše učenje na daljinu, onlajn testovi, ankete, ispiti elektronskim putem. Pored evidentnih koristi, značaja i neophodnosti posebno u vanrednim situacijama poput pandemije Kovid 19, gde je većina poslova prešla u virtuelnu sferu, otvara se pitanje vlasništva nad podacima, zaštite podataka, sprečavanje nelojalne konkurencije a pre svega humanizacije digitalnog sektora u čijem središtu bi trebalo da bude čovek. Otvara se i pitanje sadržaja informacija, instant programa obrazovanja koji vode površnosti i dovode do izostajanja kritičke misli i razvoja kognitivnih funkcija.
Za sindikate i radnike u javnom sektoru, istakla je sekretarka Internacionale javnih službi (PSI) Rosa Pavaneli najvažnije je da ovladaju vrednostima informatičkog društva i da informacije i podaci postanu javno dobro. Implikacije na politiku javnog sektora i prava radnika kada se govori o uslugama namenjenim građanima trebalo bi posmatrati sa dva aspekta. Sa jedne strane, olakšavanje i dostupnost uslugama a sa druge strane, položaj pružalaca usluga – smanjivanje broja radnika, stalni zahtevi za novim veštinama, dostupnost 24 časa, ocene rada koje česato padaju na teret radnika, odnosno ljudskog faktora a ne tehničkih mogućnosti platformi i aplikacija.
Zaštita podataka je neophodna. Američke kompanije koje kumuliraju i najviše podataka, što je dostiglo vrhunac tokom pandemije korona virusa, moraju poštovati evropske direktive vezano za zaštitu podataka, a moguća zloupotreba mora se sprečiti. Otvoreno je i pitanje vlasništva nad podacima i informacijama koje se prikupljaju na platformoma. Na primer da li su podaci na “Amazonu” vlasništvo proizvođača roba, trgovaca koju postavljaju robe na platforme ili dostavljača. U svakom slučaju sama platforma, odnosno kompanija “Amazon” ima najveći udeo u vlasništvu nad podacima, konačno i ekonomska prava jer se te informicaje tu kumuliraju. Nešto je slično i sa “Uberom” – vozači ili sama komapnija gde svakakao vozači imaju mali udeo u raspolaganju podacima iako ih oni prikupljaju a sve ostaje u vlasništvu “Ubera”.
Nemačka Socijaldemokratska partija promovisala je strategiju - informacije za sve AI kojom se podrazumeva udeo u vlasništvu podataka zaposlenih ali takođe i korišćenje podataka kao opšteg dobra. Ovim bi se svakakao sprečila nelojalna konkurencija ili koncentracija informacija u određenim kompanijama, zonama i tačkama. Ako šire posmatramo, na globalnom nivou tu je svakakao i podređen položaj zemalja u razvoju koje zavise od informacija, informatičkih veština i podataka koje dolaze iz najrazvijenih zemalja, čime se stvara nova “informatička eksploatacija”.
Priznata na nacionalnom nivou kreativna AI strategija podrazumeva povezivanje sa korisnicima i dolazak do ciljanih grupa, a što se sprovodi počevši od velike Al analitike (BIG AI Analitika), sistemom prepoznavanja korisnika preko ekrana televizije, radne površine, laptopa, tableta i mobilnih telefona. Za zaposlene u javnom sektoru i za javni sektor nije dovoljno da samo koriste aplikacije već da informacije koje su sadržane postanu deo vlasništva i javno dobro, gde će se podaci razmenjivati. Evropska komisija usvojila je razmenu podataka u oblasti transporta, komunikacija kao i zdravstvenom sektoru. Stoga je zaključeno na konferenciji da bi digitalizacija, informacije koje se koriste postanu javno dobro, te na isti način kao što je to industrijska revolucija u prethodnom periodu, doprinese duštvenom blagostanju.

Osoblјe bolnice «Sen-Pjer» u Briselu, u tihom štrajku, okrenutih leđa, dočekalo je premijerku Sofi Vilmes prilikom njene zvanične posete bolnici. Belgijski zdravstveni radnici smatraju da im je premijerka okrenula leđa kada im je pomoć bila najpotrebnija, pa su joj se tako “revanširali”.
Dok se globalna kriza nastavlјa, glavni teret nedostataka zdravstvenih sistema nose upravo zaposleni u zdravstvu. Zato su u nedelјu lekari, medicinske sestre i ostalo osoblјe bolnice «Sen-Pjer», u znak “dobrodošlice” premijerki, sa obe strane puta koji vodi do njihove zgrade, formirali neku vrstu “straže nečasti”. Bio je to svojevrstan čin prkosa. Zdravstveni radnici su tim tihim protestom izrazili nezadovolјstvo njenim dosadašnjim odnosom prema pandemiji.
U poslednjih nekoliko sedmica, belgijski zdravstveni radnici zahtevali su veće plate, nova zapošlјavanja i prestanak smanjivanja dela budžeta namenjenog zdravstvu. Bilo je i pritužbi na ozbilјan manjak ličnih sredstava zaštite što je, po mišlјenju mnogih, dovelo do bržeg širenja bolesti. Iako je premijerka izjavila da su njene posete bolnicama i za zdravstvene radnike i za nju samu "važan trenutak i prilika za sastanak i dijalog", zaposleni smatraju da se njihova mišlјenja ne uvažavaju. Po svemu sudeći, nedavni tihi protest predstavlјao je poruku kojom su oni najvažnijoj političkoj ličnosti u zemlјi preneli neslaganje sa politikom koju vodi.
Protest je imao posebnu težinu zbog činjenice da je bolnica «Sen-Pjer» od početka epidemije, na nivou cele Belgije, bila uzimana za uzor. Zaposleni su izgarali na poslu radeći prekovremeno i bili izloženi ekstremnom riziku i naporu. Međutim, upravo je «Sen Pjer» bio ustanova koju je smanjenje budžeta od strane centralne vlade posebno pogodilo. Komentar premijerke u vezi sa protestom je izostao, ali je na konferenciji za štampu izjavila da «posle krize ništa neće biti isto» i da će «status zdravstvenih radnika morati da bude preispitan”.
Malo ko, međutim, veruje da će ovo obećanje biti ispunjeno. Belgija je zbog oslablјenog zdravstvenog sistema bila jako loše pripremlјena za epidemije kakva je trenutna pandemija KOVID-19. Većina Belgijanaca smatra da glavnu odgovornost za to snosi upravo premijerka. Ona je bila ta koja je za vreme svog mandata kao ministar finansija 2019. ozbilјno smanjila budžet za zdravstvo i zdravstveni sistem Belgije bukvalno osakatila. Delimičnu krivicu snosi i ministar zdravlјa, čija je odluka da se zalihe maski prodaju zemlјu učinila mnogo ranjivijom. Iako je tačno da je u odnosu na stanje od pre samo mesec dana situacija nešto bolјa, zdravstveni radnici na «prvoj liniji fronta» ne slažu se sa prebrzim ukidanjem mera bezbednosti sa kojim žuri belgijska vlada. Dok oni i dalјe rizikuju svoje živote kao bi spasavali obolele od smrtonosne bolesti, premijerka se sprema da otvara kafiće i restorane, a polako i čitavu privredu, čime dodatno poveća rizike sa kojima se oni svakodnevno suočavaju.
U jeku pandemije Belgija je među najteže pogođenim zemlјama. Stopa smrtnosti je jedna od najviših u svetu - na 100.000 lјudi registruje se 78,8 smrtnih slučajeva. Za poređenje, u Španiji ih je 59, u Italiji 52,5, a u Velikoj Britaniji 51,9.

Zbog nejasnih planova poslovanja japanskog automobilskog giganta u Španiji, radnici dveju fabrika «Nisana» u Barseloni su u štrajku «do dalјeg».
Sredinom marta, u punom jeku pandemije korona virusa, «Nisan» je zbog uvođenja vanrednih mera zatvorio fabrike u Barseloni, da bi 4. maja proizvodnju delimično obnovio. Kada je u japanskim medijima procurela informacija da kompanija planira da broj zaposlenih u svetu smanji za 20 procenata i zatvori fabrike u Barseloni, pa čak i sve svoje evropske pogone, radnici su odmah stupili u štrajk.
Sindikati još od prošle godine pregovaraju sa rukovodstvom kompanije o globalnom poslovnom planu i budućnosti fabrika u Španiji. Nikakve odluke u tom smislu još uvek nisu obelodanjene. Predstavnici Evropskog saveta zaposlenih tvrde da nisu konsultovani po pitanju bilo kakvog plana restrukturiranja.
Rukovodstvo «Nisana» garantovalo je nastavak proizvodnje aktuelnih modela do kraja 2020. godine, ali ne i količinu koja će se proizvoditi, niti broj radnika koji će biti angažovan. U Barseloni je broj automobila koji silaze sa proizvodnih traka već smanjen, a proizvodnja četiri modela je u protekle dve godine sasvim ugašena.
Ako se proizvodni kapaciteti u Barseloni («Zona Franka», «Montkada» i «Sant Andreu de la Barka») zatvore, veliki broj radnih mesta biće doveden u pitanje – 3.000 direktno i gotovo 20.000 indirektno. Potencijalno su ugrožene i dve fabrike van Katalonije.
Radnici «Nisana» na lokacijama «Zona Franka» i «Montkada» započeli su štrajk na neodređeno vreme 4. maja, nakon neuspeha pregovora od 30. aprila. Štrajk će biti nastavlјen sve do 28. maja, kada bi trebalo da bude objavlјen srednjoročni plan razvoja i podaci o finansijskim rezultatima. Sindikati sprovode specifičnu strategiju koja predviđa obustavu rada u manjim pogonima, gde sa 40 radnika u štrajku uspevaju da zaustave celokupnu proizvodnju.
„Ako se ove fabrike zatvore, Katalonija će izgubiti 100 godina industrijskog nasleđa. Važno je da 'Nisan' sa svojim radnicima komunicira iskreno i za pregovaračkim stolom obznani svoje planove. Neuspeh u komunikaciji izaziva veliku zabrinutost, ne samo u Španiji, nego i širom Evrope", izjavio je predstavnik sektora automobilske industrije u Međunarodnoj federaciji sindikata industrijskih radnika (IndustriAL).
U njoj radnike «Nisana» predstavlјaju tri španske organizacije-članice: Industrija USO, Industrijski sindikat UGT i CC.OO industrija.
U zajedničkom pismu podrške upućenom ovim sindikatima, generalni sekretari međunarodne federacije i evropskog ogranka IndustAL-a izrazili su solidarnost i pozvali rukovodstvo kompanije da se vrati za pregovarački sto.
Španski sindikati upozoravaju da će eventualno zatvaranje imati negativne posledice po ugled kompanije. Ako «Nisan» nastavi sa zatvaranjima širom Evrope, postaće druga japanska automobilska kompanija, posle «Honde», koja će se povući iz Evrope.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) smatra da će uspeh EU strategije izlaska iz ove krize zavisiti u velikoj meri od odgovarajuće politike bezbednosti i zdravlјa na radu (BZR) ako se želi izbeći drugi talas slanjem miliona lјudi nazad na posao.

Mere BZR, kroz zakonodavstvo ili kolektivne ugovore, nude praktičnu podršku za povratak na radno mesto, dok je klјučno učešće sindikata u kreiranju takvih mera. Odgovarajuće preventivne mere poslodavaca pomoći će da se postigne bezbedan i zdrav povratak na radno mesto, a posebno mere fizičkog distanciranja i dostupnost lične zaštitne opreme. One takođe doprinose iskorenjivanju prenošenja KOVID-19.

EKS poziva Evropsku komisiju da se revizijom Preporuke Komisije (2003/670 / EK) u vezi sa evropskom listom profesionalnih obolјenja osigura da KOVID-19 bude priznat kao profesionalna bolest. Sadašnje rešenje iz te preporuke nije dovolјno da u potpunosti zaštiti sve radnike na prvoj liniji pandemije, jer se samo odnosi na "zarazne" bolesti uzrokovane radom na prevenciji bolesti, u zdravstvu, pomoći kod kuće i drugim aktivnostima u kojim postoji rizik od infekcije “.

EKS pozdravlјa predlog Komisije da se SARS-KoV-2 (virus koji izaziva koronavirusnu bolest KOVID-19) uklјuči na listu bioloških uzročnika u aneksu III Direktive 2000/54 / EK o zaštiti radnika od rizika povezanih sa izlaganjem biološkim agensima na poslu.

Što se tiče povratka na radno mesto, organizacije članice EKS-a izvestile su da su različiti sporazumi i mere preduzete na nacionalnom ili sektorskom nivou. Postoji niz mera iz odredbi o higijeni, socijalnom distanciranju, maksimalnom broju radnika i kupaca po prostoriji i odredbi o ličnoj zaštitnoj opremi za organizaciju rada, proceni rizika i ulozi sindikata i predstavnika BZR.

Socijalni partneri iz ugostitelјskog sektora na evropskom nivou sastavlјaju zajedničko saopštenje o povratku na posao. Takođe, Evropska federacija sindikata polјoprivrede i prehrambene industrije (EFAT) obratila se pismom predsedniku Evropske komisije, pojedinim komesarima i članovima Evropskog parlamenta, pozivajući se na različite mere koje treba preduzeti u turističkom sektoru pre ponovnog nastavka poslovanja.

Po pitanjima bezbednosti i zdravlјa, EFAT zahteva da radnici moraju biti sigurni da se vraćaju na radna mesta za koja je u potpunosti procenjen rizik, koja su sigurna i u skladu sa smernicama SZO o bezbednoj radnoj praksi, ličnoj zaštitnoj opremi i socijalnom distanciranju. Mora biti usvojen jasan zdravstveni i bezbednosni protokol za sve.

Evropska agencija za bezbednost i zdravlјe na radu (EU-OSHA) objavila je uputstva o povratku na posao, zaštiti zdravlјa i sigurnosti radnika. Vodič je agencija pripremila u saradnji sa Evropskom komisijom i uz doprinos tripartitnog Savetodavnog odbora za bezbednost i zdravlјe na radu.

Neki od pozitivnih elemenata u uputstvima koje vredi pomenuti su:

• Akcenat na posebnim merama koje treba preduzeti na radnim mestima koja nisu zaustavila svoju aktivnost u kontekstu širenja virusa, gde su radnici radili od kuće, za bolesne radnike i za radnike koji se vraćaju na posao. Vodič je namenjen svim sektorima i radnicima;
• Poziva se na uklјučivanje radnika i predstavnika radnika u osmišlјavanje specifičnih mera na nivou preduzeća;
• Smernice, pored prevencije od KOVID-19, obuhvataju i prevenciju od psihičkog napora i mentalnih bolesti, uklјučujući pravo da se isklјučite i postavite zdrave granice između posla i privatnog života.

Posebna pažnja posvećuje se ugroženim radnicima i ranjivim kategorijama radnika.

Ovo uputstvo još nije obavezujuće, ali može imati relevantan uticaj na rad sindikata koji garantuje bezbednost i zdravlјe na radu tokom pandemije i u predstojećoj fazi izlaska iz nje.

Svetska zdravstvena organizacija je 10.maja objavila vodič za povratak na posao koji obuhvata ocenu rizika radnog mesta, mere prevencije i prava, obaveze i odgovornosti radnika i poslodavaca. MKS je identifikovala ozbilјne prepreke i preporuke koje su pod znakom pitanja i koje bi mogle da podriju postojeće standarde.

Elementi koji izazivaju zabrinutost su:

• Preporučuje se fizičko distanciranje od najmanje jednog metra, što nije dovolјno i manje je nego što su to preporučile mnoge nacionalne vlasti;
• Odnose se na potrebu za „medicinskim maskama“ za rad visokog rizika, koje bi trebalo da imaju visoke performanse kako bi se minimizirali rizici u radu sa visokim rizikom, jer većina medicinskih/hirurških maski ne ispunjava ovaj zahtev;
• Ništa se ne govori o pravu na odbijanje radnika da obavlјa posao koji predstavlјa ozbilјan i neposredan rizik po zdravlјe (pravo uklјučeno u mnoge nacionalne zakone i u relevantne konvencijame MOR-a);
• Dok sa jedne strane priznaju da radnici mogu biti u povećanom riziku, smernice govore malo ili nimalo o zaštiti ranjivih kategorija radnika (sem da ih ne treba raspoređivati na poslove povećanog rizika) i ne potvrđuje pravo da se izostane sa posla ako je on rizičan ili ako se živi ili neguje osoba koja spada u neku od ranjivih kategorija;
• Nigde se ne spominje mogućnost testiranja radi identifikacije pre-simptomatskih / asimptomatskih radnika;
• Ništa ne govori o adekvatnosti procene rizika i malo o suštini uklјučivanja radnika u njihovu pripremu i usvajanje pre povratka na posao;
• Vrlo malo se pominje uloga poslodavca u izveštavanju, snimanju i prepoznavanju slučajeva povezanih sa infekcijom koronavirusom na radnom mestu i mentalnim bolestima povezanim sa radom i ostalim problemima.

Na globalnom nivou, UNI Global Union i španski sindikati UGT i CCOO, postigli su 12. maja sporazum sa španskom kompanijom „Telefonika“, kojim se obezbeđuje pravo na siguran povratak na posao za više od 120.000 zaposlenih širom sveta. Obuhvaćena područja uklјučuju: ličnu zaštitnu opremu; zdravlјe radnika će biti zaštićeno kroz monitoring i testiranje gde je to lokalno moguće; čišćenje objekata i poštovanje socijalnog distanciranja; uspostavlјanje plana u tri faze za osiguranje zaposlenih pri povratku na posao; uspostavlјanje mehanizama praćenja, koristeći postojeće odbore za zdravlјe i bezbednost ili osnivajući KOVID-19 komisije za odgovore na pitanja koja se odnose na radno mesto.

Pravo neodlaska na posao radnicima omogućava da odbiju da rade ukoliko se suoče sa ozbilјnom i neposrednom opasnošću. Međunarodni i evropski izvori ovog prava su Konvencija br. 155 O zdravlјu i bezbednosti na radu, i Okvirna direktiva EU o uvođenju mera za podsticanje pobolјšanja bezbednosti i zdravlјa radnika na radu (89/391 / EEZ).

Pravo neodlaska na posao je zagarantovano članom 8 (4) Okvirne direktive, koji direktno proizilazi iz člana 13 Konvencije br.155, a koja predviđa da će „radnik koji izostane sa posla usled situacije za koju veruje da predstavlјa neposrednu i ozbilјnu opasnost po njegov život ili zdravlјe, biti zaštićen od posledica u skladu sa nacionalnim uslovima i praksom". Dopunjen je članom 19, koji predviđa da poslodavac ne može tražiti od radnika da se vrati na posao dok se ne preduzmu mere za otklanjanje opasnosti.

Pravo izostanka sa posla uslovlјeno je izlaganjem radnika ozbilјnom i neposrednom opasnošću. To je, dakle, pravo primenjivo na sve radnike, čak i ako su neophodni na poslu i primenjuje se sve dok se suočavaju sa ozbilјnom i neposrednom opasnošću. Radnik koji koristi to pravo ne sme trpeti štetu od poslodavca i mora biti zaštićen od bilo kakvih neopravdanih posledica i ima pravo na naknadu.

Pravo na izostanak sa posla je individualno pravo povezano sa percepcijom radnika o neposrednoj i ozbilјnoj opasnosti. U nekim zemlјama, poput Švedske, Francuske i Belgije, individualno pravo povezano je sa kolektivnim pravom predstavnika bezbednosti da sprovedu istragu i predlože dalјe mere.

Mnoge avio-kompanije, zbog ekonomske situacije urzokovane pandemijom, planiraju velike rezove u zaradama i radnim mestima.
Poznati nisko-budžetski prevoznik „Rajaner“ trenutno pregovara sa zaposlenima i sindikatima o smanjenju zarada, neplaćenom odsustvu i otpuštanju 3.000 radnika (pilota, kabinskog osoblјa i kancelarijskih službenika), s tim da i oni koji ostanu da rade primaju zaradu umanjenu za 20%. Kako je 99% letova neostvareno, prosečna nedelјna zarada kompanije je u martu pala sa 200 na 60 miliona evra. U julu, kako kaže izvršni direktor, Majkl O’Liri, „Rajaner“ planira da ponovo leti, ali je gotovo sigurno da će u tekućoj fiskalnoj godini broj putnika pasti na 80 miliona, što je skoro upola manje od cilјnih 154 miliona.
Sličnu sudbinu doživlјava i „TUI“ - najveća turistička grupacija u Evropi. „TUI“ je najavio da zbog haosa koji je izazvala pandemija korona virusa planira da otpusti 8.000 radnika. Pošto je do juna otkazana većina aranžmana, grupacija je u prva tri meseca ove godine zabeležila gubitke u visini od 740 miliona evra, a u očajničkom pokušaju da smanji troškovi, devet od deset zaposlenih poslala je na „odsustvo“ ili im isplaćuje umanjenu zaradu. Kako bi kompaniji pomogla da opstane, vlada Nemačke joj je u martu obezbedila kredit od 1,8 milijardi evra, ali u „TUI“ smatraju da će se industrija turizma potpuno promeniti i turistička preduzeća prinuditi da - bez obzira na ponuđene modele pomoći - smanje poslovanje. Pored „Rajanera“ i „TUI“, tu je i „Britiš Ervejz“ koji je obznanio da namerava da ukine 12.000 radnih mesta.
Još jedan negativan primer je „Uber“ koji će ukinuti 45 kancelarija i u drugoj rundi otkaza – posle tek završene prve, u kojoj je ugašeno 3.700 radnih mesta - otpustiti 3.000 zaposlenih. Ova nova otpuštanja znače da će ovaj prevoznik za manje od mesec dana eliminisati jednu četvrtinu svojih zaposlenih. Kao opravdanje „Uber“ navodi da se broj vožnji u odnosu na prošlu godinu smanjio za 80% i nagoveštava da planira da smanji investicije u projekte koji nisu od suštinske važnosti za posao i smanji troškove poslovanja.
U atmosferi frontalnog udara na zaposlene ohrabruje vest da su državni tužilac Kalifornije i gradski tužioci Los Anđelesa, San Dijega i San Francuska podneli tužbe protiv „Ubera“ i njemu srodnog „Lifta“, kojima se od njih zahteva da vozačima nadoknade neisplaćene plate i konačno im priznaju status zaposlenih. U tužbi se tvrdi da su ove kompanije na nečastan način - kroz nelojalnu konkurenciju, izbegavajući isplatu plata i poreza - u protekle četiri godine nezakonito stekle prednost na tržištu i ostvarile ekstra-profit.
„Ponekad nam je potrebna i pandemija da bi nas protresla“, izjavio je na konferenciji državni tužilac, otvarajući tako novu stranicu u istoriji radnih odnosa na američkom tlu.

Profesor Čosudovski, poznati anti-liberalni ekonomista i direktor portala „Globalna istraživanja“ čije je sedište u Kanadi, smatra da je kriza izazvana korona virusom vladajućim neoliberalnim krugovima u svetu dobrodošla u borbi za dalјe učvršćenje sopstvene hegemonije.
Kao neko ko je deset godina proveo u zemlјama Azije, Afrike, Latinske Amerike, Istočne Evrope i Balkana, bio je u prilici da bude svedok nametanja raznih „programa strukturnog prilagođavanja“ u režiji Međunarodnog monetarnog fonda i svih zala koja su oni donosili.
Osnovni element svih tih intervencija bila je ekonomska manipulacija i mešanje u unutrašnje političke tokove, što je dovodilo do pravih katastrofa i na kraju Čosudovskog navelo da svoju knjigu posvećenu delovanju Fonda nazove „Globalizacija siromaštva“. Pad realnih zarada, nestajanje čitavih grana, masovna nezaposlenost, demontaža sistema javnog zdravstva i siromaštvo - bile su samo neke od posledica „stabilizujućeg“ delovanja Fonda.
Pandemija je stvorila preduslove da se sa programa „strukturnog“ pređe na program „globalnog prilagođavanja“. S obzirom na to da je u najvećem broju slučajeva jedina alternativa vlastima bila privremeno zaustavlјanje proizvodnje, smanjenje međunarodne trgovine i redukcija međunarodnog saobraćaja, posledice po privredu biće katastrofalne. Već sada smo svedoci zastoja i prekida u lancima snabdevanja, smanjenja ulaganja i uvoza/izvoza, trgovine na veliko i malo, potrošnje, zatvaranja obrazovnih i istraživačkih institucija – i s tim povezanih bankrotstava malih i srednjih preduzeća, masovne nezaposlenosti i rastućeg siromaštva.
Posledice će biti: masovna koncentracija bogatstva i korporativnog kapitala; destabilizacija malih i srednjih preduzeća, uslužnih delatnosti i polјoprivrede, što će (posle bankrota) olkšati njihovo preuzimanje od strane „velikih“; destabilizacija tržišta rada i dalјe sužavanje prava radnika; veliki rast nezaposlenosti; smanjenje zarada; silovit rast spolјnog duga; i lakša privatizacija preostalog dela javnog sektora. Idealni uslovi za trijumf neoliberalizma u njegovoj nacrnjoj varijanti i ogromna dobit za one koji su nas sve ove godine njime zamajavali: vlasnike krupnih kapitala i sve one koji su na neki način u njihovj službi - u ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj i političkoj sferi.
Umesto da pokaže razumevanje za velike investicione poduhvate nacionalnih vlada, MMF je za njih – kako je najavila njegova direktorka Kristalina Georgieva – pripremio više od 1.000 milijardi dolara za zajmove koji će ih konačno gurnuti u dužničko ropstvo. „Najranjivijim članovima“ on već nudi sredstva za servisiranje duga i obećava da neće postavlјati uslove za njegovo trošenje, ali ostaje činjenica da će se dug uvećavati i kad-tad morati vraćati. Na delu je najtvrđa varijanta neoliberalizma, koja pre vodi rastu nezaposlenosti i siromaštva nego oporavku.
Kao posledica krize dug će, dakle, dodatno porasti, a time i mogućnost isisavanja životnih sokova dužnika i političkog ucenjivanja. Vlade bi stoga morale na vreme misliti o tome kako da se spasu od MMF-ovih operacija „izbavlјenja“.
Opasnost od velike zaduženosti odnosi se, ne samo na zemlјe Trećeg sveta, nego i na zemlјe Zapada, u kojima su nacionalne vlade od početka krize dale velika sredstva za borbu protiv pandemije, izbavlјenje preduzeća, socijalne usluge i naknade za nezaposlenost. Pored svih tih izdataka, priliv u budžet je zbog pada privrednih aktivnosti i zaposlenosti sve slabiji. Stoga i tamo kreditori stiču moć da utiču na ekonomske i političke odluke vlada i stranaka. Čak i u SAD, gde je deficit federalne vlade u 2019. porastao za 26 odsto i iznosi 984 milijarde dolara!
U ralјama krupnog kapitala države će biti prinuđene da se privatizuju. Čosudovski tvrdi da se radi o nameri da se u što većem broju zemalјa, pod budnim okom finansijera, privatizuju čitave državne strukture i svi nivoi vlasti. Pritom će „lјuštura“ naizgled suverenih vlada koje rade u interesu naroda, opstajati. U SAD privatizacija je počela odozdo, od opština (Detroit je faktički već privatizovan 2013, a nekada moćni Vankuver i Nјujork su bez sredstava), a sa sve većim brojem lokalnih samouprava pred bankrotom, mogućnost da se ona uspešno sprovede samo će rasti. Istovremeno, dug domaćinstava u toj zemlјi dostigao je cifru od oko hilјadu milijardi dolara, pri čemu vlada nije učinila ništa kako bi se kamatne stope smanjile.
I dok mnogi intelektualci krizu shvataju kao „poraz neoliberalizma“, „prekretnicu u svetskoj istoriji“ i „priliku da se grade novi oblici socijalizma“ ili bar „obnovi socijal-demokratija“, činjenice ukazuju na suprotno. Ikona međunarodne real-politike, Henri Kizindžer, čovek koji je 1974. izjavlјivao da je „smanjenje stanovništva Trećeg sveta prioritet zapadne politike“, sada izjavlјuje da će „pandemija korona virusa zauvek promeniti poredak u svetu“.
Postaje sve čiglednije da nam preti opasnost obnove neoliberalizma, koji će - oslonjen na sile globalnog kapitalizma, u uslovima u kojima preovladavaju strepnja i strah i gde se države sve više privatizuju, a veliki deo zaposlenih i naroda ostaje lišen sredstava i prava - pribegavati sve autoritarnijim oblicima vladanja. Bez nove strategije borbe protiv struktura globalnog kapitalizma i akcije usmerene na njihovo zauzdavanje (ili promenu?), Novi Svetski Poredak kojim su nas teoretičari zavere decenijama plašili - može postati naša stvarnost.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) predviđa da će privrede u svim regionima u kojima je ona aktivna, zbog ekonomskog uticaja pandemije Kovid-19, u 2020. u proseku zabeležiti pad od 3,5 odsto, ali da bi naredne godine već mogle rasti po stopi od 4,1 odsto.
Što se Zapadnog Balkana tiče, očekuju se problemi u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Srbiji, i to pretežno zbog poremećaja globalnih lanaca snabdevanja, dok će privrede Albanije i Crne Gore biti pogođene najviše zbog velikog oslanjanja na turizam, navodi se u novom izdanju Regionalnih ekonomskih perspektiva EBRD-a.
"Ako mere socijalnog distanciranja ostanu na snazi duže nego što se predviđalo, recesija bi mogla da bude i mnogo dublja, pri čemu nivoi BDP-a po stanovniku iz 2019. neće biti dostignuti godinama", piše u dokumentu koji je objavila banka. Takođe se konstatuje da su u svim regionima EBRD-a mere vlada za suzbijanje korona virusa uticale na pad domaće ponude i tražnje, i da ekonomije trpe zbog eksternih šokova, poput naglog pada cena roba koji pritiska izvoznike, poremećaja globalnih lanaca snabdevanja, kolapsa turizma i pada doznaka.
Glavni ekonomista EBRD-a, Beata Javorčik, smatra da će, kako svet bude izlazio iz krize, od presudne važnosti biti da se zemlje regiona usredsrede na međusobnu saradnju i jačanje ekonomske otpornosti.
"Kriza je bila ogroman udarac, a izlazak iz nje biće isto tako problematičan. Ovo nije vreme za ekonomski nacionalizam i protekcionizam, već vreme za oblikovanje bolje budućnost kroz slobodnu trgovinu, zajednički rad na ublažavanju posledica klimatskih promena i ekonomsku saradnju", rekla je ona.
Pitanje je da li bi sindikati, kojima je dosta neoliberalnih recepata, mogli lako da se saglase sa ovim tvrdnjama.
Što se Srbije tiče, banka procenjuje da će usled korona krize njen BDP ove godine biti manji za 3,5 odsto, posle ćega bi zemlja tokom 2021. mogla da se oporavi i dostigne stopu rasta od 6 odsto.
Pandemija je, kako se navodi, "poremetila međunarodnu trgovinu i primorala nekoliko velikih proizvođača u Srbiji da privremeno obustave proizvodnje". Oporavak će, dodaje EBRD, zavisiti od postepenog popuštanja domaćih mera za suzbijanje virusa i vraćanja poslovnih aktivnosti u normalu, tokom druge polovine godine. U izveštaju se, međutim, upozorava da su sve navedene projekcije, zbog do sada "nezabeleženih neizvesnosti", umnogome podložne promenama.

Među onima koji su odmah na početku epidemije korona virusa u aprilu svojim zaposlenima smanjili plate na “minimalac”, nalaze se i poslodavci koji su na samom vrhu liste dobiti ostvarene u prošloj godini, upozorava Ranka Mišić, predsednica Saveza sindikata Republike Srpske.
Ona za Srpskainfo kaže da Savez sindikata RS ima podatak da su privredna društva i banke u Republici Srpskoj prošle godine ostvarile ukupnu neto dobit od oko 1,85 milijardi konvertibilnih maraka (KM), što je povećanje u odnosu na prethodnu godinu, kada je ukupna neto dobit bila oko 1,66 milijardi KM, piše Srpskainfo.
“Privatna preduzeća nisu baš solidarna, što se može videti i po podacima Fonda solidarnosti. Ako se ko i takmiči u iskazivanju solidarnosti, to su javna preduzeća”, dodaje Mišićeva i kaže da uopšte ne veruje u priču predstavnika privrednika koji je izjavio da će u maju određena preduzeća prestati s proizvodnjom.
“Neki poslodavci zloupotrebljavaju situaciju, da bi se ‘nakačili’ na pomoć države. Jasno je da niko nije otvorio preduzeće zbog radnika, već zbog sopstvene zarade, tako da te priče ne shvatam ozbiljno. Naravno, neke firme će biti zatvorene, ali preduzeća se zatvaraju i u normalnim vremenima”, ističe predsednica Saveza sindikata RS.
Ona je poslodavcima poručila da se odreknu dela “šteka”, odnosno zarade, i solidarišu sa svojim radnicima koji će, u suprotnom, čim to bude bilo moguće, otići na rad u Nemačku.

Generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata (EKS), Luka Visentini, u svom najnovijem obraćanju javnosti, upozorio je vlade da po završetku krize ne računaju na lagodan povratak na staro.
"Mnogi govore o 'novoj normalnosti' posle završetka pandemije, sa socijalnim distanciranjem i dugoročnim merama zaštite. Ali ta 'nova normalnost' mora, pre svega, imati oblik duboke transformacije političkih i društvenih prioriteta».
„U trenutku kada su u Evropi milioni radnika bez posla, nema povratka na 'uobičajeni poslovni model' “, kazao je on i dodao da nam je "potreban najveći plan oporavka od kraja Drugog svetskog rata, koji mora obezbediti pravične uslove rada za sve radne lјude".
PREUZMI OBRAĆENJE LUKE VISENTINIJA

U studiji objavlјenoj nedavno u Velikoj Britaniji, navodi se da je 31% radnika izjavilo da im je posle uvođenja mera socijalnog distanciranja postalo lakše da usklađuju posao i obaveze u kući. Oni, međutim, nisu sigurni da će to iskustvo ubediti i njihove poslodavce da ovakav način rada uvedu na duže staze. Polovina njih (čak 47%) veruje da će posle završetka pandemije Kovid-19 poslodavci rad na dalјinu odbaciti i vratiti se na prethodnu praksu. Ipak, njih 28% i dalјe je ubeđeno da će nov sistem rada opstati. Pogotovo što firme iz toga mogu izvući veliku korist - radnicima ne plaćaju ili ne organizuju prevoz do posla, nema isplata za topli obrok, a smanjuju se i troškovi zakupa poslovnog prostora, opreme, struje i kancelarijskog materijala. Uz to, istraživanje Univerziteta Stanford pokazalo je da su zaposleni koji rade od kuće čak 13 odsto produktivniji od onih koji rade u kancelariji.
Ono što ova studija, takođe, pokazuje je da su mnoge firme bile primorane da preko noći prevaziđu određene kulturološke i tehnološke prepreke. Međutim, nije moguće svaku vrstu posla obavlјati na dalјinu. Za određene aktivnosti neophodan je lični kontakt i mnogi zaposleni više vole takav način rada. Uz to, manji je broj časova koje provode u prevozu i spremanju za odlazak na posao, radno vreme je fleksibilnije i drugačiji je tempo dnevnih radnih obaveza, što je važno za one koji imaju i dodatne porodične obaveze. U svakom slučaju, tamo gde je moguće uvesti zaštitne mere distanciranja sa razmakom većim od 2 metra i obezbediti lična zaštitna sredstva, zaposleni se polako vraćaju na svoja radna mesta, dok tamo gde nije, povratka nema i oni rad nastavlјaju od kuće.
Iako je veliki broj ispitanika potvrdio da im rad od kuće odgovara, bilo je i dosta onih, pretežno zaposlenih roditelјa sa malom decom, koji su izjavlјivali da im je protekli period bio izuzetno stresan. Naime, vrtići još uvek ne rade, tako da su deca stalno kod kuće, a isto se odnosi na osnovne i srednje škole zbog čega su učenici primorani da nastavu prate onlajn, a roditelјi – pošto ispune svoje radne obaveze – da im pomažu u izradi domaćih zadataka.
Bez obzira na to što oba načina rada imaju svoje prednosti i mane, nikako ne treba zaboraviti činjenicu da rad od kuće ne sme biti izgovor za neispunjavanje obaveza prema zaposlenima. Upravo da bi se to sprečilo, pravo na stalni rad od kuće ili samo jednom do dvaput nedelјno, moglo bi u Nemačkoj od ove jeseni biti i zakonski zaštićeno. Procenjuje da je procenat zaposlenih u toj zemlјi EU koji rade od kuće tokom krize izazvane pandemijom kovida 19 faktički udvostručen i da ih sada ima oko osam miliona!
U Srbiji je, kako ističu predstavnici sindikalnih organizacija, mogućnost da posao obavlјa od kuće dobilo više od 100.000 lјudi, što je omogućeno i Uredbom o organizovanju rada poslodavca za vreme vanrednog stanja. Zakon o radu već je uveo mogućnost rada od kuće članom 42, kroz zaklјučivanje ugovora za obavlјanje poslova van prostorija poslodavca (rad na dalјinu i od kuće), ali i članom 50, kojim je propisano da, kada zaposleni po pravilu obavlјa poslove u prostorijama poslodavca, dve strane se mogu sporazumeti da jedan deo ugovorenog radnog vremena otpada na rad od kuće.
Posle svega, ipak, ostaje sumnja - ne radi li se tu i o nečemu što može postati sredstvo za uklanjanje rada na neodređeno vreme i označiti početak plaćanja «samozaposlenih» po «komadu»? Bez jasno definisanog radnog vremena, uz beskrajno dežuranje kraj računara i telefona.

Tokom pandemije korona virusa, američki sindikati, kao i Centar za radničku solidarnost, napravili su posebne veb stranice i jednosatne emisije u okviru kojih su bili podkastovi na ekonomske, političke i socijalne teme. Posebno je interesantan podkast – život radnika, u koji su se uključivali predstavnici sindikata, međunarodnih i regionalnih organizacija, kao i radnici iz pojedinih sektora gde su govorili o svojim iskustvima.
Očigledno je da nema načina da se umanje rizici za radnike na američkim radnim frontovima tokom pandemije KOVID-19 - i to u raznim segmentima gde su sprovedena istraživanja i razgovori sa radnicima u zdravstvu, poštama, preradi, aviokompanijama, železnicama i metroima. Opasno je i zastrašujuće - a eksponencijalno je zastrašujuće kada se posmatra globalna pretnja za radnike – rizik po zdravlje, ali i opasnost za radna mesta.
Evo kratke zagonetke: Šta ima 157 miliona dnevnih isporuka, 35.000 kancelarija i 500.000 radnika? To je američka poštanska služba, to bi bila služba koja je zaista demokratska, mala „d“ institucija - ona postoji za sve po razumnim cenama, bez obzira gde živite ili ko ste.
Poštarski radnici su radnici na liniji fronta – imaju bezbednosne i zdravstvene rizike a povrh svega ostalog, služba se suočava sa ogromnom rupom u budžetu zbog kolapsa ekonomije jer, očigledno, manja trgovina znači mnogo manje pošiljki putem poštanske usluge koja se oslanja na naknade. Mark Dimondstein, predsednik američkog sindikata poštanskih radnika ukazao je na brojne probleme poštanskih radnika i istakao da u ovim nevoljama profitiraju kompanije poput Amazona, gde Džef Bezos najbogatiji čovek na svetu sakuplja ogroman profit ali na štetu sigurnosti i zdravlja Amazonovih skladištara, koji su se već razboleli od Kovida 19, dok je u znak protesta zbog opasnih uslova stotine Amazonovih radnika na nekoliko dana obustavilo rad. U ovoj pandemiji očigledno je da mnogi i zarade – poput tzv. “prljave desetke korona pandemije” i još nekoliko nečasnih spomena - kompanija poput Amazon-a i Tison-Foods-a koje, iznenađujuće, donose profit nad sigurnošću i zdravlju radnika, zajedno sa velikim korporativnim lobistima koji naporno rade na blokiranju plaćenog bolovanja, navedeno je u istraživanju koje sprovedeno u okviru “sigurnosti radnika” .
Ali kada je ovakva situacija u najjačoj ekonomiji sveta, razmislite sa čime se suočavaju desetine miliona radnika u siromašnijim zemljama, sa daleko manjim resursima. Slike koje dolaze iz Afrike, Azije i Južne Amerike koje prikazuju ogromne migracije radnika smetaju, bodu oči - kako se uopšte zamarate oko postizanja socijalne distancije na autobuskim stanicama u Indiji, prepunim ogromne gomile migranata, koji očajno žele. pokušavaju da se vrate kući jer nemaju gde da odu jer su se industrije u pandemiji zatvorile. “Ili, uzmite u obzir Haiti, najsiromašniju zemlju na ovoj hemisferi - zatvorite oči i pomislite na tekstilne radnike koji se spakuju u minibuseve da bi se odvezli u fabrike, koji su puni ljudi, koji su dobar deo dana opasna, rizična mesta za rad - a potom, dolazak u fabriku i otkrivanje da poslodavac prisiljava radnike da potpišu papir, na kojem piše da ako se radnik razboli, taj radnik je pravno odgovoran za svoju bolest”, dala je ovu globalnu sliku Šona Bader-Blau, izvršni direktor Centra solidarnosti.
U onlajn konferenciji povodom Međunarodnog praznika rada, Prvog maja, a u kojoj su učestvovali predstavnici MKS-a, PSI-a, BWI-a, EI, AFL-CIO i Centra za radničku solidarnost, kao ženske mreže, govorilo se o problemima radnika migranata, žena radnica tokom pandemije korona virusa imajući u vidu da su upravo žene najviše angažovane u najugroženijim sektorima poput zdravstva, trgovine.
Ovo nije vreme za posao kao i obično! Bez smelih akcija, kriza KOVID-19 produbiće globalne nepravde i nejednakosti, dodatno marginalizujući žene, ljude u boji, migrante, radnike u neformalnoj ekonomiji i druge eksploatisane grupe.
Ovo je svet koji je stvoren vatrom i krvlju, prisiljavanjem na glad i siromaštvo ... nemamo nikakvih znakova da postoji bilo kakva politička volja da se to promeni, tako da svi ljudi to moraju da izdrže ... pandemija je poput prstena na prstu, pravo na kreiranje svih vrsta aranžmana da se održi ono što postoji, bez obzira na cenu, umesto toga da se ispravi i poboljša način na koji sistem deluje za dobrobit onih koji žive u luksuzu i mogu da putuju na Mars, što pre, to bolje. Moramo se ujediniti i ne dozvoliti da nas dele. Moramo se odupreti, preživeti i kreirati rešenja... moramo za svoj rad imati viziju i zaveštanje za dobrobit buduće generacije i zdravu planetu.

U izjavi koju je dao povodom pandemije KOVID-19, jedan od najvećih naučnika današnjice, stalni profesor na Masačuseckom institutu za tehnologiju (MIT) i nepokolebivi kritičar američke politike i kapitalizma, Noem Čomski, istakao je i jedan pozitivan aspekt sadašnjih zbivanja - mogućnost da se svet ozbilјno zamisli o tome kakav svet želi u budućnosti.
Čomski ističe da u današnjim vremenima treba razmišlјati o krajnjem uzroku ove krize, koji on vidi u neoliberalnoj ideologiji svemoćnog tržišta i društveno-ekonomskim problemima kojima je ona neposredno kumovala.
„Dugo se znalo da su pandemije realna mogućnost, ali je opasnost od njihovog izbijanja uporno potcenjivana. Još pre 15 godina upozoravano je na mogućnost pojave modifikovanog virusa SARS, u međuvremenu je on dovolјno proučen i do sad je bilo moguće napraviti vakcinu“.
„To, međutim, nije urađeno. Laboratorije širom sveta mogle su raditi na tome, ali nisu. Tržište je slalo pogrešne signale. Za tiranske privatne farmaceutske kompanije, koje inače ne polažu račune društvu, bilo je mnogo profitabilnije da se bave proizvodnjom kozmetike, nego da rade na vakcini koja bi svet mogla zaštititi od uništenja“.
Pozivajući javnost da se seti vremena „države blagostanja“, Čomski evocira sećanje na 50-te godine, kada je Amerikom harala dečija paraliza. Ona je tada vrlo brzo suzbijena vakcinom koja su američki naučnici pronašli uz pomoć sredstava iz državnog budžeta. Tada državna intervencija u privredi nije smatrana zlom – za to se tek kasnije pobrinula propagandna mašinerija neoliberalizma, koja je svet decenijama pripremala za veliki prevrat - ukidanje socijalne države i uvođenje tržišta kao vrhovnog arbitra su svim domenima društvenog života.
Veliki naučnik nas upozorava da budemo oprezni „jer opcije koje u vremenima posle završetka pandemije stoje pred nama variraju od onih koje se svode na uspostavlјanja krajnje brutalnih, samovolјnih sistema vladavine, do onih koje bi mogle da predstavlјaju radikalnu rekonstrukciju društva i stvaranje sistema u kojima bi lјudske potrebe postale važnije od profita“. Posebno treba upamtiti njegovo upozorenje da „samovolјni režimi sasvim dobro mogu ići uz neoliberalnu ideologiju“.
Dovolјno je samo setiti se Pinočeovog Čilea, gde je okrutna vojna diktatura bila praćena stvaranjem slobodne tržišne privrede oslobođene svake državne kontrole. Jednom rečju, ideologija neograničene slobode u stanju je da podrži mere najgoreg gaženja prava i sloboda građana. Uostalom, ona i jeste ideologija slobode samo kada se radi o kapitalu, njegovom slobodnom kretanju i oplođavanju. Kada su u pitanju lјudi, sva odstupanja od idela slobode mogu se tolerisati.

Britanski „Erbas“, sa oko 13.500 zaposlenih, od kojih većina radi na izradi krila u Brotonu (severni Vels) i Filtonu (Brajton), sprema se da na odsustvo pošalјe više od 3.000 radnika koji rade u severnom Velsu. Obaveštenje je usledilo pošto je izvršni direktor ovog proizvođača aviona, Gijom Fori, upozorio da ''kompanija gubi novac brže nego ikada ranije''. Pandemija virusa korona je dovela do toga da avio kompanije prizemlјuju većinu svojih aviona, pa je početkom ovog meseca „Erbas“ najavio da planira smanjenje njihove proizvodnje za otprilike trećinu.
Iz kompanije su saopštili da će oko polovina zaposlenih u fabrici u Brotonu primati pomoć od vlade Velike Britanije i to u visini od 80% zarada - do sume od 2.500 funti mesečno. Ovo znači da će kompanija za zarade doplatiti svega 5-10% od njihovog iznosa. Nјen portparol je potvrdio da se uprava ''sa svojim socijalnim partnerima dogovorila oko primene vladinog plana očuvanja radnih mesta za oko 3.200 zaposlenih u sektoru proizvodnje i podrške proizvodnji u fabrici u Brotonu''. Inače, pored 13.500 lјudi koji za njega rade u Velikoj Britaniji, „Erbas“ zapošlјava i 135.000 lјudi širom sveta.
Poznati proizvođač aviona je rešen da (uz program prinudnih odmora u fabrikama u Francuskoj) iskoristi prednosti koje nudi plan britanske vlade i „pomogne da se dok traje prestanak proizvodnje obezbede plate za 3.000 lokalnih radnika“. Takođe je ubedio banke da povećaju svoje kreditne linije, „dajući avio-kompaniji vremena da se prilagodi i promeni obim proizvodnje''. Fori je u pismu zaposlenima rekao da je „Erbas“ - nakon što je kao odgovor na pandemiju smanjio proizvodnju – smanjio i poslovanje za trećinu. I dodao: ''A iskreno govoreći, to i nije najgori scenario sa kojim bismo se mogli suočiti. Još uvek je tu jako puno nepoznanica.''
„Erbas“, koji je jedan od najvećih proizvođača aviona među komercijalnim avio-komapnijama, razmatra i druge vrste finansijske pomoći, uklјučujući kredite iza kojih će stajati vlada. Međutim, Fori je upozorio da se nužnim mogu pokazati i dodatne mere i dublјi rezovi, što predstavlјa tužnu poruku i ukazuje mogućnost većeg broja otkaza. Nagovestio je da „zbog veličine same krize i njenog mogućeg trajanja, možda već sada treba početi sa planiranjem dalekosežnijih mera. I radnicima poručio da je“ preko noći izgublјena trećina poslova, da treba gledati kako da se smanje troškove kompanije i da se svi moraju pripremiti za „realnost nove radne sredine“. U suprotnom, bio je krajnje oštar „sam opstanak „Erbasa“ je u pitanju.''
Upozorenje je stiglo nekoliko nedelјa nakon što je grupacija najavila da će zbog ograničenja putovanja, koje je izazvalo haos u svetu globalnih avio-kompanija i drastično smanjilo tražnju za novim avionima, njihova proizvodnja biti smanjena za trećinu. Kompanija inače mesečno proizvede više od 60 primeraka svog najpopularnijeg modela A320 - što je sad smanjeno na 40. Smanjiće se i proizvodnja aviona A330 na svega dva, i A350 na šest.
Ris Mekarti, iz sindikata „Junajt“ izjavio je da poruka izvršnog direktora „ Erbasa“ predstavlјa ''poziv za buđenje'' vladi Velike Britanije i vladama širom Evrope, koje moraju obezbediti podršku države kako bi zaštitile stručne poslove. Mekarti je dodao: “Vlada neće zaštiti samo radnike direktno zaposlene u avio industriji, već i 100.000 radnika u Velikoj Britaniji koji su zaposleni u lancu nabavke te industrije. Ako ništa ne uradimo, to će ne samo ugroziti na desetine hilјada radnih mesta, već će otežati ekonomski oporavak i dovesti do toga da Velika Britanija izgubi vodeću ulogu u avio industriji”.

Pad je zabeležen u prvom trimestru ove godine i posledica je zatvaranja brojnih preduzeća i tržnih centara zbog epidemije KOVID-19.
U odnosu na isti period prošle godine BDP je manji za čitavih 6,8 odsto, što predstavlјa prvi negativni rezultat u istoriji njegovog statističkog praćenja (od 1992.) i ozbilјno dovodi u pitanje ukupni rast u 2020.
U odnosu na prethodno tromesečje (oktobar-decembar 2019.), pad je još veći i iznosi 9,8 odsto. S obzirom na značaj Kine kao proizvođača i potrošača, ovo zaostajanje u rastu preti da negativno utiče i na čitavu svetsku privredu. Zračak optimizma, međutim, predstavlјa činjenica da je pad bio mnogo manji od očekivanog i da se već oseća pozitivan uticaj poreskih i kreditnih olakšica koje su u pojedinim granama doprinele primetnom pokretanju proizvodnje.
I pored toga, analitičari smatraju da centalnoj vladi u Beidžingu prestoji teška bitka za oživlјavanje rasta i očuvanje radnih mesta. Virus je, naime, znatno smanjio tražnju kako u zemlјama-kupcima, tako i na lokalnom nivou (usled mera masovne izolacije). Ona raste jako sporo, s obzirom na to da međunarodna tražnja ne pokazuje znake jačanja, a mesta okuplјanja većeg broja lјudi gde se dosta troši i dalјe su zatvorena. Treba imati u vidu da je došlo i do pada dohotka po glavi stanovnika (za 3,9 odsto) i da se kriza odrazila i na lični standard i kupovnu moć građana. I pored svega, vlada je uverena da će u drugom trimestru doći do oporavka i obnavlјanja krivulјe rasta. Strani stručnjaci su tu, međutim, mnogo oprezniji.
Pad industrijske proizvodnje je mnogo manji nego što se očekivalo i iznosi svega 1,1 odsto. Stvari u trgovini na malo stoje mnogo gore – tamo je pad iznosio čak 15,8 odsto, Još je gore u oblasti ulaganja – čitavih 16,1 odsto. Uzimajući u obzir negativan uticaj mera izolacije na privredu, kao i to da je sve veći broj vlada odlučio da krene sa njihovim popuštanjem, s nestrplјenjem se očekuju odluke kineskih vlasti po ovom pitanju. Za sada, mere su u Kini malo izgubile na strogosti.
Za sindikate je posebno važno kako će se kriza odraziti na zapošlјavanje i dohodak radnika. Milioni selјaka svake godine odlaze u gradove i njima je potrebno obezbediti posao. Stopa nezaposlenosti, međutim, već pokazuje rast: dok je u februaru iznosila 5,9, u martu je bila već 6,2 odsto. S obzirom da je tokom Velike finansijske krize 2008-2009 otpušteno bilo 20 miliona zaposlenih, sadašnja predviđanja koja govore o mogućih 30 miliona ne mogu a da ne izazovu zabrinutost.
Težeći održanju stabilnosti privrede, vlada je pri planiranju mera koje treba preduzeti ipak oprezna. Još su u sećanju masovni finansijski podsticaji koji su posle Velike krize doveli i do velikih zaduživanja. Sada se razmišlјa o obveznicama Centralne banke i merama na lokalnom nivou, za koje bi bile zadužene regionalne vlasti. Ali i o merama „labavlјenja“ monetarne politike – doduše u manjoj meri nego 2008-2009. Banke se ohrabruju da preduzećima u granama koje su posebno pogođene krizom daju jeftine kredite, dok se istovremeno predviđaju broje poreske olakšice za infrastrukturne projekte i potrošnju. Sve ovo moglo bi da dovede do rekordnog rasta budžetskog deficita.
U svakom slučaju, ne predviđa se godišnji rast veći od 2,5 odsto, što je manje nego ikad u proteklih pola veka.

Registrovane medicinske sestre su u utorak 21. aprila organizovale protest ispred Bele kuće kako bi skrenule pažnju na desetine hiljada zdravstvenih radnika širom zemlje koji su se usled nedostatka lične zaštitne opreme zarazili korona virusom. Medicinske sestre, članice Nacionalnog udruženja medicinskih sestara - najveće organizacije te vrste u zemlji - poštujući meru socijalnog distanciranja, glasno su pročitale imena američkih medicinskih sestara za koje se tačno zna da su umrle od KOVID-19.
Sestre su zatražile da Trampova administracija objavi hitne privremene standarde bezbednosti na radu (OSHA) kako bi zdravstveni radnici dobili optimalnu zaštitu. Takve standarde one su od Agencije za bezbednost i zdravlje na radu zahtevale još 4. marta 2020, ali nisu dobile nikakav odgovor. Bez saveznog zdravstvenog standarda mnoge bolnice širom zemlje nisu mogle da dođu do odgovarajuće opreme koja bi zaposlene zaštitila od izloženosti virusu.
Medicinske sestre ističu da su im kada brinu o pacijentima koji mogu biti zaraženi korona virusom neophodni respiratori N95 i druga zaštitna oprema. Pošto Trampova administracija nije uspela da ih zaštiti, one su bile prinuđene da uključenje obaveznih standarda za hitne slučajeve (u poseban zakonodavni paket vezan za KOVID-19) zatraže od Kongresa. Pritom zahtevaju da predsednik Tramp iskoristi bar ovlašćenja koja mu daje Zakon o proizvodnji odbrambenih proizvoda i naloži masovnu proizvodnju zaštitne opreme, uključujući respiratore N95, štitnike za lice, haljine, rukavice i obloge za cipele, kao i ventilatore i setove za testiranje virusa. Stručne službe administracije procenjuje da će tokom trajanja pandemije zemlji trebati oko 3,5 milijardi N95 respiratora.

Skoro 60 miliona radnih mesta širom Evropske unije i Velike Britanije u opasnosti je zbog pandemije virusa korona, tvrdi agencija „Mekinsi“. U izveštaju objavlјenom u ponedelјak, ova konsultantska firma najavlјuje da bi, ukoliko se bolest brzo ne suzbije, stopa nezaposlenosti u Evropi sa oko 6% mogla porasti na 11% i na tom nivou ostati godinama.
„Mekinsi“ procenjuje da je jedan od četiri zaposlena širom Evropske unije i Velike Britanije u opasnosti da mu radno vreme ili zarada budu skraćeni, da privremeno prestane da radi ili da dobije otkaz. Manje su ugrožena radna mesta tamo gde se radi o zanimanjima koje ne zahtevaju blizak kontakt sa drugima (tu bi spadale na pr. računovođe i arhitekti) ili o profesijama vezanim za obezbeđenje vitalnih usluga, kao što su policajci.
Nekih 55 miliona radnika zaposleno je, međutim, na radnim mestima koja bi mogla biti dovedena u pitanje. Radi se pre svega o kasirkama, kuvarima, građevinskim radnicima, zaposlenim u hotelima i glumcima. Smatra se da oko 80% poslova koji su u opasnosti obavlјaju lјudi koji nemaju fakultetsku diplomu, pri čemu su posebno ugroženi oni koji rade u malim preduzećima.
U situaciji gde Evropa tri meseca ne uspeva da eliminiše virus i sa merama socijalnog distanciranja mora da nastavi i tokom leta, stopa nezaposlenosti u Evropskoj uniji bi 2021. mogla skočiti na 11,2%, dok bi potpuni oporavak bio moguć tek 2024.
„Mekinsi“ insistira da bi firme i vlade morale brzo da reaguju kako bi zaštitile radna mesta. Kompanije treba da smanje troškove poslovanja, podele radnike po smenama i gde je to izvodivo, omoguće rad na dalјinu. Vlade treba da obezbede garancije za kredite, uvedu poreske olakšice i radnicima garantuju zarade, što je ponegde i delimično u EU već urađeno.
Velika Britanija će u naredna tri meseca zaposlenima pokriti 80% zarada - do maksimalnog iznosa od 2,500 funti (2,860 evra) mesečno. Nemačka i Francuska primenjuju slične programe. Paket pomoći Evropske unije uklјučuje 100 milijardi evra za subvencionisanje plata (radi sprečavanja masovnih otpuštanja) i stotine milijardi u kreditima za firme i vlade Evropske unije.
"Zaštita radnih mesta u zdravim, produktivnim firmama je imperativ. Nјihov gubitak bio bi tragedija ne samo za pojedinca, već bi i privredi naneo dugoročnu štetu" zvde u „Mekinsiju“.
Tržište rada u SAD već je pretrpelo udarac pandemije, sa oko 22 miliona lјudi (ili 13,5% ukupne radne snage) koji su od 14. marta popunili inicijalni zahtev za pomoć u slučaju nezaposlenosti. Očekuje se da će stopa nezaposlenosti, koja se u martu sa najnižih u istoriji 3,5% već popela na 4,4%, u aprilu dostići dvocifren broj.
Mnogi ekonomisti očekuju da će na samom kraju krize ona dostići čak 15% ili biti još viša. Ekonomisti iz „JP Morgan“ (firme koja pruža finansijske usluge) predviđaju vrhunac od 20%.
Zaposlenost u SAD je tokom globalne finansijske krize 2008. opala brže i sa težim posledicama nego u Evropi, zapaža na kraju „Mekinsi“, najverovatnije zbog toga što je u Americi regulativa vezana za tržište rada fleksibilnija. To tržište se, međutim, i oporavilo mnogo brže nego evropsko, tako da je do kraja 2014. zaposlenost već bila na nivou od pre krize. Evropa je to postigla tek dve godine posle toga.

Tokom svog govora od 13. aprila, francuski predsednik Emanuel Makron je najavio postepeno otvaranje škola od 11. maja. Ovakva odluka izazvala je ozbilјnu zabrinutost svih zaposlenih u francuskom obrazovnom sistemu. Ništa ne nagoveštava da će biti ispunjeni sanitarni uslovi koji bi garantovali potpuno bezbedan nastavak nastave. Štaviše, čini se da su prve najave i dalјe krajnje neprecizne i veoma daleko od materijalnih mogućnosti države.
Mnogi prosvetni radnici su svesni da bi odlaganje početka školske godine za septembar još više pojačalo postojeće nejednakosti u društvu, ali je činjenica da prioritet mora biti zdravstvena bezbednost.
"Povratak u školu neophodno je odložiti sve dok ne budu zagarantovani svi sanitarni uslovi. Ne želimo da budemo instrument podsticanja ekonomije na štetu zdravlјa. Naša misija je da obrazujemo, a ne da čuvamo decu. To bi na neki način bila negacija naše misije. Postoji i nešto nalik uceni: rečeno nam je da će "odgađanjem početka školske godine najviše biti kažnjeni učenici iz najranjivijih socijalnih grupa" – a upravo su oni bili glavne žrtve nedavnih reformi. I odjednom im je stalo baš do njih!"- izjavili su predstavnici Sindikata obrazovanja Generalne konfederacije rada (CGT).
Za sada nije izvesno da će obrazovni sistem i lokalne vlasti u roku od mesec dana uspeti da naprave dovolјne zalihe zaštitne opreme i testova za opremanje ustanova i garantovanje zdravlјa svih, pošto trenutno nisu zagarantovane ni tekuće potrebe bolnica, staračkih domova i grana koje nastavlјaju sa radom. U saopštenju za štampu sindikat upozorava: “Kako poverovati da će timovi prosvetnih radnika biti u stanju da organizuju nastavne prostore i da će učenici posle dva meseca «zatvora» umeti da poštuju mere socijalne distance? Gotovo 40% ustanova je neadekvatno opremlјeno, u pojedinim nisu obezbeđeni čak ni higijenski uslovi, a učenika (30 do 35 po učionici) je premnogo. Naši zahtevi ostaju isti kao i pre: manje učenika u učionicama, zapošlјavanje nekoliko desetina hilјada novih nastavnika i angažovanje stručnjaka za školsku medicinu i medicinu rada", objašnjavaju u sindikatu.
Da bi škole mogle da nastave sa radom, CGT zahteva obavezno uvođenje sledećih mera: primenu testova (prisustva virusa i imuniteta) za učenike i odrasle, ograničenje broja učenika u učionici koji će omogućiti da rastojanje između dece (u razredu, u dvorištu, prevozu itd.) bude bar jedan metar, promenu maski svaka četiri sata, obezbeđenje dovolјne količine sapuna i gela za dezinfekciju, redovno čišćenje toaleta i precizno definisanje cilјeva koji se tokom oporavka žele postići.

Kako bi se izborila sa posledicama ekonomske krize uzrokovane epidemijom korona virusa, vlada Španije najavila je da će u maju započeti sa isplatom osnovnog dohotka za najsiromašnije. Kako prenosi dnevnik „Pais“, procena je da će za za ovu meru (za oko tri miliona najugroženijih stanovnika) na godišnjem nivou biti izdvojeno oko 5,5 milijardi evra.
Iako su mediji sa engleskog govornog područja prvobitno preneli vest da će vlada uvesti takozvani «univerzalni osnovni prihod», ipak je reč o programu sa strogo definisanom namenom. Novac je, naime, prevashodno namenjen nezaposlenima i svima koji su usled krize ostali bez redovnih prihoda, ali će u periodu od nekoliko meseci biti isplaćivan i onima koji u međuvremenu nađu posao. Plan je da osnovni dohodak postane trajni novčani dodatak domaćinstvima sa niskim primanjima i da se sa isplatom nastavi i posle završetka pandemije.
Pravo na osnovni dohodak u iznosu od oko 500 evra mesečno imaće pojedinci koji žive sami i imaju mesečne prihode niže od 200 evra mesečno, odnosno svaki član domaćinstva sa dvoje odraslih koji ukupno imaju manje od 450 evra mesečno. To znači da će četvoročlana porodica sa dvoje dece moći da računa s tim da od španske vlade mesečno dobija oko hiljadu evra. Procene su da je iznos dovoljan za mesečno pokrivanje osnovnih životnih potreba.
Treba imati u vidu da je početkom prošle godine vlada povećala minimalnu zaradu sa 736 na 900 evra, što je bilo najveće povećanje minimalne zarade u toj državi u protekle četiri decenije, a početkom 2020. minimalna plata je dodatno povećana i sada iznosi nešto više od 1.100 evra mesečno.
Plan je da se pomenuti osnovni prihod u početku finanisara zaduživanjem kod Evropske centralne banke. Međutim, kako bi se sa njegovim finansiranjem nastavilo bez povećanja javnog duga, najavljeno da će po završetku krize biti uspostavljen drugačiji poreski sistem, usmeren ka većem oporezivanju bogatih.
Procene su da će zbog ekonomske krize nastale usled pandemije, nezaposlenost u Španiji skočiti na 20,8%, a bruto društveni proizvod opasti za oko 8%. Španija je, sa preko 190 hiljada zaraženih i oko 20 hiljada smrtnih slučajeva, jedna od država koje su najteže pogođene epidemijom KOVID-19.
Španska Vlada je već preduzela niz mera kako bi stanovništvo zaštitila od posledica bolesti. Već na početku krize privatne bolnice su stavljene pod državnu kontrolu. Radnici koji su ostali bez posla tokom epidemije primaju naknade za nezaposlene, bez obzira da li su uplaćivali socijalno osiguranje ili ne, dok su kompanije oslobođene plaćanja poreza za zaposlene koji su privremeni višak.
Svi koji su ostali bez posla ili redovnih primanja imaju pravo na odloženo plaćanje hipoteka i računa za komunalne usluge, dok kompanije ne smeju da primenjuju bilo kakve disciplinske mere prema zaposlenima koji zbog brige oko dece i starijih odsustvuju sa posla.

Članovi sindikata su u prvim borbenim redovima protiv virusa korona i milioni radnika ima zdravstvene i bezbednosne probleme usled izbijanja ovog virusa. Epidemija je veoma jasno pokazala važnost zaštite radnika od bolesti.
U okviru ankete organizacija članica EKS, dobili smo izveštaje o nizu problema vezanih za zdravlje i bezbednost radnika zbog izbijanja KOVIDA-19, kao što su nedostatak lične zaštitne opreme u sektoru zdravstva, neprimenjivanje socijalnog distanciranja u sektorima građevinarstva i trgovine na malo i odstupanje od pravila bezbednosti i zdravlja u sektoru transporta. Takođe smo i svedoci toga da socijalni dijalog može da bude delotvoran u identifikovanju opsega mera kako na nacionalnom nivou tako i na radnom mestu. Ovde dajemo detaljne primere koji su usvojeni bilo kao rezultat socijalnog dijaloga, bilo kao rezultat akcije vlade.
Jedna napomena, ovaj izveštaj opisuje dinamičnu situaciju koja se stalno menja. Stoga, ljubazno molimo članice da nam obezbede još informacija o merama u vezi sa KOVIDOM-19 koje su uvedene u njihovoj zemlji kako bismo ovaj tekst ažurirali.

Austrija
Socijalni partneri iz sektora građevinarstva i trgovine na malo potpisali su sporazume sa dodatnim zaštitnim merama za BZR u svetlu širenja virusa korona. U sektoru građevinarstva, sporazum uključuje poboljšane odredbe o higijeni i organizacione mere koje se odnose na odvajanje prostorija za rad od prostorija za rekreaciju, i na minimalnu udaljenost. Posebne zaštitne mere su takođe dogovorene za zaposlene koji pripadaju rizičnim grupama. U sektoru trgovine na malo, sporazum uglavnom uključuje restrikcije vezane za vreme otvaranja radnji i niz preporuka za poslodavce da obezbede dodatne zaštitne mere, kao što je upotreba pleksiglas panela čime bi se kasirkama obezbedila ''zaštita za disanje'', obezbeđivanje rukavica i dezinfekcionih sredstava za sve radnike, bezgotovinsko plaćanje i određivanje maksimalnog broja kupaca u radnji.

Belgija
Naredba ministarstva da se uvede vanredno stanje, čime se ograničava širenje virusa korona, kompanijama nameće niz mera. Kompanije koje žele da garantuju kontinuitet svojih aktivnosti treba da primene socijalno distanciranje (na udaljenosti od 1,5 metara) na funkcionalan i efektivan način. Ovo pravilo se takođe primenjuje na transport koji organizuje poslodavac. Ako vlasti smatraju da mere socijalnog distanciranja nisu poštovane, kao prvi korak će uslediti visoka kazna. Grupa od 10 (jedan od najvažnijih foruma za socijalni dijalog u Belgiji, gde se sastaju rukovodeći organi sindikata i poslodavačkih udruženja) naglasila je da (1) se zdravstvena regulativa i socijalno distanciranje moraju poštovati, (2) rad od kuće se mora organizovati gde god je to moguće, (3) svaki napor se mora uložiti kako bi se poštovala ova pravila u suštinski važnim sektorima/kompanijama (kao što je to definisano naredbom ministarstva), i (4) ova pravila, a naročito socijalno distanciranje, moraju se poštovati u takozvanim sektorima/kompanijama koje nisu od presudne važnosti.

Danska
Svi poslodavci treba da organizuju rad od kuće kadgod je to moguće, kako u javnom tako i u privatnom sektoru. Okupljanja više od 10 ljudi nisu dozvoljena, a ovo se odnosi i na radna mesta. Svugde treba da se poštuje socijalna distanca od 2 metra. Inspektorat za rad je koristio klauzulu više sile kako bi dozvolio ljudima da imaju više vremena za odmor i pozabave se reorganizacijom koju poštovanje preventivnih mera može iziskivati. Socijalni partneri su izdali dve zajedničke deklaracije, na nivou regionalne i lokalne vlade, pozivajući na postojanje kolektivnih ugovora koje treba koristiti kao bazu za promene u organizaciji rada, razmatrajući i odredbe vezane za BZR.

Irska
Vlada je najavila da svi građani treba 2 nedelje da ostanu kod kuće počev pd 29.marta, osim onih koji rade u suštinski važnim sektorima. Sindikati vode dijalog sa vladom kako bi razjasnili svaku nedoumicu koja može nastati u vezi sa ovom listom ''esencijalnih dužnosti''. Mere koje traže sindikati su uvedene kako bi se obezbedilo socijalno distanciranje u javnom prevozu. Vlada se obavezala da će Inspekcija za BZR (HSA, irska služba inspekcije) sprovoditi inspekcijski nadzor i ona može da zatvori radna mesta, uključujući gradilišta, ako se ne pridržavaju pravila. Međutim, Inspekcija se još uvek nije oporavila od smanjenja broja zaposlenih tokom godina štednje i tu je briga oko njenog kapaciteta – sa ograničenim brojem inspektora i resursa – kojim bi brzo i adekvatno odgovorila na kršenja.

Španija
Nekoliko instituta Ministarstva rada i socijalne ekonomije, zajedno sa sindikalnim konfederacijama UGT i CCOO, stručnim asocijacijama na polju zdravlja i organizacijama službi za spoljnu prevenciju, složili su se o ''Proceduri akcija za prevenciju rizika od izloženosti novom virusu korona (SARS-COV-2) na radnom mestu''. Preporuke pokrivaju aspekte vezane za profesionalne aktivnosti koje mogu da se obave i evaluaciju rizika izloženosti, kao i posebne napomene u vezi sa upotrebom i uništavanjem lične zaštitne opreme, organizacijom rada (uključujući socijalno distanciranje) i higijenom na radnom mestu. Uspostavljene su posebne mere u vezi sa BZR za radnike u zdravstvu, kao i dva protokola za radnike koji su u povremenom ili čestom kontaktu sa inficiranim ljudima.

Italija
14.marta tri glavne italijanske sindikalne konfederacije (CGIL, CISL and UIL), Ministarstvo transporta i poslodavačke organizacije su sklopili sporazum o Protokolu za sprečavanje širenja KOVIDA-19 u sektoru transporta i logistike. Protokol uključuje nekoliko izvanrednih odredbi o bezbednosti i zdravlju na radu, o prevenciji u smislu sanitacije, organizacije radnog mesta kako bi se garantovala minimalna udaljenost od jednog metra (između saradnika i od kupaca), o garantovanju lične zaštitne opreme, prestanku prodaje i kontrole karata u prevozu od strane zaposlenih u drumskom i železničkom transportu, između ostalog i o garantovanju mera za utovar i istovar robe bez dodirivanja. U vezi sa specifičnom situacijom zdravstvenih radnika, u Italiji je vlada potpisala sporazum koji se tiče distribucije lične zaštitne opreme i verifikovanja kvaliteta te opreme, i većeg testiranja za sve zaposlene u zdravstvu koji su izloženi zarazi.

Slovenija
Mere samoizolacije usvojene su 8.marta, zajedno sa merom poštovanja udaljenosti od 2 metra među ljudima na svim javnom mestima, uključujući radna mesta. Sindikat SDTS (članica konfederacije ZSSS) pregovarao je sa poslodavcima u pogledu smanjenja radnog vremena za prodavnice prehrane. U proizvodnoj industriji, na inicijativu sindikata započeta je kampanja specijalista za BZR i inspektorata za rad kojom se procenjuje potreba da se neka radna mesta zatvore ako preventivne mere ne budu mogle da se poštuju.

Švedska
Švedska inspekcija za rad kontroliše procenu rizika koju primenjuju poslodavaci kako bi sprečili širenje virusa. Neke kompanije rade sa polovinom zaposlenih kako bi sprečili širenje virusa, a da su u isto vreme u mogućnosti da održavaju proizvodnju. Takođe, rad od kuće se preporučuje onima koji mogu tako da obavljaju posao. Vlada je takođe odlučila da privremeno prekine selektivno davanje naknada za bolovanje. Ovim se naknada za bolovalje isplaćuje od prvog dana kod kuće. Svrha ove promene je da se ljudi ohrabre da ostanu kod kuće čak i kada imaju blage simptome.

Turska
Administrativno odsustvo se obezbeđuje za one koji imaju preko 65, trudnice i za one koji imaju hronične bolesti. Na ovaj način, grupa koja je pod najvećim rizikom može da bude u samoizolaciji, a da ne brine za posao. Vlada podržava i obezbeđuje fleksibilan rad na daljinu realizujući ga na javnim radnim mestima.

Na nivou Evrope, socijalni partneri iz sektora prehrambene industrije (EFFAT i FoodDrinkEurope) razvili su smernice kako bi podržali svoje članove u borbi sa KOVIDOM-19. Smernice uključuju preporuke za informisanje zaposlenih, higijenu, kontrolu organizacije posla, upravljanje bolovanjima, prevoz i isporuku hrane, i putovanje do i sa posla.

Evropska komisija je danas objavila dopis na koji je Evropska konfederacija sindikata (EKS) reagovala pismom koje možete pročitati u produžetku. Evropski socijalni partneri od predsednice fon der Lejen traže da o sprovođenju budućih mera, u skladu sa regulativom EU, pokrene socijalni dijalog.

Draga predsednice fon der Lejen,
Dragi komesaru Šmite,
Dragi predsedniče Mišel,
Pišem Vam u vezu sa dopisom „Evropski plan ukidanja zaštitnih mera donetih povodom COVID-19“, čije se usvajanje predviđa za danas.
Posle uvida u nacrt plana, izražavam najdublje sumnje zbog nedovoljne pažnje posvećene bezbednosti i zdravlju na radu. Radna mesta su značajan izvor širenja virusa i KOVID-19 za radnike predstavlja ozbiljan rizik. Stoga Vas pozivam da u temelj izlazne strategije ugradite princip predostrožnosti.
Tokom izlaska iz krize COVID-19, bezbednost i zdravlje radnika trebalo bi da budu jedan od prioriteta. Predlažem da se ovaj aspekt naglasi u poglavlju 3 – „Principi“.
Vaše delovanje mora biti zasnovano na nauci i načelu predostrožnosti, a javno zdravlje i zaštita bezbednosti i zdravlja na radu treba da budu u njegovom središtu: odluka o ukidanju restriktivnih mera u suštini je višedimenzionalna politička odluka, koja uključuje balansiranje između zdravstvenih, socijalnih i ekonomskih interesa. Istovremeno, zaštita javnog zdravlja i bezbednosti i zdravlja radnika na duži i kraći rok treba da bude krajnji cilj i svih odluka koje po tom pitanju donose države-članice. Što više tih odluka mora se osloniti na raspoložive naučne dokaze, a države moraju biti spremne da ih u slučaju pojave novih i menjaju.
I ne samo to – prilikom izrade nacionalnih planova zaštite zdravlja i bezbednosti, u koju treba da budu uključeni i sindikati, mora se pažljivo pripremiti povratak zaposlenih na radna mesta. Države članice i poslodavci moraju tu poštovati zakonodavstvo EU o zaštiti na radu. Evropska komisija treba da pomogne državama-članicama objavljivanjem smernica o odgovornosti, utemeljenih u zakonodavstvu EU koje se odnosi na bezbednost i zdravlju na radu. Uz to, inspekcije rada treba da odvoje deo svojih kapaciteta za sprovođenje važećih zakona u toj oblasti. Predlažem da ova pitanja budu uključena u poglavlje 4 - „Prateće mere“, kao nova tačka:
„U sprovođenju strategije za izlazak iz krize COVID-19, potrebno je garantovati najviše standarde zaštite na radu. Kao što je utvrđeno Okvirnom direktivom EU 89/391 o bezbednosti i zdravlju na radu, poslodavac je dužan da te standarde na radnim mestima obezbedi u potpunosti. S tim u vezi, Evropska komisija će objaviti smernice o odgovornostima poslodavaca, posebno u pogledu preventivnih mera, npr. procene rizika, planova prevencije i potrebe uključivanja sindikata u konsultacije i pregovore o takvim merama. Komisija će takođe državama-članicama pomagati da preduzete mere pravilno i sprovedu."
Obezbeđenje strogih mera prevencije na radnom mestu zahtevalo bi i stavljanje COVID-19 na listu virusa u Direktivi 2000/54 / EC o zaštiti radnika od rizika povezanih sa izlaganjem biološkim agensima na radnom mestu. Evropska komisija bi stoga trebalo da usvoji Direktivu Komisije o reviziji Aneksa III Direktive, kojom se COVID-19 klasifikuje kao biološki agens grupe 4.
Pored toga, potrebno je preduzeti i posebne mere radi zaštite zdravlja i bezbednosti radnika na digitalnim platformama i radnika na kućnim poslovima.
Konačno, svaka mera za izlazak iz krize COVID-19 treba da obuhvati neophodne odredbe o zaštiti podataka i privatnosti koje garantuju da se radnici – radi utvrđivanja konatakata sa osobama koje nose virus - mogu pratiti samo na dobrovoljnoj osnovi.
Iskreno se nadam da ćete naše predloge uzeti u obzir. Pandemija COVID-19 vrlo je jasno pokazala važnost zaštite ljudi od bolesti, uključujući i zaštitu na radnom mestu. Da bi strategija izlaska iz krize bila prihvatljiva i uspešna, zdravlje i bezbednost na radu moraju predstavljati prioritet.
Srdačno vaš,
Luka Visentini
Generalni sekretar EKS

Nakon najave pandemije koronavirusa, zvaničnici u većini zemalja su preporučili da se zbog neposrednog rizika za javnost, preduzmu mere predostrožnosti "socijalnog distanciranja", uključujući, ali ne ograničavajući se na njih, rad od kuće. Preporuka je odmah naglasila nejednakost ko može, a ko ne može raditi kod kuće. To je prihvaćeno od strane kompanija koje inače posluju u okviru IT sektora. Kompanije poput Gugla, Majkrsofta i Fejsbuka su podstakle zaposlene na rad od kuće. Tviter "snažno podstiče sve zaposlene na globalnom nivou da rade kod kuće ako imaju mogućnosti“, ali to za većinu kompanija nije realnost.
Nedavni izveštaj konsultantske firme za ljudske resurse Robert Half utvrdio je da čak 90%, radnika, ovo je stanje pre početka pandemije, odlazi na posao u radno vreme, a prema najnovijem američkom istraživanju korišćenja radnog vremena iz Biroa za statistiku rada, samo 24% zaposlenih mogu obavljati neke ili sve svoje poslove od kuće. Među tim radnicima koji ponekad rade na daljinu, prosečno vreme provedeno na rad od kuće samo je 2,94 sata, što ukazuje da će čak i oni koji ponekad rade od kuće morati značajno da promene svoje radne obaveze, jer su radna mesta i kancelarije počele da se zatvaraju u dužem vremenskom periodu.
Rad kod kuće sigurno je trend među nekim kompanijama, u tehnološkoj industriji, čak i u industriji visokog obrazovanja, ali ne i u većini kompanija u kojima organizacija takvog posla nije moguća. Zapravo, sposobnost osobe da radi od kuće u velikoj meri zavisi od linije posla u kojoj se nalazi. Prema podacima Biroa za statistiku rada, skoro 38% radnika u okviru „menadžerskih, poslovnih i finansijskih operacija“ rade neki ili ceo svoj posao od kuće.
Za mnoge koji ne rade u visokotehnološkim kancelarijama, u industriji poput zdravstvene zaštite, proizvodnje i maloprodaje, rad od kuće neće biti logistički moguć. Istraživač u oblasti zapošljavanja sa Kornel univerziteta za industriske i radne odnose, Aleksander Kolvinin, ističe da rad od kuće, iako neizbežan, stvara brojne nejednakosti. „Važno je napomenuti da su ove industrije često razdvojene po rasi i rodu, što efektivno daje određenim radnicima veću verovatnost da mogu raditi od kuće nego drugi. Na primer, beli radnici i radnici azijskog porekla verovatnije će raditi na profesionalnom menadžerskom položaju od crnih i latinoameričkih radnika.“
Na podele utiče i školska sprema. Podaci Biroa za statistiku pokazuju da među radnicima sa višom školskom spremom oko 37% obavlja neki posao od kuće, ali samo 12% onih koji imaju diplomu srednje škole.
I na kraju, ova slojevitost može se primetiti i kroz prihod. Otprilike 35% radnika koji zarađuju 1.531 USD ili više nedeljno (oko 79.612 dolara godišnje) izveštavaju da neko vreme provode radeći od kuće. To je značajno više od onih koji zarađuju između 961 i 1.530 USD nedeljno (23%), 631 i 960 USD nedeljno (11%) i manje od 630 USD nedeljno svega (8%).
Zaključak bi mogao da bude vrlo jednostavan. Onaj ko dobro zarađuje i obrazovan je, a radi na menadžerskim, finansijskim ili visoko tehnološkim poslovima i dalje će uspeti da održava posao.
Za sve one koji ne pripadaju ovoj grupi, ili rade poslove za koje nije moguće organizovati rad od kuće, ostaje da čekaju šta će se desiti nakon završetka pandemije. Odnosno šta će biti kada maske padnu i da li će se i za njih naći neko mesto u Nojevoj barci, ma kakav ona imala naziv – Maršalov plan, Postkorana plan, plan mera za zaštitu zaposlenosti i ekonomije ili nešto slično.

"Nemam nikakva sredstva zaštite, samo ovaj glupi plavi prsluk", rezignirano u intervjuu izjavljuje jedan radnik američkog trgovinskog lanca «Volmarta». Sa 1,5 miliona zaposlenih (a verovatno i više, pošto je od izbijanja epidemije zaposlio više od 100.000 novih radnika), «Volmart» je, posle «Amazona», postao drugi veliki „dobitnik“ u ovoj krizi,. Ono što rukovodstvo izjavljuje o merama zaštite u vreme pandemije, nikako ne odgovara aktuelnoj situaciji u super-marketima.
Prodaja u «Volmartu» je u martu porasla za 20 procenata, u vreme kada svaka gužva povećava opasnost od zaraze. Početkom aprila, «Volmart» je objavio da su dva radnika u prodavnici na obodu Čikaga umrla od koronavirusa.
«Moj brat je više od broja, više od statistike», izjavila je sestra jednog od njih, čija je porodica tužila kompaniju. «Uvek rade u gužvi. Nisu imali ni rukavice, ni maske da se zaštite. Šta treba da se desi da «Volmart» ovu epidemiju shvati ozbiljno? Koliko još ljudi mora da umre?»
Poslodavac se brani tvrdnjom da je postupio odgovorno i o merama prevencije obavestio radnike u pisanoj formi, naglasivši da u marketima moraju da vode računa o socijalnom distanciranju, temeljnom čišćenju radnji, štitnicima od pleksiglasa, dezinfekciji kolica - uz napomenu da će svi Volmartovi radnici dobiti maske i rukavice "koliko zalihe to dozvoljavaju." Takođe, radnike navodno testiraju pre početka smene, pa u slučaju povišene temperature šalju kući uz lažna obećanja da će im isplatiti bolovanja. Da je u pitanju mrtvo slovo na papiru svedoči radnica super-marketa u Nju Orleansu koja tvrdi da bolesne radnike šalju kući bez ikakve naknade, uz obrazloženje da su «naplašili kupce». Raditi u «Volmartu» kome je u vreme pandemije vrhunski prioritet profit, krajnje je nebezbedno, ali radnici su u većini slučajeva prisiljeni da biraju između svog zdravlja i plate. Kod «Volmarta» ništa novo...

Javni zdravstveni sistem u Italiji nije više u stanju da zadovolji potrebe građana, a oni najstariji i drugi koji spadaju u rizične grupe ostavljeni su na milost i nemilost bolesti. Sve ovo posledica je mera štednje koje su dovele do toga da je od 2010. državni Zdravstveni fond ostao bez 37 miliona evra! Usled toga došlo je do zatvaranja bolnica, otpuštanja zdravstvenih radnika, pri čemu je nastavljeno sa privatizacijom zdravstvenog sistema i povećanjem državnih investicija u privatni zdravstveni sistem (u sklopu politike privatno-javnog partnerstva). Sada se pokazalo da je sve to bilo pogrešno, pošto sistem očigledno nije uspeo da izgradi kapacitete dovoljne da pruži odgovor na vanrednu zdravstvenu situaciju. Sada je italijanski narod taj koji mora da plaća za pogrešnu politiku svojih neoliberalni vlada (a to u suštini jesu bile, ma kako inače sebe nazivale).
Situacija u kojoj se trenutno nalaze radnici i dalje je jako jako teška, jer ima dosta radnika koji su na radnim mestima i to u proizvodnim granama koje ne spadaju u one od suštinske važnosti (i gde su radnici odlukom vlade oslobođeni radne obaveze). Ali kao da ni to nije bilo dovoljno, pošto su se i mere zaštite u većini slučajeva pokazale kao nedovoljne. Uz to, ima dosta i onih koji su otpušteni i nisu u stanju da podmire osnovne potrebe, što socijalnu situaciju čini katastrofalnom. Sve ovo je bilo povod za štrajk koji je organizovan 25. marta. Tada je zahtevana obustava proizvodnje u svim sektorima koji nisu od presudne važnosti (t.j. u onima koji nisu vezani za zdravstvo, proizvodnju hrane i slično) i obavezna lična zaštitna oprema za sve koji i dalje moraju da rade. Organizovati štrajk u takvim okolnostima nije bilo nimalo lako, ali zbog važnosti sindikalnih zahteva učestvovalo je srazmerno mnogo radnika, kako iz javnog tako i iz privatnog sektora. U privatnom sektoru učešće je bilo oko 70%, a u javnom, pre svega u zdravstvu, štrajk je bio više simboličan i trajao je bukvalno jedan minut, tek da se izlože zahtevi za bezbednim uslovima rada i većim izdvajanjima za zdravstvo.
Što se tiče sindikalista, većina njih radi od kuće: trude se da ceo dan budu u komunikaciji sa članstvom i povremeno organizuju sastanke u obliku video konferencija. U ovoj situaciji ne može se izlaziti na ulicu i demonstrirati, što predstavlja faktor ograničenja. Zato se i pribegava organizovanju sindikalnih sastanke na svim nivoima elektronskim putem, gde se sa bazom razmenjuju mišljenja i diskutuje o svemu što se događa. To je često mnogo teže od uobičajenih oblika delovanja, ali se novi sistem stalno usavršava i već daje određene rezultate.
U svemu su jako važni izrazi međunarodne solidarnosti, jer radnici onda vide da nisu sami i shvataju da zajedničkog neprijatelja - mere štednje, privatizacije i politiku smanjenja zarada – mogu pobediti samo skupa. Njima je sve jasnije da su posledice epidemije ovako dramatične pre svega zato što su se vlade u Evropi i svetu previše udaljile od interesa radnika i naroda uopšte. Sve što se trenutno dešava širom planete za njih je još jedan dokaz više da su zalažući se za alternativni ekonomski sistem, oni i njihovi sindikalni predstavnici itekako bili u pravu i da nastavak borbe svakako ima smisla.

U 22. izdanju poslodavčkog „Globalnog barometra pouzdanosti kapitalnih ulaganja“, koji izlazi svakih šest meseci, daju se neke naznake o mogućem trajanju krize i mogućnostima izlaska iz nje. Istraživanje predstavlja sintezu razgovora sa 2900 rukovodilaca najvećih svetskih firmi, od kojih se njih 73 odsto složilo u jednom: da kriza predstavlja izuzetno težak udar na svetsku privredu, da će dovesti do poremećaja u lancima snabdevanja i opšteg pada potrošnje, ali da će se iz nje – doduše polako- izaći. Većina razmišlja o korenitoj promeni načina svog poslovanja (52 odsto bi da promeni njegovu infrastukturu, a 41 odsto planira da ubrza uvođenje automatizacije). Možemo samo da pretpostavimo kako će se to (negativno) odraziti na tražnju za radnom snagom i zaposlenost.
Poslodavci (njih 49 odsto) potvrđuje da je profitna stopa u poslednje dve godine bila niža u odnosu na prethodni period, a većina (95 odsto) sa strepnjom očekuje da će se taj trend – usled opšteg usporavanja privrednog rasta – nastaviti. U svakom slučaju 72 odsto njih već je počela sa restrukturiranjem svojih preduzećan (drugačije rečeno: sa „racionalizacijama“ u kojima će verovatno najviše stradati radnici).
Zatim, 72 odsto planira da promeni strategiju poslovanja i polje investiranja (43 odsto bi da svoj kapital uloži u akcije preduzeća koja su akteri digitalne revolucije).
Izjašnjavajući se o mogućnosti trajanja krize, 54 odsto poslodavaca smatra da će do oporavka doći, ali da će to potrajati (radilo bi se o krivi oporavka u obliku latiničnog slova „U“, gde se posle određenog zastoja uspon očekuje tokom 2021. Njih 38 odsto veruje da će kriva pre imati oblik latiničnog slova „V“, što znači da bi usponu trebalo da prethodi samo kraći zastoj. Najmanje je pesimista, koji krivu rasta vide u obliku slova „L „ – veliki pad proizvodnje bio bi praćen dužom recesijom, iz koje bi se izašlo tek 2022.
Inače, tokom sledećih 12 meseci, 56 odsto poslodavaca namerava da pristupi prodaji pojedinih preduzeća u svom vlasništvu ili njihovom spajanju sa drugima.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) saopštila je da, nažalost, Evrogrupa nije postigla sporazum o ukidanju uslova za primenu Evropskog mehanizma stabilnosti i Plana oporavka koji bi bio podržan evroobveznicama.
Takođe, nije usvojena ni podrška ublažavanju rizika od nezaposlenosti u vanrednim situacijama.
U pismu, koji je svim članicama EKS uputio generalni sekretar Luka Visentini, navodi se da, ni posle 16 sati diskusije Evrogrupa nije sinoć uspela da postigne dogovor. Konferencija za štampu zakazana za jutros u 10.00 otkazana je, a sastanak je ponovo zakazan za sutra.
Protiv su bile Nemačka, Austrija i Holandija, a od država van evrozone pridružile su im se zemlje Baltika, Švedska i Danska.
Potreban je konsenzus, i ako Evrogrupa sutra ne uspe da ga postigne, odlučivaće Savet sledeće nedelje.
Očigledno je da je na nedelju dana odloženo i usvajanje Podrške ublažavanju rizika od nezaposlenosti u vanrednim situacijama (SURE) i drugih sličnih mera.
Obaveštavaćemo vas o svemu, a od sindikata iz zemalja koje se protive pomenutim ambicioznim merama tražimo da budu u kontaktu sa svojim vladama.
Situacija je veoma ozbiljna, a kredibilitet EU u rešavanju krize je doveden u pitanje. U interesu radnih ljudi potrebno je da hitno reagujemo, navodi se u pismu.

Evropska komisija je predložila novi program rešavanja problema nezaposlenosti u vreme epidemije korona virusa. Nazvan je „Podrškom ublažavanju rizika od nezaposlenosti u vanrednim situacijama“, ili skraćeno SURE. Radi se o šemama „rada na kratko“ gde se preduzećima, pod tačno utvrđenim uslovima, dozvoljava da smanjuju broj radnih sati zaposlenih, pri čemu isplatu sati koji im nedostaju preuzima država. U slučaju uvođenja ovakvih programa, EU bi finansijski podržavala države-članice.
Komentarišući podršku Evropske komisije vođenju «rada na kratko», generalni sekretar EKS-a Luka Visentini je rekao:
„Veoma smo zadovoljni što je Evropska komisija poslušala naš zahtev da se brzo pokrene šema reosiguranja za slučaj nezaposlenosti i podrži rad sa skraćenim radnim vremenom. Stanje u kome se nalaze radnici pogođeni krizom KOVID-19 pogoršava se iz sata u sat i poslednje što je Evropi potrebno usred ove vanredne situacije su masovna nezaposlenost i još jedna ekonomska kriza.
Mehanizam SURE trebalo bi da pomogne u finansiranju šema radnih odnosa sa nadoknadama za kraće radno vreme, koje su već uvele mnoge države članice kako bi izbegle viškove zaposlenih i osigurale da radnici i dalje primaju svoje plate.
Istovremeno, tražimo od Komisije da obezbedi da se ovakve mere preduzimaju u svim državama članicama i da se podrška proširi na sve grupe radnika, uključujući samozaposlene i radnike na platformama - u svim sektorima i svim preduzećima, bez obzira na veličinu».
U nastavku, Visentini je naglasio važnost pravilnog finansiranja ovakvi šema i aktiviranja evropskih mehanizama koji će to omogućiti. On je pozvao Evrogrupu i Savet da donesu hitne odluke kako bi ti mehanizmi što pre postali operativni. U ovakvoj situaciji radnici više jednostavno ne mogu da čekaju, zaključio je generalni sekretar EKS.

Evropska konfederacija sindikata
Brisel,1.april 2020. godine
Viktoru Orbanu,
Premijeru Mađarske Janošu Aderu,
Predsedniku Republike Mađarske

Poštovani predsedniče Vlade,
Poštovani predsedniče Reublike Mađarske,

Vanredno stanje izazvano epidemijom KOVID-19 već ozbiljno pogađa sve evropske zemlje, sa mnogim predeuzećima koje se bore da prežive krizu i radnicima koji gube posao. Ako se ne primene adekvatne i hitne mere ublažavanja krize i podrške, trenutna vanredna situacija rezultiraće masovnom recesijom i nezaposlenošću, što će trajati dugo i zahtevati ogromna sredstva za oporavak. Zato se socijalni partneri u svim zemljama snažno zalažu za finansijsku podršku preduzećima, skraćenje radnog vremena i nadoknadu dohotka radnicima
U tom kontekstu, pišem Vam kako bih izrazio duboku zabrinutost zbog mera usvojenih u Mađarskoj radi ublažavanja ekonomske krize izazvane širenjem virusa KOVID-19, uključujući i zakone usvojene 30. marta 2020. Pozdravljajući korake koje je Vaša vlada preduzela kako bi ublažila posledice delovanja korona virusa na nacionalnu ekonomiju, EKS žali zbog odsustvo bilo kakvih konsultacija o nacrtima zakona sa mađarskim socijalnim partnerima. Tačno je da KOVID-19 stavlja pred nas vanredne izazove, ali sistem međusobne kontrole i uravnoteženja sila u okviru političkog sistema, kao i demokratske norme, treba da budu očuvani. Upravo je u ovim kriznim vremenima, s obzirom na ključnu ulogu socijalnih partnera u efikasnom osmišljavanju i sprovođenju hitnih mera, socijalni dijalog najpotrebniji - ukoliko želimo da pozitivno doprinesemo iznalaženju rešenja u borbi protiv krize.
Poredeći usvojene odredbe sa merama koje su uvedene u drugim državama-članicama EU, očigledno je da mere usvojene kod vas ostavljaju radnike u velikoj meri nezaštićene (i to u ovoj situaciji bez presedana), a neke industrijske grane bez odgovarajuće podrške. Kratkoročni i dugoročni planovi se moraju odmah uravnotežiti i primeniti na sve sektore ekonomije kako bi se ljudi zadržali na radnim mestima, između ostalog i skraćenjem radnog vremena i nadoknadom zarada.
Stoga pozivamo Vladu da:

• Pregovara sa socijalnim partnerima kako bi se mere primenile na uravnotežen način;
• Pojača mere koje je država prethodno preduzela za podršku ekonomiji i preduzme dalje korake u cilju pružanja podrške radnicima, usvajanjem šema javnog finansiranja u cilju očuvanja zaposlenost i mera podrške zdravlju i bezbednosti radnika posebno u onim sektorima koji naporno rade u borbi protiv pandemije, poput zdravstva, ili onih koji nastavljaju da pružaju osnovne usluge tokom krize kao što su saobraćaj, proizvodnja hrane i maloprodaja.
• Garantuje radno zakonodavstvo koje će očuvati ravnotežu moći između radnika i poslodavaca, sa posebnim naglaskom na zaštiti kolektivnih interesa.

Jer kada kriza bude okončana, sve mere donete sa ciljem da se uruše prava radnika negativno će uticati na ekonomski oporavak. Velikom broju nezaposlenih biće potrebna duža pomoć države, što će ukloniti svaku mogućnost brzog i snažnog oporavka nacionalnih privredae.
Naša prva procena je da će promene pomenutog zakona, kao i neke prethodne mere, dovesti do toga da Mađarska prekrši svoju obavezu osiguranja prava radnika u skladu sa direktivama EU. Mere koje posebno zabrinjavaju su promene u Zakonu o radu koje idu na to "da u cilju olakšanja sklapanja budućih ugovora između poslodavaca i zaposlenih, regulativu koja se odnosi na radna prava učine fleksibilnijom." Ovim potezom, odredbe Zakona o radu omogućiće lakše kršenje radnih prava, kako u celini, tako i u određenim segmentima. EKS će svoju zabrinutost povodom ovih pitanja izraziti na najvišem nivou, u razgovoru sa Predsednicima Evropske komisije, Evropskog saveta i Parlamenta.
Srdačni pozdravi,
Luka Visentini
Generalni sekretar EKS

Evropska konfederacija sindikata (EKS) u svom saopstenju od juce pozvala je banke i velike kompanije da daju svoj doprinos kako bi se prebrodile ekonomske posledice krize uzrokovane koronavirusom tako da zabrane isplatu dividendi i otkup akcija. Većina kompanija bi inače uskoro isplaćivala dividende, a predviđa se da bi akcionari ove godine trebalo da dobiju rekordnih 359 milijardi evra, što je povećanje od 12 milijardi evra u odnosu na prošlu godinu.
U ovim vanrednim okolnostima EKS smatra kako velike kompanije moraju interese svojih radnika i privrede staviti ispred interesa akcionara kako bi raspoloživim sredstvima zaštitili radna mesta i plate. Kompanije u 20 evropskih zemalja primaju milijarde evra državne podrske kako bi se nosile s krizom kroz mere poput podrske za plate. Suspenzija isplate dividendi bi trebala biti jasan uslov za bilo kakvu podrsku poreskih obveznika, zajedno sa socijalnim uslovima poput jemstva da se neće otpuštati radnici i kršiti radnička prava. Ako se raspodela dividendi nastavi, države članice i EU trebale bi povećati porez na te neopravdane dividende kako bi se finansirale javne službe koje su na granici pucanja u ovoj krizi.
Poziv EKS-a dolazi nakon što je francuska vlada najavila planove kojim bi zaustavila davanje podrske kompanijama koje isplaćuju dividende, dok je Evropska centralna banka izjavila kako se dividende ne bi trebale isplaćivati „barem do oktobra 2020.“
Generalni sekretar EKS, Luka Visentini izjavio je: “Svako ima dužnost da učini što može kako bi pomogao u ovoj krizi, a najveće kompanije nisu izuzetak. Velike kompanije su više od jedne decenije radije gomilale profite akcionara, nego što si ih reinvestirale ili ih delile sa radnicima kroz podizanje plata, u skladu sa povećanjem produktivnosti.
U vreme kada su milioni radnika zabrinuti za svoje životne uslove, a mala se preduzeća bore za opstanak, bilo bi neopravdano kada bi bogati nastavili da uzivaju u raskoši dividendi. Kompanije moraju kao prioritet staviti zaštitu radnih mesta i dohotka radnika.
Zato zabrana dividendi mora biti crvena linija za svaku kompaniju koja prima podrsku poreskih obveznika za vreme krize. Bilo koje dividende koje se isplate moraju biti oporezovane većom stopom kako bi se javnim službama osigurala gotovina koja im je potrebna za borbu sa ovom krizom”.

Senat Kongresa SAD usvojio je zakon kojim se obezbeđuje nekoliko stotina milijardi dolara, tačnije 1250 milijardi radi ograničavanja štete usled pandemije virusa korona, a među merama koje će se preduzeti su besplatno testiranje, plaćeno bolovanje i proširena bezbednosna neto potrošnja.
Mere koje su predložene između ostalih su smanjenje poreza i doprinosa za one koji otsustvuju sa posla do 30 dana, smanje poreza i doprinosa za paušalce do 50 odsto, te odlaganje kreditnih obaveza na 30 dana.
Federalne rezerve SAD pokreću poseban mehanizam kreditiranja preduzeća, odnosno kupovinu korporativnih obveznica od izdavalaca koji u ovom periodu teško nalaze kupce na otvorenom tržištu, kako bi omogućili kompanijama da obezbede kratkoročno finansiranje na tržištu komercijalnih hartija od vrednosti.
Korporativne dužničke hartije podrazumevaju katkoročne pozajmice od ključnog značaja za finansiranje poslovanja kompanija, a za koje nije potreban kolateral već se samo procenjuje kreditna sposobnost zajmoprimca.
Američki sindikati sa svoje strane nastoje da se sredstva koja su odobrena upute pre svega za očuvanje radnih mesta i pomoć radnicima, uključujući i one koji otsustvuju sa posla, ili su izmešteni zbog pandemije virusa. Oni smatraju da smanjenje poreza i doprinosa i odlaganje kreditnih obaveza nisu dovoljni za radnike. Sindikati žele da se izbegne scenario iz vremena krize 2008. godine kada su sredstva za pomoć uložena u oporavak korporacija i banaka, a često korišćena i za isplatu bonusa za bankarski menadžment - i pored toga što je na njemu ležao najveći deo odgovornosti za nelikvidnosti banaka i kreditiranja bez pokrića.
U međuvremenu, predsednik Tramp je precizirao na koji način će biti raspodeljeno novih 2000 milijardi pomoći privredi i građanima. Najveći deo (500 milijardi) trebalo bi da ode za podršku krupnim korporacijam, 350 milijardi malim i srednjim preduzećima, 250 za pomoć nezaposlenima, 250 za direktne uplate socijalno ugroženima, 150 adminstraciji saveznih idržava i lokalnim samoupravama, 130 zdravstvenom sistemu koji ulazi u odlučujuću bitku sa korona virusom. Individualne uplate radnicima bez posla biće 1200 dolara mesečno (dovoljno tek za preživljavanje, ali opet kakva-takva pomoć), dok će biti odobreno i 10 miliona kredita.
Stručnjaci procenjuju da se radi o najvećoj pomoći države privredi u istoriji SAD, koja nadmašuje i onu odobrenu u vreme predsednika Obame, ali se plaše da je navedena ogromna suma dovoljna tek za tri meseca. A šta posle? Hoće li ova kriza zacementirati obespravljenost radništva i od njega konačno napraviti klasičnu sirotinju ili će postati motor radikalne promene glavnih postavki i praktičnih rešenja neoliberalizma kao glavnog protivnika čovečanstva?

Podaci koji stižu iz različitih delova zemlje potvrdjuju masovno učešće u generalnom štrajku koji je organizovala Unija sindikata iz baze (USB) zahtevajući prekid proizvodnja koja nije od životne važnosti i sprečavanje sprečio širenja korona virusa medju radnicima. Zaposleni su do sada bili primorani ne samo da do posla putuju pretrpanim vozilima (što je inače potpuno suprotno uredbi vlade), nego i da svoj posao obavljaju u uslovima potpune nesigurnosti.
Od severa ka jugu nailazimo na prazna skladišta i fabrike koje ne rade, a zapošljavaju čak 70% radnika. Učešće u simboličnom jednominutnom štrajku u službama od javnog značaja takođe je bilo od izuzetnog značaja. Pozivu sindikata odazvale su se čitave vatrogasne službe, kao i medicinske sestre, doktori, zdravstveni radnici i pomoćno osoblje iz Nacionalnog sistema zdravstva.
Zaposleni u zdravstvu, koji često rade na nesigurnim poslovima, ne mogu da štrajkuju, ali su želeli da makar virtuelno budu prisutni na dan borbe. Mnogo žrtava virusa (obolelih, pa i umrlih) upravo je među zdravstvenim radnicima, a neki su stigli do granice psihičke iscrpljenosti i pomišljali na samoubistvo.
Pokazalo se da je 25. mart još jednom dokazao snagu radništva, uprkos najrazličitijim pretnjama, kletvama i neprozirnom velu medijske tišine. Saobraćajci, istraživači i administrativni radnici sa Višeg instituta za zdravlje, medicinske sestre, osoblje u agencijama za socijalnu zaštitu, zaposleni u ministarstvima, lokalnim samoupravama i poreskoj upravi, prekinuli su rad čak i kod kuće, a nastavnici su stali sa svojim radom na daljinu. Jučerašnja mobilizacija bila je rezultat jenog velikog, nezapamćenog pokreta koji je uprkos nemogućim uslovima uspeo da utiče na političke odluke.Tako je vlada, mada najčešće na strani poslodavaca, ustuknula i pristala na obustavljanje svih oblika proizvodnje koja nije od vitalnog značaja.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) osudila je danas najavu hrvatske vlade da će suspendovati radna i socijalna prava u toj zemlji za vreme pandemije KOVID-19.
U dopisu predsedniku Vlade Hrvatske Andreju Plenkoviću i ministru rada i penzionog sistema Josipu Aladroviću, EKS je snažno osudila takvu zakonodavnu inicijativu i zatražila od Vlade RH da odmah odustane od nje i svih predloga koje ona sadrži.
EKS podseća na nedavna upozorenja visokih predstavnika i tela Međunarodne organizacije rada i Saveta Evrope da se kriza izazvana koronavirusom ne sme, ni privremeno, koristiti za potkopavanje ljudskih i socijalnih prava, a posebno se to odnosi na sindikalna i radnička prava. „Upravo suprotno, ova je kriza brutalni podsetnik na važnost osiguranja kontinuiranog napretka i unapređenja socijalnih prava i upravo u ovim vremenima radnicima i građanima u čitavoj Evropi potrebno je više socijalnih prava i podrške, a ne manje“!
Ljudska prava, utemeljena međunarodnim i evropskim instrumentima, mogu biti derogirana jedino u vrlo strogim i ograničenim uslovima, a jedan od njih je da država, u preduzimanju takvih mera, mora izbeći nedoslednost sa svojim ostalim obavezama koje proizilaze iz međunarodnoga prava.
EKS upozorava da će Hrvatska, insistiranjem na ovakvoj inicijativi, kršiti niz međunarodnih dokumenata na čije se poštovanje obavezala, poput Evropske konvencije o ljudskim pravima i Evropske socijalne povelje. EKS je, takođe, zgrožen činjenicom da hrvatska vlada pokreće takve inicijative upravo u trenutku kada predsedava Savetom EU. Ovakva neodgovorna inicijativa u velikoj je suprotnosti sa odgovornim i potrebnim merama koje preduzima EU i mnoge nacionalne vlade koje u bliskoj saradnji sa sindikatima i organizacijama poslodavaca, kroz zakonodavne i tripartitne/bipartitne sporazume, uvode mere za očuvanje socijalnih prava radnika i očuvanje radnih mesta i plata.
Osim Vladi RH, EKS je dopis uputio i predsednici Evropske komisije Ursuli Von der Lejen, povereniku EK za radna mesta i socijalna prava Nikolasu Šmitu, glavnom sekretaru Saveta Evrope Mariji Pejčinović Burić, poverenici za ljudska prava Dunji Mijatović i predsedniku Evropskog odbora za socijalna prava Đuzepeu Palmisanu.
Savez samostalnih sindikata Hrvatske i Nezavisni hrvatski sindikati neslužbenim kanalima su saznali za ovakvu skandaloznu nameru Vlade RH, pa su 25. marta, otvorenim pismima, pozvali Vladu RH da odustane od suspenzije radnih i socijalnih prava.

Madrid, 23. mart 2020. godine

Draga braćo i sestre,
Mnogi delovi sveta suočeni su sa zdravstvenom, ljudskom, ekonomskom socijalnom krizom i krizom rada sa kakvom do sada dugo, dugo nismo bili suočeni.
Pored užasnih posledica koje je pandemija koronavirusa prouzrokovala po zdravlje i živote mnogih ljudi, postoji takođe i strah od gubitka posla i efekata od kojih će stradati ekonomije naših zemalja.
Brojne i hitne obaveze koje imamo svi mi na dnevnoj osnovi ne treba da utiču na nas da zaboravimo da sindikati odavno upozoravaju i deluju protiv masovnih otpuštanja u javnim službama i pogoršanja uslova u kojima naši radnici rade u ovom sektoru. Protiv pohlepne globalizacije koja stvara monopol ne obraćajući pažnju na opšte dobro. Protiv proždrljivog kapitalizma koji ide isključivo u potragu za direktnnim profitom i kad se jednom zasiti napušta društvo kad mu je najpotrebnije. Protiv nejednakosti koja milione ljudi ostavlja bez mogućnosti ili zaštite, protiv nerazumnosti koja ljude koji se sklanjaju od rata i gladi, lišava prava da nađu bolje mesto za život, protiv ulaganja u ove ratove dok se smanjuju istraživanja. Ukratko, protiv mnogih najgorih zala koje se ovih dana pojavljuju agresivnije nego ikada.
Mi sindikati još jednom pokazujemo primer ponašanja i doprinoseći blagostanju i socijalnoj koheziji pružamo najbolje što možemo, tražeći zaštitu na radnom mestu i socijalnu pomoć za sve one koji su zaraženi koronavirusom. Kao neko ko istinski veruje u internacionalizam, mi brinemo izvan svojih nacionalnih granica i zato radimo zajedno kako bismo ostvarili zajedničku pobedu. Naše jedinstvo, razmena informacija i zajednička strategija biće ključ za postizanje pobede.
Generalna unija radnika Španije želi da vam pošalje poruku solidarnosti i nade. Sigurni smo da će kriza pogoditi radnike u celom svetu. Ali smo takođe sigurni u našu veličinu kao inetrnacionalni sindikati i da ćemo zajedno prevazići ovu pandemiju i povratiti se kao što smo to činili mnogo puta kroz našu istoriju.
Sa verom da će se to desiti i ponavljajući našu privrženost i solidarnost sa svim našim organizacijama sestrama, šaljemo vam snažnije nego ikada naše bratske pozdrave.
Generalni sekretar:
Pepe Alvarez
Sekretar za međunarodnu politiku:
Hezus Galjego

Italijanski sindikati su zapretili generalnim štrajkom ukoliko vlada te zemllje ne zatvori sva preduzeća i fabrike koje nisu od vitalnog značaja, saopštio je italijanski sindikat UIL.
Kako bi zaštitili zdravlje i bezbednost svih radnika, sindikati su spremni na opštu mobilizaciju i, ako treba, generalni štrajk.
Zbog zabrinjavajuće situacije na radnim mestima zbog korona virusa, vlada je juče hitno objavila dekret o zatvaranju mnogih proizvodnih sektora širom zemlje.
Sindikati su, međutim, na video konferenciji, održanoj sa Vladom Italije i poslodavcima, zahtevali zatvaranje svih preduzeća koja nisu od vitalnog značaja.
Situacija u Italiji je i dalje kritična, jer je još uvek veoma veliiki broj zaraženih i smrtnih slučajeva.
Ipak, sindikat UIL ukazuje da ima pozitivnih signala da se taj broj polako smanjuje.

Međunarodna organizacija rada (MOR), izašla je sa prvim procenama kako će se pandemija Kovid-a 19 odraziti na položaj sveta rada. Kako upozoravaju Ujedinjene nacije sa pandemijom se suočilo tržište rada iz 192 zemlje. Prinudne mere i ograničenja mogle bi da ostave bez posla između 13 i 35 miliona ljudi, procenjuje MOR, a „siromaštvo uz rad“ do kraja godine moglo bi da pogodi između 8,8 i 35 miliona Ovaj termin „siromaštvo uz rad“ je uveden za one koji su uspeli da zadrže radno mesto ali uz minimalne plate. Otpuštene radnike čeka gubitak mesečnih prihoda između 860 milijardi i 3,4 biliona US dolara. Međutim, stručnjaci procenju da će broj nezaposlenih biti znatno veći imajući u vidu da su nakon krize 2008. godine, 22 miliona radnika ostala bez posla, a ova aktuelna kriza usled pandemije je sveobuhvatnija. Naravno, najviše će biti pokođeni najsiromašniji, sezonski radnici, nekvalifikovani, koji nisu imali redovne i pristojne zarade ni u vreme oporavka privrede nakon 2012. godine.
Sjedinjene Američke Države su procenile da obustavljanje privrednih aktivnosti može koštati 37 miliona izgubljenih radnih mesta, pre svega u transportu i uslužnim delatnosti. Stoga su preduzete mere kojima je Kongres odobrio ogromna sredstva namenjena za pomoć korporacijama, paušalcima ali i radnicima u vidu smanjivanja poreza i doprinosa pre svega, ali i plaćenih otsustvovanja i bolovanja.
Danska Vlada će privatnim kompanijama pokriti 75 odsto plata zaposlenih ako obećaju da neće otpuštati radnike, u maksimalnom iznosu od 3.418 dolara mesečno, dok će kompanije isplatiti preostalih 25 odsto. Radnici će morati da uzmu pet dana prinudnog godišnjeg odmora ili da odsustvuju.
Švedska vlada predstavila je paket mera vredan više od 300 milijardi švedskih kruna za podršku ekonomiji. Država je preuzela sve troškove kompanija za bolovanja tokom aprila i maja, kao i veliki deo rashoda za otpremnine zbog privremenog otpuštanja zaposlenih zbog krize. Kompanijama se omogućava da odlože plaćanje poreza i PDV-a do godinu dana, i to retroaktivno od početka 2020.,što bi moglo da košta državu i do 300 milijardi kruna.
Italija, koja je najviše pgođena epidemijom, planira paket ekonomske podrške od oko 25 milijardi evra, uglavnom za dodatno finansiranje zdravstva, a obustavljeno je i plaćanje hipoteka.
U Nemačkoj će paušalci, samozaposleni, tokom tri meseca dobijati direktnu pomoć do ukupno 15.000 evra.
Austrijska vlada pripremila je paket pomoći privredi u vrednosti od 38 milijardi evra. Deo pomoći ići će za otpis određenih poreskih obaveza. Pomoć je namenjena pre svega najviše pogođenim sektorima.
Centralna banka Norveške smanjila je osnovnu kamatnu stopu na jedan odsto sa 1,5 odsto i donela odluku o davanju prvih zajmova bankarskom sektoru i dozvola za povlačenje sredstava kako bi pomogla bankama da nastave izdavanje kredita kompanijama i pojedincima.
Ove sumorne prognoze i krajnja neizvesnost za zaposlene i poslovanje izgleda da ne pogađaju IT sektor, vodeće kompanije u ovoj oblasti i velike lance onlajn trgovine. Neke od njih su objavile povećanje zarada i tražnju za novim radnicima, ili zbog pregrejanih platformi usled rada od kuće većine firmi i potrebom za održavanjem sistema i mreža ili zbog povećanih naružbina i trovine elektronskim putem. Očigledno je da kada sve staje, bitovi i nevidljiva komunikacija i aktivnosti nastavljaju da se neometano razvijaju. Vreme će pokazati da li će to biti na dobrobit svih ili bar većine, ili će samo doprineti gomilanju profita u korist pojedinaca, što je na globalnim prostorima već viđeno.

Drage kolege, dragi prijatelji, Sa velikom zabrinutošću pratimo vesti iz Zagreba. Slike porušenih i oštećenih zgrada, spomenika kulture i obeležja Zagreba, a pre svega povređenih ljudi, duboko su nas potresle.
Pored pandemije virusa sa kojom se svi borimo, nastojeći da maksimalno zaštitimo živote i zdravlje naših radnika i građana, Zagreb je pogodila i ova velika nedaća.
Savez samostalnih sindikata Srbije izražava punu podršku i solidarnost sindikatu, radnicima i građanima Zagrebe, kao i cele Hrvatske, sa iskrenom željom da se izbore sa ovom teškom situacijom i iz nje izađu kao pobednici.
Uverevamo vas da u tim vašim naporima u SSS Srbije imate iskrene prijatelje, koji su spremni, i u ovim zaista teškim i za sve nas ograničavajućim okolnostima, pruže podršku i pomoć. Molimo vas da našu podršku, reči ohrabrenja i solidarnosti prenesete radnicima i članovima sindikata i građanima.
Uz solidarnost i iskrenu podršku,
Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije
Ljubisav Orbović

Svet rada nije više isti, a njegove promene će biti još značajnije. Nakon pandemije Covid 19, kojim su obuhvaćene gotovo sve zemlje svete, ugroženo stanovništvo, životi i zdravlje, čitavi zdravstveni i socijalni sistemi, privrede, radnici, poslodavci, očigledno će se u budućnosti i vreme i industrijski odnosi računati pre i posle corone.
Šta se do sada, evo već četiri meseca trajanja pandemije pokazalo. Mnogo zaraženih, brzina širenja i nažalost veliki broj umrlih, pokazali su prvo da je dosadašnji odnos prema ekologiji, pre svega ekološkoj ravnoteži bio prilično neodgovoran. Otuda se zaštita životne sredine, kao i parola Međunarodne konfederacije sindikata „Nema poslova na mrtvoj planeti“, te brojnih zagovornika očuvanja životne sredine, kako makro, tako i mikro pokazala izuzetno značajnom, obevezujućom u cilju očuvanja pre svega života i zdravlja ljudi.
Drugo, isticanje već tradicionalne maksime kapitala: profit pre svega, ogromna smanjenja i restrikcije u javnom sektoru, sektoru zdravstva i socijalnih usluga doveli su do poražavajućih posledica po zdravstvo i socijalne sisteme širom sveta, koji su se u jednom ovakvom, zaista zastrašujućem naletu destibilizovali i relativno razvijene sisteme u zemljama koje spadaju u red razvijenih zemalja.
Treće, na udaru ove pošasti u vidu virusa, nevidljivog neprijatelja našle su se i najmoćnije privrede, kao i brojni sektori. Dovoljno je samo da spomenemo – hotelijerstvo, turizam, trgovinu, ugostiteljstvo, transport, koji već trpe ogromne gubitke. Slično se dešava i sa onima koji zavise od izvoza ili uvoza, bilo da su u pitanju gotovi proizvodi ili sirovine. Objavljeni podaci govore o milijaradama gubitaka u ovim sektorima.
U svemu ovome najviše su pogođena i radna mesta. Počela su otpuštanja, gašenja radnih mesta, ili u boljim slučajevima smanjivanje zarada. Prvi na udaru bili su naravno oni koji su radili u sivoj zoni, koji nisu bili ni „u regularnim vremenima“ zaštićeni, bez zdravstvene i socijalne zaštite. Možda se zato mogu i razumeti povratnici u svoje matične zemlje, neki su i godinama radili u inostranstvu, a sada su ostali bez posla ili bez adekvatne socijalne i zdravstvene zaštite.
Bezbednost i zdravlje radnika na prvom mestu, upotreba zaštitnih sredstava – maski, rukovica za sve one koji tokom rada dolaze u neposredan kontakt sa drugima, i obavezno očuvanje aure, čime se pokazao bespredmetnim predlog za ukidanje deskova, trgovačkih pultova ili zaštitnog stakla na šalterima.
Pandemija Covida 19 pokazala je i realnost na koju su sindikati stalno upozoravili, sve više atipičnih formi rada. Rad od kuće ili onlajn poslovi u ovim vanrednim prilikama postali su najznačajniji, a negde i jedino mogući. Nije problem za one poslove gde takva organizacija rada postoji, ali je problem tamo gde je to nemoguće i gde sve staje. Pored toga, neki su kompjuterski pismeni, ali i veliki broj posebno starije populacije nije u stanju da obavi ni najprostije radnje – slanje ili primanje mejla, pregled vesti ili nešto slično.
Imajući u vidu i pregrejanost platformi, onlajn i društvenih mreža neophodno je zaštiti i zaposlene na platformama, regulisati njihovo radno vreme, zaštiti ih, a pre svega otvoriti mogućnost za njihovo organizovanje. Zaštita privatnosti korisnika mreža takođe je neophodna, kao i podizanje veština za korišćenje istih.
U ovim teškim vremenima moramo naglasiti značaj solidarnosti. Suprotno mišljenju nekih autora da je solidarnost rezultat razvoja društva, što nije neosnovano imajući u vidu ogromnu apatiju, jedino opravdano mišljenje je da je izostanak solidarnosti sistemsaka greška, koja dovodi do pucanja po šavovima i retribalizacije društva.
Solidarnost je sada značajna ne samo kroz podršku, već i putem donacija i pomoći svima kojima je to neophodno. Imamo primere brojnih firmi u svetu koje su donacijama pomogle bilo kroz medicinsku opremu, zaštitna sredstva, ali i primere doduše retke nekih domaćih firmi i udruženja. Solidarnost je danas neophodna kako bismo zajednički prebrodili ovaj ogromni udar nevidljivog neprijatelja. Nadamo se da ćemo iz ovoga izaći jači, snažniji ali i sa naučenim lekcijama. Jer samo društva koja imaju budućnost, ne povlače loše poteze iz prošlosti, deluju zajednički i solidarno u interesu radnika, privrede i građana.

U Briselu je 10. marta održan 10. redovni sastanak ZKO EU-Srbija koji prati proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji iz ugla civilnog društva. Trenutno stanje odnosa EU i Srbije, proces pristupanja i razmatranje nove metodologije pristupanja su predstavili šefica Odeljenja za Srbiju u DG NEAR Ketrin Vent i predstavnik Misije Srbije pri EU Danijel Apostolović. Otvoreno je 18 pregovaračkih poglavlja, dva su privremeno zatvorena, a 54% stanovništva podržava proces pridruživanja.
Tema sastanka je bila „Efekti privrednih i industrijskih reformi na kvalitet života građana“. S obzirom na slabu ekonomiju i siromašno društvo, predlaže okretanje alternativnoj ekonomskoj politici, koja bi bila pravednija i socijalno i ekološki održiva. Predstavljen je i „Zeleni plan za Zapadni Balkan“ sa pet tematskih celina usmerenih na pravednu tranziciju i zdraviju životnu sredinu.
U okviru pregleda stanja civilnog društva i vladavine prava u Srbiji konstatovano je sužavanje prostora za delovanje organizacija civilnog društva. Aleksandra Najmovic iz Evropskog građanskog foruma izložila je stanje građanskog društva širom Evrope, upozoravajući da su tendencije kršenja prava građana i sužavanja prostora za delovanje civilnog društva sve prisutnije.
Usvojena je Zajednička deklaracija kojom civilno društvo poziva na jačanje prava, konsolidaciju demokratije, jačanje socijalne kohezije i pravednijeg društva uopšte.
Naredni sastanak se očekuje krajem godine u Beogradu.

Tek će se videti kako će na svetsku privredu delovati epidemija korona virusa, ali su temelji za novi globalnu krizu položeni i pre nego što se bolest pojavila: Institut za međunarodne finansije je pre neki dan objavio podatak da je u trećem trimestru 2019. ukupni svetski dug iznosio 253 000 milijardi dolara t.j. 322 odsto globalnog bruto društvenog proizvoda (BDP). Za poređenje, američki BDP je u 2019. iznosio „skromnih“ 21 000 milijardi, a grčki dug je na na svom vrhuncu iznosio 180 odsto domaćeg BDP-a. Svetska finansijska tržišta sigurno će u ovakvoj situaciji odreagovati, posebno ako epidemija nastavi da usporava tržišne i proizvodne aktivnosti u dužem vremenskom periodu.
Posebno je opasno što veliki deo duga otpada na preduzeća, čija je zaduženost rasla u vremenima posle krize 2008. Vrlo je verovatno da će potresi u lancima snabdevanja i smanjenje privrednog rasta uticati na pad profita i mnogim proizvođačima otežati izmirivanje obaveza prema poveriocima. Namera mnogih vlada da radi efikasnijeg suprotstavljanja virusu „olabave“ restriktivne budžetske politike i strategija banaka usmerena na povećanu emisiju potrošačkih kredita, samo će dodatno doprineti daljem rastu duga.
Zaduživanje privrede je alarmantno: u odnosu na 2008. ono je danas dvaput veće i i iznosi 13 500 milijardi dolara . Najveće je u SAD (6 600 hiljada milijardi) gde se dugovi – kao i svuda u svetu – gomilaju pre svega u tradicionalnim granama privrede u kojima je profit manji nego u novijim (informaciono-komunikacionim tehnologijama na pr.).
Sindikati sa zabrinutošću prate razvoj događaja koji bi u mnogo čemu mogli negativno uticati na plate i uslove rada. Dovoljno je setiti se pogubnog uticaja krize iz 2008. koja poslodavcima pružila priliku da zaposlene dodatno „liše“ nekih od temeljnih prava i još više smanje njihov udeo u nacionalnim BDP-ma. Nada da bi ovaj put moglo bilo drugačije, najverovatnije bi se pokazala kao neosnovana.

Odmah po proglašenju stanja pandemije, generalni sekretar Međunarodne konfederacije rada (MKS), Šaran Barou, obratila se medijima sledećim rečima: „Vlade su dužne da hitno donesu planove akcije koji će uključivati promene na radnim mestima i podsticaje neophodne radi zaštite zaposlenih, njihovih primanja i stabilizacije proizvodnje“. Izjava Barou bila je praćena izjavom generalnog sekretara Međunarodne federacija radnika zasposlenih u prevozu (ITF), Stivena Kotona, koji je u ime ostalih svetskih federacija istakao da je „vreme pandemije vreme velikih nevolja za poslovni svet, ali da su poslodavci dužni da zaštite radnike – njihove plate, pravo na bolovanje i mogućnost fleksibilnih uslova rada - u svim delovima međunarodnih lanaca snabdevanja“.
U apelu koji je izišao u javnost ubrzo posle toga, MKS i Svetske granske federacije traže sledeće:
Od vlada:

• Da održe nivo plata i prošire pravo na bolovanje i socijalnu zaštitu na sve zaposlene, uključujući one zaposlene na neodređeno vreme, zaposlene na privremenim i neformalnim poslovima i radnike na platformama, bez obzira na to kakav je njihov ugovor o radu;
• Da odobre podsticajne investicione programe sa ciljem da podrže privredu i zapošljavanje, zaštite plate, mala i srednja preduzeća i blagostanje zaposlenih; i
• Da u saradnji sa multilateralnim finansijskim institucijama rade na povećanju pomoći zemljama koje su osetljivije na pretnje uzrokovane epidemijom korona virusa, utičući da te institucije pomoć pružaju u skladu sa potrebama na terenu i korektno.

Od poslodavaca:

• Da priznaju sindikate kao sagovornike i sa njima pregovaraju o suprotstavljanju pretnjama koje se nadnose nad zdravlje, radna prava i blagostanje zaposlenih, kao i da u vezi sa tim primene odgovarajuće mere;
• Da se pridržavaju ugovora sa dobavljačima i ispunjavaju svoje dužnosti prema svim radnicima u lancima snabdevanja;
• Da uključe radničke predstavnike u proces otkrivanja, sprečavanja i ublažavanja posledica epidemije, kao i u aktivnosti vezane za procenu mera preduzetih od strane samih poslodavaca i vlada;
• Da obezbede donošenje planova zdravstvene zaštite i pobrinu se da oni funkcionišu bez izuzetaka;
• Da na načine koji će biti dogovoreni kroz proces kolektivnog pregovaranja zaštite plate svih radnika u njihovom punom iznosu;
• Da garantuju pravo na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor, i to od prvog dana, svim radnicima koji su zaraženi ili u opasnosti da to budu;
• Da osnuju fondove iz kojih će se isplaćivati naknade svim zaposlenim uključujući i onima na netipičnim poslovima – koji trpe od posledica epidemije i mera donetih radi njenog suzbijanja; i
• Da sve radnike zadrži u radnom odnosu.

U apelu se dodaje da svi zaposleni „moraju imati pravo na besplatne testove na virus, trening, pribor i opremu – posebno ako se radi o zdravstvenim radnicima“. Naglašava se, isto tako, da svim zaposlenima mora biti omogućeno da se odmah po okončanju primene vanrednih mera što pre vrate na svoja stara radna mesta.

Pošto virus COVID-19 nastavlja da se širi Evropom, Evropska konfederacija sindikata (EKS) je iz predostožnosti odlučila:

• Da otkaže sve sastanke u organizaciji EKS i Evropskog sindikalnog instituta (ETUI), kako u inostranstvu, tako i u Briselu.

Svi sastanci EKS i ETUI koji zahtevaju putovanje predstavnika organizacija-članica u inostranstvo, otkazuju se od danas, pa do 19. aprila. To podrazumeva sastanke svih komiteta, seminare i skupove vezane za projekte.
EKS je u stalnom kontaktu sa Evropskom komisijom radi pojašnjenje u vezi sa refundiranjem otkazanih karata. Članice će o tome biti obaveštene odmah po dobijanju odgovora.

• Da otkaže učešće svih zaposlenih u EKS i ETUI na sastancima koji se održavaju u inostranstvu.

EKS i ETUI ne dozvoljavaju svojim zaposlenim da putuju na sastanke ili skupove koji se održavaju u inostranstvu, sve do 19. aprila. Rukovodstvo EKS i direktori ETUI će na put kretati samo u izuzetnim slučajevima. Stoga se organizacije-članice mole da u predstojećem periodu organizovanje međunarodnih skupova ograniče što je moguće više.

• Da, do daljeg, nastavi sa održavanjem sastanaka organizovanih u Briselu na kojima učestvuju oni koji žive i rade u tom gradu.

Radi se o sastancima koji uključuju službenike EKS i ETUI, sastancima sa Evropskim granskim federacijama i sl. Oni će, međutim, biti organizovani prevashodno on-lajn (putem video konferencija).

• Da apeluje na sindikalne predstavnike koji su učestvovali na skupovima EKS i ETUI u proteklih 14 dana i eventualno dobili virus COVID-19 i pozove ih da o tome odmah obaveste sekretarijate ove dve organizacije, pomažući im tako u preduzimanju adekvatnih mera.

Pismo upućeno na adrese svih organizacija-članica potpisao je generalni sekretar EKS, Luka Visentini.

Svetska zdravstvena organizacija uvrstila je stres na radnom mestu u priručnik «Međunarodne klasifikacije bolesti» i dogovorila se da ovu odluku države članice počnu da primenjuju od 1. januara 2022. godine. Inače, glavni simptomi stresa i izgaranja na poslu su neispavanost, nesanica, manjak energije, iscrpljenost, problemi s varenjem, visok krvni pritisak, dekoncentrisanost, glavobolja i smanjena profesionalna efikasnost.
Stručnjaci SZO naglašavaju da se izgaranje najčešće događa onda kada zahtevi na poslu prevazilaze primanja, priznanja i vreme potrebno za odmor, kada radnik više nema nikakve ambicije, a ujedno pati od osećaja niže vrednosti. A da je problem evidentan najčešće se otkrije onda kada osoba ne uspeva da se opusti ni na godišnjem odmoru. Sindrom sagorevanja je zapravo stanje mentalne i fizičke iscrpljenosti, uzrokovano prekomernim i produženim stresom. Karakterišu ga tri osnovne dimenzije: osećaj nedostatka energije ili iscrpljenost, negativna osećanja ili cinizam u vezi s poslom i smanjena produktivnost na radnom mestu.
Kreće od zahteva, pritiska i obima posla koji prevazilazi nečije sposobnosti, uz pojedinačne neuspešne pokušaje zaposlenih da se snađu. Oni koje muči sindrom sagorevanja plaše se odlaska na posao, sumnjaju u svoje profesionalne sposobnosti, hronično su premoreni, depresivni, neobjašnjivo ljuti, često pate od glavobolje, imaju negativni stav prema poslu, gube empatiju prema drugima. U početnoj fazi javljaju se psihološke i fiziološke reakcije poput razdražljivosti, anksioznosti, lupanja srca, nesanice, zaboravnosti, problema s koncentracijom. Druga faza je reaktivna, dolazi do kašnjenja na posao, odlaganja ili izbegavanja radnih zadataka, stalnog umora, porasta cinizma, nekada i do povećane konzumacije psihoaktivnih supstanci ili potpune apatije. Treća faza je faza istrošenosti, kada se javlja hronična depresija, fizička i psihička iscrpljenost, uz moguće prisustvo samoubilačkih misli.
Za oporavak treba vremena, ali postoje određene strategije koje mogu pomoći. Pre svega je važno da prepoznamo izvore stresa na poslu, što ponekad uopšte nije tako očigledno. Osnovna briga o sebi - dovoljno sna, redovna i odgovarajuća ishrana, smanjeno unošenje kofeina i nikotina i povećanje fizičke aktivnost – neophodna je. Važno je ne dopustiti da posao zavlada životom, zadržati aktivni društveni život, ne odricati se hobija i svakodnevnih, sitnih životnih zadovoljstava. Psiholozi zaključuju: ako ne možete da promenite posao – promenite svoj odnos i pogled na situaciju. Treba zadržati osećaj za humor, podeliti probleme s prijateljima i porodicom, upoznati sebe i sopstvene granice tolerancije na stres. U slučaju razvoja depresivnih, anksioznih simptoma, posebno samoubilačkih misli, obavezno se treba javiti stručnjaku.
Što se nas tiče, više od dve trećine Srba pati od hronične iscrpljenosti na poslu ili je bilo na ivici iscrpljenosti, pokazali su rezultati međunarodne zdravstvene studije „Budućnost zdravlja”. Ni Evropljanima nije lako - hroničnu iscrpljenost na poslu ili nešto slično doživelo je više od polovine njih (55 odsto). Sindrom izgaranja na poslu najviše pogađa Ruse (72 odsto), Srbe (66 odsto) i Poljake (62 odsto), dok se s njim suočilo manje od polovine ispitanika u Španiji, Italiji i Nemačkoj (49 odsto), i Francuskoj (44 odsto). Istraživanje je pokazalo i to da većina ispitanika smatra da je poslodavac dužan da na radnom mestu sprovodi mere za očuvanje duševnog zdravlja zaposlenih. Najbolji odgovor na izgaranje je poboljšanje uslova rada, a ne fokusiranje na „popravljanje” radnika.

Izvršni odbor Evropske konfederacije sindikata (EKS) je, povodom epidemije korona virusa, pozvao sve zaposlene u Evropi na smirenost i poštovanje saveta nadležnih zdravstvenih institucija.
U deklaraciji, koja je usvojena na današnjem sastanku u Briselu, Izvršni odbor je pozdravio korake preduzete na nivou EU i na nacionalnim nivoima, ali insistira da se donesu sve neophodne mere da se zaustavi širenje virusa, kao i da se primene mere neophodne za suzbijanje zdravstvenih i ekonomskih efekata ove situacije bez presedana.
Izrazivši posebnu zabrinutost zbog implikacija po radnike, Odbor je naveo da su „mnogi naši članovi u direktnom kontaktu sa javnošću i, kao takvi, u riziku od zaraze i prenošenja zaraze na druge“.
„Zato treba da se postaramo da njihovo zdravlјe i bezbednost budu na prvom mestu. Pozivamo sve poslodavce da primene principe prevencije, sprovedu sve adekvatne mere da zaštite zdravlјe radnika na radnom mestu, što se naročito odnosi na one koji rade u javnim službama, uklјučujući zdravstvene radnike u javnom sektoru koji su u prvim redovima borbe“.
Takođe, Odbor je pozvao na hitne mere kako bi se obezbedilo da svi radnici koji imaju simptome ili koji su u karantinu mogu da odu na odsustvo bez bojazni da će izgubiti posao ili prihode. Zaraženi radnici u sektorima gde je poštovan socijalni dijalog, uklјučujući kolektivno pregovaranje, biće zbrinuti po osnovu postojećih sporazuma.
„Ovo, međutim, nije slučaj za stotine hilјada drugih radnika, uklјučujući one koji možda nemaju pravo na bolovanje, one sa niskim zaradama ili na nesigurnim poslovima, one koji u velikoj meri zavise od prihoda koji zarađuju. Posebno za one zaposlene koji, iako to nije njihova greška, ne mogu sebi da priušte izolaciju“.
Izvršni odbor je pozvao nacionalne vlade u Evropi da budu oprezne i da se postaraju da beskrupulozni poslodavci ne koriste korona virus kao opravdanje za otpuštanje i tehnološke viškove, kao i da ne dođe do prekida u isplati zarada onih koji su u nemogućnosti da rade zbog virusa.
Izbijanje korona virusa dokazuje važnost dobro organizovanog sistema javnog zdravstva i potrebu za pravim investicijama u kapacitete, kako bi se svim lјudima u nevolјi obezbedio pristup zdravstvenim uslugama.
Izvršni odbor pozdravlјa primenu fleksibilnog pristupa fiskalnim cilјevima koje je nedavno najavila EU. Sve države i EU treba da preduzmu sve potrebne mere kako se ova situacija ne bi pretvorila u globalnu recesiju sa katastrofalnim posledicama po radnike i njihove porodice.
U tom cilju, socijalni partneri moraju na vreme i istinito da budu informisani i konsultovani kako bi mogli da garantuju za interese radnika, naročito u smislu ad hok socijalnih i ekonomskih mera koje mogu proisteći iz ove krize.

U Evropskoj uniji bi trebalo da se otvorenije govori o evidentnoj razlici u platama između muškaraca i žena, čime bi se doprinelo da se ta nepravda ispravi.
U saopštenju Evropske konfederacije sindikata, izdatom povodom 8. marta - Međunarodnog dana žena, navodi se da je transparentnost pravo rešenje za smanjenje tih razlika.
“Pojedine zemlјe su već preduzele korake u tom pravcu. Vreme je da se na nivou EU uvede zakon o transparentnosti plata”, ističe se u saopštenju.
U EU postoji razlika od 16 odsto u bruto zaradama po satu između muškaraca i žena. Od 27 odsto u Estoniji, do 8 odsto u Rumuniji - razlika u platama između muškaraca i žena se veoma slabo smanjuje na nivou EU.
Kada bi žene bile plaćene kao muškarci, stopa siromaštva među ženama koje rade mogla bi da se prepolovi i 2,5 miliona dece ne bi živelo u siromaštvu.
Zato EKS apeluje za novu EU Direktivu o transparentnosti razlike plata između muškaraca i žena, koja bi sadržala zabranu klauzule o tajnosti plata u ugovorima, da svi poslodavci informišu i objavlјuju godišnje planove aktivnosti o jednakosti plata I koja bi omogućila podršku sindikatima da pregovaraju sa poslodavcima o razlici u platama. Direktiva predviđa i da u oglasima za posao mora da bude navedena visina plate, sprečavanje poslodavaca da koriste zakon o zaštiti podataka kao izgovor za izbegavanje transparentnosti zarada, obezbeđivanje transparentnost za čitav paket zarade, uklјučujući benefite, bonuse, naknade, kao I sankcionisanje poslodavaca koji ne preduzimaju aktivnosti po ovom pitanju.

Apelacioni federalni sud u Vašingtonu jednoglasno je oborio odluku Trampove adminstracije o ograničenju medicinske zaštite za nezaposlene („Medikejd“), koji sa ciljem da se pomogne najsiromašnijim i najranjivijim kategorijama stanovništva postoji već pet decenija. Odluka je pomoć uslovljavala sa „najmanje 20 radnih sati nedeljno“ i u slučaju da taj uslov nije ispunjen predviđala je njenu potpunu obustavu i prepuštanje socijalno ugroženih na milost i nemilost sudbine. U odluci suda stoji da je ona „samovoljna i hirovita“, a organizacije koje se bore protiv siromaštva vide u njoj sredstvo za smanjenje broja korisnika zdravstvenog osiguranja koje će dodatno obogatiti bogate, a život siromašnih učiniti još težim.
Program „Medikejd“ donet je u jeku pobune crnačkog stanovništva 1965. godine i bio je namenjen siromašnima, trudnicama i osobama sa invaliditetom. Odluka suda u Vašingtonu predstavlja reakciju na odluku jednog drugog suda, onog u Arkazasu, koji se izjasnio u prilog zakonitosti Trampovog akta. Naime, i pored činjenice da se radi o nacionalnom projektu, o njemu odlučuje i primenjuje ga svaka savezna država ponaosob.
Organizacije koje se bore za pravo na zdravlje odluku Trampa su nazvale dekretom „Radi ili umri“. One ističu da ga je donela vlada koja je štedeći na zdravlju najsiromašnijih istovremeno najbogatijima obezbedila oslobođenje od poreza nezabeleženo u novijoj istoriji i tako javni dug za vreme svog mandata - usled smanjenja budžetskog priliva - uvećala za čitavih 2000 milijardi (!) dolara. Sud se prilikom donošenja odluke pozvao na činjenicu da vlada nema pravo da od primalaca zdravstvene pomoći, kao uslov njenog korišćenja zahteva određen broj radnih sati.
Analiza odluke suda u Arkasasu pokazuje da je ona zdravstvene zaštite lišila oko 20000 njenih nekadašnjih korisnika i to - što je najveći cinizam - u vreme kad je stope zaposlenosti smanjena za 4 odsto. Očigledno je da novi kriterijum ugrađen u „Medikejd“ ne doprinosi rastu zaposlenosti, već samo smanjenju broja korisnika pomoći. Zanimljivo je da su dodatnu klauzulu nameravale da uvedu i mnoge druge savezne države, ali da je posle žestokih protesta stanovništva ona ostala na snazi samo u Mičigenu.
Analitičari smatraju da bi sledeći Trampov korak mogla biti tužba Vrhovnom sudu u kome je, zahvaljujući načinu izbora sudija, više mrzitelja nego prijatelja sveta rada. Ali 200 000 stanovnika Arkazasa odahnulo je bar za trenutak – njihovo pravo na zdravlje je sačuvano. Šta će biti dalje, pokazaće vreme, a do konačne odluke 60 miliona Amerikanaca, korisnika “Medikejda-a“ ima razlog za strepnju.

Povodom posete predstavnika MMF Buenos Ajresu, ministar ekonomije Gusman dao je izjavu u kojoj kaže da „Argentina nema nameru da steže kaiš kako bi isplatila svoj dug“ jer bi to „potpuno uništilo domaću privredu“. On je optužio Fond da je njegovoj zemlji dao „najveći zajam u svojoj istoriji u situaciji kada je bilo očigledno da njegova otplata nije održiva“. Radi se o zajmu vrednom 57 milijardi dolara (!) koji je odobren radi finansiranja otplate ranijih dugova i koji je samo doprineo masovnom odlivu kapitala iz zemlje. Uzet je od strane prethodne vlade neoliberala Makrija, krajnje neodgovorno i bez razmišljanja o posledicama.
Odgovor vašingtonske centrale Fonda na predlog o smanjenju duga bio je munjevit: „Mogućnosti MMF da restrukturira vaš dug i odloži vraćanje, zakonski i politički su ograničene“. Potpredsednica Kristina Kirčner uzvratila je krajnje cinično: „Mi Argentinci znamo da čitamo. U članu 4 Ugovora o osnivanju MMF jasno stoji da nijedna zemlja ne može koristiti sredstva Fonda kako bi se nosila sa masovnim i neprekidnim odlivom kapitala“. A u Argentini je upravo to bio slučaj, kazala je Kirčnerova, i navela podatak da je samo u 2019. iz zemlje izneto 27, a za vreme čitavog Makrijevog mandata čak 88 milijardi dolara. Radi se o duplim aršinima, zaključila je ona, jer se odredba o nemogućnosti smanjenja duga mora poštovati, a ona gde se spominje odliv kapitala ne.
Neoliberali su zemlju ostavili u rasulu: stotine hiljada ljudi gladuje, stanje u nekim regionima je kritično i vladi su potrebna krupna sredstva kako bi mogla da investira u proizvodnju, poveća plate i penzije, i rešava socijalne probleme. Prostora za dalje stezanje kaiša nema i stoga su zahtevi Fonda apsurdni. Najbolji odgovor na njih dao je ovih dana narod koji je na poziv sindikalnih saveza, granskih sindikata i društvenih organizacija masovno izišao na ulice i javno kazao šta misli o ponovnom nametanju propalog neoliberalnog modela. U velikom maršu nošene su, pored ostalih, parole „Napolje MMF!“ i „Dug ostaje narodu!“. Ovo je razumljivo s obzirom da u kolektivnom sećanju još živi sećanje na vladavinu Kalrosa Menema i prljavu ulogu koju je tada odigrao MMF – ispunjavanje njegovih neumoljivih zahteva direktno je uticalo na rekordni rast nezaposlenosti, pad životnog standarda, društvenu pobunu i „juriše“ gladnih na super-markete. Učesnici protesta jednodušno su odbacili zahtev da se dug plaća stezanjem kaiša i gladovanjem, a od domaćih pregovarača zatražili da tokom pregovora striktno vode računa o nacionalnim interesima i potrebama najugroženijih slojeva stanovništva.
Istovremeno, zakon o restrukturiranju stranog duga stigao je pred aregentinski Parlament. Zakonodavci će imati u vidu da zajam nije dat da bi se unapredila prozvodnja, već da bi se na neodrživ način isplaćivali raniji dugovi i faktički finansirao odliv kapitala. Predsednik Fernandes, koji je na dužnost stupio 10. decembra prošle godine, isplatu duga je opisao kao „nemoguću, sve dok privreda ponovo ne počne da raste“. Stoga je, u situaciji kada inflacija na godišnjem nivou iznosi 50 odsto, a nezaposlenost i siromaštvo ne pokazuju znake smanjivanja, odlaganje isplate, po njemu, neophodno.

Nemačkoj je potrebna dodatna radna snaga i Savezna vlada zato ubrzava proces doseljavanja stranih stručnjaka. U Bonu je otvorena nova služba koja će koordinirati priznavanje stručnih kvalifikacija stečenih u inostranstvu. Nemačka privreda je zavisna od doseljavanja. Zato je i pokrenut program privlačenja stranih stručnjaka pod motom "Make it in Germany” („Uradite to u Nemčkoj“). Radi se o jednom od nacionalnih prioriteta.
"Bez stranih stručnjaka nećemo moći da održimo naše blagostanje. Ne možemo jednostavno da čekamo na te ljude, moramo da se potrudimo oko njih", izjavio je savezni ministar rada, Hubertus Hajl. Istovremeno, Nemački zavod za statistiku tvrdi da će se broj radno sposobnih građana do 2035. smanjiti za četiri do šest miliona. U mnogim privrednim granama vlada prava nestašica radne snage. Prema navodima Nemačke industrijske i trgovinske komore, čak 56 odsto ispitanih firmi smatra da je nedostatak radne snage trenutno njihov najveći poslovni rizik.
Svaka treća nemačka firma proteklih godina zaposlila je radnike iz drugih članica Evropske unije ili «trećih» zemalja. Mnoge firme zbog nedostatka radnika ne mogu da prihvate nove narudžbe i trpe ogromnu finansijsku štetu.
Savezna vlada je shvatila vapaje privrednika i ubrzano radi na stvaranju pretpostavki za privlačenja stručnjaka iz inostranstva. Posle dugotrajne debate, usvojen je Zakon o doseljavanju stručne radne snage, čime je vlada – šest decenija nakon prvog velikog talasa dolaska gastarbajtera - priznala da je Nemačka useljenička zemlja. Zakon će stupiti na snagu prvog marta i trebalo bi da znatno olakša dolazak u Nemačku i potragu za poslom svim kvalifikovanim radnicima iz zemalja koje nisu članice EU. Traženje posla olakšaće im činjenica da ubuduće više neće važiti pravilo prema kome su na konkursima za neko radno mesto građani EU automatski bili u prednosti.
Primarni cilj zakona je da se stranim radnicima olakša pristup nemačkom tržištu rada i to praktično svim privrednim granama. "U načelu je potpuno svejedno odakle neko dolazi, najvažnije je da dokaže da želi da se integriše, sarađuje i bude deo društva. Pitanje, dakle, nije odakle je neko, nego da li želi da se integriše", izjavila je savezna ministarka obrazovanja Anja Karliček. Ona je pre neki dan otvorila novu Centralnu kancelariju za priznavanje stručnih kvalifikacija, što je veliki uspeh ako se uzme u obzir da je do ovog trenutka u Nemačkoj postojalo oko 1.400 raznih službi koje su se bavile priznavanjem stranih diploma! Proces priznavanja je bio previše komplikovan i trajao je suviše dugo, mnogo duže nego, recimo, u skandinavskim zemljama, SAD ili Kanadi. U globalnoj borbi za najbolje stručnjake Nemačka to više sebi nije mogla da dozvoli.
Jedan od regiona na koji tradicionalno najviše "ciljaju" nemački poslodavci jeste Zapadni Balkan. Radnici iz tog regiona imaju dobru reputaciju u Nemačkoj. Motivacija za odlazak pritom nisu samo veće plate (jer u inostranstvu su veći i troškovi života), nego i korupcija, nedostatak perspektive i odsustvo pravne države u zemljama porekla. Prema navodima OEBS, samo je Srbiju između 2000. i 2015. napustilo oko 650.000 ljudi – skoro desetina ukupnog stanovništva. Među njima je veoma mnogo mladih, visoko-obrazovanih kadrova – iza kojih ostaje velika rupa na domaćem tržištu rada, što dodatno usložnjava već postojeće demografske probleme. Slično je i sa drugim zemljama regiona.

Iako 40-časovna radna nedelja u kancelariji najčešće i dalje predstavlja normu, rad od kuće poslednjih godina je sve učestaliji. Sve više je kompanija koje svojim zaposlenim nude opciju rada od kuće, a mnogi je rado i prihvataju pošto im omogućava rad u domaćem ambijentu, štedi vreme utrošeno na prevoz i pruža priliku da u pauzama obave i neke od kućnih poslova.
Po nemačkoj profesorki psihologije Koni Entoni, rad od kuće pomaže uspostavljanju ravnoteže između poslovnog i ličnog života i smanjuje stres uzrokovan prenatrpanim tramvajima ili gužvama na putevima. Istovremeno, međutim, on donosi i nove izazove. «Kad vam se dom pretvori i u radno mesto, može biti teško da odredite kada možete prestati da budete dostupni», upozorava profesorka Entoni.
Stručnjaci zato predlažu da se za rad od kuće unapred odrede stroga pravila i vreme kada se gasi računar. Neke kompanije čak i same, automatski, gase pružanje svojih e-mejl usluga posle 18 časova ili ih nakon tog vremena više ne prosleđuju.
Ako takvih pravila nema, zaposleni se često preopterete, a nepovlačenje jasne linije između rada i slobodnog vremena može postati i uzrokom demotivisanosti, pokazala su istraživanja. I tako, dok neki uživaju u miru i tišini rada od kuće, drugima poslovna radna atmosfera može upravo nedostajati. Entoni stoga kao najbolju preporučuje sledeću kombinaciju: umesto da stalno radite od kuće, mogli biste tome pribegavati dva ili tri puta nedeljno, a ostale dane provoditi na «klasičnom» radnom mestu.

Sve statistike pokazuju da je u većini zemalјa EU produktivnost rasla mnogo brže od plata.
Prema rezultatima istraživanja Evropskog sindikalnog instituta (ETUI), taj problem je registrovan u 15 od 27 zemalјa Unije. Tabela koju je ETUI upravo objavio pokazuje da je raskorak o kome je reč ponekad prosto zapanjujući.
Tu se jasno vidi da je rast plata zaostajao za rastom produktivnosti u:

• Irskoj.........za..36 odsto
• Hrvatskoj...za..17 odsto
• Španiji......za..11 odsto
• Grčkoj......za...9 odsto
• Kipru........za...9 odsto
• Belgiji.......za...3 odsto
• Holandiji...za...3 odsto
• Finskoj.....za...3 odsto
• Italiji.........za...2 odsto
• Austriji......za..1 odsto
• Danskoj.....za..1 odsto
• Francuskoj..za..1 odsto
• Sloveniji.....za.0,5 odsto
• Malti.........za.0,2 odsto

EKS već duže vremena skreće pažnju na činjenicu da je jedan od glavnih uzroka krize, koja još uvek traje, pad tražnje uzrokovan neprekidnim smanjenjem udela plata u bruto društvenom proizvodu većine zemalјa sveta.
Stoga, u svom komentaru povodom objavlјivanja rezultata istraživanja ETUI-a, predstavnici Konfederacije traže da se konačno stane na put dalјem bogaćenju bogatih na račun siromašnih.
„Kako princip pravičnost, tako i ekonomska teorija zahtevaju da plate prate rast produktivnosti“, kaže se u najnovijem saopšenju EKS.
Još jednom se ukazuje na činjenicu da „raspodela bogatstva ide u pogrešnom pravcu - da se uporno otima od onih na dnu i daje onima na vrhu“
Jednin način da se taj negativni trend zaustavi bio bi napor Evropske unije usmeren ka jačanju kolektivnog pregovaranja. Samo tako zaposleni mogu doći do udela u novostvorenoj vrednosti koji bi odgovarao zahtevima pravičnosti i, pored ostalog, najslabije plaćenim radnicima omogućio dostojanstven život uz minimalnu platu od bar 60 odsto prosečne.

U svega 20 odsto oglasa za posao u Evropskoj uniji jasno se navodi iznos plate, što dodatno doprinosi očuvanju razlike u primanjima muškaraca i žena - koja trenutno iznosi 16 odsto.
Evropska konfederacija sindikata (EKS) je u prvoj polovini februara analizirala stotinak oglasa na sajtovima Evrobrisel i Evroaktiv koji se bave ponudom radnih mesta i samo je njih 19 sadržalo detalјe vezane za visinu plate.
Većina je preko toga glatko prelazila, ostavlјajući kandidate u neizvesnosti ili govoreći o „konkurentnom platnom paketu“ uslovlјenom radnim iskustvom. Ovakvo ponašanje ostavlјa otvorena vrata predrasudama vezanim za pol i (svesno i nesvesno) podstiče diskriminaciju. Nјeni rezultati se vide u jazu između primanja muškaraca i žena, koje su svuda plaćene manje od muškaraca - od 8 odsto u Rumuniji, do 28 odsto u Estoniji.
U želјi da doprinese rešenju ovog problema, EKS je od Evropske komisije, između ostalog, zatražila da u Direktivu o transparentnosti plata unese i obavezu poslodavca da u oglasima za zapošlјavanje jasno objave njihov iznos.
Direktiva bi trebalo da sadrži i:

• Zabranu „klauzule tajnosti“ u ugovorima o radu;
• Obavezne godišnje revizije (uklјučujući i revizije isplaćenih bonusa), sa predviđenim kaznama u slučaju izbegavanja;
• Pravo radnika da zahtevaju podatke o platama svojih kolega, uklјučujući i one koji se odnose na razlike u primanjima muškaraca i žena;
• Podršku kolektivnom pregovaranju, kao najbolјem načinu prevazilaženja jaza među polovima;
• Kočnicu pokušaju poslodavaca da se izbegavajući transparentnost primanja skrivaju iza „privatnosti“, „zaštite podataka“ ili „teškoća administrativne prirode“.

U vezi sa ovim zahtevima, EKS će sutra, 25. februara, ispred Evropske komisije organizovati performans i poslati poruku da se „tajnovitost u sferi plata mora ukloniti“.
U saopštenju, potredsednica Konfederacije, Ester Linč, ukazuje na činjenicu da je „princip jednakih plata za jednak rad deo Ugovora o EU još od 1957. i da je došao čas da se on sprovede u delo“.
„Naša istraživanja, međutim, pokazuju da su svesni napori da se jaz premosti, dosada propadali. Stoga, radi razotkrivanja potcenjenosti ženskog rada, koja je u osnovi pomenute nejednakosti, transparentnost plata mora postati obavezna - kako u privatnom, tako i u javnom sektoru. Problem se javlјa već u trenutku kada poslodavac objavlјuje oglas o zaposlenju koji je netransparentan u pogledu plata i tako otvara vrata (ponekad podsvesnoj) diskriminaciji žena“.

Statistike pokazuju da je danas u Evropskoj uniji bar 3,3 miliona manje radnika pokrivenih kolektivnim ugovorima nego što ih je bilo pre dvadeset godina, saopštila je Evropska konfedercija sindikata (EKS).
Ta pojava registrovana je u 22 (od 27) zemlјe Unije i rezultat je politike koja je u njima, svesno i uz blagoslov Evropske komisije, vođena tokom poslednje dve decenije. U osnovi je bio pogrešan stav da je kolektivno pregovaranje na višim nivoima pogubno za privredu.
Činjenice, međutim, svedoče upravo o suprotnom: da razvijen sistem kolektivnog pregovaranja doprinosi rastu plata i pobolјšanju uslova rada, a time i pravičnijem društvu i uspešnijem ekonomskom rastu.
Podaci amsterdamskog univerziteta pokazuju da je najveći pad pokrivenosti kolektivnim ugovorima zabeležen u Rumuniji (sa 100 na 23 odsto) i Bugarskoj (sa 56 na 23 odsto). U apsolutnim ciframa taj pad je još upečatlјiviji - u Grčkoj je danas sa kolektivnim ugovorima 1,2 miliona manje radnika nego što ih je bilo početkom veka, u Nemačkoj 884.000, u Mađarskoj 439.000...
Što se same pokrivenosti tiče, razlike među zemlјama-članicama EU su ogromne: dok tu privilegiju u Austriji uživa 98 odsto zaposlenih, u Litvaniji ih je samo 7 odsto! Ispod 50 odsto pokrivenosti registrovano je, između ostalih, u Polјskoj (17 odsto), Mađarskoj (21 odsto), Grčkoj i Slovačkoj (25 odsto), Češkoj (30 odsto), Hrvatskoj (45 odsto) - a više od 50 odsto u Nemačkoj (54 odsto), Španiji (68 odsto), Portugaliji (74 odsto) i Holandiji (78 odsto).
EKS je ove podatke objavila istovremeno sa otpočinjanjem pregovora sa Komisijom oko minimalnih plata. Sindikalci smatraju da uporedo sa inicijativom vezanom za pravične minimalne plate, treba ići na zaštitu i unapređenje kolektivnog pregovaranja - na zaštitu tamo gde je ono već na visokom nivou, a na unapređenje tamo gde ono još nije razvijeno, a sve u cilјu smanjenja nejednakosti, pobolјšanja uslova rada i rasta produktivnosti.
Karakteristična je izjava potpredsednice EKS Ester Linč, koja je izjavila da je podizanje minimalne cene rada najmanje što se može učiniti kako radnici ne bi živeli ispod linije siromaštva, ali da jedino kolektivno pregovaranje može obezbediti pravične plate, ukloniti jaz između primanja muškaraca i žena i obezbediti pristojne uslove rada zaposlenima na netipičnim poslovima.
To što države-članice EU koče proces kolektivnog pregovaranja i doprinose smanjenju pokrivenosti kolektivnim ugovorima, usporava i generalni rast plata.
Linč je mišlјenja da je izjava Evropske komisije o kolektivnom pregovaranju, kao suštinskom elementu pravične privrede, pozitivna činjenica, ali da je onda logično da ona sad počne da radi na njegovoj promociji.
Jedno od sredstava da se to postigne bila bi, po njenom mišlјenju, selektivna (budžetska) podrška preduzećima u kojima su potpisani kolektivni ugovori.

U svojoj izjavi za štampu, glavni republikanski kandidat na predstojećim predsedničkim izborima najavio je mogućnost ukidanja „Mediker-a“, neke vrste opšteg zdravstvenog osiguranja koje je uveo njegov prethodnik Obama. U SAD, gde je velika većina srednje klase bila prinuđena da svakog meseca uplaćuje krupne iznose u razne privatne zdravstvene fondove, a sirotinja živela prepuštena hirovima sudbine - tako nešto predstavljalo je pravi prevrat. Mnoštvo siromašnih građana pokriveno je osnovnom zdravstvenom zaštitom, posle političke borbe koja je trajala dugo i nije bila nimalo laka. Kao razlog za svoju odluku Tramp je naveo nezabeležen privredni rast koji je od SAD stvorio „najdinamičniju privredu sveta“, smanjio nezaposlenost i povećao prihode domaćinstava. On i ovaj put računa sa tim da će maksimalno oslobađanje od obaveze davanja drugima dodatno osloboditi i pohlepu, kao jedini pravi podsticaj privređivanju. Radi se o staroj neoliberalnoj priči: o potrebi da se bogati bogate, kako bi se uz njih bogatili i siromašni – pri čemu se zaboravlja da otkad nema državnih mehanizama preraspodele i otkad se sve više računa na dobru volju (nepopravljivo sebičnih) poslodavca – ta priča uopšte ne stoji i samo je dovela do stvaranja ogromnih imovinskih razlika u društvu.
Sindikati smatraju da od „cvetajuće“ američke privrede zaposleni nisu dobili gotovo ništa i da je priča o „dodatnih 10 000 dolara u budžetu svake porodice“ čista laž. Sve analize pokazuju upravo suprotno: da je život zaposlenih sve teži i da se očekivana dužina života sa svakom godinom Trampove vladavine sve više smanjuje. Nije ni čudo ako se uzme u obzir da su za zdrav i dostojanstven život sadašnje plate nedovoljne, a zdravstvena zaštita neodgovarajuća.
Kolika treba da bude „seča“? Govori se o 1900 milijardi dolara manje (!) u sferi zdravstvene zaštite („Mediker“ i Medieid“) i 26 milijardi (!) u oblasti socijalne zaštite. Zdravstvenom zaštitom preko „Mediker-a“ bilo je pokriveno oko 60 miliona građana, među njima i puno starih i invalida, a preko „Medikeid-a“ 74 miliona (23 odsto stanovnštva), uglavnom siromašnih. Privatne lekarske ordinacije sve češće odbijaju da sarađuju sa državnim zdravstvenim programima, žaleći se na navodno niske nadoknade. Opasnost da milioni Amerikanaca ostanu bez zdravstvene zaštite sve je stvarnija. Najgore je što obe stranke – ma kako to ideološki obrazlagale - vode u suštini sličnu politiku smanjenja državnih izdataka za zdravlje i socijalnu zaštitu. Što se te zaštite tiče, pod udar novih mera trebalo bi da potpadnu „Program pomoći za dodatnu ishranu“ (oko pola miliona dece koja su so sada imala pravo na besplatan školski obrok) i „Program bonova za hranu“.
Najnovija istraživanja pokazuju da bogati u SAD imaju deset zdravih godina života više od siromašnih i da osam do devet godina duže ostaju pokretni. Sve ukazuje na približavanje dosad neviđene krize zdravstva, ali krize koja nije posledica delovanja nekavih prirodnih uzroka, nego čoveka – u ovom slučaju vladajuće kapitalističke klase. Radnicima se govori da para za zdravlje prosto nema, dok ih za bankarske račune bogatih i dogradnju ratne mašinerije očigledno ima. Čini se da je došlo vreme stvaranja ujedinjenog radničkog fronta koji će se suprotstaviti međusobno sličnim politikama obe „biznis“ partije, nespremne da udare po profitu farmaceutskih kuća, lanaca bolnica i drugih zainteresovanih korporacija. Prepreke koje se od samog početka stavljaju kandidatu levice Sandersu ukazuju da se opasnost od dolaska na vlast jednog „narodskog“ političara u vladajućim krugovima shvata kao kao vrlo ozbiljna.

Radnici u šest zemalja Evropske unije imali su prošle godine u proseku niže plate nego pre deset godina, dok su primanja radnika u tri države-članice bloka ostala gotovo nepromenjena tokom protekle decenije, pokazuju rezultati istraživanja Instituta evropskih sindikata (ETUI).
Prema objavljenim podacima do kojih je došao ETUI, prosečni platni paketi su lani bili niži nego 2010. godine u Italiji, Španiji, Grčkoj, Portugaliji, Hrvatskoj i na Kipru.
Prosečan paket plata, prilagođen za inflaciju, uključujući doprinose za socijalno osiguranje i naknadu na plate, bio je prošle godine u Grčkoj manji za 15 odsto u odnosu na 2010. godinu, na Kipru za 7 odsto, u Hrvatskoj manji za 5 procenata, Španiji i Portugaliji za po 4 odsto, a u Italiji za 2 procenta.
Istraživanje ETUI-ja takođe pokazuje da je prosečan paket plata tokom poslednje decenije bio zamrznut ili neznatno povećan u Finskoj (+0,1%), Belgiji (+1,5%) i Holandiji (+1,5%).
"Radnici u šest zemalja EU su u goroj situaciji nego što su bili pre 10 godina. Lideri EU vole da se hvale takozvanim oporavkom, ali za milione radnih ljudi u mnogim zemljama EU kriza nije gotova”, izjavila je zamenica generalnog sekretara Evropske konfederacije sindikata Ester Linč.
Ona je dodala da "EU mora da učini mnogo više za podsticanje povećanja plata i minimalnih zarada i da pruži podršku jačem kolektivnom pregovaranju u gotovo svim zemljama članicama Unije”.

Brazilski neoliberali predsednika Bolsonara ne prestaju sa napadima na državu blagostanja. Ministar pruvrede te zemlje pre neki dan je najavio da Brazil pristupa Međunarodnom sporazumu o javnim nabavkama koji će stranim firmama omogućiti da učestvuju na državnim tenderima pod istim uslovima kao i domaće. Sporazum su do sada potpisale samo 42 zemlje, od kojih je 27 članica EU. Sindikati u njemu vide smrtnu opasnost za domaću proizvodnju koja je u prošloj godini u odnosu na prethodnu registrovala pad od 1,1 odsto. Istovremeno, smanjeni su i BDP, broj radnih sati, zaposlenost i realne plate. Analize pokazuju da u u zemlji ima 12 miliona nezaposlenih i nekoliko desetina miliona nedovoljno zaposlenih, što znači da gotovo polovina od oko 100 miliona radno sposobnih Brazilaca ne radi uopšte ili radi na nekvalitetnim poslovima.
Prethodnih godina Brazil se kao i većina zemalja Trećeg sveta držao podalje od Sporazuma koji u principu koristi uglavnom bogatim zemljama, željnim da uvećaju prodaju svojih proizvoda i povećaju zaposlenost kod sebe. U Brazilu su javne nabavke ciljno bile u funkciji sopstvenog industrijskog razvoja i otvaranja domaćih radnih mesta, ali sadašnjoj neoliberaljlnoj vladi to kao da nije važno. A radi se o 350 000 domaćih snabdevača i nabavkama vrednim oko 10 milijardi evra. Veliki deo tih državnih sredstava trebalo bi sada da završi u džepovima stranih korporacija, što je za sindikate nedopustivo. Čak je i senator Karlos Braga, aktuelni biznismen i ministar rudarstva i energetike, posle skupa u Davosu na kome je bilo govora o Sporazumu, izjavio da se radi o „izvozu brazilskih radnih mesta“. Jednostavno, uvoziće se tuđi proizvodi i pomagati otvaranje radnih mesta u zemljama-izvoznicama. „Cela ideja može dobro zvučati britanskom uhu, ali je za naše užasna!“, zaključio je on.
Vlada se pravda pričama o sprečavanju korupcije koja je u sektoru javnih nabavki itekako prisutna, svesno prikrivajući činjenicu da su upravo strane kompanije te koje imaju najdeblje dosijee. Dovoljno je setiti se priznanja „Simensovih“ rukovodilaca o podmićivanju funkcionera državne uprave u Saudijskoj Arabiji, Češkoj ili SAD (gde je za mito potrošeno 1,4 milijarde dolara!). Ili okrića o poslovanju „Šela“ i „ENI“ koji su u Africi funkcionerima ostavile, a narod lišile, 1,1 milijarde. Šta tek reći za ukupni mito od šest milijardi dolara koji je od 1995. do 2004. u cilju dobijanja posla na izgradnji nacionalnog gasovoda, u Nigeriji ostavio američki energentski gigant „Halibaton“?
Očigledno je da je posle masovne privatizacije domaćih proizvodnih kapaciteta i usluga koje su sada u svojini stranaca, vlada sada rešila da im omogući pristup još jednom strateškom sektoru zemlje – javnim nabavkama.

U Sarajevu je završena Konferencija „Neformalno zapošljavanje na Zapadnom Balkanu – Regionalne perspektive za stvaranje novih i boljih radnih mesta“ koju je u saradnji sa Međunarodnom organizacijom rada (MOR) organizovao Savet za regionalnu saradnju (RCC). Na konferenciji su učestvovali predstavnici međunarodnih organizacija, ministarstava, vladinih agencija, sindikata i civilnog sektora. Direktor Kancelarije Međunarodne organizacije rada (MOR) za Centralnu i Istočnu Evropu, Markus Pilgrim, rekao je novinarima pred početak skupa da je u prethodnih par godina na Zapadnom Balkanu otvoreno 700.000 novih radnih mesta, ali da je na njima zaposleno premalo mladih. “Potrebno je više raditi na tome, ali i usvojiti posebne mere u cilju sprečavanja odliva mozgova”, naglasio je on. Pilgrim je dodao da stopa nezaposlenosti na Zapadnom Balkanu jeste smanjena, ali ne zbog dobrih politika zapošljavanja, već zbog demografskih kretanja stanovništva, odnosno starenja društva i sve manjeg priliva ljudi na tržište rada.
Predstavnik Saveta za regionalnu saradnju (RCC), Nand Šani, rekao je novinarima da je što se tiče nezaposlenosti u privredama Zapadnog Balkana, situacija od 2013. godine poboljšana, ali da “još nije sjajna“, pošto je od 700.000 od tada stvorenih radnih mesta mladima pripalo svega četiri odsto. Šani - inače rukovodilac projekta RCC-a “Platforma za zapošljavanje i socijalna pitanja” (“ESAP”) - potvrdio je da je stopa nezaposlenosti na Zapadnom Balkanu koja je 2013. godine iznosila 23 odsto, sada spala na 16 odsto. On je dodao da poseban problem predstavlja činjenica da od deset zaposlenih dvoje-troje radi u neformalnom sektoru i zaključio da će RCC tokom druge faze projekta “ESAP” (tokom naredne tri godine), u saradnji sa ministarstvima rada i agencijama za zapošljavanje, raditi između ostalog i na tome da se poveća udeo prijavljenih radnika.
Učesnici konferencije raspravljali su o načinima otvaranja novih i boljih radnih mesta na Zapadnom Balkanu, o smanjenu rada na crno kao imperativu za privrede regiona, i o merama koje je potrebno preduzeti kako bi se promovisao dostojanstven rad.

Francuski predsednik Emanuel Makron ne odustaje od promene komplikovanog penzionog sistema koji naziva zastarelim i nepravednim, pa će se sledećeg meseca predlog reformi naći pred Parlamentom. Istovremeno, sindikati širom zemlje ustrajavaju u otporu, nastavljajući sa najdužim protestom radnika u Francuskoj od 1968. godine.
Iako je napravio ustupke nekim sindikatima, Makron ne odustaje od reforme koja je u Jelisejskoj palati zvanično već predstavljena Savetu ministara. Lideri sindikata priznaju da je trenutak za delovanje „sad ili nikada” - pre nego što nacrt zakona bude upućen u Parlament gde Makronova stranka ima većinu. Oni su zapretili nastavkom protesta, ali i štrajkovima u narednim mesecima, tražeći način da prisile Makrona da odustane od najveće penzione reforme u zemlji posle Drugog svetskog rata. Posle kratkog predaha, nedavno su organizovali i nastavak demonstracija kako bi pokazali svoju odlučnost da njegov plan zaustave.
U Narodnoj skupštini biće oformljena komisija za analizu reforme, na kojoj će sindikati i poslodavci imati priliku da izlože svoje mišljenje. Rasprave o nacrtu počeće 17. februara, a vlada se nada da će zakon biti usvojen do početka marta.
Industrijske akcije, čiji nastavak sindikati najavljuju, prošle sedmice su obuhvatile trodnevnu protestnu šetnju lučkih radnika u luci Ruen i zatvaranje najveće francuske hidroelektrane u blizini Grenobla. Premijer Filip optužio je radnike za “ugrožavanje ključne infrastrukture i nepoštovanje demokratije i zakona”, dok je šef Generalne konfederacije rada (CGT), Filip Martines, rekao da vlada „jednostavno odbija da vidi postojanje nezadovoljstva”. CGT je iznela podatke koji govore o 350 protestnih akcija u petak, 51-og dana štrajka.
Sindikati koji se smatraju za umerenije, ističu da će se zbog članstva koje je teško mobilisati i koje ima svoje obaveze „odmoriti” posle akcije od prošlog petka, kada su blokirane velike transportne mreže i drugi javni servisi. Uprkos poremećajima u transportu, podrška javnosti štrajkovima i dalje je snažna. Prošlonedeljna anketa BFM TV pokazala je da 61 odsto Francuza smatra da bi Makron trebalo da uvaži proteste i predlog povuče.
Predsednik sa svoje strane tvrdi da predložena reforma ima za cilj pojednostavljenje sve skupljeg sistema penzija, koji nekim ljudima penzionisanje omogućava već u pedesetim godinama života. On insistira da je stari sistem nepravedan, zastareo i preskup za zemlju s rastućim životnim vekom. Sindikati, medjutim, predložene reforme vide kao napad na teško osvojena radnička prava i francuski način života. Interesantno je da su u poslednje tri decenije sve vlade nastojale da penzioni sistem promene, ali da je svaka reforma izazvala velike demonstracije.
Novi penzioni plan bi trebalo da 42 različita sistema objedini u jedinstven penzioni sistem koji bi pokrivao sve radnike, kako u javnom, tako i u privatnom sektoru. On bi ukinuo privilegije pojedinim profesijama, uveo sistem prikupljanja penzionih bodova i minimalnu penziju. Pritom, ministri uporno izbegavaju da daju odgovor na pitanje hoće li se prag za penzionisanje povećavati i za koliko. Trenutno, francuski radnici mogu ostvariti punu penziju sa 62 godine. Početkom meseca vlada je, bar za sada, odustala od planiranog pomeranja starosne granice za penzionisanje na 64 godine. Umesto toga, Filip je pristao na pregovore sa sindikatima: ide se na penzioni sistem koji će biti finansijski održiv - što će na kraju verovatno zahtevati kasniji odlazak u penziju.

Zastrašujuće nejednakosti i rast nestabilnosti u finansijskom sektoru uskoro bi lako mogle da nas uvedu u novu depresiju, izjavila je nova direktorka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Kristina Georgijeva. Georgijeva je na vodećoj poziciji Fonda zamenila Kristinu Lagarde, koja je izabrana za predsednicu Evropske centralne banke u Frankfurtu.
Znak za uzbunu dat je tokom izlaganja koje je nova direktorka imala u Peterson institutu za međunarodnu privredu, prošle nedelje. Ona je tada postojeće stanje uporedila sa onim iz 20-tih godina prošlog veka – decenijom okončanom Velikom krizom i kolapsom svetske privrede. Sličan jaz između bogatih i siromašnih postojao je i tada. „Danas u Velikoj Britaniji, na primer, bogati kojih je 10 odsto, poseduju koliko i 50 odsto stanovništva koje je najsiromašnije“, kazala je Georgijeva i dodala da je stanje u ostalim razvijenim zemljama slično. „Baš kao i u prvoj polovini prošlog veka kada su sile tehnološkog razvoja i razne integracije prvo dovele do rasta, a zatim do privredne katastrofe“.
Direktorka MMF je dodala i to da u sledećih deset godina klimatske promene i jačanje protekcionizma mogu dovesti do socijalnih nemira i ozbiljnih poremećaja u finansijskom sektoru. U kontekstu rasprava koje se trenutno vode u glavnom štabu MMF u Vašingtonu, ona se između ostalog izjasnila i za temeljne promene svetskog trgovinskog sistema.
„Ako ne želimo da poređenje sa 20-tim godinama bude potpuno, moramo delovati skupa i usaglašeno. Vlade moraju biti spremne da reaguju na svako usporavanje tempa rasta. Uz to, neophodna nam je reforma poreskih sistema, koordinirana na međunarodnom nivou“, zaključila je Georgijeva.
MMF kao da se priziva pameti. Pošto je decenijama služio interesima bogatih, na kraju je shvatio da preterane nejednakosti mogu do propasti dovesti i one koji žive u obilju. Mora se reagovati na vreme: otuda i rečenica u najnovijem dokumentu Fonda u kojoj se kaže da se „danas, dok ulazimo u period rastućeg nezadovoljstva, moraju smanjivati nejednakosti i obezbeđivati zaštita najranjivijih delova stanovništva“. Pošto nam je godinama prodavao mrak, MMF je, izgleda, najzad prisiljen da nam pošalje i malo svetlosti. Hoće li, međutim, ona biti dovoljna da prosvetli one koji ne vide dalje od sopstvene pohlepe?

Ljudi koji primaju zakonsku minimalnu zaradu u većini su država članica EU izloženi riziku od siromaštva, pokazuju najnoviji zvanični podaci koje je saopštila Evropska konfederacija sindikata (EKS).
Dvadeset i dve države članice imaju zakonsku nacionalnu minimalnu zaradu i većina ne ispunjava ni minimalni prag koji predstavlјa 60 odsto prosečne zarade. U 10 država članica zakonski minimum je 50 odsto ili manji od nacionalne prosečne zarade.
To znači da milioni lјudi širom Evrope danas ne mogu da priušte dostojan životni standard uprkos tome što rade puno radno vreme. Španija, Češka i Estonija imaju najniže nivoe propisane minimalne zarade u poređenju sa srednjim zaradama, prema podacima OECD-a.
Zamenica Generalnog sekretara EKS, Ester Linč, izjavila je da je „suština minimalne zarade uspostavlјanje linije razdvajanja između pristojnosti i siromaštva.
„Činjenica da je većina zakonom propisanih minimalnih zarada svesno postavlјena ispod praga siromaštva je skandalozna. Ako neko radi puno radno vreme, ne treba da bude primoran da bira između grejanja i jela. Komisija mora da bude jasna šta smatra poštenom zakonskom minimalnom zaradom. To sigurno ne može biti ispod referentnog nivoa od 60 odsto nacionalne plate, što je prag rizika od siromaštva“.
„Potrebno je testirati ovaj prag adekvatnosti u odnosu na realne cene (i korpu robe i usluga) definisane sa sindikatima i poslodavcima na nacionalnom nivou, tako da minimalne zarade postaju stvarne životne zarade. Ovo mora biti povezano sa merama za promovisanje kolektivnog pregovaranja, što je najbolјi način da se okonča sa zaradama koje su na ivici siromaštva", izjavila je Linč.

Posle objavljivanja vesti da je finski premijer Sana Marin za skraćivanje radnog vremena na četiri dana nedeljno, i Danci su pokrenuli raspravu o skraćivanju radnog vremena, odnosno o uvodjenju četvorodnevne radne sedmice.
Prema zvaničnoj anketi nacionalne Agencije za statistiku, tek svaka sedma osoba koji radi u Danskoj želela bi da radi manje sati u nedelji. Pokazalo se da ideju o skraćivanju radnog vremena u toj zemlji podržava samo 16 odsto zaposlenih.
Za skraćenje su najzainteresovaniji oni koji su u dobu za zasnivanje porodice ili imaju univerzitetsku diplomu. “Ljudi žele da rade manje pošto napune 35 godina, što je doba u kome mnogi osnivaju porodice ili već imaju malu decu“, zaključio je Martin Nielsen iz danske Agencije za statistiku. Dodao je, medjutim, da ideju o skraćivanju radnog vremena podržava i značajan broj osoba u starosnim kategorijama između 45 - 54 i 55 - 64 godine.
Zanimljivo je da je sedam odsto onih koji su bili uključeni u studiju izjavilo da bi želelo da radi duže nego što radi sada. Radna sedmica u Danskoj traje inače 37,5 sati, što je manje nego u većini evropskih zemalja.
Ideja o skraćivanju radnog vremena logična je posledica privrednog razvoja koji je, oslonjen na nevidjen rast tehnike, stvorio prostor za zadovoljavanje potreba svih stanovnika planete, i to ne samo osnovnih potreba, nego i “viših”. Danas je već sasvim moguće raditi manje, a živeti bolje. Ali rast mehanizacije, automatizacije i digitalizacije je jedno, a njeno delovanje u neoliberalnom kapitalizmu drugo. Tu sve mogućnosti humanog razvoja ostaju podređene stvaranju profita, koji umesto da se na neki način raspodeljuje svima koji ga stvaraju, završava u džepovima povlašćene manjine nespremne da se odrekne bar jednog njegovog dela.

Danas je u prostorijama Saveza samostalnih sindikata Srbije održan sastanak sa predstavnicima američkog Centra za solidarnost, koji je deo sindikalnog saveza AFL-CIO. Sastanku je prisustvovao predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav Orbović, sa saradnicima.
Povod sastanka bio je dolazak novog direktora programa Centra za solidarnost za Srbiju Stivena Meklauda. Stiven ima veliko iskustvo u radu na pitanjima bezbednosti i zdravlja na radu, naročito u sektoru građevinarstva. Ovaj podatak je izuzetno bitan za SSSS, jer je planiran nastavak projekta posvećenog bezbednosti i zdravlju na radu, koji SSSS u saradnji sa ovim centrom realizuje u šest gradova Srbije.
Na sastanku su predstavnici obe organizacije potvrdili spremnost da se ojača mreža sindikalnih aktivista i trenera, koji se bave pitanjem BZR i promoviše ideja o sindikatu kao garantu bezbednih i zdravih radnih mesta.

Novoizabrana predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, sastala se početkom januara sa sindikatima, kako bi ih uverila da će se u prvih 100 dana svog mandata zalagati za povećanje plata, jačanje kolektivnog pregovaranja i druge mere koje za radnike u EU predstavljaju prioritet.
Međutim, pozdravljajući spremnost Komisije da aktivno učestvuje u ostvarenju navedenih ciljeva, EKS ukazuje na potrebu što hitnijeg usvajanja novog budžeta EU koji bi za sprovođenje planiranog programa trebalo da osigura i neophodna sredstva. Posle svega, čini se da u pokušaju obnove poverenja među evropskim radnicima, koje je ozbiljno poljuljano, Komisija računa na sindikate, pa je sastanak ulio izvesnu dozu optimizma i nade u započinjanje kvalitetnog socijalnog dijaloga.
Samo nekoliko dana kasnije, Komisija je izašla sa inicijativom o «fer minimalnim zaradama». Priznanje činjenice da se situacija sa niskim zaradama pogoršala i nejednakosti u platama povećale, EKS ocenjuje kao ohrabrujuće. Luka Visentini, generalni sekretar EKS smatra, međutim, da je “s obzirom da su plate, uprkos ekonomskom rastu, u mnogim zemaljama članicama EU još uvek niže nego pre 10 godina - Evropa u rešavanju ovog problema zakasnila”. Povećanje zakonom propisane minimalne zarade na 60% prosečne zarade predstavlja osnovni, ali ne i dovoljni zahtev, pošto će se u takvim uslovima radnici i dalje boriti da sastave kraj sa krajem. Predlog mera kojima Komisija želi da zaštiti kolektivno pregovaranje u zemljama u kojima ono već dobro funkcioniše, EKS je ocenio kao „nejasan“.

Zaštitimo naše radnike Projekat “Zaštitimo naše radnike – POW“ se sprovodi od januara 2018. godine i obuhvata partnere iz 8 zemalja – od kojih su 7 članice EU i Srbiju, zemlju kandidata za pridruženje Evropskoj uniji. Cilj Projekta je usmeren na unapređenje pristupa informacijama upućenih radnika, radnika koji se zapošljavaju preko agencija na transparentan i dostupan način, kao i administrativnu saradnju socijalnih partnera.
Projekat se odnosi na upućene radnike koji privremeno borave u inostranstvu radi obavljanja usluga. Iako broj ovih radnika raste ne zna se još uvek njihov broj. Oni su često izloženi socijalnom dampingu, lošijim uslovima rada i nižim zaradama u odnosu na lokalne radnike.
Revizija Direktive o upućivanju radnika na osnovu pružanja usluga 2018/957 / EU, mada nije dovoljna da reši sve otvorene probleme, ipak uvodi princip "jednake plate za jednak rad" i to je polazna tačka za pozitivnu akciju sindikata i poslodavaca. Postoje dobre prakse u zaštiti upućenih radnika, kao što su stvaranje mreža kontakata i savetnika u zemljama u kojima rade i mapiranje sindikata koji im može pomoći.
POW projekat “Zaštitimo naše radnike „ pomaže u ostvarivanju fer plata i radnih uslova za upućene radnike na evropskom tržištu rada. Pre svega pruža pomoć u boljem informisanju i poznavanju prava, a mrežom savetnika i uz podršku sindikata pruža pravne savete za upućene radnike.
Projekat finansira Evropska komisija u okviru programa EaSI.
Zaštitimo naše radnike (https://protectourworkers.com)

Širenje automatizacije će neminovno uneti određene promene na tržište rada, pre svega ukidajući fizičke poslove koje mogu da obavljaju roboti, ali i jačajući svest o potrebi za ljudskom kreativnošću i posebnim veštinama. «Kerier bilding», globalna onlajn platforma za povezivanje radne snage i poslodavaca, objavila je svoje najnovije istraživanje američkog tržišta rada, za koje prognozira da će u narednih pet godina biti u stanju da zaposli još osam miliona ljudi.
Interesantno je da će najveći rast zapošljavanja biti ostvaren u visokoplaćenim i niskoplaćenim delatnostima – prve će beležiti rast od 5,7 a druge od 5,6 odsto. Broj zaposlenih sa srednjim nivoom primanja porašće za 3,8 odsto.
Među dobro plaćenim zanimanjima najtraženije će biti računovođe, ali samo u bližoj budućnosti, jer se u daljoj očekuje da bi i njih mogli zameniti kompjuteri. Takođe će biti dosta posla za nastavnike, istraživače tržišta, kompjutersku podršku i vodoinstalatere. Što se tiče srednje plaćenih poslova, u SAD bi u narednim godinama moglo biti otvoreno još 50.000 radnih mesta za vozače dostavnih vozila, mada bi i njih relativno brzo mogli zameniti automobili bez vozača i dronovi. Velika će biti i potražnja za građevinskim radnicima, kadrovima specijalizovanim za održavanje različitih mašina, medicinskim sestrama i strukama iz finansijskog sektora.
Među slabije plaćenim zanimanjima najlakše će se zapošljavati trgovci, kuvari, negovateljice, radnici u obezbeđenju i recepcionari u hotelima.
Što se Srbije tiče, ove godine najtraženiji su trgovci, IT stručnjaci i mašinci, a teško je doći i do frizera, kuvara, zidara i stolara.

Kompanije "Fijat Krajsler" i "Pežo-Sitroen" u četvrtak su potpisale sporazum o spajanju. Sindikalci očekuju više posla, veću iskorišćenost kapaciteta i veće plate. Za njih je najvažnije da u sporazumu stoji kako “nijedna fabrika neće biti zatvorena”. Vest je verovatno obradovala i 382.652 radnika, koliko je ukupno zaposleno u ovim automobilskim gigantima.
Komapnije "Fijat Krajsler" i "Pežo-Sitroen" saopštile su da su njihovi upravni odbori potpisali obavezujući sporazum o spajanju ove dve automobilske grupacije, čime će nastati četvrti najveći proizvođač automobila u svetu. Ugovor su potpisali izvršni direktor PSA Karlos Tavarez i njegov kolega iz FKA grupe Majkl Menli.
Dve kompanije su u zajedničkom saopštenju navele da će na čelu nove grupe biti glavni izvršni direktor PSA, Karlos Tavares, dok će na mestu predsedavajućeg biti predsednik "Fijat Krajslera", Džon Elkan. Na telekonferenciji koja je održana posle potpisivanja sporazuma, rukovodioci su saopštili da odluka o imenu nove kompanije još nije doneta.
Sporazum bi mogao da obezbedi uštedu od 3,7 milijardi evra godišnje. Ta sredstva biće uložena u "novu eru održivog saobraćaja", kako bi se ispoštovali novi, strožiji globalni propisi o izbacivanju štetnih gasova.
Nova grupacija će biti četvrta po broju proizvedenih vozila, iza "Tojote", "Folskvagena" i "Reno-Nisan alijanse". Vrlo je verovatno da će se premašiti ukupna prodaja kompanija "FIAT", "Alfa Romeo", "Krajsler", "Sitroen"," "Dodž", "DS", "Džip"," Lančija", "Maserati"," "Opel"," Pežo" i "Voksal", koja se do sada kretala oko cifre od 8,7 miliona vozila godišnje.
Italijanski premijer Đuzepe Konte je spajanje "Fijat Krajslera" sa "Pežo-Sitroenom" pozdravio, ali i poručio da će, što se vlade tiče, prioritet biti zaštita radnih mesta. “U zajedničkom saopštenju FKA-PSA - rekao je on – “garantuje se “crno na belo” da će dosadašnji nivoi zaposlenosti biti očuvani i održavani. Za našu vladu zaštita stabilnosti radnih mesta je od ključnog značaja”.
Čini se da je nova vest s radošću dočekana i u kragujevačkoj fabrici automobila. “Kada se sve završi, bićemo deo četvrte najveće kompanije ove vrste na svetu. To znači da će biti i više posla i većih plata”, prokomentarisao je novost predsednik Samostalnog sindikata FKA Srbija Zoran Marković, a slično razmišlja i većina radnika zaposlenih u ovoj fabrici.

Mada je francusko Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo da se širom zemlje na protestima protiv reforme penzija okupilo 615.000 ljudi (od kojih 76.000 u Parizu), sindikati govore o 260 protestnih okupljanja i navode brojku od 1,8 miliona demonstranata.
Današnji protest je treći od početka decembra. Paralelno sa demonstracijama širom zemlje, već 13 dana uzastopno traje štrajk železnice u celoj Francuskoj, a u Parizu ne radi većina linija metroa. Protesti se održavaju u kontekstu rastućih društvenih napetosti i nezadovoljstva koje eskalira svake subote tokom demostracija građanskog pokreta «Žutih prsluka». Demonstranti pokazuju veliku energiju i odlučnost, a dokaz za to je redovnost njihovih okupljanja koja traju već godinu dana.
Železničari, prosvetni radnici, advokati i zaposleni u javnim službama izašli su ovaj put na ulice da bi protestvovali protiv najavljenog univerzalnog sistema penzija koji bi trebalo da zameni dosadašnja 42 različita režima isplate.
Francuski premijer Eduar Filip ponovio je danas da je vlada, uprkos štrajku u saobraćaju koji traje od od 5. decembra i protesta građana i sindikata, „u potpunosti rešena“ da reformu penzija sprovede do kraja. Braneći je u Parlamentu, on je precizirao da se ne radi samo o njegovoj, nego i o rešenosti čitave vlade i velike većine Francuza da se ovaj put od nje ne odustane.
Protest radnika i građana podržala je Evropska konfederacija sindikata (EKS). Ona je pozvala francusku vladu da se savetuje sa sindikatima i uzme u obzir njihove zahteve. U svojoj izjavi, Luka Visentini, generalni sekretar Konfederacije naveo je da «francuski radnici i sindikati imaju puno pravo da brane svoje interese», kao i da svojim protestom «šalju poruku svim evropskim vladama, upozoravajući ih da se preko zahteva radnika vezanih za penzijskih prava ne može prelaziti tek tako».
Čini se da su protesti nešto više od želje da se reši samo jedan konkretan problem. Francuska se trese već godinu dana, pa kao da se iza svega krije težnja za pokretanjem suštinske promene sistema koji je danas postavljenog tako da - uprkos tome što bi bio u stanju da svima obezbedi dostojanstven život - neprekidno proizvodi nove nejednakosti i obara standard velikog dela stanovništva.

Evropljani sve češće odlažu odlazak u penziju, pa tako građani Unije starosti između 55 i 64 godine imaju veću stopu zaposlenosti nego mlađe kategorije stanovništva. Oko 65 odsto muškaraca i 52 procenata žena starijih od 55 godina radi, a kancelarija EU zadužena za statistiku (Eurostat) navela je da je najupečatljivija činjenica to što se ova stopa zaposlenosti u proteklih 15 godina uvećala. Na to nije uticala ni svetska ekonomska kriza (sem u Grčkoj). Stopa zaposlenosti starijih od 55 godina se od 2003. godine do sada u Sloveniji i Bugarskoj udvostručila, a u Slovačkoj se uvećavala još brže (2,2 puta). Najviše zaposlenih starijih građana je u Švedskoj, Nemačkoj i Danskoj (po 70 odsto), dok je u Rumuniji, Hrvatskoj, Poljskoj, Sloveniji i Grčkoj njih manje od 50 odsto. 7 Istraživanje ukazuje i da sve više Evropljana starijih od 65 godina ostaje da radi nakon sticanja uslova za penziju, tako da je na primer više od četvrtine Estonaca starih između 65 i 74 godine u radnom odnosu.
Nemačkoj je malo i 67 godina za odlazak u penziju. Građani se protive, ali najnovji predlog da se granica podigne za dve godine sve je realniji. Tamo se starosna granica za odlazak u penziju podiže još od 2012, a 2031. Bi trebalo da dosegne nivo od 67 godina. Ali i to je premalo za državnu kasu. Nemačka Centralna banka kaže da se rupe u penzionom fondu ne mogu popuniti drugačije. Novi zakone već su dobile Crna Gora, Hrvatska i Poljska. U narednih deset godina njihovi najstariji građani će moći u penziju sa navršenih 67 godina. Velika Britanija i Finska u međuvremenu će povećati granicu na 68 godina.
Stručnjaci istovremeno ukazuju na "formulu" koja glasi "da bi penzijski sistem bio održiv, on mora da počiva na tome da ljudi što duže žive i što više rade". Praktično, kako se životni vek u razvijenim državama povećava, tako je i sve prisutniji trend da se u penziju sve češće ide sa 67 godina, dok je u istočnoj Evropi granica nešto niža i kreće se oko 65.
Sudeći po broju godina potrebnih za penzionisanje u regionu, Evropi i svetu, Srbija sa svojih 65 godina za muškarce i nešto manje za žene još i dobro stoji. Posmatrajući, međutim, potrebe sistema, trendove i promene u pogledu dužine životnog veka, pitanje je kada će i u Srbiji doći do novih pomeranja. Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta kaže da je penzioni sistem u Srbiji trenutno održiv i da nema potrebe za dodatnim izmenama. "Sa stanovišta održivosti penzionog sistema, sada nema potrebe za produžavanjem godina za odlazak u penziju. Mi smo svoj domaći zadatak obavili 2014. godine kada smo usvojili nove izmene i sada samo treba istrajati na donetim merama. S druge strane, moguća su određena podešavanja, ali u smislu veće fleskibilnosti, a ne obaveze. To bi značilo da građani nakon penzionisanja mogu da obavljaju dodatne poslove, naravno ako to žele i ako za njihovim radom postoji potreba".

Japanska filijala «Majkrosofta» objavila je rezultate probnog eksperimenta sa četvorodnevnom radnom nedeljom i verovatno nije nikakvo iznenađenje da su zaposleni promenom bili oduševljeni. Međutim, ono što jeste iznenađujuće jeste da je produktivnost skočila čak 40 odsto. Početak eksperimenta najavljen je još u avgustu. Oko 2.300 zaposlenih je tokom perioda od pet nedelja sem vikenda imalo i slobodan petak. Kancelarije su tada ostajale zatvorene, a zaposleni su uz puno radno vreme dobijali „specijalno plaćeno odsustvo". Plate ne samo da nisu bile umanjivane, nego je kompanija svakom zaposlenom «za odmor» isplaćivala dodatnih 800 evra!
"Radite kraće, dobro se odmorite i učite. Neophodno je da na poslu imate sredinu koja vam omogućava da odredite svoju svrhu u životu i više doprinesete na poslu. Želim da zaposleni misle i postignu iste rezultate sa 20 odsto manje radnog vremena", rekao je predsednik i izvršni direktor «Majkrosoft Japan»,Takuja Hiran.
Kako su preneli japanski mediji, «Majkrosoftov» trodnevni vikend rezultirao je povećanjem produktivnosti od neverovatnih 39,9 odsto. Delimično je to posledica toga što je kraća radna nedelja zahtevala od radnika poboljšavanje efikasnosti i bolje ekonomisanje vremenom. Sastanci su morali da budu kraći, ali sadržajniji. Njihova dužina bila je ograničena na najviše 30 minuta, a komunikacija preko interneta postavljena je kao alternativa razgovorima licem u lice. Zaposleni su tokom probnog perioda za četvrtinu manje otvarali bolovanja ili uzimali slobodne dane. Jedna od «kolateralnih koristi» bila je i manja potrošnja električne energije.
Slobodan dan viška bio je veliki hit među zaposlenima, a 92,1 odsto njih izjavilo je da im se kraća radna nedelja «izuzetno dopala». Pritom, prodaja ne samo da nije bila smanjena, nego je povećana za 40 odsto!

Premijer Grčke, Kirijakos Micotakis, objavio je nedavno da je njegova vlada spremna da u Ustav zemlje unese odredbu o „garantovanom osnovnom prihodu“ (GOP). On je izjavio da će se tako zaštititi najranjivije kategorije stanovništva i obezbediti dostojanstven život svih“. Ovaj sistem inače već postoji u mnogim zemljama Unije, ali i drugde. Neki ekonomisti ga prihvataju kao uspešno sredstvo u borbi protiv ekstremnog siromaštva, dok drugi u njemu vide neoliberalnu manipulaciju u službi krupnog kapitala.
„Garantovani osnovi prihod“ je prvi put eksperimentalno uveden 2014, da bi posle par godina, kada je na vlasti već bila Ciprasova levičarska SIRIZA, on preimenovan u „Solidarni socijalni prihod“ (SSP). Sada, na pragu 2020. vlada planira da poveća sredstva za tu namenu, tako da bi ona mogla iznosti i preko milijardu evra godišnje. To je znatno više od 760 miliona evra koliko je iz budžeta izdvojeno ove godine. Istovremeno, vlada će gledati da poveća i broj onih koji na taj prihod imaju pravo (sa sadašnjih 450 000, na 800 000). Cilj je da za ove svrhe ide 0,5 odsto društvenog bruto proizvoda.
Pravo na GOP imaju oni čiji godišnji prihod ne prelazi 2400 evra (ukoliko su samci). Ako se radi o porodicama, taj je limit viši, pri čemu se uzimaju u obzir i moguće ušteđevine, pokretna i nepokretna imovina. U svakom slučaju, osnovna suma koja stiže na adresu primaoca je 200 evra, plus 100 evra za svakog dodatnog člana porodice.
Opozicija je odmah reagovala navodeći da „treba imati debeo obraz pa govoriti o unošenju u Ustav odredbe koja će ojađenim građanima omogućiti prosečno 213 evra mesečno“. U grčkim uslovima ta suma ne može da omogući ni puko preživljavanje. Radi se o sprovođenju odluke Međunarodnog monetarnog fonda, kome je cilj da smanji realne izdatke za socijalu, nekoj vrsti „zamke koja neće ukloniti siromaštvo, ali će zato predstavljati instrument pritiska na minimalnu cenu rada“. U zaključku Glavnog odbora SIRIZE kaže se: “Država blagostanja nije humanitarna organizacija, nego mehanizam kojim država utiče na smanjenje nejednakosti među građanima. Za neoliberala Micotakisa koji nejednakosti smatra „prirodnim“, takva uloga države je „crvena linija“ koju on neće preći“.

Inicijativa “67 je previše” smatra da je usvajanje Zakona o penzijskom osiguranju pobeda svih onih 748.624 građana koji su dali svoj potpis za referendum o promenama uslova za penzionisanje. Vlada je pokušala da spase obraz tako što je promenila odredbu o odlasku u penziju sa 67 godina života i spasla se izlaska na referendum koji je za nju bio unapred izgubljen. “Ovo je veliki zajednički uspeh sindikata i građana koje su lošim zakonskim rešenjima hteli prisiliti na lošije uslove penzionisanja, duži radni vek i siromaštvo u starosti. S gotovo 750 hiljada prikupljenih potpisa pokazali smo ovoj vlasti, a pokazaćemo i svakoj budućoj, da se odluke po pitanjima iz sfere rada i socijale ne mogu donositi bez razgovora sa sindikatima kao predstavnicima radnika. Ovo je već četvrti put da su sindikati zajedno s građanima referendumskom inicijativom i prikupljenim potpisima uspeli sprečiti donošenje loših zakonskih odredbi. Svaka vlast mora znati da ćemo, ako to bude potrebno, ovakav postupak ponoviti”, izjavio je Krešimir Sever, predsednik Nezavisnih hrvatskih sindikata.
“Moguće je da se neka buduća vlada i neki budući saziv parlamenta odluče da ponovno nametnu rešenja slična onima koja smo uspeli poništiti. Poručujemo im da ni ubuduće nećemo pristati na prisilni rad do 67. godine i druga po radnike nepovoljna rešenja. Ovih 748.624 potpisa čuvaćemo kao zalog otpora takvim vlastodršcima i znaćemo iskoristiti sve zakonske instrumente borbe u zaštiti onoga što smo 2019. izborili, poručio je Vilim Ribić, predsednik Matice hrvatskih sindikata.
Ustavnopravni stručnjaci slažu se da je usvajanjem ovih izmena zakona automatski nestala formalna osnova za održavanje referenduma, Sindikati smatraju da je Vlada u svom Priedlogu zakona to trebala eksplicitno navesti kako bi Sabor, zajedno sa Zakonom, usvojio i taj zaključak.
Slično razmišlja i Mladen Novosel, predsednik Saveza samostalnih sindikata Hrvatske. “Ovo je dosad najveći uspeh zajedničke borbe sindikata i građana. Hiljade naših članova koji su učestvovali u akciji, i stotine hiljada građana koji su dali svoj potpis, jamstvo su da ćemo i u budućnosti znati zaustaviti svaki novi pokušaj da se zadire u prava radnika”, smatra prvi čovek SSSH i dodaje: “Da bi se ova priča dovela do kraja, trebalo bi da Hrvatski sabor donese poseban zaključak ili odluku u kojoj će eksplicitno navesti šta usvajanje ovih izmjena znači za referendumsku inicijativu i prikupljene potpise. Građani imaju pravo da im se jasno odgovori zašto referendum koji su svojim potpisima tražili nije raspisan i ko je za to odgovoran”.
Inicijativa “67 je previše” još jednom je zahvalila svim građanima koji su svojim potpisima izvršili pritisak na vlast i izdejstvovali poništavanje po radnike štetnih odredaba Zakona o penzijskom osiguranju.

Projekat Evropske konfederacije sindikata pokrenut u saradnji sa francuskim sindikatima i institutima IRES i ASTRES konkretno ima za cilj da se na tim platformama osnuju radnička predstavništva i pokrene socijalni dijalog. Oko ove teme koja je od fundamentalnog značaja za budućnost rada, pokušavaju se okupiti socijalni partneri aktivni u tom sektoru kako bi:

• Potpomogli ostvarivanje zajedničkih interesa kroz obuku i udruživanje zaposlenih;
• Uspostavili i usklađivali rad Evropske opservatorije čiji će osnovni zadatak biti praćenje radničkog učešća u upravljanju platformama. Opservatorija je već počela sa snimanjem situacije i ocenjivanjem stanja socijalnog dijaloga. EKS je sve svoje članice pozvala da se pridruže i učestvuju u „snimanju terena“;
• Iznašli načine da se na platformama uspostavi neka vrsta „samoupravne“ prakse, donesu „povelje“ i „kodeksi ispravnog ponašanja“ (u sferi minimalnih standarda, bezbednosti i zdravlja na radu, jednakosti polova i sl.) i sve to učini vidljivijim i distupnijim javnosti.
• Eksperimentisali sa novim načinima organizovanja i pregovaranja.

Sve u svemu, radiće se na tome da se u virtuelnom svetu pronalaze različite inicijative za bolju odbranu radničkih interesa na platformama i da im se pruža podrška.

Francuska je danas u generalnom štrajku, najvećem u poslednjih nekoliko decenija. Sve je paralisano i kako javlja štampa “ Francuska gori”. Više od 180.000 građana u crvenim prslucima sindikata maršira kroz tridesetak gradova, od Marseja na mediteranskoj obali do Lila na severu. Štrajkom sindikati pokušavaju da nateraju predsednika Emanuela Makrona da odustane od planova za reformu penzionog sistema koja predviđa univerzalni sistem penzija umesto sadašnjih podela na četiri vrste penzije - u privatnom i javnom sektoru, specijalne i dopunske penzije.
Mediji podsećaju da bi sadašnja situacija mogla da izgleda kao 1995. godine kada su veliki protesti, koji su trajali tri nedelje protiv reforme socijalnog osiguranja i penzija, naveli tadašnjeg premijera Alena Žipea da od toga odustane. Loran Berže, lider Francuske demokratske konfederacije rada, CFDT, kaže da je “socijalno okruženje eksplozivnije nego 1995 i u smislu napetosti, socijalne solidarnosti i lomova unutar društva, sada je mnogo gore”.
Uprkos tome Makron je nedavno ponovio da ne odustaje od reforme koju je obecao tokom svoje predsednicke kampanje.

Predsednica Sekcije mladih SSSS Ružica Grabovac izabrana je za predsednicu Komiteta mladih PERK ubedljivom većinom glasova.
U Pragu je u toku šesta konferencija Mladih PERK na temu “Izazovi mladih radnika u promenljivom svetu rada”. U okviru konferencije održana je posebna sesija posvećena predstavljanju kandidata za budući sastav Komiteta mladih PERK, nakon čega su sprovedeni izbori za rukovodstvo i Komitet. PERK je sindikalna organizacija koja se sastoji od 87 nacionalnih sindikalnih centrala učlanjenih u Medjunarodnu konfederaciju sindikata i koja broji 85 miliona članova širom kontinenta, od Lisabona do Vladivostoka. Stoga je i izbor Ružice Grabovac od izuzetnog značaja za našu organizaciju i mlade sindikalce u Srbiji

Masovni odlazak radne snage na Zapad ne muči samo Srbiju. Ona je u zemljama Centralne i Istočne Evrope koje su dugogodišnje članice Unije zapažena još pre nekoliko godina. Kritična demografska situacija u razvijenijim delovima EU i otpor tamošnjeg stanovništva naglom i neregulisanom dolasku migranata, povećao je šanse Evropljana iz manje razvijenih zemalja. Oni popunjavaju radna mesta upražnjena usled niske stope rađanja i odlaska tamošnjih radnika u zemlje gde se može bolje zaraditi nego u Evropi (u SAD, na primer).
Poslednje analize Eurostata, pokazuju da su Rumuni, u cilju zaustavljanja odliva radne snage i podsticanja dolaska stranaca, podigli plate za 16 odsto. Bugarske poslodavce more slične brige, pa su i oni u poslednjih godinu dana bili prisiljeni da ih podignu, za 13 odsto. Treća po rastu zarada je Slovačka, sa 9 odsto. Odmah iza nje su Slovenija, baltičke zemlje i Češka, gde je u protekloj godini zabeležen rast od 8 procenata. Poseban slučaj je Hrvatska, gde su plate za godinu dana povećane za oko 5 odsto, što je upola više od proseka EU, ali i manje nego u drugim zemljama tranzicije.
Osnovni uzrok ove pojave je delovanje neumoljivog zakona ponude i potražnje, mada svoju ulogu u tome ima i ujedinjeno delovanje evropskih sindikalnih organizacija pod okriljem Evropske konfederacije sindikata (EKS), koja se odavno zalaže za ujednačavanje plata u EU na višem nivou i već par godina vodi kampanju «Za veće zarade» u kojoj od početka učestvuje i SSSS.

Uvođenje neradne nedelje u Crnoj Gori dalo je vetar u leđa sindikatima u BiH. Sličnom rešenju za zaposlene u trgovini i uslužnim delatnostima nadaju se kako sindikalci u Federaciji, tako i oni u Republici Srpskoj. Sindikati jesu složni, ali su zato građani i poslodavci podeljeni. Stručnjaci kažu da je na tu temu potrebno otvoriti javnu debatu, s obzirom da se niko u BiH nije do sada tim pitanjem ozbiljno bavio.
Policija, zdravstvo, mediji, pa čak i ugostiteljstvo, svoja vrata ne mogu zatvoriti nedeljom. Ali šta je sa trgovinom? Pitanje neradnih dana neophodno je pravno regulisati - jedinstveni su sindikalci iz FBiH i RS. Zakon jeste precizan i svaki radnik ima pravo na slobodan dan. Ima, međutim, slučajeva da posebno u malim prodavnicama koje su u porodičnom vlasništvu radnici taj dan provode radno. Tome se mora stati na put.
Zahtevajući promenu stava Saveza opština i gradova, koji između ostalih odlučuje o neradnim danima u RS, Savez sindikata Republike Srpske smatra da građani svoje potrebe za kupovinom mogu zadovoljiti ostalih šest dana u sedmici. Rad nedeljom treba ukinuti ili ograničiti.
Građani o zabrani rada nedeljom imaju različita mišljenja. Dok jedni smatraju da uslužne delatnosti moraju da rade, drugi misle da svi imaju potrebu da se jednom nedeljno «istinski odmore, posvete deci, šetaju, čitaju i druže se sa prijateljima»."
Zakonska rešenja u zemljama EU su različita, ali pred svima je isti zadatak - uspostavljanje ravnoteže između poslovnog i privatnog života. Zbog toga je pitanje neradne nedelje tema velikog broja članaka i studija.
«Po nekim podacima preko 50% hrvatskih radnika radi prekovremeno. To pokazuju da u Evropi Hrvatska ima najgori odnos privatnog i profesionalnog života. Mi u BiH smo u sličnoj situaciji - radnici su prisiljeni da rade i stoga smatram da bi otvaranje ovakve jedne teme bilo jako značajno", kaže Kasim Tatić, profesor na Ekonomskom fakultetu UNSA.
Da na rad nedeljom i poslodavci gledaju različito vidi se po izlozima prodavnica – neke nedeljom rade čitav dan, dok druge ostaju zatvorene. Poslednji u regionu neradnu nedelju izglasali su poslanici u Parlamentu Crne Gore. No ni to nije prošlo bez problema. Na insistiranje potrošača, rad u delu trgovina, poput pekara, dozvoljen je. Kao reakciju na ovu odluku zagovarači neradne nedelje su na svom FejsBuk profilu simbolično podelili recept za hleb.
Kolektivni ugovor koji je prošle godine potpisan u Sloveniji zaštitiće prava radnika u trgovinama u naredne četiri godine, a njihove zarade podići i do nivoa od 900 evra. U ugovoru je regulisan i rad nedeljom, tako da radnici mogu da rade najviše 20 nedelja godišnje, ali ne više od dve u istom mesecu. Istovremeno, oni tog dana imaju pravo na poseban dodatak, poslodavci moraju da najave kad će se raditi i u kojim smenama (i to sedam dana ranije), a o premeštanju iz jedne smene u drugu radnik mora biti obavešten najmanje 24 sata unapred. Nedeljom trgovine ne rade ni u Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, Austriji… U Srbiji je trenutno angažovano oko 200.000 trgovaca, koji mesečno zarade u proseku 30.000 dinara, čime se kandiduju da u 2020. godini njihova plata opet ostane na nivou minimalca.

Postepeno umiranje proizvodnje nateralo je „Marej enerdži“ – najveće privatno preduzeće u sektoru eksploatacije uglja – da uđe u postupak bankrota. Firma više nije bila stanju da otplaćuje dugove, pa je tako početkom prošlog meseca na listi agencije za procenu „SiP Global rejting“ dospela u rubriku „pred bankrotom“. Za sada je osiguran kapital od oko 350 miliona dolara koji treba da joj pomogne da nastavi sa radom do završetka postupka likvidacije. Robert Marej, koji je sebe nazivao „kraljem uglja“ morao je da podnese ostavku na mesto prvog čoveka kompanije. Po odlasku je izjavio da “odluka o bankrotu firme nije bila nimalo laka, ali da je bila neophodna ako se imaju u vidu interesi njenih potrošača i zaposlenih“.
Radi se o preduzeću koje poseduje 17 aktivnih rudnika u Alabami, Kentakiju, Ohaju, Jutahu i Zapadnoj Virdžiniji, sa 7 000 zaposlenih. Dolazak na vlast Donalda Trampa probudio je nade rudara pošto je ovaj liberalizovao zakonodavstvo vezano za zaštitu životne sredine i čak na mesto prvog čoveka Agencije koja se time bavi postavio nekadašnjeg lobistu firmi za eksploataciju uglja! Tržišne sile su, međutim, bile jače od Tramovih namera i radničkih nada, pa su jeftini prirodni gas i drugi, obnovljivi izvori energije (prvenstveno Sunca i vetra) potrošnju uglja doveli ozbiljno u pitanje. Predviđanja vladinih agencija govore o tome da će potrošnja sledeće godine biti najniža u poslednjih 40 godina. Izvoz „crnog zlata“ je u odnosu na prethodnu godinu pao za čitavih 28 odsto, a tokom 2010 predviđa se dalji pad.
Robert Marej je 2017 pisao Trampu i molio ga da po hitnom postupku donese akt kojim bi se američka industrija uglja zaštitila od zatvaranja. Pritom ga je upozorio da će odlaganje takve jedne odluke dovesti do bankrota ne samo njegove, nego i kompanija-potrošača upućenih na ugalj. Zahtev je, međutim, odbijen pošto su stručne službe predsednika zaključile da „nema čvrstih dokaza koji bi govorili u prilog preduzimanja vanrednih mera“. Kao i u većini slučajeva, interesi tržišta su se pokazali svetijim od interesa radnika koji su sada u opasnosti da izgube ne samo posao, nego i sredstva za zdravstveno i penziono osiguranje, akumulirana u privatnim fondovima kompanije.
Sindikat rudara Amerike (UMVA) otužio je vladu da je svesno favorizovala gas i druge oblike energije na račun uglja. „Marej će sada gledati da se u postupku bankrotstva oslobodi obaveza prema zaposlenima, penzionerima i udovicama preuzetih kolektivnim ugovorom. Tako nešto viđali smo već mnogo puta. Ali to ne znači da ćemo skrštenih ruku čekati na odluke sudova. Naši pravnici, ekonomisti i medijski eksperti učiniće sve da pre toga zaštite interese zaposlenih“, kaže se u saopštenju UMVA i zaključuje da je nastupilo vreme borbe za sredstva zdravstvenog i penzionog osiguranja radnika, zbog čega će se krenuti u široku akciju lobiranja – sve do američkog Kongresa.

Široka koalicija koju čini više od 50 organizacija gradjanskog društva i sindikata iz Nemačke, okupljenih oko Inicijative za Zakon o lancima snabdevanja, založila se da nemačka vlada nametne zakonske obaveze kompanijama iz te zemlje i natera ih da poštuju ljudska prava i ekološke standarde na globalnom nivou. Zahtev je objavljen na godišnjicu razornog požara u tekstilnoj fabrici “Ali Enterprises” u Pakistanu. Pored sindikata, u koaliciji su prvenstveno organizacije koje se bave zaštitom životne sredine i ljudskih prava, kao i zastupnici fer trgovine i predstavnici verskih organizacija. Ideja je da se radna prava i životna sredina ne štite samo u matici, nego i u svim zemljama gde posluju firme iz Nemačke – znači u čitavom procesu proizvodnje.
U peticiji koju je Inicijativa pokrenula, od nemačke kancelarke Angele Merkel se zahteva da Zakon o lancima snabdevanja uvede do kraja 2020 godine. Tom prilikom, u znak sećanja na radnice i radnike koji su izgubili živote u nemačkim fabrikama u Trećem svetu, organizovan je i skup ispred zgrade Parlamenta. “S vremena na vreme čitamo izveštaje o zapaljenim fabrikama, eksploataciji dečijeg rada i opustošenim prašumama. Sve to pokazuje da nemačke kompanije neće dobrovoljno da izvršavaju svoje obaveze. Nemačka vlada mora konačno da uspostavi pravni okvir kojim će zaustaviti one koji tolerišu eksploataciju i uništavanje životne sredine” objašnjava Johana Kuš, portparol Inicijative za zakon o lancima snabdevanja.
Pucanje brane u rudniku gvozdene rude, u malom brazilskom gradu Burmadinjo početkom 2019. godine, rezultiralo je sa 272 smrtna slučaja, a predstavlja samo jedan poražavajući primer kršenja ljudskih prava u rudarskom i energetskom sektoru. Veliki deo odgovornosti za ovu katastrofu snosi nemačka kompanija TÜV SÜD. Nije dovoljno da 50% ili čak 90% kompanija iz Nemačke poštuje ljudska prava. “Posao ne bi trebalo da ubija – čak je i jedna smrt previše. Žrtve kršenja ljudskih prava trebalo bi da budu u mogućnosti da kompanije izvedu pred lice pravde, ako treba i preko nemačkih građanskih sudova”, smatraju pripadnici Inicijative.
Međunarodna komparativna istraživanja pokazuju da nemački supermarketi koji prodaju artikle u čijoj su proizvodnji radnici izloženi izrazito toksičnim pesticidima, čine vrlo malo da zaštite njihova prava. Situacija je bolja u Velikoj Britaniji, ako ni zbog čega drugog onda zato što je britanska vlada usvojila Zakon o modernom ropstvu.
Što se tiče zaštite životne sredine, imamo slučaj Amazona koji gori, dok pogođeno lokalno stanovništvo gubi sredstva za život. Mnogi od ovih požara započeti su da bi se oslobodila zemlja za uzgoj soje, koja se zatim koristi u nemačkim fabrikama. Ovo je samo jedan od bezbroj primera kako degradacija životne sredine ide ruku pod ruku sa kršenjem ljudskih prava.
“Tržišna utakmica koja se odvija na štetu našeg prirodnog sveta i osnovnih prava radnika nema fer karakter. Sloboda sindikalnog organizovanja i pravo na kolektivno pregovaranje nisu samo ljudska prava i osnovni demokratski principi, nego i preduslov za dostojanstven rad i društveni napredak. Moramo zaustaviti dominantnu globalnu poslovnu politiku koja se oslanja na ekološki i socijalni damping. Zakon o lancima snabdevanja bio bi hrabar korak u tom pravcu”, zaključuju u Inicijativi.

Pod sloganom „Dostojanstven rad 4.0” u Beču je 12. novembra 2019. održana završna konferencija u okviru projekta Dunav@rad. Skup je okupio predstavnike socijalnih partnera zemalja koje učestvuju u Projektu. Projekat, koji podržava austrijsko ministarstvo rada, zdravlja, socijalnih pitanja i zaštute potrošača, obuhvata zemlje Dunavske regije – Austriju, Bugarsku, Rumuniju i Srbiju, a usmeren je na unapredjenje saradnje izmedju zemalja, razmenu informacija i zajednički rad na rešenjima i izazovima koje digitalizacija ima na tržište rada.
Nastavak teksta može se videti klikom na naslov ili Opširnije

Posle objavljivanja najnovijih predviđanja vezanih za budućnost evropske privrede, generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata Luka Visentini oglasio se sledećom izjavom:
„Prognoze Komisije pokazuju da u vreme kada se životni standard naših radnika još nije oporavio od posledica prethodne finansijske krize, Evropa ide ka novoj recesiji. Ako je stopa zaposlenosti i porasla, to je pre svega rezultat otvaranja nesigurnih radnih mesta.
Ne možemo sebi priuštiti još jednu recesiju, pa se rukovodioci Unije moraju potruditi da što pre povrate poverenje u našu privredu i utiču na rast tražnje - tako što će povećati obim javnih investicija, otvoriti kvalitetna radna mesta i radnicima omogućiti veće zarade.
S obzirom da je deo bruto društvenog proizvoda (BDP) koji ide za ulaganja još uvek ispod nivoa iz 2008, jasno je da postoji dodatni prostor za povećanje javne potrošnje, koju bi trebalo usmeriti u ekološku i digitalnu tranziciju. Pored toga, u slučaju kada se radi o kvalitetnim javnim investicijama, Komisija bi trebalo da dozvoli prekoračenje limita u sferi budžetske potrošnje“.
Generalni sekretar EKS je ovo izjavio na zasedanju posvećenom privrednoj politici, čiji je domaćin bio Evropski savet. Glavni učesnici skupa bili su vodeći političari Unije – potpredsednik Evropske Komisije Valdis Dombrovskis, presdednica Evropske centralne banke Kristin Lagard i predsednik Evrogrupe (zemalja-članica Evrozone) Mario Čenteno.

Nakon 580 dana provedenih u zatvoru, bivši predsednik Brazila i lider Radničke stranke Luis Inasijo “Lula” da Silva odlukom Vrhovnog suda pušten je na slobodu. Obraćajući se masi okupljenoj da pozdravi njegov izlazak iz zatvora on je rekao: “Nisu bili zatvorili samo jednog čoveka. Pokušali su da ubiju samu ideju. Sa novom vlašću Brazil nije postao bolji, nego gori. Ljudi gladuju, nezaposleni su ili ne rade na normalnim poslovima. Rade za Uber ili voze bicikle i dostavljaju pice”. Tom prilikom on se ujedno zahvalio hiljadama aktivista sindikata i Radničke stranke koji su, od aprila 2018. godine kada je otišao u zatvor, vodili kampanju “Sloboda za Lulu”, kampujući ispred zatvora i stalno podsećajući na grube greške sudskog sistema koji ga je strpao u ćeliju.
“Lula” je prošle godine osuđen na dvanaest godina zatvora na osnovu optužnice za korupciju i pranje novca. Sudija u ovom procesu bio je kontroverzni Serđo Moro, koji se sada nalazi na mestu ministra pravde u desničarskoj vladi Žaira Bolsonara. “Lula" optužbe nikada nije prihvatio i na ceo slučaj je gledao kao na politički motivisan. Istraživanja novinara Glena Grinvalda i portala “Intercept” pokazala su da su tužilac i sudija ceo proces pripremali u dosluhu. Sumnju u pravičnost ovog procesa podstiče i to što je on pokrenut neposredno pred prošle izbore, gde bi “Lula” svakako bio najjači protivkandidat desničaru Bolsonaru.
“Lula” da Silva ima staž borca u radničkom pokretu još iz sedamdesetih godina kada je u vreme diktature u Brazilu postao, kako kaže, “radikalno orijentisani sindikalac” i bio zatvaran. Dosta je onih koji se sećaju vremena kada je kao delegat brazilskih metalaca prisustvovao jednom od sindikalnih kogresa u samoupravnoj Jugoslaviji.
Osamdesetih učestvuje u osnivanju Radničke stranke, a kao njen kandidat 2003. postaje predsednik Brazila. Na ovoj funkciji ostao je sve do 2010. godine i u vreme njegovog mandata Brazil je doživeo veliki ekonomski razvoj. Istovremeno, zahvaljujući merama socijalne politike milioni ljudi izašli su iz siromaštva, a društvene nejednakosti se smanjile. Sa sadašnjim predsednikom Bolsonarom “Lula” se i konfrontirao upravo zbog svoje politike smanjenja siromaštva i jačanja veza sa radničkim i sindikalnim pokretom. U 74. godini života, napuštajući zatvor izjavio je da “izlazi sa radikalnije levim stavovima”.
Dobro je što su ga podržali i neki od poznatih levih političara iz razvijenog sveta. Predsednik britanskih Laburista Džeremi Korbin je na svom Tviter nalogu napisao: “Pritvaranje nekadašnjeg brazilskog predsednika bilo je nepravedno i pogrešno. Oduševljen sam što je sada slobodan i što će moći da nastavi svoj rad kao privrženi socijalista i vođa Radničke stranke. Brazilu je potrebna stvarna promena, kakvoj je Lula uvek bio posvećen”. Za njim nije zaostao ni jedan od glavnih kandidata na sledećim predsedničkim izborima u SAD, Berni Sanders. Sanders piše: “Kao predsednik, “Lula” je za smanjivanje siromaštva u Brazilu i za radništvo učinio više nego bilo ko drugi. Oduševljen sam što je pušten iz zatvora, uostalom, to pritvaranje nikad nije ni trebalo da se desi.“
Povratak Lule u politički život svakako će uneti novu dinamiku u borbu radnika i poslodavca u Brazilu i Južnoj Americi, gde se stvari uveliko ubrzavaju, o čemu najbolje svedoče masovni anti-vladini protesti u Čileu i desničarski puč u Boliviji.

Sindikati u Boliviji zaista imaju za čim da žale. Nepunih mesec dana pošto je po četvrti put izabran za predsednika Bolivije, Evo Morales, jedan od najvećih reformatora Latinske Amerike i borac za interese radništva i naroda, prinuđen je da podnese ostavku. Kako bi sačuvao mir u zemlji. Osporavajući Moralesovu pobedu na izborima, desna opozicija je u sprezi sa domaćim i stranim kapitalom izašla na ulice tražeći raspisivanje novih izbora. Policija i vojska su takođe – u starom latinoameričkom maniru nasilnog kršenja ustavnosti - zatražile Moralesovu ostavku. Za meksičku vladu koja mu je pružila azil on je, međutim, i dalje legitimni predsednik Bolivije, kao i za veliki deo naroda u samoj zemlji, ali i čitavoj Latinskoj Americi kojoj je godinama bio uzor.
A kada se malo bolje pogleda, rezultati skoro četrnaestogodišnjeg predsedavanja Moralesa su stvarno impresivni. Od 2006, kada je prvi put izabran za predsednika Bolivije, nacionalizovane su ključne industrije, ekstremno siromaštvo je prepolovljeno, izgrađena je moderna infrastruktura, autohtono stanovništvo se po prvi put izdiglo iz dubokog siromaštva. Bruto društveni proizvod je porastao za nekoliko puta, dohodak po glavi stanovnika takođe, dok je Džini koeficijent, kojim se meri dohodovna nejednakost, smanjen za 19%.
Neki analitičari smatraju da bi razlog za nasilno svrgavanje Moralesa mogla biti politika očuvanja životne sredine i zaštite javnih resursa koju je on sprovodio. Jer samo nedelju dana pre puča on je, na primer, raskinuo ugovor sa jednom nemačkom kompanijom koja je nameravala da u Potosiju pokrene eksploataciju litijuma i uzgred zatruje životnu sredinu. Kompanijâ, i to velikih i moćnih kojima se zamerio, bilo je, međutim, mnogo više od jedne.
Imajući u vidu istoriju desnih vojnih udara širom Latinske Amerike, koji su se odvijali uz svesrdnu podršku SAD, situacija u Boliviji je duboko zabrinjavajuća. Morales je pozvao svoje pristalice da imaju poverenja u demokratski proces i izjavio: “Vratićemo se i biće nas više miliona”. Takva masovna podrška je neophodna protiv desne elite koja uživa podršku zapadnih centara moći, pre svega imperijalne sile sa severa. U svakom slučaju, sećanje na nezapamćen rast blagostanja, četrnaeste plate, poboljšane uslove rada i socijalu za sve nastaviće da živi u sećanju radnika i građana, kojima novi će režim verovatnu ponuditi samo staru, ofucanu neoliberalnu priču sa uobičajenim nesrećnim krajem.

Posle eksplozije u pogonu metalskog preduzeća LARKO koja je juče koštala života radnika, oca troje dece, Svegrčki borbeni front (PAME) – leva frakcija Generalne konfederacije radnika Grčke (GSEE) - uputio je sledeći proglas javnosti:
„Osuđujemo kriminalno ponašanje poslodavaca i vlade čije su žrtve radnici. Naš kolega pao je upravo tako, kao žrtva zločina s predumišljajem. Radi se o nastavku serije sličnih nedela, režiranih od strane vlada koje su se poslednjih godina smenjivale u Grčkoj. U ovom slučaju na delu je bio plan za obezvređivanje preduzeća kako bi se ono zatvorilo i privatizovalo. LARKO, proizvođač od strateškog značaja, postao je tako za one koji u njemu rade istinsko gubilište.
Priča ministra Hadzidakisa o „utvrđivanju krivice za ono što se dogodilo“, a dogodilo se posle upozorenja Sindikata metalaca o nedostacima sistema bezbednosti i zaštite na radu i izbegavanja za dlaku sličnog slučaja par dana ranije – predstavlja čistu provokaciju. Memorandumi koje su grčke vlade potpisivale sa zapadnim partnerima, desetogodišnja kriza i zakoni koji su u međuvremenu doneti, odrešili su ruke krupnom kapitalu koji se oslobodio brige o zaštiti radničkih života i pogone pretvorio u mesta najsurovije eksploatacije.
Analiza onog dela kriminalne hronike koji se odnosi na poslodavce pokazuje da je 2017 godina bila rekordna po broju povreda na radu (7357). Ali to je samo deo procesa koji je započeo izbijanjem krize, a sve više se zahuktavao u periodu posle 2012.
Radnici LARKA su se više puta žalili da je uprava – koristeći se kriznom situacijom u zemlji i velikim brojem anti-radničkih mera koje su u međuvremenu donete – od preduzeća napravila neku vrstu „mučilišta i potencijalne mrtvačnice“. Mnogo je priča koje govore o ubrzanju tempa rada, preteranom izrabljivanju, kršenju radničkih prava i zapostavljanju mera za zaštitu bezbednosti, zdravlja, pa i samih života zaposlenih.
Očigledno je da brigu o toj zaštiti moramo u svoje ruke preuzeti mi, radnici i sindikalisti. Pozivamo vas da u skladu sa tim, izrazite svoju solidarnost i podržite borbu radnika LARKA koji su se mobilisali i otpočeli trodnevni štrajk zahtevajući mere koje će podići nivo bezbednosti i zdravlja na radu. PAME je uz njih i članove njihovih porodica, kojima ovim putem izražava svoje najdublje saučešće“.

Srednjeročne prognoze privrednog rasta Srbije ukazuju da će on ostati na nivou od 3 do 4%, a Srbija će morati brže da napreduje ako želi da "uhvati priključak" sa državama centralne i istočne Evrope, kazala je regionalna direktorka Svetske banke za Zapadni Balkan Linda Van Gelder. Ona je gostujući na Radio-televiziji Vojvodini da je godišnji rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) od 7% godišnje moguć u slučaju da se kapital i radna snaga svrsishodnije koriste, I da se javna uprava, obrazovni i zakonodavni sistem reformišu. Van Gelder je navela da bi Srbija udvostručila svoj BDP za 15 godina ako bi privreda rasla po godišnjoj stopi od 5%, a da bi se sa rastom od 7% duplirala za jednu deceniju.
Analiza Svetske banke ukazuje da je za stabilan rast na duži vremenski rok potrebno oko 25% BDP u investicijama, bilo privatnih ili javnih. Javne investicije u Srbiji trenutno iznose 4%.
Kao jedan od faktora koji bi nepovoljno uticao na rast BDP-a, Svetska banka vidi i rast plata u administraciji i državnim preduzećima, koji je najavljen novim rebalansom budžeta, ali i neadekvatan sistem državne pomoći privredi. "Ako pogledamo sistem državne pomoći, videćete da oko 60% takve pomoći ide javnim preduzećima, koje proizvode 20% vrednosti u privredi. To je nešto što novim predzećima otežava da budu konkurentni", navela je Van Gelder.
Niska produktivnost je takođe jedna od slabosti domaće privrede, a istraživanje Svetske banke ukazuje da je u srpskoj prerađivačkoj industriji produktivnost manja za trećinu u odnosu na države Evropske unije. Razlog male produktivnosti je nedovoljno inovacija i loša alokacija resursa, uključujući i državnu pomoć. "Država sve više pomoći dodeljuje sektorima sa niskom produktivnošću. Radna mesta se otvaraju, ali ne dovode do inovacija. Problem je što se u nekim od subvencionisanih fabrika do 90% svih sredstava za proizvodnju uvozi, što znači da šira privreda ne vidi benefite tih mera, da ne dolazi do prelivanja znanja", dodala je Van Gelder.
Dodala je i to da je Svetska banka predložila da se razmotri isplativost dovođenja stranih direktnih investicija u manje produktivne sektore i da počne da se ocenjuje da li državna pomoć namenjena investitorima samo otvara radna mesta, ili treba kreirati programe koji bi stvarali dinamična radna mesta sa velikim platama. "Samo 5% privatnih firmi ostvaruje brzi rast, odnosno tri godine zaredom rastu za po više od 20% godišnje. Te kompanije stvaraju 60% novih radnih mesta, a ne koriste državnu pomoć", zaključila je Van Gelder.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) zahateva efikasne mere koje će dovesti do smanjivanja razlika u platama između muškaraca i žena, čime bi se iskorenila potcenjenost rada žena, koja je u osnovi ove trajne nejednakosti.
U tom cilјu, EKS podržava nastojanja Ursule Von der Lajen o obaveznosti izveštavanja o odnosu plata muškaraca i žena, koje će biti podržano kaznenom politikom, i poziva je da vodi politiku koja će omogućiti realne promene u privatnom i javnom sektoru.
Buduća predsednica Evropske komisije obavezala se da će mere vezane za problem razlike u platama, koja na nivou EU iznosi 16 odsto, predložiti u prvih sto dana svog mandata.
EKS traži donošenje direktive o transparentnosti plata muškaraca i žena, koja bi trebalo da uklјuči:

• Obaveznu godišnju reviziju njihovih plata kod poslodavaca sa više od 10 zaposlenih, koja bi trebalo da obuhvati čitav platni „paket“, uklјučujući dodatke i bonuse;
• Kazne za preduzeća sa više od 10 zaposlenih koja ne urade dvogodišnji izveštaj o nivou plata;
• Pravo radnika da traže podatke o platama onih koji sa njima rade i obaveštenja o platama muškaraca i žena u preduzeću;
• Zabranu klauzule o tajnosti plata u ugovorima i obavezu prilaganja platnih skala uz oglase za radna mesta;
• Podršku kolektivnom pregovaranju, kao najbolјem načinu da se razlike u platama ukinu.

EKS će svoje predloge izneti pred Fon Der Lajenovu i pred savetnike Komisije za pomenuto pitanje, Helenu Dali i Nikolasa Šmita.
„Naše insistiranje na Direktivi posledica je činjenice da je samo polovina država-članica sledila Preporuku Evropske komisije vezanu za razlike u platama. A kriza 2009. i napadi na kolektivno pregovaranje koji su usledili doveli su samo do toga da se nejednakost među njima povećala“, navodi se u saopštenju EKS-a.
Zamenica generalnog sekretara EKS, Ester Linč podsetila je da princip jednakosti plata muškaraca i žena postoji u Ugovorima o EU još od 1957, „pa je krajnje vreme da se on i ostvari“.
„Pokušalo se sa merama koje su išle na dobrovolјno uklanjanje skandaloznog jaza u primanjima, ali su one ostale bez rezultata. Zato je neophodno da transparentnost u toj oblasti postane obaveza, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru. Samo tako ćemo demaskirati potcenjenost rada žena, koja je u osnovi ove trajne nejednakosti. U potpunosti podržavamo planove prve žene-predsednika Evropske komisije da obavezna pravila transparentnosti plata postanu prioritet. EKS će sarađivati s njom, kako bi obezbedili da ona dovedu do realnih promena u privatnom i javnom sektoru. Poslodavci ne smeju da se kriju iza 'fensi' naziva radnih mesta, već moraju biti u stanju da razlike u platama opravdaju“, izjavila je Linč.

Izgleda paradoksalno, ali izgleda da će i Bosna i Hercegovina biti prinuđena da uvozi radnu snagu - trgovce, građevince, variosce, pa i zabavljače. Smanjenje domaće radne snage beleži se već duže vreme i posledica je odlaska u zemlje u kojiam nedostaje kadar, a plate su daleko više. Dobar je primer varilac i zidara koji su izuzetno traženi u Sloveniji
Zato svega ovoga poslodavci su primorani da novu radnu snagu potraže među strancima. Kako su potvrdili iz zavoda za zapošljavanje Federacije, Republike Srpske i distrikta Brčko, samo u prvih devet meseci ove godine dozvole je već dobilo 2413 stranaca. Neki su dobili nove, a neki samo obnovili postojeće. Prema podacima Federalnog zavoda, najviše ih je izdato u prerađivačkoj industriji, obrazovanju, trgovini, hotelijerstvu, ugostiteljstvu i turizmu.
U Republici Srpskoj najtraženija su zanimanja vezana za zabavu i rekreaciju, rad na promocijama, trgovinu, građevinarstvo, informatiku i komunikacije. Strancima je tamo izdato 437 novih radnih dozvola, mada je Savet ministara odobrio svega 200, pa se postavlja pitanje koliko ih je stvarno. Kvota se, doduše, može prebaciti kada je reč o strancima s visokom stručnom spremom, onima čiji se rad zasniva na međunarodnim sporazumima, profesionalnim sportistima i onima koji su se odrekli državljanstva BiH.
Posle svega, podatak da je za poslednjih pet godina (od početka 2015, pa do devetog meseca ove godine) strancima izdato preko 9000 dozvola, svakako je alarmantan.

Najveći američki savez AFL-CIO objavio je rezultate analize koji ukazuju na katastrofalno stanje bezbednosti i zaštite na radu u SAD i pozvao zakonodavce da novim propisima unaprede zaštitu zaposlenih. Izveštaj govori o 5147 smrtnih slučajeva godišnje koji su posledica povreda na radu i 95 000 umrlih usled raznih profesionalnih oboljenja. Strašno zvuči, ali to znači da je zbog loših radnih uslova dnevno umiralo 275 ljudi! Uz to ide i podatak da je nasilje na radnom mestu postalo treći najvažniji uzrok smrti zaposlenih – 807 slučajeva, od toga 458 ubistava! Porast nasilja beleži se već treću godinu, pa je broj povređenih već dostigao cifru od 29 000. Bez obzira na podatke koji su više nego alarmantni, Trampova administracija je donošenje standarda vezanih za jačanje bezbednosti na radnom mestu u potpunosti skrajnula.
Stopa smrtnosti na radnom mesti kao posledica nesrećnih slučajeva godinama ostaje ista, ali zabrinjava rast smrtnosti zbog profesionalnih oboljenja. To je nateralo predsednika AFL-CIO Ričarda Tramku da se javnosti obrati ličnim saopštenjem. „Suočavamo se sa krizom nacionalnih razmera“, kaže se u saopštenju i dodaje da je „krajnje vreme da naši izabrani poslanici u Vašingtonu prestanu da se igraju politike i preduzmu akciju usmerenu na sprečavanje tragedije u svetu rada. Umesto toga, vlast radi na tome da bezbednosne standarde za koje smo se godinama borili, liberalizuje. To je neprihvatljivo i sramno! Radnički pokret će učiniti sve što je u njegovoj moći kako bi takve namere osujetio“.
Tramka je još jednom podržao donošenje Zakona o sprečavanju nasilja nad zdravstvenim i socijalnim radnicima, koji bi - ako bude usvojen - predstavljao dobar instrument zaštite zaposlenih u ovim rizičnim sektorima.
U Izveštaju se posebno pominju radnici-latinoamerikanci koji stradaju po stopi višoj od prosečne – i sve više (903 smrtna slučaja). Sledeći na listi su stariji radnici, a posebno oni sa preko 65 godina koji imaju tri puta veću „šansu“ da stradaju nego ostali. Najopasnije radno okruženje je u građevinarstvu (917 mrtvih – više nego u bilo kojoj drugoj grani), zatim u prevozu, poljoprivredi i prehrambenoj industriji.
I pored toga što je situacija kritična, sredstva namenjena Odeljenju za BZR Ministarstva rada stalno se smanjuju. Trenutno u njemu radi svega 752 inspektora, što je najmanji broj od 1970. Ako bi samo jednput trebalo da obiđu radna mesta koja su im u nadležnosti, trebalo bi im 165 godina! A vlast i dalje ide na deregulaciju ove oblasti: ublažavaju se pravila o bezbednosti; smanjuju sredstva namenjena jačanju zaštitnih mera, obuci zaposlenih i istraživanju; odbija uvođenje pravila prilagođenih novim i sve većim izazovima. Poslednji primer je spuštanje standarda vezanih za trovanja silikonom u rudnicima uglja, gde veliki broj radnika tradicionalno oboljeva od teških profesionalnih bolesti.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) i tri glavne poslodavačke organizacije u EU (BiznisEvropa, CEEP i SME Junajted) skupa su obratili Evropskoj komisiji i Parlamentu tražeći promenu postojeće politike obeležene prvenstveno brigom o budžetskoj disciplini i stezanju kaiša zaposlenima. Ujedinila ih je želja da evropsku industriju vide kao predvodnika globalnog razvoja koji će stvarati bogatstvo i voditi računa o opštem blagostanju. Da bi se to ostvarilo Unija, po njima, mora podržati otkrivanje novih tehnologija i stvaranje većeg broja preduzeća koja će biti konkurentna, nuditi dobre uslove rada i brinuti o očuvanju klime i životne sredine.
Tim povodom Luka Visentini, generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata (EKS) obratio se javnosti saopštenjem u kome je naglasio da „industrijski rast u digitalnoj i ekološkoj tranziciji mora biti održiv i obezbediti kvalitetna radna mesta. Pomenuta tranzicija nikoga ne sme ostaviti po strani i zahteva velika privatna i javna ulaganja“. Ovo nije prvi put da se EKS zalaže za mere koje će povećati tražnju i podstaći razvoj i novo zapošljavanje.
Generalni sekretar poslodavačkog udružnja SMM junajted, Veronika Vilems, založila se za veće oslanjanje na mala i srednja preduzeća i održanje ravnoteže između zahteva konkurentnosti i blagostanja. Ona je izjavila da je „jedini način da se to ostvari - povećanje produktivnosti“.
Očigledno je da se i sindikati i poslodavci slažu da je rast produktivnosti preduslov blagostanja, mada i dalje postoje značajne razlike oko toga koliki deo novostvorene vrednosti treba da pripadne radnicima. Stara bitka rada i kapitala se nastavlja, ali je dobro da su se bar oko nečega složili. Pitanje je samo da li se u novoj konstelaciji snaga u Evropskom parlamentu i Komisiji, u kojima preovladavaju snage konzervativnog desnog centra i liberali (svi skupa mnogo skloniji poslodavcima nego radnicima), to može i ostvariti na način koji doprinosi obostranom blagostanju.

Svi koji su sa nadom i streoljim pratili borbu hrvatskih kolega za promenu penzijskog zakonodavstva mogu da slave: hrvatski Sabor uzvojio je danas po hitnom postupku izmene Zakona o penzionom osiguranju, kojima se granica za starosnu penziju vraća na 65 godina i smanjuje penalizacija za ranije penzionisanje – što znači da su zahtevi referendumske inicijative "67 je previše", koju su pokrenuli upravo hrvatski sindikati, prihvaćeni.
Sabor je zakonske izmene podržao sa 115 glasova «za» i pet «uzdržanih». Vlada je predložila izmene zakona nakon što je prikupljen potreban broj potpisa birača za raspisivanje referenduma o izmenama Zakona o penzionom osiguranju. Tako su u potpunosti ispoštovani zahtevi građanske inicijative "67 je previše“, koja je prikupila više od 700.000 potpisa građana i čija je pobeda na mogućem referendumu bila lako predvidiva..
Izmenama Zakona pravo na starosnu penziju ostvaruje osiguranik sa navršenih 65 godina i 15 godina staža, umesto sa 67 godina i 15 godina staža, što su po dosadašnjem zakonu bili uslovi za ostvarivanje prava na starosnu penziju, kako za žene, tako i za muškarce - od 1. januara 2033. Pravo na prevremenu starosnu penziju osiguranik će ostvariti kada navrši 60 godina i 35 godina staža, umesto dosadašnje 62 godine i 35 godina staža. Umesto 0,3 odsto po mesecu ranijeg penzionisanja, penzije će biti smanjene za 0,2 odsto po mesecu ranijeg penzionisanja. To znači da maksimalna penalizacija prevremenog penzionisanja za pet godina iznosi 12 odsto, dok je dosad iznosila 18 odsto.

Povlačenje vladinog Dekreta 883 kojim su ukinute subvencije i cena goriva povećana za 123 odsto, pogoršani uslovi za penzionisanje i smanjene penzije, otpušten veliki broj državnih službenika, a preostalima godišnji odmori skraćeni na polovinu, i konačno, zemlja zadužena za još 4,2 milijrde dolara - koštao je građane 12 dana neprekidnog bdenja i demonstriranja na ulicama prestonice. Danima su pristizali iz svih, pa i najudaljenijih krajeva zemlje, kako bi pružili svoj doprinos „otpremanju“ paketa koji im je pripremio svetski finansijer i poznati kreator katastrofalnih ekonomskih politika – Međunarodni monetarni fond. Grad je bio potpuno blokiran, a demonstarcije su se proširile i na ostatak zemlje. Javni prevoz je suspendovan, aerodrom otvoren samo za hitne letove, a preko 60 saobraćajnica blokirano. Na ulice su izvedene moćne policijske, pa i vojne snage. Dan pred pobedu naroda bilans sukoba bio je sledeći: sedmoro mrtvih, 1340 ranjenih i 1152 uhapšena! Nepopustljivost vlade, koja nije bila spremna da sagleda svu dubinu narodnog nezadovoljstva i prihvati neku vrstu kompromisa, skupo je koštala građane odlučne da do kraja brane svoje pravo na dostojanstven život.
Zapaljena je zgrada Tužilaštva, a veliki deo prestonice bio je ispunjen suzavcem i dimom sa barikada u plamenu. U prvim redovima prema kordonima policije stajali su radnici, studenti i stanovnici siromašnih kvartova, koji su na snage reda bacali kamenje i Molotov-koktele. Prelomni moment je nastupio kada su policajci i vojnici počeli da prelaze na stranu naroda. U trenutku kada je vojska krenula da demonstrante štiti od policije, predsednik Moreno je shvatio da je „vrag odneo šalu“ i rešio da pregovara. Vest o odbacivanju paketa MMF označila je početak neobuzdanog narodnog veselja u kome su učestvovale stotine hiljada građana.
Plan MMF bio je, kao i drugde, usmeren na smanjenje budžetskog deficita kroz politiku stezanja kaiša, pri čemu bi zemlja bila obavezna da svoje rezerve u stranim bankama sa 4 milijarde dolara poveća na 15. Rukovodstvo narodne pobune je Dekret okarakterisalo kao dokument koji bi «usporio razvoj, produbio socijalne razlike i poreski sistem učinio još nepravednijim». Uz sve to, on je «nepotrebno pojačao društvene napetosti i izazvao milionske gubitke». U svakom slučaju, ova narodna pobeda predstavlja melem na ranu svima onima koji su širom sveta upregnuti u jaram Fonda i prinuđeni da trpe njegove diktate usaglašene sa lokalnim vlastima.

U Beogradu je održan 9. sastanak Zajedničkog konsultativnog odbora (ZKO) i organizacija građanskog društva Srbije, na kojem je sagledano stanje demokratije u Srbiji i njen napredak na putu ka Evropskoj uniji i date preporuke za brže i efikasnije ugrađivanje evropskih vrednosti u institucionalni okvir zemlje.
Na skupu je usvojena Zajednička deklaracija, koja pruža kratak pregled sposobnosti Srbije da ispuni odabrane političke kriterijume u okviru pristupnih pregovora i analizira kvalitet socijalnog dijaloga između sindikata, poslodavaca i Vlade Srbije.
Zaključci konsultacija čine deo završne deklaracije i biće prosleđeni Evropskoj komisiji, Evropskom parlamentu i Savetu. Usvojena deklaracija je jedan od važnih osnova na kojima Evropska komisija donosi svoje redovne polugodišnje izveštaje o napretku u procesu pristupanja Srbije ka EU.
Na dvodnevnom skupu diskutovano je, između ostalog, o predstojećim izborima u Srbiji, radu parlamenta i nezavisnih državnih institucija, kao i o sadašnjem prostoru za delovanje civilnog društva, medija i sindikata.
Članovi ZKO održali su prvog dana skupa konsultacije sa predstavnicima organizacija građanskog društva, medija i sindikata koji su u svom radu posebno izloženi raznim vrstama pritisaka.
Predsednici Jedinstvene sindikalne organizacije u Republičkom geodetskom zavodu, Samostalnog sindikata u “Zastava oružju” i Veća SSS Stare Pazove predstavili su svoju borbu sa kršenjem prava na sindikalno organizovanje, udruživanje i delovanje.
Predstavnik Delegacije EU u Srbiji Yngve Engstroem rekao je da je, što se tiče poglavlja, urađeno pola posla, otvoreno je 17 od 35, dva su privremeno zatvorena, a tri čekaju da budu otvorena.
I dalje ostaju dva ključna zahteva EU prema Srbiji - osnaživanje vladavine prava i normalizacija odnosa sa Kosovom, ponovio je on, naglasivši da Srbija treba da učini veliki korak u reformi demokratskih procesa, koja podrazumeva nezavisnost sudstva, borbu protiv korupcije, sloboda medija i funkcionisanje institucija.
„Proces pristupanja, koji je vaš slobodan izbor, nije samo menjanje zakona, već ugrađivanje evropskih vrednosti u institucionalni okvir vaše zemlje“, dodao je Engstrom.
Specijalni savetnik ministarke za evropske integracije Jugoslav Milačić saopštio je rezultate nedavno sprovedene ankete, prema kojoj je 53 odsto građana Srbije za pristupanje članstvu EU, dok njih 68 odsto smatra da reforme treba sprovesti i bez zahteva EU.
Član ZKO iz EU Marina Škrabalo rekla je da će i nakon sprovedenih izbora u Evropskom parlamentu, i u mandatu nove Evropske komisije, vladavina prava i razvoj demokratskih procesa ostati ključni za proces pridruživanja EU.
Članica Delegacije EU u Srbiji Noora Hayrinen pozdravila je izvesna poboljšanja u radu Skupštine Srbije, poput toga da se parlament obavezao da ne primenjuje hitne postupke prilikom donošenja zakona i da je udvostručeno vreme za raspravu oko bitnih tema.
Ona je, međutim, ukazala da je evidentno da ne postoji sloboda štampe.
Kopredsedavajuća ZKO Ana Milićević-Pezelj rekla je da u EU ne ulaze političke elite, već njeni građani i celokupno društvo, na kojima je fokus prilikom izveštaja o vladavini prava i slobodi medija.
Komentarišući anketu koja je sprovedena u Srbiji, ona je rekla da su građani Srbije pokazali zrelost, pokazavši da ulazak u EU nije cilj, već sredstvo da se sprovedu sve neophodne reforme.
„Sada je odgovornost na srpskim vlastima da prepozna želje svojih građana i da učini sve što je potrebno da bi se Srbija u dogledno vreme pridružila evropskoj porodici“, kazala je ona.
Kopredsedavajući ZKO Boško Savković ukazao je da socijalni dijalog u Srbiji postoji samo prividno, te da brojne inicijative koju su podneli Unija poslodavaca i sindikati, iako usvojene na SES-u, nisu implementirane u stvarnom životu.
I član ZKO IZ Srbije, profesor Zoran Stojiljković smatra da je socijalni dijalog marginalizovan i fragmentiran.
Za veće prisustvo građanskog društva u javnosti smo svi mi odgovorni, uključujući i reprezentativne sindikate, jer u javnosti postojimo kao „slika bez tona“.

Jedan od najdrastičnijih primera eksploatacije detaširanih radnika, koje danas predstavlјa Evropska konfederacija sindikata (EKS), jeste slučaj građevinskog radnika iz Srbije, koji je u Nemačkoj, gde je na rad poslat iz Slovenija, čekao tri godine da dobije neisplaćene zarade u iznosu od više od 8.000 evra.
Taj i ostalih osam slučajeva EKS će radi istrage podneti novoj Evropskoj inspekciji rada, koju su osnovale evropske institucije kako bi ''obezbedile da se pravila EU o mobilnosti radnika primene na pravedan, jednostavan i efektivan način.”
Upravni odbor Evropske inspekcije rada je sastavlјen od predstavnika vlada, sindikata i poslodavačkih organizacija na nivou EU.
Evropska inspekcija rada, čije otvaranje će sutra u Briselu najaviti predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, podržaće države članice u sprovođenju pravila zapošlјavanja EU, uklјučujući ona koja kažu da radnici koji su privremeno poslati iz jedne zemlјe EU treba da prime istu zaradu i imaju iste uslove kao i lokalni radnici.
U susret ovom događaju, EKS i Evropska federacija radnika u građevinarstvu i šumarstvu (EFBWW) objaviće detalјe devet slučajeva koji uklјučuju zloupotrebu nad stotinama ugroženih radnika, što će biti registrovano kod Evropske inspekcije rada, kako bi se istraga sprovela što pre.
Slučajevi, za koje je tipična široko rasprostranjena zloupotreba detaširanih radnika, karakteriše da su detaširani radnici znatno manje plaćeni od lokalnih radnika, da se regres za godišnji odmor i bolovanje ne isplaćuju, da kompanije izbegavaju uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, kao i lažno detaširanje od strane kompanija koje ne sprovode ekonomske aktivnosti u svojoj zemlјi.
Slučajevi se tiču radnika koji se šalјu iz Polјske, Češke, Bugarske, Slovačke i Slovenije kako bi radili u Nemačkoj, Austriji i Danskoj.
Zamenik generalnog sekretara EKS Per Hilmerson, koji je i predstavnik sindikata u Upravnom odboru Evropske inspekcije rada, rekao je da se mnogo detaširanih radnika nalazi u situaciji da su nedovolјno plaćeni i da su im uskraćena osnovna prava, što predstavlјa negativnu stranu slobode kretanja usluga na unutrašnjem tržištu EU.
“Sindikati su se uspešno borili za promene pravila EU kako bi obezbedili jednaku zaradu i prava za detaširane radnike, a nova Evropska inspekcija rada treba da se postara da se ta prava strogo poštuju. Trebalo bi udariti po rđavim poslodavcima koji stvaraju velike profite od socijalnog dampinga na uštrb ugroženih radnika i poverenja javnosti u slobodu kretanja”, rekao je Hilmerson, pozdravivši uspostavlјanje Evropske inspekcije rada, sa kojom će EKS raditi „kako bismo obezbedili fer odnos prema radnicima.”
Politički sekretar EFBWW za građevinarstvo Verner Bulen ocenio je “tužnim to što su detaširanje i sloboda kretanja stvorili veliku industriju koja profitira od eksploatacije radnika, sa lažnim kompanijama, lažnim samozapošlјavanjem, i koja se oslanja na lokalni nedostatak znanja o sistemima uplate doprinosa za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje u drugim zemlјama“. “Slučajevi koje podnosimo Evropskoj inspekciji rada su rezultat napornog rada sindikata koji teže da zaštite radnike. Ali, oni sami ne mogu da ih reše, zbog čega nam je potrebna Evropska inspekcija rada koja će ispitati kršenja i obezbediti da se pravila poštuju u svim zemlјama koje su u ovo uklјučene”, rekao je Bulen.

Sindikati su najavili da će štrajk trajati do ispunjenja zahteva i da u njemu učestvuje čitava grana. Obustava rada je usledila pošto je u sredu propao pokušaj mirenja dva školska sindikata i Vlade koja je odbila zahteve za povećanjem koeficijenata složenosti poslova od šest odsto. Vlada je sindikatima ponudila povećanje dodataka na platu od dva odsto od 1. oktobra i dva odsto od 1. juna iduće godine, utvrdivši da koeficijent složenosti poslova nije predmet pregovora. Sindikati su predlog odbacili i pozvali roditelje učenika na razumevanje i podršku, istakavši da učitelji ne smeju biti najslabije plaćena karika u javnim službama.
Premijer Andrej Plenković jutros je u uvodom govoru na sednici Vlade rekao da nije postojao ni jedan racionalan razlog za štrajk i da mu nije jasno zašto su sindikati odbili predlog Vlade. "To nije volja za kompromisom, nego za opstrukcijom. Ali, mi smo tu da razgovaramo i nadam se da će razum prevladati", rekao je Plenković. Štrajk prosvetara uzdrmao je, međutim, i vladajuću koaliciju, jer Hrvatska narodna stranka (HNS) iz koje dolazi ministarka obrazovanja Blaženka Divjak, zahteve prosvetnih radnika podržava. HNS je najavio da će napustiti koaliciju ukoliko Vlada ne ispuni zahteve sindikata.
Prvi put se održava takozvani cirkularni štrajk, što znači da danas štrajkuju sve škole, dok će od petka štrajkovati pojedine škole u pojedinim županijama. Sindikati su najavili da će svakodnevno obaveštavati javnost o rasporedu blokade.
Uz zahteve prosvetnih sindikata, Vlada Hrvatske se suočava i sa zahtevima zdravstvenih radnika koji takodje traže povećanje plata i poboljšanje uslova rada.

Na radost radnika, sindikata i većine građana, predednik Meksika Lopez Obrador počeo je da radi na ostvarenju nove strategije razvoja koja je u suprotnosti sa dosadašom neolibelarnom politikom njegovih prethodnika. Novi „Plana nacionalnog razvoja“ neće – kao mnogo puta do sada – biti nametan spolja, pod pritiskom svetskih finansijskih institucija i moćnog severnog suseda, već će biti izraz istinskih potreba meksičkog društva. Umesto klasičnih neoliberalnih recepata u kojima je najvažnije bilo ispoštovati tržište, umesto njihovih „strukturnih reformi“, urušavanja sistema socijalne zaštite i prodaje javnih preduzeća – nova strategija u prvi plan stavlja brigu o blagostanju naroda i održiv razvoj.
U okviru toga predviđa se veća ulogu države u privredi, krupna ulaganja u preobražaj gradova, obrazovanje, razvoj državnih univerziteta i bolnica, kao i rad na ostvarenju „kulturnih, moralnih i duhovnih vrednosti meksičkog naroda“.
„Neophodno je da svima postane jasno na kojim će teorijskim i političkim principima vlada zasnivati svoje delovanje. U proteklom periodu vladavine neoliberala govorili su nam da pored njihovog ne postoji ni jedan drugi model, a danas se pokazuje da postoji i drugačija opcija i da je sasvim moguće sići sa staze kojom su nas terali da idemo“, rekao je Obregon posle podele prvih deset hiljada primeraka „Plana nacionalnog razvoja“ i dodao da će narednih dana zemlja biti obaveštena i o detaljima njegovog ostvarenja.

Iz istraživanja koje su sproveli američki ekonomisti Saez i Cukman prozilazi da su ove godine, prvi put u istoriji SAD, milijarderi porez plaćali po stopi nižoj od one za siromašnije. U svojoj knjizi „Trijumf nepravde“ oni dokazuju da je 400 najbogatijih porodica u zemlji porez plaćalo po stopi nižoj nego 50 odsto onih sa najnižim prihodima. Kod prvih je ona, naime, iznosila 23, a kod drugih 24,2 odsto.
U vreme američke „države blagostanja“ koja je odlično funkcionisala pre Reganove operacije „demontiranja“, sve je bilo drugačije, pa i porezi. Tada je najbogatijih 400 porodica bilo oporezovano po stopi od 47 odsto (1980) i čak 54 odsto (1960)! Bila su to vremena kada su se još osećaje pozitivne posledice reformi koje je sproveo demokratski predsednik Ruzvelt. Istovremeno, poreska stopa za radnike je bila relativno stabilna.
Da bi došli do ovih rezultata Saez i Cukman (koji su inače predavači na kalifornijskom Berkliju) morali su da analiziraju kretanje svih poreskih stopa od 60-tih do danas - onih na dobit korporacija, na prihode, indirektnih, nacionalnih i republičkih... Odlučili su se za najbogatijih 400 porodica zato što su iz statističkih podataka zaključili da one raspolažu sa više novca nego onih 60 odsto najsiromašnijih.
Zalaganjima političara-zastupnika interesa kapitala poreske stope za bogate su tokom poslednjih nekoliko decenija neprekidno smanjivane. Ovo je posebno došlo do izražaja 2017. godine, posle donošenja zakona koji je licemerno nazvan Zakonom o smanjenju poreza i zapošljavanju. Američki liberali su, naime, smanjenje poreza uvek smatrali preduslovom za otvaranje novih radnih mesta – ne spominjući javno koliko je tako dobijenog novca odlazilo u štednju, inostranstvo ili u spekulaciju.

U nedavno objavljenom članku, prof. Doktor Radovan Pejanović ukazuje na neodrživost dosadašnjeg modela razvoja, oko čega se slažu gotovo svi savremeni veliki ekonomisti - Stiglic, Tirol, Krugman, Rodrik, Piketi, Milanović i drugi. Svi oni traže prelazak na drugačiji, održivi razvojni model.
Džozef Stiglic (američki ekonomista i nobelovac) konstatuje da je „neoliberalni eksperiment doživeo spektakularni fijasko” i zagovara koncept „progresivnog kapitalizma”, zasnovanog na nekoliko prioriteta. Prvi je ponovno uspostavljanje ravnoteže između tržišta, države i civilnog društva. Vlade su dužne, po Stiglicu, da oblikuju i ograničavaju tržišta putem regulacije životne sredine, zdravstva, bezbednosti i drugih oblasti. Posao vlade je da radi ono što tržište ne može ili neće, kao što je investiranje u nauku, tehnologiju, obrazovanje i zdravlje ljudi. Pored toga neophodno je izboriti se sa sve jačom koncentracijom tržišne moći velikih kompanija i raskinuti vezu između ekonomske moći i političkog uticaja. Stiglic predlaže sveobuhvatni plan za izlazak iz krize, koji podrazumeva globalne mere zasnovane na konsenzusu, obaveznosti dogovorenog i odgovornosti svih subjekata na međunarodnoj sceni.
Žan Tirol (francuski ekonomista i nobelovac) postavlja pita se gde je nestala težnja ka opštem dobru i na koji način ekonomija može doprineti njenoj obnovi. Opšte dobro je višedimenzionalni pojam i tu se treba čuvati krajnosti: ne smemo iz tržišnog fundamentalizma preći u državni totalitarizam - lično dobro ne sme se ostvarivati na uštrb opšteg, ali ni opšte na račun ličnog. Zbog toga Tirol prihvata geslo: «da» – tržišnoj privredi, ali «ne» – tržišnom društvu! Država i tržište treba da se međusobno dopunjuju: država ima potrebu za regulacijom, a tržište za konkurencijom. Nova uloga države jeste „da odredi pravila igre i interveniše kako bi ublažila nesavršenost tržišta, a ne da tržište zameni.”
Kad je reč o klimatskim pretnjama, tj. globalnom zagrevanju, oba nobelovca se slažu da odgovornost moraju preuzeti ekonomski akteri, koji se putem oporezivanja moraju prisiliti da plaćaju za zagađenje koje stvaraju izbacivanjem u atmosfru ugljendioksida. Najnovija istraživanja, naime, pokazuju da je trenutna stopa zagrevanja na Zemlji viša od bilo koje u poslednjih dve hiljade godina. Reč je o presedanu u klimatskoj istoriji Zemlje i tu se ne radi ni o kakvoj sudbini, već o pojavi čiji je uzrok – čovek.
Slično misle i druga dva poznata ekonomista, Toma Piketi i Branko Milanović. Svi oni su saglasni da se ekonomiji mora vratiti moralna dimenzija, koja podrazumeva odgovornost za opšte dobro. Nova ekonomija treba da insistira na neophodnosti usklađivanja ličnih interesa sa kolektivnim ciljevima. „Vrlina sebičnosti” i „sloboda izbora” kojima su neoliberali decenijama zamajavali svet, očito su zloupotrebljeni. Potreban nam je nov model razvoja. Ako ostanemo pri starom, preti nam sudbina „Titanika”, sa nesagledivim posledicama, zaključuje profesor Pejanović.

Saradnja sa stranim sindikatima u vreme bombardovanja Srbije i Crne Gore predstavlja jednu od najslavnijih stranica naše novije sindikalne istorije. Nije bilo dana a da nije stizao neki konvoj pomoći ili poruka podrške od sindikata Grčke, Italije, Kipra... Od Italijana su se posebno isticali sindikalisti iz Generalne italijanske konfederacije rada (CGIL). Ko ne pamti solidarnost sindikata «FIAT»-a koji je sve vreme bombardovanja podržavao svoju braću iz «ZASTAVE», da bi po okončanju sukoba inicirao program «Usvajanje na daljinu» - pomoć deci radnika, koji traje i danas?
Nedavno su novčanu pomoć deci Zastavinih radnika uručili i predstavnici italijanske asocijacije „Ne bombe, nego bombone“, iz Trsta. Pomoć je uručena deci radnika koji su članovi Samostalnog sindikata. Donaciju u iznosu od 3,5 miliona dinara dobilo je 150-toro dece.
Ovo je samo jedna od humanitarnih asocijacija iz Italije koje već 20 godina pomažu deci Zastavinih radnika, a ova neraskidiva veza potvrđena je kroz brojne zajedničke akcije. Dve decenije prijateljstva građana Kragujevca i Italije biće obeležene osnivanjem fonda u kragujevačkoj srednjoj stručnoj školi. Fond će se zvati „Đilberto Vlajić“, po idejnom tvorcu humanitarnih aktivnosti i počasnom građaninu Kragujevca, inače antifašisti, levičaru i velikom prijatelju srpskog naroda.
Osim što pružaju finansijsku pomoć deci radnika Zastave, već skoro 20 godina, italijanski sindikati i asocijacije ulažu i u objekte koji su od izuzetnog značaja za grad Kragujevac. U teškim trenucima za naše radnike oni su bili u stanju da razluče istinu o stradanjima nevinih od ratnohuškačke propagande kojoj su podlegli i neki sindikati, čime su potvrdili svoju nezavisnu poziciju i pokazali se kao istinski borci za interese sveta rada. Takve stvari se nikada ne zaboravljaju.

S obzirom da svi znamo koliko je u današnje vreme teško sindikalizovati zaposlene „bele kragne“ u sektoru informativnih tehnologija, vest da je 80 „Guglovih“ ugovarača rešilo da pristupi sindikatu predstavljala je prijatno iznenađenje. Radi se o grupi zaposlenih u „HCL tehnologijama“ iz Pitsburga, firmi koja pruža usluge „Guglu“. Zaposleni su se opredelila za članstvo u sindikatu metalaca „Junajted stilvorks“.
Organizatori akcije ogorčeni su zbog ponašanja uprave koja pravi oštru razliku između ugovarača i stalno zaposlenih, tako da su prvi mnogo manje plaćeni i uživaju manje prava. Žalbe ove vrste uopšte nisu usamljene, pa je sve više ugovarača, sezonskih radnika i prodavaca koji nisu spremni da se pomire sa lošim uslovima rada. Broj radnici u senci“ (kako ih nazivaju) već je nadmašio broj stalno zaposlenih, ali malo njih može da se pohvali platom, dodacima i sigurnošću radnog mesta koje uživaju zaposleni na neodređeno vreme. Tokom obustave rada, novembra 2018, radnici su zatražili bolje postupanje prema „netipičnoj“ radnoj snazi, da bi aprila ove godine 900 njih potpisalo peticiju povodom otpuštanja velikog broja ugovarača. Konačno, u avgustu, 3000 radnika u agencijama koje se bave obezbeđenjem „Gugla“ potpisalo je svoj prvi kolektivni ugovor.
Ugovarači su se opredelili za „Junajted stilvorks“ u avgustu, pošto je za tu odlku glasalo 66% zaposlenih, i to prvenstveno zbog toga što se radi o moćnom granskom sindikatu sa 850 000 članova u više industrijskih grana. „Zalužujemo više poštovanja, dostojanstva i demokratije na radnom mestu“, izjavio je povodom najave učlanjenja jedan od pokretača inicijative i dodao da „su zaposleni najzad dobili svoje mesto za pregovaračkim stolom i mogućnost da rade na kolektivnom ugovoru u kome će njihov doprinos firmi biti adekvatno procenjen“.
Ono što nove članove brine je mogućnost raskida saradnje „Gugla“ sa „HVL tehnologijama“, s obzirom da nova cena i bolji uslovi rada mogu poskupeti usluge firme i negativno uticati na profit informatičkog giganta. U tom slučaju sindikat bi zaposlenima malo koristio. Sve ovo nalaže primenu mudre pregovaračke strategije koja će poboljšanja uspeti da ostvari bez dovođenja u opasnost radnih mesta. Od izuzetnog značaja je podrška zaposlenih u samom „Guglu“ gde je potpisana interna peticija u kojoj se od uprave traži da osudi anti-sindikalne aktivnosti u „HCL“-u i ne raskida ugovor sa njom – bez obzira na rezultate glasanja o sindikalnom organizovanju.

Sindikati, poslodavci i vlada dogovorili su se da se do 2021. ne dira u odredbu zakona o odlasku u penziju sa navršenih 66 godina i četiri meseca života. Posle toga, penzijski uzrast će moći da raste, ali sporije nego što je to ranije nagoveštavano.
Napušteno je dosadašnje pravilo o produženju radnog veka, pa će od sada svako novo povećanje očekivane dužine života biti praćeno njegovim produženjem ne od 12, nego od samo 8 meseci. Biće moguće otići u prevremenu penziju tri godine pre roka, bez obaveze poslodavca da zbog toga plaća kaznu. Ova odredba posebno je važna za zaposlene sa niskim primanjima koji najčešće rade na teškim poslovima i sa godinama trpe dodatno opterećenje. Predviđeno je da se ta pitanja regulišu kolektivnim ili individualnim ugovorom sa poslodavcem.
Sporazumu sa socijalnim patnerima prethodila je svenacionalna debata tokom koje se sindikat savetovao sa celokupnim članstvom. „Sada predstoje brojne aktivnosti na primeni postignutog“, kaže se u saopštenju Hrišćanskog sindikata Holandije i dodaje da „sprorazum nije samo rezultat napora socijalnih partnera, nego i pritiska „odozdo“ članstva koje je jasno stavilo do znanja da nešto mora da se menja“.

Ovaj put štrajkovao je veliki broj radnika u javnim službama, školama, bankama, sudovima, zdravstvenim ustanovama, ali i u trgovini i transportu. Ova 24-časovna akcija organizovana je od strane Saveza javnih službenika Grčke (ADEDI), granskih sindikata u privatnom sektoru (članova Generalne konfederacije grčkih radnika – GSEE) i opštinskih veća, koji su svi i u prošlosti bio izuzetno aktivni u protestima protiv politike stezanja kaiša, sprovođene od strane svih grčkih vlada u vremenima posle izbijanja Svetske ekonomske krize, 2009. godine. To je istovremeno bio i prvi ozbiljan izazov novoj vladi desnog centra, koja je na vlast došla pre dva meseca.
Osnovna meta protesta bio je „Zakon o razvoju“ koji sindikalci ocenjuju „kao pokušaj vlade da kontroliše sindikate i potkopa pravo na štrajk“. Posebno se, u negativnom kontekstu, pominju elektronski registri, elektronsko glasanje o otpočinjanju štrajka i prednost poslovnih aranžmana preduzeća u odnosu na kolektivne ugovore u slučaju finansijskih teškoća.
Bolnice poštuju minimum procesa rada, dok se posle odluke zaposlenih u javnom prevozu da se masovno priključe štrajku saobraćaj odvija otežano. Štrajkuju i mnoge prodavnice , dok su se najborbenijima pokazali dokeri koji su zaustavili veliki brod brodova i feribota i pored toga što je sud njihov štrajk proglasio nezakonitim.
Osnovni zahtev je povlačenje iz procedure spornog zakona koji sindikati karakterišu kao „anti-radnički“. Traži se i poštovanje institucije kolektivnih ugovora i prestanak uplitanja vlade u njihovo sklapanje. Pored toga, sindikati u javnom prevozu traže da transportna preduzeća „budu u službi čitave zajednice“, a ne samo profita. Nastupajući pod sloganom „Vaš „rast“ će uništiti i ono što je kriza zaobišla!“, sindikati sada pozivaju na nastavak protesta i novi generalni štrajk već 2. oktobra.

Izvšni odbor Evropske konfederacija sindikata (EKS) je, na sastanku 20. septembra u Briselu, razmatrao dinamiku ostvarivanja Akcionog plana, kao i dokument o budućnosti EKS-a, u kome su, na osnovu usvojenog Akcionog programa i političkog manifesta novoizabrane predsednice Evropske komisije, nabrojani prioriteti u radu EKS u novom mandatu institucija Evropske unije.
U dokumentu je istaknuto da EKS predstavlјa 45 miliona radnika iz 90 nacionalnih sindikata u 38 evropskih zemalјa i 10 evropskih sektorskih sindikalnih federacija. Definisani prioriteti biće predstavlјeni evropskim i nacionalnim institucijama, socijalnim partnerima i zainteresovanima stranama, na osnovu kojih će se graditi saradnja za bolјu budućnost, zasnovanu na demokratiji i socijalnoj pravdi, pravednim tranzicijama, kvalitetnim radnim mestima, bolјim uslovima rada i većim platama.
EKS je u više navrata izražavao i diskutovao o potrebi da se ojača kolektivno pregovaranje i povećaju minimalne zarade. Na poslednjem Kongresu usvojen je Manifest za period 2019-2023., sa naznačenim cilјem jačanja socijalnog dijaloga i partnerstva u kolektivnom pregovaranju, radi izgradnje snažnijeg i samostalnog kolektivnog pregovaranja na nacionalnom nivou i jačanja radničkih i sindikalnih prava u svakoj državi članici EU.
Akcioni program EKS za period 2019-2023. posebno ističe potrebu jačanja sektorskog kolektivnog pregovaranja, jer najbolјe pokazuje stepen solidarnosti među radnicima i deluje kao potpora protiv urušavanja zarada i prekarnih uslova rada. Takođe se posebno naglašava važnost razvoja zajedničke strategije EKS za minimalne zarade, koja bi obuhvatila kako zajednički postignutu minimalnu zaradu, tako i obaveznu minimalnu zaradu koja omogućava pristojan život za sve koji ostvaruju zaradu i njihove porodice. Krajnji cilј jeste da se osigura da se od minimalnih zarada može živeti, a ne samo preživlјavati. Kroz kolektivno pregovaranje mora se nastaviti podsticanje rasta realnih zarada, tako da se uvrste i kompetencije, kvalifikacije i realna vrednost rada.
Na sastanku IO EKS je diskutovano i o dokumentu o unapređenju kolektivnog pregovaranja i planovima Evropske komisije za uvođenje evropske minimalne zarade, koji sadrži klјučne predloge i cilјeve kako bi se osigurala pobolјšanja na promovisanju prava na kolektivno pregovaranje od strane EU.

Glavni predlozi i cilјevi
Sindikati se zalažu za fer zarade i uslove rada. Inicijative za osiguranje pobolјšanih uslova rada i značajno povećanje zarada radnika od izuzetnog su značaja i ne mogu se odlagati.
Predsednica Evropske komisije Ursula von der Lejen izjavila je da će u okviru prvih 100 dana svog mandata pokrenuti predlog za pravni instrument kako bi se osigurala fer minimalna zarada za svakog radnika u EU. Važno je da se obezbedi pobolјšanje uslova života i rada za radnike. Takođe da legislativa uklјučuje mere na promovisanju kolektivnog pregovaranja i da se ne fokusira samo na minimalne zarade. Zakonska inicijativa treba da proizvede konkretne efekte i da bude podneta socijalnim partnerima na konsultovanje.
Zakonske minimalne plate ne bi trebalo da budu uvedene u zemlјama u kojima socijalni partneri ne smatraju da je to neophodno. Zakonske minimalne plate nikada ne bi trebalo da budu nametnute protiv volјe sindikata, a države članice ne bi trebalo da se mešaju u sadržaj kolektivnih ugovora.
Da bi minimalne plate imale značajan doprinos u sprečavanju siromaštva radnika, one moraju biti takve da obezbede dostojastven životni standard i zadovolјenje potreba radnika i njihovih porodica.
Povećanja minimalne plate sama po sebi neće biti dovolјna. Jačanje sektorskog kolektivnog pregovaranja predstavlјa neophodnu dopunu za povećanje minimalne zarade, jer sektorsko kolektivno pregovaranje predstavlјa važan instrument za pobolјšanje uslova rada i prava radnika, borbe protiv siromaštva i osigurava da radnici dobiju pravičan deo zarade, u čijem stvaranju učestvuju. Sektorsko kolektivno pregovaranje promoviše održiv ekonomski rast i smanjuje nejednakosti između i unutar kompanija, regiona i sektora.
Potrebno je hitno uvesti mere za podršku sektorskom kolektivnom pregovaranju i veću pokrivenost kolektivnim ugovorima. Ovo je posebno važno imajući u vidu da su gotovo sve države članice primetile smanjenje pokrivenosti kolektivnim pregovaranjem nakon ekonomske i socijalne krize.
Zakonodavna inicijativa mora osigurati zakonsko povećanje minimalnih plata. Poštujući nacionalne tradicije, inicijativa mora garantovati da su socijalni partneri zaista uklјučeni u utvrđivanje minimalne zarade.
Inicijativa mora od država članica da traži da garantuju da su pokriveni svi radnici (uklјučujući frilensere, samozaposlene, radnike od kuće i druge isklјučene kategorije).
Prethodna kampanja EKS-a, vođena od 2016. do 2018. godine, pod nazivom „Evropi je potreban rast zarada“, imala je za cilј da se ukaže da više zarade povlače pad zaposlenosti i daju slabije ekonomske pokazatelјe, i da je potrebno jačanjati strukture za kolektivno pregovaranje i širi obuhvat kolektivnim ugovorima u Evropi.
Konferencija u Bukureštu, koja je u junu održana pod nazivom, „Novi start za kolektivno pregovaranje u Evropi“, pokazala je rešenost država EU da kroz instrument KP podupru unapređenje radnih i životnih standarda u Evropi i da izazovu inkluzivniji i održiviji rast. Vlade 11 država članica EU su tada pokazale volјu da podrže inicijativu za jačanje kolektivnog pregovaranja.
Cilј EKS je da se osigura svim radnicima u EU da ostvare makar pristojne zarade i da uživaju fer uslove rada, što je neophodno i za održivi ekonomski rast.
Predsednica Evropske komisije je, tokom svog predstavlјanja Evropskom parlamentu, jasno najavila da planira aktivnosti oko minimalne zarade. Ona smatra da je „optimalno rešenje da poslodavačka i sindikalna udruženja kroz kolektivno pregovaranje postignu minimalnu zaradu u sektoru ili u regionu“. Ne sporreći postojanje različitih modela, ona smatra da je neophodno da EU pripremi okvir za rešenje.

Glavne reference za evropska radna i socijalna prava i za međunarodne standarde
Pitanja minimalnih zarada i kolektivnog pregovaranja smatraju se osnovnim socijalnim pravima i zaštićena su međunarodnim i evropskim instrumentima lјudskih prava. Stoga svaka inicijativa EU o ovim pitanjima treba da se temelјi na tim instrumentima.
Na međunarodnom nivou prva instanca je UN Univerzalna deklaracija o lјudskim pravima, zatim Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, potom više konvencija i preporuka Međunarodne organizacije rada, a u vezi sa zaradama (i minimalnim), i kolektivnim pregovaranjem i radnim odnosima. Usvojena je Deklaracija o fundamentalnim principima i pravima na radu i nekoliko konvencija i preporuka u vezi sa kolektivnim pregovaranjem. Posebno su relevantne fundamentalne konvencije - o slobodi udruživanja i zaštiti prava na organizovanje i o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje.
U okviru instrumenata Saveta Evrope relevantne su Evropska konvencija o lјudskim pravima i Evropska socijalna povelјa. Na nivou EU, važna je Povelјa o osnovnim pravima i Povelјa Zajednice o osnovnim socijalnim pravima. Poslednji usvojen je Evropski stub socijalnih prava.

Minimalne plate u Evropi
U EU postoje velike razlike u pogledu institucija i postupaka koji se koriste radi utvrđivanja minimalne plate. U 22 od 28 zemalјa Unije one se utvrđuju na nacionalnom nivou i važe za sve grane, u šest zemalјa utvrđuju se na granskom nivou i to kolektivnim ugovorima (osim na Kipru). S obzirom na to da se po pravilu one dogovaraju kroz dijalog socijalnih partnera, ne bi ih trebalo uvoditi tamo gde partneri ne smatraju da su neopohodne. Nikad ih ne bi trebalo nametati i država ne bi trebalo da se meša u sadržaj kolektivnih ugovora.
Minimalne plate u EU razlikuju se i po načinu utrđivanja i po apsolutnom/relativnom iznosu - od 1,7 evra/sat u Bugarskoj, do 12 evra/sat u Luksemburgu (u Srbiji je to 1,33 evra/sat). U Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Irskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji ona se kreće između 9 i 10 evra/sat, u Španiji, Sloveniji i Malti između 4 i 6 evra/sat, Portugaliji, Grčkoj, Češkoj, Polјskoj, Slovačkoj, Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji od 2 do 4 evra/sat.
Značajan pokazatelј relativne vrednosti „minimalca“ je njegov odnos prema srednjoj plati. U Francuskoj je on 50% od prosečne plate, u Sloveniji 48%, u Velikoj Britaniji 44%, u Polјskoj i Rumuniji i Portugaliji 43% - dok je najlošiji odnos u Grčkoj – 33%, Španiji 34% i Češkoj 35%. Svuda je, dakle, ispod 2/3 srednje plate – iznosa koji je preporučila Evropska organizacija za saradnju i razvoj (OECD).
Evropska socijalna povelјa ustanovila je pravo radnika „na platu koja će njima i članovima njihovih porodica omogućiti život dostojan čoveka“. Evropski komitet za socijalna prava je doneo više zaklјučaka u vezi sa načinima utvrđivanja visine minimalne cene rada. Komitet je potvrdio da se životni standard dostojan čoveka ne može svesti samo na zadovolјavanje osnovnih materijalnih potreba, već da mora uklјučivati i mogućnost učešća u kulturnim, obrazovnim i socijalnim delatnostima. Isto tako, da neto minimalna plata ne sme biti manja od 60% srednje. Komitet je nedavno zaklјučio da u zemlјama poput Nemačke, Velike Britanije, Rumunije, Španije i Srbije, „minimalac“ nije dovolјan za život dostojan čoveka.
Do minimalnih plata koje će obezbediti život dostojan čoveka treba stići kroz nekoliko faza. Kao prvo, treba stati iza zahteva EKS da one ne mogu biti niže od 60% prosečnih plata. Ovo bi, međutim, bila tek polazna osnovica pošto bi se moralo utvrditi da li je taj iznos u određenoj zemlјi dovolјan (morali bi se u obzir uzeti troškovi života, rast inflacije i produktivnosti). Neophodno je poštovati nacionalne tradicije i u utvrđivanje visine „minimalca“ obavezno uklјučiti socijalne partnere.

Važnost kolektivnog pregovaranja na granskom nivou
Povećanje minimalne cene rada nije dovolјno i mora biti praćeno jačanjem procesa kolektivnog pregovaranja na granskom (i gde postoji, na nacionalnom nivou). Ovo posebno ako se minimalna plata utvrđuje zavisno od kretanja prosečne. Naime, u odsustvu granskih kolektivnih ugovora srednja plata može pasti do nivoa kada 60% njenog iznosa nikako ne omogućava život dostojan čoveka. Pored toga, pomenuti ugovori omogućavaju ujednačavanje „na više“ pošto granama u kojima je to moguće daju prostor za isplatu plate veće od minimalne.
Granski kolektivni ugovori predstavlјaju osnovno sredstvo za unapređenje uslova rada/ostvarenje radničkih prava i instrument su u borbi za dostojanstvenu platu i uklanjanje siromaštva. Oni podstiču održiv i socijalno pravedan privredni rast u okviru koga se neutrališu razlike među firmama, regionima i granama.
S obzirom na stalne i velike razlike u platama između država Unije, granski ugovori su važni za usklađivanje plata i uslova rada „na više“ - oni regulišu široko polјe temelјnih radnih uslova i nisu usredsređeni samo na platu. Definisanjem plata i uslova rada onemogućava se i nelojalna konkurencija među poslodavcima koji su ugovore potpisali. Pošto dopiru do svih radnika i kompanija i okviru grane – bez obzira da li su te kompanije male ili velike, da li već postoje ili su tek osnovane - oni unapređuju stopu pokrivenosti zaposlenih kolektivnom regulativom.
Neophodna je zakonodavna inicijativa u koju bi bile uklјučene mere podrške granskom kolektivnom pregovaranju i povećanju pokrivenosti zaposlenih kolektivnim ugovorima. S obzirom na to da je posle izbijanja Velike krize 2009. u svim zemlјama Unije zabeleženo smanjenje te pokrivenosti i da su sprovođene razne mere pritiska na sistem radnih odnosa – takve mere su od životne važnosti.
U tom smislu mora se osuditi negativno ponašanje Evropske komisije koja je u okviru Evropskog seminara podsticala decentralizaciju sistema utvrđivanja plata. I posle uspostavlјanja Evropskog stuba socijalnih prava, preporuke pojedinim zemlјama još uvek su odražavale dvostruk pristup problemu plata i kolektivnog pregovaranja (primera radi, nisu uklјučivale neophodan zahtev za povećanje primanja i (ponovno) uvođenje i jačanje centralizovanog sistema kolektivnog pregovaranja). Ovo je dovelo do opšte krize kolektivnog pregovaranja u EU. Dok je pre izbijanja Velike krize 100% zaposlenih u Rumuniji i Švedskoj bilo pokriveno kolektivnim ugovorima, danas ih je svega 34% u prvoj i 65% u drugoj zemlјi. Taj odnos je u drugim zemlјama sledeći (cifre se odnose na stanje nekad i sad): imamo grupu njih koje predstavlјaju pozitivan primer: Austriju 98% - 98%, Belgiju 96%-96%, Francusku 94%-96% (čak rast), Sloveniju 94% - 90%, Finsku 85% - 89% (rast), Italiju 80% - 80%. Ali zato imamo i Grčku 82% (10%!), Hrvatsku 71% - 54%, Kipar 63% - 45%, Bugarsku 56% - 12%, Španiju 44% - 34%,Veliku Britaniju 36% - 26%, Mađarsku 37% - 23% i dr. - i apsolutnog rekordera, Letoniju 15% - 7%!
Bitno je shvatiti da kolektivno pregovaranje suštinski doprinosi smanjenju socijalnih razlika i unapređuje privredni rast, otvaranje novih radnih mesta i stvaranje tržišta rada u kome niko nije marginalizovan. Ono doprinosi rastu poverenja među članovima društva, stabilizuje odnose poslodavaca i zaposlenih, olakšava reakcije na hirove tržišta i pomaže u rešavanju zajeničkih problema.
Kolektivno pregovaranje doprinosi izgradnji ne samo pravičnijeg, nego i privredno uspešnijeg društva. Ima mnogo dokaza u prilog tvrdnji da privrede u kojima su nejednakosti naglašene ne funkcionišu dobro. Tu slabi ukupna tražnja i destimulišu se ulaganja u lјudski kapital, što slabi i podsticaje za rast i nanosi štetu razvoju na srednji i duži rok. Kolektivno pregovaranje upravo smanjuje nejednakosti – ono obezbeđuje da plate rastu u skladu sa rastom produktivnosti i da se podela dodatne vrednosti između rada i kapitala stabilizuje. Na posletku, pokazuje se da preraspodela bogatstva i veća jednakost doprinose privrednom i društvenom razvoju. Kolektivno pregovaranje takođe je potrebno, jer sprečava da firme i privreda u celini padnu u „zamku niskih plata“ i jedini izlaz iz krize traže u smanjenju radničkih primanja. Nasuprot tome, ono podstiče na bolјe i produktivnije organizovanje radnih mesta.
Konačno, kolektivno pregovaranje po granama i na nacionalnom nivou sprečava pojavu radničkog siromaštva i razlika u platama muškaraca i žena, podstiče rast zaposlenosti i učešće ranjivih društvenih grupa na tržištu rada (mladih, žena, nekvalifikovanih radnika i dr.).

Povećanje plata je klјuč održivog privrednog razvoja
Od 1970. u EU opada deo BDP koji odlazi za plate, što podstiče nejednakosti i vodi razdoru u društvu. Stanje je postalo još gore posle izbijanja krize 2009, tako da bez obzira na izvestan privredni oporavak i rast produktivnosti, plate i dalјe stagniraju. Zbog toga je svaki deseti radnik siromašan, što nije ni čudo ako se uzme u obzir da je realni rast zarada u 2017 bio 0,4%, a u 2018 0,7%, dok je negde zabeležen i njihov pad. Napadi na kolektivno pregovaranje i institucije koje su se bavile utvrđivanjem plata samo su doprineli pogoršanju situacije.
Pošto tražnja za robom i uslugama zavisi i od potrošnje radnika, povećanje plata bi podstaklo privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. Ukoliko bi kroz mehanizme koektivnog pregovaranja plate bile usaglašene u svim delovima privrede, ukupna tražnja bi porasla i preduzeća bi odgovorila povećanjem proizvodnje i otvaranjem novih radnih mesta.
Međutim, ukoliko bi države počele da jedna drugoj preuzimaju poslove tako što bi smanjivale plate, to bi oslabilo ne samo domaću tražnju, već bi smanjilo izvozne perspektive drugih zemalјa - stradao bi čitav region. Argument da bi povećanje minimalnih plata usporilo rast i dovelo do zatvaranja radnih mesta nije tačan i oslanja se na teorije koje nisu zasnovane na činjenicama. Tržište ne može automatski da rešava probleme, poslodavci su sasvim u stanju da drže plate ispod nivoa rasta produktivnosti, blokiraju rast tražnje i proizvodnje. Povećanje minimalnih plata bi im tu mogućnost oduzelo i pritom potpomoglo uklјučivanje u proizvodnju radnika sa margina tržišta rada.
Stavlјeni pred dilemu da li da konkurentnost povećaju ulaganjem u inovacije i povećanje kvaliteta proizvodnje ili pritiskom na plate – poslodavci bi se, suočeni sa čvrstim standardima u oblasti plata, opredelјivali za ono prvo. Tako bi ti standardi delovali kao podsticaj modernizaciji i unapređenju privrede. Plate treba da rastu u skladu sa rastom produktivnosti (i inflacije). Ako deo tog rasta ne ode radnicima, otići će kapitalistima čime će se dodatno povećati socijalne razlike u društvu. Zadnjih decenija se to stalno i događalo. U 15 zemalјa-članica EU plate su 2009-2018. rasle sporije od produktivnosti, a u 11 zemalјa je učešće radnika smanjeno. Takav trend je opasan, jer vodi dalјem povećanju socijalnih razlika. Pokazuje se da je rast plata neophodan kako bi se stalo na put rastu nejednakosti. Cilј centralnih banaka je stabilnost cena, ali se one bore ne samo protiv inflacije, nego i protiv deflacije. Jer, kada je na delu deflacija lјudi i preduzeća sistematski odlažu potrošnju i sprečavaju privredni rast. Pored toga, deflacija povećava dužnička opterećenja pošto cene i plate padaju, a nominalni iznos duga ostaje isti. Kao rezultat toga potrošnja roba i usluga se smanjuje, privreda stagnira i dolazi do dalјeg pritiska na cene. Plate su tu klјučne za stabilnost cena (uz planiranu inflaciju od 2%) i izbegavanje deflacije. U Evrozoni to nije ostvareno upravo zbog odsustva značajnog povećanja zarada. Inflacija je pala ispod 2% još 2013 i uporno ostaje neplanirano niska. I to je posledica stagnacije zarada koje su nekada rasle po stopi od 2,5 do 3,5%, a sada samo 1%. Jačanje kolektivnog pregovaranja moglo bi socijalnim partnerima da omogući da utvrde potrebe privrede i donekle podignu inflaciju. U slučaju da postoji samo decentralizovano pregovaranje, odnosno pregovaranje uglavnom na nivou firme, nije moguće uzimati u obzir šire interese privrede.
U vremenima do krize postojalo je postepeno približavanje „na više“ plata u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. Posle je to stalo, ali nikako zato što na Istoku postoji zaostajanje u rastu produktivnosti. Radi se o strategiji poslovnih krugova kojima odgovara tamošnja niska cena rada. To, međutim, povlači i opasne rizike. Pre svega za privrede istočno-evropskih zemalјa, pošto je moguće da se vrlo brzo pojave druge, vanevropske zemlјe, koje će u pogledu niskih plata biti još konkurentnije. Bitno je zato da te privrede svoje ekonomije dignu na viši nivo i tako zauzmu bolјe mesto u lancima snabdevanja. Povećanje plata nateraće poslodavce da se u težnji da ojačaju svoju konkurentnost opredele za inovativne reforme, umesto da stalno računaju na nisku cenu rada, što će zaustaviti odliv obrazovane i obučene radne snage na Zapad. Istovremeno, politika niskih zarada šteti i Zapadu, jer dovodi do dalјeg premeštanja proizvodnje i deindustrijalizacije određenih oblasti.

Pristup i zahtevi EKS u kontekstu inicijative EU o minimalnim zaradama
Socijalni partneri moraju biti u potpunosti uklјučeni u analizu i pripremu zakonodavnih inicijativa. Neophodno je obezbediti da garantovana minimalna zarada bude dovolјna za život. Danas je jedna desetina evropske radne snage u riziku od siromaštva. U 2018. godini radnici u 8 država članica EU su zarađivali manje nego pre 10 godina, posle početka krize. Realni rast zarada je bio niži od 2009. – 2016. nego u periodu od 2001. – 2008. godine.
Garantovane minimalne zarade moraju biti dovedene na nivo od najmanje 60% prosečne zarade/medijane na nacionalnom nivou (odnosno ono što je povolјnije za radnike).
Ovako određene minimalne zarade moraju se primeniti na sve radnike, uklјučujući frilensere i samozaposlene radnike. Ne sme se dozvoliti isplata zarada nižih od minimalnih, one su diskriminatorne i obično pogađaju mlade radnike. Mora se onemogućiti zaobilaženje primene minimalne zarade putem uvođenja nekih dodataka ili naknada, ili odbicima od zarade – ove prve imaju se isklјučiti iz obračuna minimalne zarade i isplatiti preko iznosa minimalne, a odbici se moraju zabraniti (npr. uniforme, putni troškovi, smeštaj, predmeti potrebni za rad ili obuku itd).

Inicijativa mora poštovati sledeća ograničenja:

• moraju se poštovati sistemi industrijskih odnosa u svakoj državi članici EU, i samostalnost socijalnih partnera. Inicijativa ne sme umanjiti zaštitu radnika, niti ograničiti nadležnost socijalnim partnerima. Državama članicama se ne sme nametati uvođenje garantovanje minimalne zarade tamo gde ne postoji, i ukoliko sindikati ne smatraju da je neophodna.
• Uloga i samostalnost socijalnih partnera moraju se poštovati: sistemi gde minimalne zarade uređuju isklјučivo socijalnih partneri kroz sektorske kolektivne ugovore moraju se poštovati i sačuvati: tamo gde postoje garantovane minimalne zarade, države članice će urediti i ojačati mehanizme za sektorsko kolektivno pregovaranje, dok se bolјi radni uslovi i viša minimalna zarada mogu dogovoriti između socijalnih partnera.

Generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata (MKS) Šaron Barou je u pismu SSSS izrazila zadovoljstvo zato što se najveća sindikalna centrala u Srbiji pridružila kampanji MKS za povećanje minimalnih zarada.
Zahvaljujem vam se što ste nam se priključili u Srbiji na Forumu za određivanje plata u Jugoistočnoj Evropi, a naročito se zahvaljujem našim sindikatima iz Srbije koji su nas ugostili, rekla je Barou, dodavši da se raduje zajedničkom radu u cilju osiguranja podrške za kampanje određivanja minimalnih plata, te razmatranja najboljih rešenja za uspešno vođenje ovih kampanja.

Pre početka velike radničke akcije koja je otpočela jutros, „Britiš ervejz“ je obavestio putnike da ne dolaze na aerodrome. Otkazano je više od 1500 letova (!), a osnovni razlog leži u, kako se navodi u sindikalnom saopštenju, „siledžijskom ponašanju uprave prema zaposlenima“. Rukovodstvo sindikata je inače upozorilo na mogućnost produženja štrajka sve do kraja ove godine.
Obustava rada, koja se nastavlja i sutra, pogodiće više od 280 000 putnika i kada se saberu svi gubici, kompaniju bi mogla da košta oko 80 miliona funti (90 miliona evra).
„Pilotska asocijacija Britiš erlajnza“ i uprava preduzeća sukobili su se posle odbijanja rukovodstva da pilotima poveća plate za 11,5 odsto. Sindikati su posebno ogorčeni zbog činjenice da su čelnici kompanije prekinuli pregovore i na 4300 adresa zaposlenih uputili preteće poruke u kojima se navodi da bi štrajk predstavljao ozbiljno kršenje potpisanih ugovora. Predsednik sindikata, Brajan Straton, nazvao je njihovo ponašanje „nelogičnim i neodgovornim“ i pozvao ih da shvate da zaposlene ne mogu zaplašiti.
Putnicima je ponuđen povraćaj novca za neiskorišćene karte ili odlaganje letova za neki drugi dan, pri čemu su upozoreni da ne dolaze na aerodrome ukoliko prethodno nisu dobili potvrdu leta. Javlja se i dodatni problem - parkiranje aviona na već prepunim pistama londonskih aerodroma „Hitrou“ i „Getvik“ koji se već nalaze u opsadnom stanju.

Više od 1.500 prosvetnih radnika protestovalo je danas u Zagrebu tražeći povećanje koeficijenta plata u prosveti za šest odsto. Skup su organizovali vodeći sindikati zaposlenih u školama uoči početka školske godine 9. septembra, kada počinje i primena novog nastavnog plana i programa pod nazivom „Škola za život“.
Predstavnike sindikata čije zahteve podržava ministarka prosvete Blaženka Divjak, primiće danas premijer Andrej Plenković. Nastavnici su u protestnoj koloni s Trga Republike Hrvatske došli pred sedište Vlade i Sabora na Markovom trgu, gde je dozvoljeno okupljanje najviše 1.500 osoba. Nosili su transparente, medju kojima su bili: „Zapostavljeno obrazovanje = nepokrenuta Hrvatska!“, „Svi ste vi imali učitelje“, „Od Vlade ne tražimo ništa, samo njihove koeficijente“ i „Može li reforma obrazovanja bez nas?“.
Nastavnici koji su u Zagreb stigli iz cele Hrvatske, najavluju da će ostati na Markovom trgu do završetka pregovora sindikalnih vodja s premijerom. Sindikati od Vlade očekuju prihvatanje zahteva, a u protivnom će štrajkovati do njihovog ispunjenja.
Ministarka prosvete Blaženka Divjak izjavila je danas da treba otvoriti dijalog Vlade i sindikata. „Svoju ulogu sada vidim kao ulogu medijatora, jer ulaganje u obrazovanje je investicija, a ne trošak“, rekla je Divjak.
Vlada se suočava i s mogućim štrajkovima zdravstvenih radnika koji su u kliničko-bolničkim centrima Zagreb i Split, kao i u Opštoj bolnici Dubrovnik, juče održali skupove upozorenja, takodje tražeći povećanje plata i poboljšanje uslova rada. Ministar finansija Zdravko Marić rekao je nedavno da u državnom budžetu nije predvidjen novac kojim bi se udovoljilo zahtevima zdravstvenih i prosvetnih radnika, ali da će konačan odgovor biti dat posle „detaljnog uvida u situaciju“.

Radnici nekadašnjeg ponosa socijalističke privrede i najvećeg izvoznika iz BiH, kombinata “Aluminijum” u Mostaru, od utorka su počeli da dobijaju otkaze. Za sada su uručeni na 70-tak adresa, ali će ih na kraju biti oko 500, potvrdio je predsednik Nezavisnog sindikata zaposlenika “Aluminijuma”, Romeo Biokšić, napomenuvši kako s otkazima kreće i isplata otpremnina koje će u proseku iznositi oko 8.500 konvertibilnih BiH maraka (4200 evra) i biće isplaćene u roku od tri dana od dana potpisivanja otkaza ugovora o radu. On je dodao da je nove ugovore o radu potpisalo oko 380 radnika mostarskog poduzeća, ali kakvi su i da li su radnici njima zadovoljni, Biokšiću nije poznato. Sa raznih strana se, međutim, čuje da većini radnika i sindikalaca nova sistematizacija radnih mesta “nije baš najjasnija.
Biokšić je naveo i da mu nije poznato šta će se dalje događati s nekadašnjim industrijskim gigantom i kada bi moglo doći do ponovnog pokretanja proizvodnje. “Aluminijum” je inače zapošljavao oko 900 radnika, od kojih će, po svemu sudeći, više od polovine morati da potraži neko drugo zaposlenje. Vlada Federacije BiH vlasnica je 44 posto akcionarskog kapitala, mali akcionari takođe imaju 44 posto, dok preostalih 12 posto drži Vlada Republike Hrvatske.
Krah nekadašnjeg giganta slika je i prilika celokupne tranzicije na prostorima bivše Jugoslavije. Kada se pogleda ko je iz nje izvukao najveću korist, postaju jasniji i uzroci nesrećnog rata koji je razorio nekadašnju tvrđavu radničkog samoupravljanja. Vlast svemoćnog kapitala, “brisanje” velikog broja radničkih prava i gubitak svakog uticaja na organizaciju proizvodnje na nivou države i preduzeća, samo su neke od posledica “pohoda slobode na Istok” koji je na naše prostore vratio najprimitivnije – ali i najprofitabilnije - oblike kapitalizma i eksploatacije.

Najveći nemački granski sindikat i član Saveza nemačkih sindikata (DGB) potpisao je sa poslodavcima novi kolektivni ugovor koji će znatno popraviti položaj tekstilnih radnika u delovima zemlje koji su nekada bili u sastavu socijalističke Demokratske republike. Dogovoreno je da od 2027. godine dužina njihove radne nedelje bude ista kao kod kolega na Zapadu, pri čemu će se do ujednačenja doći postepeno, kroz šest faza. Na taj način, 40-časovna nedelja koja je danas na snazi, biće svedena na 37-časovnu. IGM je dogovorio da primer tekstilaca sledi (mada sporije) i metalski sektor. Ovaj granski sindikat, naime, objedinjuje zaposlene u tekstilnoj, metalskoj i drvnoj industriji, kao i one koji rade u proizvodnji plastičnih materijala. Procenjuje se da trenutno ima 2,3 miliona članova!
U sindikatu smatraju da potpisivanje novog ugovora predstavlja prekretnicu u 30-godišnjoj istoriji sveta rada u ujedinjenoj Nemačkoj. O važnosti ugovora govorio je i generalni sekretar evropske federacije industrijskih radnika „IndustriAl“-a, Luk Triangl, koji je izjavio da je „bilo krajnje vreme da se radnici nagrade za svoj doprinos povećanju produktivnosti“.
Skraćenje radnog vremena ići će uz rast plata od 6,2 odsto, koji će se ostvariti u roku od 36 meseci. Istovremeno, doći će i do ujednačenja regresa za godišnji odmor koji je na Zapadu trenutno znatno viši. Konačno, preduzeća na Istoku moraće više da se angažuju na zapošljavanju mladih koji su „šegrtovali“ u njihovim pogonima.
Najveći nemački, ali i evropski, granski sindikat proslavio se u prošlosti upornom borbom za prava svojih članova koja je rezultirala: plaćenim godišnjim odmorima (1956. godine), petodnevnom radnom nedeljom (1959.), znatnim poboljšanjem uslova za plaćeni godišnji odmor (1962.), 40-satnom radnom nedeljom (1967.), 35-časovnom radnom nedeljom u metalskom sektoru (1984.) i drugim dostignućima u sferi radnih prava i životnog standarda. Poznat je 7-nedeljni štrajk iz 1984 (kojim su metalci i ostvarili svoje pravo na 35-časovnu radnu nedelju), kao i prošlogodišnji, u kome je učestvovalo 900 000 radnika širom zemlje i koji je okončan pošto su poslodavci pristali na povećanje plata i dodatno skraćenje radnog vremena.

Uvođenje carina na „kinesku“ robu u trgovinskom ratu koji se zahuktava između Amerike i Kine, nikako ne predstavlja rešenje za američke probleme. Trampova administracija tvrdi da carine plaćaju Kinezi, ali sve dok američke kompanije „Apple“, «Nike“ i «Levi’s“ koje proizvode u Kini ne budu oslobođene njihovog tereta, teret dažbina će padati i na njih. To će onda dovesti ili do smanjenja korporacijskog profita, ili do povećanja cena njihovih proizvoda - koje će pasti na leđa američkih građana. Protivnik će biti pogođen jedino tako što će korporacije biti prinuđene da zatvore određen broj radnih mesta u Kini.
U ovom slučaju je ustvari besmisleno i govoriti o carinskom ratu: takav rat postoji samo u slučajevima kada zemlje postavljaju carinske barijere kako bi smanjile uvoz jeftinih inostranih proizvoda. U slučaju kinesko-američkog sukoba, međutim, polovinu ili više proizvoda iz Kine (koji podležu sankcijama) proizvode upravo američke firme.
Pogrešno je isto tako govoriti o tome da će najnovije sankcije dovesti do jačanja recesije, s obzirom da se američka privreda u tom stanju nalazi već duže vreme. Već dve, tri decenije proizvodnja i tehnologije se prenose van granica zemlje. Od toga je najveću korist izvlačio danas najveći američki protivnik – Kina, koja svoj rast i prelazak u status super-sile umnogome duguje upravo činjenici da su kapital, tehnologije i radna mesta iz SAD preneti na njeno tlo. Osnovni motiv bila je mogućnost da američki akcionari, na osnovu znatno manjih izdataka za radnu snagu, dobiju veće dividende, a rukovodioci korporacija nove bonuse. Američka privreda je u velikoj meri preseljena u Kinu. Kapital je, kao mnogo puta ranije u istoriji, očigledno radio protiv nacionalnih interesa.
Globalizam je američkim kompanijama dao mogućnost da zarade više, ali tako što će okrenuti leđa domaćoj radnoj snazi. Međutim, ono što je bilo dobro za pojedinačna preduzeća, nije bilo dobro za njih kao celinu, pošto je rast nezaposlenosti i broja slabo plaćenih poslova izazvan odlivom kapitala, doveo do smanjenja ukupne tražnje i problema sa plasiranjem robe proizvedene u inostranstvu. Jedan od dokaza koji svedoče o pomenutom padu tražnje je i činjenica da se profiti kompanija sve više koriste za otkup sopstvenih akcija, a sve manje za investicije u nove pogone čije proizvode (opravdano se sumnja) neće imati ko da kupi. Problem je privremeno rešen olakšanim kreditiranjem, ali je ono zbog realnog smanjenja plata sve teže ostvarivo i ima svoje granice .
Kako da se oporavi zemlja koja ratuje sa protivnikom kome je predala dobar deo svoje privrede? Ima li boljeg primera sebične i nekompetentne vladajuće klase koja proizvodnju seli kod neprijatelja kako bi obezbedila rast svog ličnog bogatstva, na kratak rok? Tramp tu i nije toliko kriv, pošto je problem nasledio od svojih prethodnika, a među neoliberalnim ekonomistima nema savetnikâ koji bi mogli da mu daju nekakav spasonosni savet.

Nemački producenti video priloga na platformi Jutjub žele da tuže gigantski koncern jer su nezadovoljni algoritmom koji im smanjuje prihode od reklama. Pitanje je, medjutim, da li će oni uopšte uspeti da budu priznati kao “zaposleni” na ovoj platformi. U petak je isticao rok koji su nemačka Unija Jutjubera i sindikat IG Metal postavili divovskoj video-platformi tražeći bolje uslove rada za producente. “Ako ne bude odgovora, onda ćemo morati malo da zategnemo stvari i povećamo pritisak”, rekao je za DW Robert Fus iz sindikata, nekoliko sati pre nego što je ultimatum istekao. Procurila je, medjutim, vest da je YouTube u poslednji čas odgovorio i da bi pregovori uskoro mogli da počnu.
Pre dve godine taj koncern je promenio pravila igre, što je umnogome doprinelo smanjenju prihoda onih koji su od njega živeli. Zato je prošle godine i osnovana Unija Jutjubera, prva takva interesna grupa u ovom sektoru. Na Fejsbuku grupa broji preko dvadeset hiljada članova. Njeni predstavnic tvrde da se video prilozi običnih ljudi sve više cenzurišu, da se odsecaju od reklama od kojih se živelo ili da se čitavi kanali blokiraju. Nasuprot tome, medijski koncerni imaju sve povlašćeniji položaj. Oni stroga traže da Jutjub otvoreno objavi na osnovu kojih pravila briše snimke ili ih odseca od reklama. Osim stoga žele da znaju s kim će pregovarati i traže osnivanje Saveta u kojem bi producenti video priloga bili konsultovani o pravilima platforme.
Problem je što, formalno, Jutjub nije poslodavac onima koji objavljuju na toj platformi. Sindikat tu ipak vidi slučaj “jednostrane zavisnosti”. “Ne postoji prinuda u smislu da recimo Jutjuberi moraju svakog dana u 14 časova da postave po jedan video”, kaže Fus, “ali postoji posredna uslovljenost, jer su Jutjuberi – u strahu da automatski padnu u zapećak - stalno prinuđeni da isporučuju novi materijal”. Zato sindikat i preti da će izvesti Jutjub pred sud, gde će se proveriti da li se tu ipak radi o “prividnoj samostalnosti”, koja je u Nemačkoj strogo zabranjena. Takav odnos nastaje kada zaposleni navodno rade samostalno, kao slobodni strelci” (“fri lanseri”), dok su zapravo zavisni od jednog poslodavca.
U najgorem slučaju po Jutjub, platforma bi producentima morala retroaktivno da uplati zdravstveno i penziono osiguranje, kao i da ih – poput klasičnih radnika - zaštiti od neutemeljnih otkaza. Stručnjaci za radno pravo misle da je tužba nedovoljno utemeljena i da nema mnogo izgleda za uspeh. Najvažnije je, medjutim, da sindikati otkrivaju nove, atipične, oblasti rada u kojima nestaju granice izmedju klasičnog radništva i samostalnih preduzetnika. U tom svetu su recimo i vozači koji usluge nude preko platforme “Uber”. Nedavno je sud u Švajcarskoj dao za pravo jednom vozaču, tretirajući ga maltene kao zaposlenog ove kompanije.
IG Metal najviše radi na tome da digitalne kompanije same pristanu na svojevrsne “kodekse ponašanja” i bolje tretiraju one bez kojih ne bi mogle da postoje. Taj sindikat je već učestvovao u izradi kodeksa koji su potpisale manje platforme poput Clickworker, Crowd Guru ili Bugfinders. S druge strane, teško je zamisliti da bi se globalni gigant poput Jutjuba obavezao na nešto slično jednom nemačkom sindikatu. Fus je, medjutim, optimista: “Solidarnost i pravda moraju imati mesto u svetu rada i društvu. Društvo se menja, ali se možemo zalagati za to da ove vrednosti važe i u promenjenim uslovima”.

Penzioneri su optužili osiguravajuće kuće koje nude dodatno zdravstveno osiguranje i korisnicima omogućavaju korištenje zdravstvenih usluga bez participacije - za dogovor koji može ugroziti veliki broj onih sa malom penzijom. Tri osiguravajuće kuće će, naime, po drugi put u ovoj godini povećati premiju osiguranja za dodatnih 7,5 odsto, do mesečnog iznosa od 35 do 36 evra.
"Oni koji sa minimalnom penzijom ne pokrivaju ni osnovne životne troškove plaćaju jednaku premiju dopunskog osiguranja kao i oni sa platom od desetak hiljada evra, što dovoljno govori o stepenu solidarnosti tog sistema", naveli su članovi sindikata penzionera u protestnom pismu javnosti i Vladi.
Oni zahtevaju da sadašnji sistem zdravstvenog osiguranja bude promenjen kako bi bio poboljšan položaj penzionera koji čine više od četvrtine ukupne populacije, a za zdravstvo su kroz doprinose izdvajali ceo svoj radni vek.
"Pristup javnom zdravstvu mora biti jedno od građanskih prava koja su zagarantovana svima koji su uključeni u javni sistem, bez obzira na zdravstveno, socijalno ili ekonomsko stanje pojedinca", navodi se u saopštenju.
Dopunsko zdravstveno osiguranje predmet je čestih kritika u Sloveniji koje polaze od široko rasprostranjenog mišljenja da osiguravajuća društva iz njega izvlače velike profite i prebacuju ih u "privatne džepove", dok javne zdravstvene ustanove ostavljaju u gubicima. Ranija vlada i premijer Miro Cerar predlagali su koncept po kome bi se dopunsko osiguranje ukinulo, a umesto njega, promenama sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja, obezbedilo dodatnih 300 miliona evra - pri čemu bi oni sa višim prihodima plaćali više.

Ministar za naučnotehnološki razvoj, visoko obrazovanje i informaciono društvo Republike Srpske Srđan Rajčević i ministarka prosvete i kulture Natalija Trivić potpisali su danas sa predsednikom Sindikata obrazovanja, nauke i kulture Draganom Gnjatićem posebne kolektivne ugovore kojima je poboljšan položaj zaposlenih za koje su nadležna ova dva resora.
Rajčević je sa Gnjatićem potpisao posebni kolektivni ugovor u oblasti visokog obrazovanja i studentskog standarda, a Trivićeva posebni kolektivni ugovor za zaposlene u oblasti obrazovanja i kulture.
“U ovom posebnom kolektivnom ugovoru su stvari terminološki bolje definisane i usklađene sa definicijama koje se nalaze u Zakonu o radu. Najvažnije je da je očuvan produktivni dijalog socijalnih partnera, odnosno Vlade i reprezentativnih sindikata”, rekao je Rajčević novinarima posle potpisivanja posebnih kolektivnih ugovora.
Trivićeva je istakla da su se prilikom pregovaranja o posebnom kolektivnom ugovoru za oblast obrazovanja i kulture vodili time da poboljšaju položaj zaposlenih.
“Uradili smo nekoliko korekcija koje se odnose na nastavnike i medicinske radnike koji rade sa decom sa poteškoćama u razvoju. Definisali smo i to da se za nastavnike koji rade u kombinovanim odeljenjima od petog razreda osnovne škole osnovna plata uvećava za 12 odsto”, naglasila je Trivićeva.
Po prvi put je potpisan posebni kolektivni ugovor u oblasti visokog obrazovanja i studentskog standarda.
“Ljudi su sada zadovoljni pošto imaju svoj kolektivni ugovor. Jubilarne nagrade smo definisali bolje nego što je to radjeno u prošlosti”, istakao je Gnjatić, navodeći da regres nije regulisan kolektivnim ugovorom, nego Zakonom o platama u kojem je definisan kao primanje radnika na mesečnom nivou.

U svoji analizi Štrek naglašava da Levica prvo mora razjasniti svoj odnos prema nacionalnoj državi. To je jedina politička tvorevina koja istinski može biti demokratizovana. Ako se demokratija vidi kao mogućnost gubitnika u kapitalističkoj „igri na sreću“ da svoje gubitke u društvenoj preraspodeli isprave kroz proces političke mobilizacije – onda je jasno da se demokratizacija ne može ostvariti prenošenjem nadležnosti nacionalne države na svetsko tržište ili nadnacionalne vlasti koje po pravilu ne podležu demokratskoj kontroli.
Politika preraspodele može se ostvariti samo u okviru nacionalne države. U globalnom društvu postoje donacije (Bil Gejtsa i njemu sličnih) ali ne i prihodi od poreza. „Globalno upravljanje“ nije i ne može biti demokratsko. Iznad nacionalnih država postoji samo slobodno tržište koje čine velike korporacije slobodne da rade šta hoće i tehnokrati iz organizacija kao što su MMF i EU. Kada govorimo o EU, važno je da imamo u vidu da je ona već na samom početku zamišljena tako da onemogućava demokratizaciju ili da je omogućava na nivou irelevantnih referenduma, kao što je onaj o pomeranju časovnika na proleće i jesen.
Puno se govori o tome da je tokom čitave istorije nacionalna država bila odgovorna za preteranu upotrebu sile i uspostavljanje nedemokratskoh oblika vlasti - za agresivnost u spoljnoj i autoritarnost u unutrašnjoj politici. To je bajka koja, međutim, prestaje da se spominje čim se njeni tvorci približe priči o budućoj zajedničkoj evropskoj državi – tada pro-evropljani daju sve od sebe da nju, kao zamenu za sistem nacionalnih država u Evropi, predstave kao miroljubivu i demokratsku.
A nacionalne države uopšte ne moraju da odgovaraju pomenutom opisu – treba samo baciti pogled na skandinavske zemlje, Švajcarsku ili zemlje EU od 1945 do 1970. Agresivne su u pricipu samo imperijalne države koje ne dopuštaju osmostaljivanje pokorenih naroda ili ulaze u sukob sa drugim imperijama. Ili nacionalne koje imaju ambiciju da postanu imperijalne.
U jeku smo diskusije o tome da li levica treba da se bavi ekonomskim ili kulturološkim pitanjima. Ta dilema je nastala u vreme, kako kaže profesor Štrek, «smetenih“ levičara koji su 90-tih projektovali takozvani „Treći put“. Tada je levica postala pro-globalistička i svojim biračima više nije mogla ponuditi zaštitu od tržišnih sila. Umesto toga, ona se okrenula propagiranju liberalno-slobodarskih ideja, takozvanih „post-materijalističkih“ vrednosti, koje su tada bile u trendu. To je dovelo do cepanja njene baze: „Novi slobodari“, na jednoj strani, ostavili su iza sebe ekonomska pitanja i krenuli u pravcu „Zelenih“, dok su na drugoj, tradicionalni glasači levice podvrgnuti procesu prevaspitavanja u kome je od njih zahtevano da odobre načine ponašanja koji su im bili strani, nerazumljivi i čak nemoralni. Mnogi su zbog toga prestali da učestvuju u politici, dok su drugi prešli u tabor desnih radikala.
Većina Nemca rukovodi se principom „živi i pusti druge da žive“ – ukoliko se i drugi vladaju u skladu sa njim. Oni su pre za to da „svako može da radi šta hoće, sve dok me ostavlja na miru“, nego za nekakvu kulturu „slavljenja različitosti“, koja se nameće odozgo i koja bi trebalo da prožme sve: od jednoumne, antitradicionalističke, liberalne medijske elite do svakog trenutaka svakodnevice. Levica stoga mora prestati da se bavi čišćenjem javnog mnenja od stavova koji gledano iz „zelene“ perspektive nisu dovoljno „šareni“ i posao moralnog prevaspitavanja građana prepustiti Zelenima. Izuzetak bi bile krajnje desničarske ideologije mržnje protiv kojih se mora boriti i gde na raspolaganju stoje i određena zakonska sredstva.
Levica mora otići više „ulevo“ i početi se boriti pre svega za umnožavanje javnih dobara - dobara koja svima podjednako stoje na raspolaganju. Ona se mora suočiti sa dramatičnim nedostatkom socijalne infrastrukture – od gradskog prevoza do školstva, ali i sa sve većim raskorakom između gradova u usponu i provincije u zaostajanju, problemima smanjenja dugova opština, decentralizacije odlučivanja, jačanja kvalifikacione strukture anemične državne uprave, investiranja vezanog za klimatske promene, podsticanja zadružnih i drugin nekonvencionalnih oblika proizvodnje i sl. Radi se o nekakvom „radikalnom anti-kapitalizmu“ koji nikako ne može ići sa dogmom o „budžetskoj ravnoteži“ i politikom „stezanja kaiša“. A stiče se utisak da je mnogima još uvek u prvom planu pitanje alternativnih seksualnih ponašanja. I pored svega, prostora za optimizam svakako ima, zaključuje Šrek.

Na vrhuncu finansijske krize tokom koje su predsednika Makrija počeli da napuštaju i oni koji su ga do nedavno podržavali, desetine hiljada članova i simpatizera sindikata promarširalo je pre neki dan ispred sedišta vlade u Buenos Ajresu zahtevajući veće plate i povećanje dodataka za siromašne. „Dužni ste narodu, a ne MMF-u!“, stajalo je na jednom od glavnih transparenata koji je aludirao na nedavno zaduživanje Argentine u visini od 57 milijardi dolara (!) i stavljanje njene ekonomske politike pod kontrolu („superviziju“) jastrebova u službi međunarodnog kapitala.
Protest je došao u najgore moguće vreme, posle spektakularne pobede proradničke opozicije u prvom (pripremnom) krugu predsedničkih izbora. Kandidat peronističke levice Alberto Martinez i bivša predsednica zemlje Kristina Kirčner, koji su uživali podršku sindikata, uspeli su da osvoje 49,2 odsto glasova i daleko iza sebe ostave neoliberale sa njihovih skromnih 33,1 odsto. Gotovo je izvesno da će posle druga dva kruga izbora upravo oni stati na čelo Argentine i ukinuti politiku stezanja kaiša koja je zemlju dovela na rub propasti.
Nacionalni institut za statistiku nedavno je objavio rezultate istraživanja po kome je siromaštvo u zemlji dostiglo nivo od neverovatnih 34,1, a krajnja beda čak 7,1 odsto, što predstavlja strašan nazadak u odnosu na prošlu godinu, kada je siromašnih bilo „svega“ 25,5 odsto. Imajući ovo u vidu, nije nikakvo čudo da su se dugoj sindikalnoj povorci spontano priključile hiljade onih koje je Makrijev režim, na ovaj ili onaj način, pretvorio u gubitnike.
Dan posle izbornog debakla, argentinska nacionalna valuta (pezos) izgubila je 15 odsto od svoje vrednosti u odnosu na dolar. „To je samo predznak onoga što može da se dogodi“, izjavio je predsednik-gubitnik, pokušavajući da zaplaši birače. Kao odgovor na to, stigla je deklaracija koju je potpisao veliki broj istaknutih ličnosti iz nauke i kulture i u kojoj se oštro kritikuju neodgovorne izjave prvog čoveka zemlje. Očigledno je da neoliberalizam sve teže prolazi kod javnog mnenja - i u Argentini i globalno: ljudima je dosta laži i čekanja na dan u nedoglednoj budućnosti kada će se vođi svetske privrede i politike umilostiviti i udeliti im bolji život. Snage otpora jačaju i sve su spremnije da ideologiju i praksu novovekovnog izrabljivanja sklone sa svetske pozornice.

Koordinaciono telo sindikalnih centrala Latinske Amerike izdalo je saopštenje u kome se izražava protivljenje sporazumu o slobodnoj trgovini potpisanom između Evropske unije i zemalja članica zajedničkog južnoameričkog tržišta - MERKOSUL. „Otvaranje našeg tržišta za proizvode sa Starog kontinenta imaće pogubne posledice za sistem proizvodnje u regionu, a samim tim i za svet rada“, kaže se u saopštenju i dodaje da će ono dovesti do gašenja radnih mesta i opadanja njihovog kvaliteta, a samim tim i do porasta nezaposlenosti i novih migracija iz sela u grad.
U svom saopštenju, Koordinaciono telo - koje objedinjuje rad 20 centrala iz Argentine, Brazila, Čilea, Bolivije, Paragvaja, Urugvaja i Venecuele - podseća da su sindikati više puta upozoravali pregovarače na to da bi novi sporazum morao da omogući poštovanje ljudskih prava, rad dostojan čoveka, održiv razvoj i ostvarenje demokratskih vrednosti. „Ne samo da nismo dobili odgovore koje smo očekivali, nego smo bili i isključeni iz svakog dijaloga o pomenutim temama. Stoga postignuti dogovor u celosti odbacujemo“, kaže se u saopštenju.
Obraćajući se zaposlenima, sindikati ističu da će negativne posledice sporazuma najpre pogoditi strateške sektore kao što su tehnologija, morski i rečni saobraćaj, javni radovi i nabavke, medicinske laboratorije, automobilska indistrija i poljoprivreda (posebno proizvodnja maslinovog ulja, vina, sireva i drugih mlečnih proizvoda). „Radi se o smrtnoj presudi našoj industriji, dostojanstvenom radu i kvalitetnim radnim mestima“, konstatuju radnički predstavnici.
Oni nisu saglasni s prebrzim ukidanjem zaštitnih carina na veliki broj proizvoda, a posebno ih brine mogućnost fleksibilnog definisanja zemalja njihovog porekla, čime se olakšava plasman robe koja figuriše kao „proizvedena u EU“, a potiče iz zemalja gde su plate niske, a prava radnika minimalna.
Kritika sporazuma ne odnose se, međutim, samo na njegov sadržaj, nego i na način na koji se do njega došlo - autorima se najviše zamera što je pregovarački proces bio potpuno netransparentan i nedemokratski. To, međutim, nije nikakva novost pošto su i raniji paktovi (Transatlantski i Transpacifički) takođe pravljeni iza leđa javnosti i protiv interesa većine radnika i građana.

Kada je generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata (MKS), Šaron Barou, krajem 2014. bila u Beogradu, tadašnji premijer, a aktuelni predsednik Srbije izrazio je žaljenje zbog odsustva javne rasprave uoči usvajanja Zakonu o radu i obećao da će sindikati ubuduće biti mnogo više uključivani u pregovore sa MMF-om. Prošlog meseca Barou je ponovo posetila Beograd gde je MKS organizovao međunarodni forum o minimalnim zaradama. U intervjuu NIN-u, na pitanje da li se od prošle posete Beogradu nešto po njenom mišljenju promenilo, ona je odgovorila da je privredni rast koji Srbija beleži sve samo ne održiv i da je u velikoj meri rezultat dehumanizujuće eksploatacije radne snage. “Ne znam kako drugačije da nazovem zlostavljanje zaposlenih, nedovoljno velike plate i stalni strah da će mladi otići iz zemlje. S druge strane, ljudi s kojima sam razgovarala uglavnom ispoljavaju zavidno veliku odanost zemlji i većina želi da ostane tu”. Srbija je u srcu Evrope i uključena je u lance snabdevanja multinacionalnih kompanija. Vlast, međutim, pre svega gleda da tim kompanijama daje subvencije, a nedovoljno brine o socijalnoj zaštiti građana. “Čak ne pritiska firme da poštuju slovo zakona kada se radi o radnim pravima i isplati minimalne zarade. Ako je minimalac 230 evra, a minimalna potrošačka korpa prema vladinoj statistici 315 evra, situaciju možemo oceniti samo kao užasnu“, kazala je Barou.
Ona je dodala da prema nalazima Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Srbija u skorijoj budućnosti može da ostane bez petine radne snage i navela da deo odgovornosti za to snosi sam Fond i uslovi koje on postavlja vladama širom sveta. U celom svetu se govori o krizi demokratije, ali ta kriza nije od juče i delom je uzrokovana upravo nedostatkom političke volje vlasti koje nisu spremne da rast nakon recesije učine inkluzivnim. Radi se o projektu privrede koja nije održiva i gde MMF zagovara smanjenje javne potrošnje – i pored toga što postoje brojni dokazi da povećanje minimalnih zarada, uspešnije kolektivno pregovaranje i bolji kolektivni ugovori pozitivno utiču na razvoj društva i privrede. Međutim, Svetska trgovinska organizacija je, zajedno s MMF-om, još 80-ih godina prošlog veka imala drugačiju viziju razvoja, čije smo plodove trenutno prisiljeni da žanjemo. Čelnica MKS je najavila istraživanje koje će se baviti posledicama strukturnih prilagođavanja i mera štednje. “Velika odgovornost je na vladama koje su 90-ih dozvolile da finansije, rad, životna sredina i trgovina hodaju na četiri različite noge i ta nekoherentnost nas sve skuplje košta”, naglasila je ona.
Na pitanje kako komentariše činjenicu da firme koje dobijaju subvencije od države Srbije svojim radnicima često ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje, Barou je bila eksplicitna: “Strašno je licemerje evropskih kompanija koje pregovaraju sa svojim zaposlenima u Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, a u Srbiji i okolnim državama predstavnicima sindikata zabranjuju pristup pregovorima. Znam da se u slučaju samoorganizovanja radnika dele otkazi i da ima sektora u kojima poslodavci naprosto “nestaju” preko noći. Znam i da se radnicima uskraćuju pauze za toalet, da čak moraju da nose pelene... Ako Evropa, i ne samo Evropa, beleži privredni rast zahvaljujući zaposlenima u Srbiji i drugim državama koje nisu članice EU, morala bi da uspostavi i pravednije uslove rada za te zaposlene. Ako je francuski predsednik Emanuel Makron pred kraj 2018. obećao povećanje minimalne zarade i ako se taj proboj očekuje u čitavoj EU, takav jedan uslov bi morao da se postavi i tokom pregovora o pristupanja Srbije EU”.

Međunarodna konfederacija sindikata (MKS) pozvala je nacionalne sindikate u Istočnoj Evropi da podrže kampanju ove organizacije za povećanje minimalnih zarada.
To povećanje, kao i jačanje socijalne zaštite, pomoglo bi da se obezbedi dostojanstven život za radnike i njihove porodice i podržalo održiv i inkluzivni razvoj regiona, rečeno je danas na međunarodnom forumu o minimalnim zaradama, koji se u organizaciji MKS-a održava u Beogradu.
Generalni sekretar MKS-a Šaron Barou rekla je da su, uprkos globalnom ekonomskom rastu, zarade stagnirale tokom proteklih decenija i nisu išle u korak s rastućom produktivnošću.
„Ekonomski rast se nije pretočio u prilike za dostojanstven rad, nejednakost je velika i raste, a nedostatak prilika za dostojanstven rad i visok nivo siromaštva imaju katastrofalne društvene, političke i ekonomske posledice“, ukazala je ona.
Prema njenim rečima, milioni radnika širom sveta ne zarađuju dovoljno za dostojanstven život, a neadekvnatni sistemi socijalne zaštite pogoršavaju ionako visoke nivoe nejednakosti i siromaštva.
I Istočna Evropa je doživela relativno postojan ekonomski rast, pa se bruto domaći proizvod skoro učetvorostručio od 2000. godine. Taj rast se, međutim, ne raspodeljuje pravično među stanovništvom, što je dovelo do znatnog porasta nejednoakosti prihoda. To je doprinelo tome da veliki broj ljudi živi na ivici siromaštva, kao i da mnogi, posebno mladi i obrazovni ljudi, odlaze da rade u inostranstvo, što vodi i do smanjenja raspoloživih veština u tim zemljama.
Izvršni sekretar Pan- evropskog regionalnog veća (PERV) Anton Lepik rekao je da je neophodno obezbediti kolektivno pregovaranje u regionu, kako bi se obezbedio adekvatan posao, dostojanstvene zarade i kvalitetne javne usluge.
Mada sve zemlje u regionu imaju minimalne zarade, one su veoma niske i neadekvatne u pogledu omogućavanja radnicima i njihovim porodicama da imaju dstojanstven život. Pored toga, sindikati su često na meti napada, pa je ugroženo i kolektivno pregovaranje.
Član Predsedništva i Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije Milan Grujić ukazao je na nikada težu situaciju u Srbiji, posebno nakon tranzicionog perioda, u kojoj je najveći deo radno sposobnog stanovništva na granici siromaštva i biološkog opstanka.
Socijalni partneri u Srbiji, prema rečima izvršne sekretarke UGS Nezavisnost Čedanke Andrić, za mesec dana počinju pregovore oko nove minimalne zarade, koja sada iznosi 229 evra.
Na Socijalno ekonomskom savetu Srbije je prošle godine postignut konsenus da se u naredne tri godine izjednače minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa. To znači da je cilj sindikata da 2021. godine minimalna zarada bude 315 evra, koliko sada iznosi minimalna potrošačka korpa, rekla je ona.
Na skupu, koji se završava sutra, učestvuju sindikati iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Severne Makedonije, Moldavije, Crne Gore, Rumunije, Ukrajine i Srbije.

Uspeh populizma ne može se pripisati samo propagandi populističkih partija – on u dobroj meri zavisi i od ponašanja drugih stranaka. Prema nekim istraživačima, vrlo je važno kakav stav tradicionalne partije zauzimaju prema omiljenim temama populista: da li ih ignorišu, prilagođavaju im se (preuzimaju/kopiraju) ili se prema njima drže odbojno.
Objašnjenje populističkog uspeha ipak je najbolje potražiti u promeni političkog profila tradicionalnih stranaka, odnosno promeni njihovog međusobnog odnosa. Naučna istraživanja potvrdila su da populisti najviše napreduju onda kada se programi umerene levice i partija desnog centra ujednačavaju ili kada dolazi do stvaranja takozvanih «velikih koalicija» levih i desnih.
Kako su se partije levog centra u poslednjim decenijama dvadesetog veka sve više okretale «liberalnoj» ekonomskoj politici, njihov uticaj na radničku klasu je slabio. Kao rezultat toga, u želji da osvoje glasove ovih «otpalih» birača, desničarske populističke partije - koje su prvobitno vodile konzervativnu ili neoliberalnu ekonomsku politiku - otišle su «ulevo». U međuvremenu, tradicionalna levica je sve više zaboravljala svoj izvorni poziv i okretala se pitanjima kao što su nacionalni i seksualni identitet, migranti i multikulturalnost. Konačnu korist od ovog zaokreta izvukli su pre svega Zeleni i ekstremno desničarski populisti.
Dok je, dakle, ekonomski profil umerene levice postajao sve zamagljeniji, sve više su se naglašavala društvena, a ne ekonomska pitanja. Jednostavno, tamo gde su levičarske stranke predvodile tržišno orijentisane neoliberalne reforme, njihovi prestavnici nisu više mogli da računaju sa ekonomijom kao izbornim adutom. Stoga su počeli da rade na "jedinstvenom, snažnom socijalno-kulturnom iskoraku", a onda da ističu «nove, značajne programske razlike koje ih odvajaju od desnice» - sve u nadi da će na taj način privući nove birače. Ekonomski nejasno profilisane, one su novu, atraktivnu «strategiju preživljavanja» pronašle u politizovanju neekonomskih pitanja. Prebacivanje težišta konkurentske borbe na novu tematsku oblast omogućilo im je da se bolje – na jedan nov način – profilišu u odnosu na druge i tako izbegnu ozbiljne izborne poraze do kojih bi zbog mlitavo definisane ekonomske politike sigurno došlo.
Tradicionalnoj levici to, međutim, stvara nov, ozbiljan problem: ako se, naime, kao glavna pitanja oko kojih se u političkoj areni lome koplja javljaju nacionalni i seksualni identitet, migracije ili multikulturalnost, onda od toga počinju da profitiraju nove stranke levice (kao što su Zeleni) i desnice (populisti). To što levica zaboravlja da je njen glavni zadatak odbrana rada (odbrana u kojoj je nekada davno ona rođena) otuđuje birače od tradicionalno levih stranaka i gura ih u naručje onih koji su u ovom trenutku spremniji da ponude radikalan ekonomski program. Pristajanje uz ostala programska načela populista u dobroj meri je samo posledica prihvatanja njihove ekonomsko-socijalne politike, koja će – bar svetu rada tako izgleda - omogućiti izlazak iz začaranog kruga neoliberalnog hegemonizma.

Vest o mogućem spajanju dva giganta došla je nepuna četiri meseca pre isteka kolektivnog ugovora koji pokriva više od 150 000 radnika i koji je sa firmom potpisao Sindikat radnika u automobilskoj industriji. Problem je u tome što su čelnici ovog sindikata pre koju godinu uzeli milionske sume kako bi pristali na novi, po poslodavce „manje škodljiv“ ugovor, pa među radnicima postoji bojazan da bi uprava firme u saradnji sa novim rukovodstvom opet mogla pokušati tako nešto. U fabrikama se oseća napetost i raste spremnost na otpor bilo kavom pokušaju da se udari na primanja i postojeće olakšice zaposlenih.
Do spajanja bi trebalo da dođe u vreme sezone otkaza, najveće od 2009. godine kada je auto-industriju pogodila finansijska kriza. Proizvođači automobila i rezervnih delova kalkulišu sa 20 000 otkaza samo u prvoj polovini ove godine, što je tri puta više nego u istom periodu prošle. U FCA je već otpušteno dosta ljudi, a u sećanju je posebno ostao „masakr“ radnih mesta u montaži u „Belvedere-u“ gde je otkaze na 1400 telefona prosledio robotizovani kol-centar.
U „FORD“-u je na listi za odstrel oko 7 000 radnika – sve u sklopu globalnog programa restrukturiranja vrednog 11 milijardi dolara, dok Vol Strit traži da im se doda još njih 23 000. Opraštajući se sa proizvodnjom manje unosnih modela, „Dženeral motors“ zatvara pet fabrika u zemlji i otpušta 14 000 radnika.
FCA se poslednjih godina orijentisala na proizvodnju skupljih i unosnijih vozila, posebno džipova i pik-apova. Limuzine su potpuno uklonjene i prepuštene japanskim i evropskim konkurentima (u sličnom pravcu idu i „FORD“ i „Dženeral motors“). Ovih dana najavljeno je otvaranje nove fabrike džipova u Detroitu, u kojoj bi se uz podršku gradskih vlasti vrednu 300 miliona dolara, zaposlilo 1200 radnika – većinom iz zatvorenog „Belvedere“-a i drugih fabrika pogođenih otpuštanjima. Vesti za radnike su, međutim, loše pošto će osnovna nadnica u 80 odsto slučajeva biti samo 17 dolara na sat. Za američke uslove to je jako malo i obezbeđuje tek život na granici siromaštva. Pored toga, mnogi novozaposleni će raditi sa ugovorima na određeno vreme i sa skraćenim radnim vremenom, pa neće uživati povlastice koje uživaju oni sa ugovorima na neodređeno vreme.

Srbija se ove godine našla na listi slučajeva Komiteta za primenu standarda tokom zasedanja Međunarodne konferencije rada u Ženevi zbog kršenja Konvencije 81. (Konvencija o inspekciji rada) i 129. (Konvencija o inspekciji rada u poljoprivredi) Međunarodne organizacije rada (MOR). Slučaj se bazirao na Izveštaju Komiteta eksperata koji su istakli niz odredaba Zakona o inspekcijskom nadzoru koji direktno krše navedene konvencije, naročito u delu gde se definiše prethodna najava inspekcijskog nadzora.
Kao predstavnici Radničke grupe predstavnici SSSS i UGS NEZAVISNOST su podržali nalaz Komiteta eksperata i ukazali na činjenicu da je Zakon o inspekcijskom nadzoru, usvojen 2015. godine bez dostavljanja na mišljenje Socijalno-ekonomskom savetu Republike Srbije, što je suprotno i Zakonu o Socijalno-ekonomskom savetu i Konvenciji MOR 144 o tripartitnim konsultacijama, na šta je već tada ukazano Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu kao kreatoru zakona. U interesu sindikata je da u svojoj zemlji imaju dobro obučenu, opremljenu, ekipiranu, ali i nezavisnu inspekciju rada. Iznet je i stav da je potrebna nulta tolerancija u slučajevima kada poslodavac ne primenjuje mere bezbednosti i zdravlja na radu, u prilog čega ide tragična statistika o pedeset i tri smrtna slučaja na radnom mestu u 2018. godini.
Stav da Zakon o inspekcijskom nadzoru krši Konvenciju MOR o inspekciji rada broj 81. podržali su i poslodavci, a argumenti države da se bez obzira na zakonska rešenja veći broj nadzora Inspektorata za rad obavlja bez najave, te da do sada nijedan inspektor nije zbog toga bio sankcionisan, nisu bili dovoljno ubedljiv argument za Komitet za primenu standarda, koji se pozvao na mesta u Konvencija 81. gde jasno stoji da „inspektori rada moraju imati ovlašćenja da obavljaju nadzor bez prethodne najave, u bilo koje doba dana i noći“.
U svom zaključku Komitet za primenu standarda izneo je sledeći stav:
“Komitet izražava zabrinutost zbog činjenice da nacionalno zakonodavstvo nameće niz ograničenja u radu i ovlašćenjima inspektora rada. Zbog toga, Komitet poziva vladu Srbije da hitno, bez odlaganja:

• izmeni odredbe Zakona o inspekcijskom nadzoru (članovi: 16, 17, 49 i 60) na način koji će obezbediti da inspektori rada slobodno, bez prethodne najave, vrše efikasan nadzor u skladu sa Konvencijom MOR 81. i Konvencijom 129.
• zakonske izmene uradi kroz konsultacije sa socijalnim partnerima, omogućujući efikasnu saradnju između inspektora rada i socijalnih partnera.
Komitet je takođe preporučio Vladi Srbije, da po ovom pitanju zatraži asistenciju Međunarodne organizacije rada. Od Vlade se zahteva da detaljan izveštaj o primeni naloženih mera dostavi do 1. septembra 2019. godine.

U firmama koje se svim silama upinju da povećaju produktivnost, korišćenje pametnih telefona na poslu moglo bi uskoro da bude zabranjeno, upozoravaju evropski sindikati. Poslodavci smatraju da bi taj potez radnike mogao sprečiti da dobar deo radnog vremena provode na društvenim mrežama. Dosta je, naime, poslovođa koji nemaju poverenje u sposobnost zaposlenih “da kontrolišu sami sebe”.
Sindikati upozoravaju da se po svoj prilici između radnika i poslodavaca otvara “novi front".
Pojedini lanci marketa i kol centri svoje zaposlene već primoravaju da telefone ostavljaju u posebnim ormarićima, a ta se praksa širi i na kancelarije. Čak i dadilje u svojim ugovorima sve češće nailaze na klauzulu o zabrani "neovlašćenog korišćena telefona tokom radnog vremena". Reagujući na vest da odskora i u Britanskoj biblioteci zaposleni telefone moraju da predaju nadzorniku, Majk Klensi, generalni sekretar jednog od najvećih britanskih sindikata, naglasio je da tehnologija korisničku uslugu zapravo poboljšava.
“Krut nadzor nad korišćenjem telefona, ako nije iz bezbednosnih razloga, predstavlja oblik grube kontrola radnika i stvara specifičnu kulturu nepoverenja. Ako je korišćena na pravi način, tehnologija može da poboljša usluge i produktivnost”, zaključio je Klensi.
Ovo (za sada ) blago upozorenje poslodavcima došlo je posle oglasa za posao u kome je direktor jedne marketinške firme naglasio da ne želi "zavisnike od telefona". On je rekao da mu je dosta da radi sa "razmaženim” radnicima koje ne skidaju pogled sa telefona i društvenih mreža. Zaboravio je da kaže u kojim proporcijama će on i njegove kolege raspodeljivati prihod uvećan povećanjem produktivnosti, kome ti razmaženi (u stvari obrazovani, požrtvovani i vredni) radnici itekako doprinose. Verovatno na štetu sveta rada čiji je udeo u BDP svake godine sve manji.

Iako je teško doći do tačnih podataka, razne delokalizacije i izmeštanja aktivnosti domaćih firmi u zemlje sa niskim troškovima proizvodnje doveli su u razvijenim zemljama do gubitka radnih mesta i smanjenja kupovne moći radnika. Sledeći udar na svet rada biće posledica razvoja tehnologije, posebno automatizacije, tele-robotike i tele-prisutnosti (već se uveliko govori o gašenju gotovo polovine svih radnih mesta (47%) u SAD, 35% u Velikoj Britaniji i 49% u Japanu). Kakav će uticaj na tražnju, korporativne profite i privredu u celini imati to što će mnogi potrošači izgubiti posao ili se suočiti sa smanjenjem plata, pita se u svojoj studiji profesor Serđo Fokardi.
«Opšte je mišljenje da će težnja ka povećanju profita kroz stalno smanjenje troškova za radnu snagu dovesti do smanjenje kupovne moći radnika i pada prodaja/zarada korporacija i njihovih akcionara. Ali, nasuprot shvatanju Henri Forda, koji je navodno zagovarao dobre plate kao uslov povećane tražnje za automobilima sopstvene firme, kapital sasvim može da profitira i pri smanjenim izdacima za rad.
Kapitalističke privrede su podeljene. Jedan segment čine oni koji žive od plata, i drugi kapitalisti – vlasnici sredstava za proizvodnju i distribuciju koji žive od dividendi i renti. Opšte je poznato da se jaz u prihodima između ova dva segmenta u proteklih trideset godina produbio - udeo plata u bruto društvenom proizvodu (BDP) je smanjen, a udeo profita povećan. Kako je to uticalo na potrošnju? Odgovorilo se povećanim zaduživanjem radnika. Brojke iz OECD-a pokazuju da je udeo potrošnje koji se finansira iz plata, u devet vodećih zemalja zemalja G20 opao sa 65 odsto u ranim 1970-im, na 56 odsto u 2012.
Banka Engleske je nedavno zazvonila na uzbunu jer je u Velikoj Britaniji dug domaćinstava dostigao 1800 milijardi funti, uz dodatnih 213 milijardi funti u neosiguranim dugovima (kao što je, na primer, dug na kreditnim karticama) i velika nelegalna zelenaška zaduživanja. U SAD je dug potrošača namenjen finansiranju školovanja i kupovini automobila blizu 3000 milijardi dolara!
Očigledno je da kapitalisti mogu smanjivati izdatke za radnu snagu i pritom ne osećati posledice smanjenja tražnje. Zajmovi koje radnici dobijaju omogućavaju nastavak potrošnje, a firmama povećanje profita - uz istovremeno smanjivanje platâ. Loša strana ovog procesa je što su ljudi koji žive od plata sve zaduženiji. Uz stagnirajuće plate i rastuću nezaposlenost, novo zaduživanje je neodrživo i, sem ako ne bude pomoći «sa strane», nova kriza je sve verovatnija. Ideja da je rast korporativnih profita u skladu sa opštim dobrom predstavlja, dakle, očiglednu zabludu.
Ukoliko se ne preduzmu određene protivmere, društva i privrede utemeljene na preduzimačkoj trci za zaradom nastaviće da profite povećavaju smanjenjem izdataka za radnu snagu. Danas mnogi govore o tome da se problem rastuće nezaposlenosti ili nedovoljne zaposlenosti može rešiti uvođenjem «Garantovanog osnovnog prihoda». To je, međutim, zamka jer se njegovim uvođenjem ne rešava gore pomenuti osnovni društveni problem – i taj prihod je, kao i potrošački dug, na duže staze neodrživ.
U demokratskom društvu koje dobro funkcioniše, država je dužna da se stara o dobrobiti svojih građana. Ona mora obezbediti ravnotežu moći poslodavaca i radnika, kao i poslodavaca i potrošača – slabijoj strani (radnicima i potrošačima) mora se obezbediti moć neophodna za odbranu njihovih interesa. Potrebno nam je novo, zajedničko shvatanje o tome šta je dobro društvo: profit ne može biti jedina društvena vrednost».

Pomorci zaposleni na grčkim trajektima, članovi Svegrčke pomorske federacije (PNO), stupili su jutros u štrajk, pa hiljade turista i putnika ne mogu da stignu na svoja odredišta. Radnici su štrajk upozorenja u trajanju od 24 sata otpočeli posle sloma pregovora sa poslodavcima čije su glavne teme bile povećanje plata i određene olakšice. Štrajk će sva ostrva ostaviti bez veze sa kopnom, a prekinuće i pomorske veze između Grčke i Italije.
Najnoviji predlog uprave grčkih trajektnih kompanija za novi kolektivni ugovor o radu odbijen je zbog toga što nije predviđao zadovoljavajući rast plata, ni “povećanje personala u skladu sa realnim potrebama”, navodi grčki dnevni list Katimerini.
Sindikati optužuju udruženje poslodavaca da je ne samo odbilo da ispuni zahteve radnika, nego i davanjem neosnovanih predloga pokušalo da naruši jedinstvo zaposlenih. U svom odgovoru udruženje navodi da zahtevi sindikata nisu bili realni, s obzirom da se radi o izuzetno teškom periodu kroz koji zemlja prolazi. Navode da je cena brodskog goriva u poslednje dve godine porasla za 50 odsto i da su pored toga ponudili povećanje plata od 2 odsto, sa retroaktivnim važenjem od 1.1.2019.
Saobraćajni kolaps bio bi puno veći da štrajk nije najavljen, prodaja karata prekinuta i red vožnje promenjen. Grčka je, međutim, popularna destinacija za odmor i njene obale i ostrva posećuju milioni gostiju, pa mnogi ipak nisu uspeli da se spasu posledica ove obustave rada na vrhuncu letnje sezone. Otežavajuća okolnost je što nekoliko desetina grčkih ostrva nema aerodrome i na njih se može stići samo morskim putem.

Sindikalna potrošačka korpa koju je Savez samostalnih sindikata Bosne i Hercegovine izračunao za juni 2019. godine iznosi 1.070 evra i za 27 evra je skuplja od potrošačke korpe iz prethodnog meseca.
Kako navodi SSSBiH, prosečna plata isplaćena u entitetu Federacija Bosne i Hercegovine za april 2019. godine iznosila je 473 evra (radi se o najnovijem podatku koji je objavio Zavod za statistiku Federacije) i za pet evra je viša od prosečne plate isplaćene u martu 2019. godine.
Pokrivenost sindikalne potrošačke korpe prosečnom platom je svega 44,2 posto! Prilikom izračunavanja vrednosti korpe u obzir je uzeta prosečna plata isplaćena u Federaciji, kao i minimalni troškovi života četvoročlane porodice, koju čine dve odrasle osobe i dva deteta, od kojih je jedno srednjoškolskog, a drugo uzrasta osnovca.
Sindikati ukazuju na podatak da najviše novca odlazi za ishranu (42,8 odsto), a onda za stanovanje i komunalne usluge - 14,8 odsto, higijenu i održavanje zdravlja - 5,6 odsto, obrazovanje i kulturu - 8,6 odsto, odeću i obuću - 14,3 odsto, prevoz - 6,6 odsto i održavanje domaćinstva - 7,16 odsto. U kategoriji “ishrana” korišćene su cene 83 artikla iz tri tržna centra. Kada je riječ o “higijeni i održavanju zdravlja”, ubrojani su troškovi za osam stavki, a za “stanovanje i komunalne usluge”- za šest.

Uprkos dopisu koji su predsednici Vlade Srbije nedavno uputile Međunarodna konfederacija sindikata i Evropska konfederacija sindikata, nastavlјa se sa šikaniranjem zaposlenih i članova sindikata u Republičkom geodetskom zavodu.
U pismu Ani Brnabić, dve najveće međunarodne sindikalne organizacije, čiji je član Savez samostalnih sindikata Srbije, izrazile su veliku zabrinutost zbog drastičnog kršenja osnovnih sindikalnih prava i slobode sindikalnog delovanja od strane rukovodstva Zavoda i Vlade Republike Srbije.
Oni podsećaju da je Srbija ratifikovala Konvenciju 87 MOR (o slobodi udruživanja i zaštiti prava na organizovanje) i Konvenciju 98 MOR (o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje) i da je vlada stoga odgovorna za obezbeđenje i unapređenje ovih lјudskih i sindikalnih prava, kako na zakonodavnom nivou, tako i u praksi.
Pored toga, Srbija je zemlјa-kandidat u pregovorima za pristupanje Evropskoj uniji i obavezala se da će sprovoditi pravne tekovine EU.
Iako zakonodavni i institucionalni okvir koji podržava lјudska prava i socijalni dijalog postoji, nastala situacija praktično poništava napredak postignut u poštovanju tekovina.
Stoga je nužno da vlada promeni svoju politiku i svoje aktivnosti uskladi sa evropskim ambicijama i obavezom poštovanja osnovnih radničkih prava i očuvanja funkcionalnog socijalnog dijaloga.
MKS i EKS osuđuju postupke vlade u ulozi poslodavca i ukazuju na to da je diskriminacija sindikata jedan od najozbilјnijih oblika kršenja slobode udruživanja i da zbog članstva u sindikatu ili legitimnih sindikalnih aktivnosti niko ne sme biti otpušten.
MKS i EKS pozivaju vladu da zabrani i sankcioniše svaki vid diskriminacije sindikalnih predstavnika. Zaštita od takve diskriminacije podjednako treba da se odnosi i na članove sindikata i na sindikalne rukovodioce.
MKS i EKS zahtevaju da Vlada Republike Srbije kao poslodavac ispoštuje pravo na kolektivno pregovaranje državnih službenika u Republičkom geodetskom zavodu i prihvati ga kao glavno sredstvo za rešavanje sporova.

• Pismo Evropske federacije javnih službi Vladi Srbije(.pdf)
• Pismo MKS i EKS Vladi Srbije (.pdf)

Protest je održan u subotu, u Berlinu, a glavni zahtev bio je da od procesa restrukturiranja nemačke privrede u pravcu digitalizacije i bolje zaštite životne sredine korist moraju imati i radnici. Pored toga, učesnici protesta su u više navrata isticali da promene nikako ne bi smele da dovedu u pitanje radna mesta. Pod sloganom „Za fer promene!“ oni su od poslodavaca zahtevali krupne investicije u nove prozvode budućnosti i veća sredstva za obuku zaposlenih na novim poslovima. Mnogi su nosili crvene majice i kape na kojima je pisalo „Zastoj nikad ništa nije pokrenuo“ i „Bez plana? Onda ne računajte na nas!“
„Digitalizacija i promena klimatskih uslova predstavljaju ogroman izazov za preduzeća i ugrožavaju radna mesta. Učesnici našeg protesta od političara i poslodavaca očekuju da promene u sferi digitalizacije i ekologije zaposlenima osiguraju kvalitetna radna mesta“, rekao je u svom obraćanju Jerg Hofman, predsednik IG Metala. On je dodao da politika koja se trenutno vodi ne može osigurati privredni rast, dok je poslodavcima prebacio da često „nemaju nikakvu ideju o tome kako svoja preduzeća da prilagode zahtevima budućnosti“. Svoj govor zaključio je zahtevom da se „ulaže u povećanje kvalifikacija zaposlenih, a ne da im se daju otkazi“.
IG Metal konkretno zahteva da se masovno investira u stanice za punjenje električnih automobila, strujne mreže preko kojih će se one snabdevati i javni prevoz. Traži pouzdaniji sistem socijalnog osiguranja i veće učešće zaposlenih u procesu reforme sveta rada, sve u cilju dugoročnog obezbeđenja radnih mesta.
Demonstracijama su se pridružili i zeleni, socijaldemokrati i Evangelistička crkva, koji su zatražili uvođenje garantovanog osnovnog prihoda za sve građane, povratak socijalne države i digitalizaciju koja ne preti da ugasi radna mesta i marginalizuje velike grupe građana.

Predstavnici vlade, oba sindikata i Unije poslodavaca konačno su se dogovorili i potpisali izmene i dopune Opšteg kolektivnog ugovora. Ugovor je od 2014. – kada je prvi put potpisan - produžavan već dva puta, a sada je dogovoreno da na snazi bude do 31. decembra 2020. Predsednik Unije slobodnih sindikata Crne Gore, Srđa Keković, navodi će se na novom Opštem kolektivnom ugovoru raditi nakon usvajanja novog Zakona o radu, čija je radna verzija (rezultat uspešnih pregovora socijalnih partnera) od prošle godine u Briselu, u Evropskoj komisiji.
„Već dugo čekamo da stigne mišljenje Evropske komisije. Obratili smo se zbog toga i šefu Evropske delegacije u Crnoj Gori, Aivu Oravu, i dobili uveravanja da će ekspertski tim Komisije stići u Crnu Goru krajem jula. Nadamo se da će tada konačno na to pitanje biti stavljena tačka, da će zakon biti ubačen u proceduru i po najkraćem postupku usvojen u Parlamentu. Napominjem da smo ga ispregovarali sa visokim stepenom konsenzusa i da stoga nema nikakvog razloga da nakon Brisela opet tavori u Skupštini“, naglasio je Keković.
Povodom izmena i dopuna Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, on kaže da je važno da se taj zakon što pre nađe u Skupštini, jer ga ogroman broj zaposlenih nestrpljivo čeka. “Smatramo da smo ovim izmenama uspeli da konačno ispravimo nepravde nanesene sadašnjim, ali i budućim penzionerima. Svesni smo da odredbe zakona nećemo moći da se primene retroaktivno, ali će bar oni koji ispunjavaju uslove po inoviranom zakonu u penziju otići pod povoljnijim uslovima”, objašnjava generalni sekretar Unije.
Jedna od tih povoljnosti je odredba da najniža penzija ne može biti manja od 145 evra (sadašnja je 125). Osim toga, u penziju će žene ići sa 64, a muškarci sa 66 godina starosti, uz mogućnost, da ako žele, mogu da rade do 67. Najvažnije je, zaključuje Keković, što će osnovica za obračun penzije biti rađena tako da se iz nje isključi jedna četvrtina najlošijih godina, i to nevezanih, što će svakako povećati iznos penzija.
“Prema ranijem dogovoru socijalnih partnera, od 1. jula se uvećava i minimalna zarada - sa 193 na 222 evra. Niži će (za 2 odsto) biti i doprinosi na obavezno zdravstveno osiguranje. Keković očekuje da će se i ti akti ubrzo naći u Parlamentu, kako bi svi oni koji dobijaju minimalac već u avgustu primili novi, uvećan za oko 30 evra.

Nedavno je objavljena vest da italijansko-američki konglomerat ima ozbiljnu nameru da se spoji sa francuskim gigantom, čime bi se stvorila najveća kompanija za proizvodnju automobila u svetu. Predviđeno je da svaka firma poseduje 50 odsto deonica novog preduzeća. Izračunato je da će spajanje partnerima doneti uštede u visini od 5,6 milijardi dolara. Pre toga, međutim, neophodno je da ugovor bude odobren od strane Odbora direktora RENO-a i dobije podršku francuske vlade koja raspolaže sa 15 odsto akcija u kompaniji (i 30 odsto glasačkih prava – samo, međutim, do spajanja, kada će taj procenat biti sveden na „razumnu“ meru). Makronova vlada projekat vidi kao rađanje „evropskog industrijskog diva“ i protivtežu američkoj i azijskoj auto-industriji, pa mu je već pružila podršku kao „dobrom za Evropu“.
Za sada se ne pominje nikakvo zatvaranje postojećih fabrika, ali su sindikati krajnje nepoverljivi pošto im se čini da toliko hvaljeno „dopunjavanje“ i „sinergija“ dve kompanije ne može biti ostvareno bez svojevrsnog „masakra radnih mesta“. Posebno bi mogli biti pogođeni proizvodni kapaciteti u Evropi, koja ostvaruju manji deo profita, ali zapošljavaju trećinu radne snage. Mnogi od njih uposleni su manje od 50 odsto, pa tako radnici u torinskom MIRAFIORI-ju trenutno rade svega 7 dana mesečno. Izgleda da ni famozni „novi model“ nije neko trajno rešenje. „Dobijamo ga svake tri-četiri godine“, kaže jedna od FIAT-ovih radnica „ali posle početnog buma, opet se brzo nađemo na prinudnim odmorima ili sa tkzv. solidarnim ugovorima koji nam platu smanje za trećinu“. Tako su posle uvođenja „Levante-a“ radnici brzo spali na to da stalno iščekuju poziv iz firme koji bi im pomogao da dopune svoje skromne plate, ne veće od 1230 evra.
Još je u sećanju 2011 godina kada je posle preuzimanja KRAJSLER-a, FIAT zatvorio fabriku u Termini Imereze-u (na Siciliji) i otpustio 1600 radnika. Sledeće godine, prvi čovek torinskog giganta, Serđo Markjone, ukinuo je nacionalni kolektivni ugovor, nametnuo potpisivanje pojedinačnih u 6 preostalih fabrika u zemlji i smelo izjavio kako će „sistem proizvodnje u Italiji morati da se prilagodi standardima koje zahteva međunarodna konkurencija“.Činjenica je da bi spajanje sa RENO-om čijih je 50 odsto poslova vezano za Evropu pomoglo FCA da uštedi na najneprofitabilnijem – evropskom – tržištu i to prvenstveno putem zatvaranja fabrika i drugih oblika rastrukturisanja.
Glavni uzrok krize i predstojećih redukcija u automobilskoj industriji je sužavanje tržišta automobila u Kini, čiji je brzi razvoj bio glavni faktor rasta te grane. Prodaje su dodatno usporene politikom Trampove administarcije koja je protiv svog glavnog protivnika povela pravi trgovački rat. Uz to, znatno su porasli troškovi vezani za istrživanje i razvoj, posebno električnih i samoupravljajućih vozila, koja bi trebalo da u potpunosti promene čitavu automobilsku industriju, ali koja još nisu spremna za masovnu (i profitabilnu) proizvodnju. Konačno, tu je i pohlepa kapitala koji gleda da sve neophodne promene u proizvodnji izvede preko leđa radnika, koji ionako jedva sastavljaju kraj sa krajem.

Uplašen bujanjem desnog populizma i spremnošću na antiradničke kompromise socijaldemokratije sa kapitalom, papa Fransisko je izgleda rešio da se još više posveti socijalnim pitanjima. Na skupu koji je nedavno održan u Vatikanu, na Papskoj akademiji društvenih nauka, on je analizirajući trenutno stanje u svetu, izjavio da svet prolazi kroz epohu velikih promena i kriza gde uprkos normativnom napretku prava, sve veći broj ljudi nije u mogućnosti da u plodovima tog napretka i uživa. Da bi se jedan društveno-ekonomski sistem razvijao na zdrav način, neophodno je boriti se ne samo za demokratiju „na papiru“, nego i za dostojanstvo konkretnih ljudi koji su njeni nosioci. To podrazumeva brigu o opštem dobru, solidarnost i borbu protiv siromaštva. „Demokratije, razvoja i pravde nema tamo gde caruju glad, beda i nejednakost“, zaključio je papa.
On je izrazio svoju zabrinutost zbog pojave doktrina koje govore o „zastarelosti“ socijalnih prava i koje nikako ne doprinose izlasku iz sadašnje krize. One idu u prilog prihvatanja trenutnog stanja koje odlikuju nejednakosti i manjak mogućnosti za dostojanstven život, pa stoga predstavljaju kočnicu društvenog napretka. Umesto podrške ekonomskim i socijalnim politikama koje iz tih doktrina proizlaze, svi bi trebalo da se posvete radu na uklanjanju socijalnih razlika, diskriminacije i marginalizacije.
Posebnu pažnju papa je posvetio kritici društvenih elita koje se koriste nedorečenostima zakona i pozvao državne institucije da smanjuju razmak između slova zakona i njihove primene. Ne sme se dozvoliti, bio je kategoričan, da se veliki deo stanovništva lišava mogućnosti za razvoj i blagostanje. Instrumentalizacija prava od strane bogatih i moćnih, kojom se koče procesi socijalnih reformi, prestavlja jednu od najozbiljnijih pretnji demokratiji.
Na kraju izlaganja, papa se posebno osvrnuo na probleme mladih, ističući da se moraju pronaći mehanizmi koji će im pomoći da se izvuku sa margina društva i postanu protagonisti borbe za društveni napredak.

U najnovijm izveštaju „Centra za trgovinu i ljudska prava - Stern“ , koji je u sastavu Njujorškog univerziteta, iznosi se podatak da zaposleni u fabrikama u Etiopiji koje su u vlasništvu velikih modnih giganata kao što su „Kelvin Klajn“, „HiM“, „Ges“ i „Tomi Hilfiger“ u proseku zarađuju samo 26 dolara mesečno. Među zaposlenima koji su prinuđeni da svoj trud i umeće prodaju gotovo za džabe najveći je broj žena.
Očigledno je da vlasti ove afričke zemlje - sklone samoreklamiranju po već poznatom sistemu „dođite kod nas, ovde je radna snaga najjeftinija“ - tolerišu gotovo ropski rad svojih građana i uspevaju da po zlu nadmaše čak i ozloglašeni Bangladeš gde mesečna plata iznosi (za Etiopiju) „neverovatnih“ 95 dolara. Mnoge od žena koje rade još su u stvari devojčice, iz siromašnih su porodica i nemaju odgovarajuće stambene uslove, ishranu i prevoz do posla. Uz platu koju zarađuju, one – bez obzira na višesatni radni dan - neprekidno žive na ivici siromaštva. Radi se o pojavi „siromaštva na radnom mestu“ koja je sve prisutnija i na Zapadu, gde već ima mnogo radnika kojima ni rad ne omogućava pristojne životne uslove.
Izveštaj koji govori o izazovima koji stoje pred tekstilnom industrijom na novim proizvodnim teritorijama, uglavnom se zasniva na podacima dobijenim proučavanjem Industrijskog parka HAVASA izgrađenog na 225 kilometara od prestonice Adis Abeba. U njemu trenutno radi 25 000 radnika, ali se planira otvaranje još 35.000 radnih mesta. Deo je strategije vlade usmerene na pretvaranje zemlje u predvodnika u proizvodnji tekstila na afričkom kontinentu, koja se, međutim, zasniva uglavnom na podilaženju stranom kapitalu, kroz smanjenje cene rada i omogućavanje hiper-eksploatacije sopstvenog naroda.
Sve je to nastavak politike koju su vodile i prethodne vlade. Tako je u poslednjih pet godina u Etiopiji sagrađeno pet industrijskih parkova, a do 2025. se planira izgradnja još trideset. Radne snage ima u izobilju, a mogućnost ucenjivanja je pri postojanju velike nezaposlenosti gotovo neograničena, pa ne treba sumnjati da će se profiti onih koji brinu o našoj eleganciji meriti milijardama dolara. Možda bi kampanja usmerena na razotkrivanje nehumane politike slavnih brendova dala određene rezultate?

Skupom u Ženevi i brojnim aktivnostima Međunarodna organizacija rada obeležava sto godina svog postojanja. Ovaj značajni jubilej okupio je ove godine brojne predsednike i premijere, među kojima su predsednici Italije, Francuske, premijeri: Rusije, Slovenije, Srbije i kancelarka Nemačke, te predstavnici vlada, sindikata i poslodavaca. U radu skupa učestvuje i predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav Orbović.
Od svog nastanka do danas MOR ima isto načelo – trajni mir je moguć ako ima socijalne pravde. Na tome su insistirali govornici na ovogodišnjem skupu. Nemačka kancelarka, Angela Merkel istakla je da je potreban socijalni mir, fer uslovi rada i očuvanje ljudskog dostojanstva. U nešto dužem govoru, francuski predsednik, Emanuel Makron poručio je da je vreme za novi socijalni poredak koji uključuje minimalnu zaradu i socijalnu zaštitu. On je naglasio da su brojni šefovi država i vlada u okviru EU već otpočeli takve pregovore. U tom smislu je odao i priznanje premijerki Srbije, Ani Brnabić, u radu na strukturalnim reformama. On je istakao i demografski problem i potrebu donošenja odgovarajućih zakona o radu u Evropi. Istočnoevropske zemlje gube oko 20 – 30% populacije, jer se ljudi sele tamo gde su bolje plaćeni. Premijer Rusije, Medvedev naglasio je da je potreban mir ali i saradnja kako bi se zajedno suočili sa izazovima tehnološke revolucije, veštačke inteligencije i digitalne ere.
Nastala kao deo Versajskog mirovnog sporazuma, daleke 1919. godine, ova tripartitna međunarodna organizacija u kojoj su predstavljene vlade, poslodavci i radnici, tokom veka postojanja uspostavila je i temelje industrijskom društvu kao što su osmosatno radno vreme, zaštita materinstva, kao i niz politika koje promovišu sigurnost radnog mesta i socijalnu pravdu. Ona je međunarodni institucionalni okvir koji je neophodan za pronalaženje rešenja i kreiranje poboljšanja uslova rada u celom svetu. Dostojanstven rad je u središtu Agende održivog razvoja do 2030, tačnije cilja održivog razvoja broj 8 koji državama pruža smernice i za uspostavljanje socijalnog dijaloga. Danas se sve više govori i o pravima radnika u četvrtoj industrijskoj revoluciji. Svet rada se menja i potrebno je zaštiti radnike i poslove. Učesnici ovogodišnjeg skupa govorili su o novom tržištu rada, značaju obrazovanja, klimatskim promenama, zaštiti na radnom mestu, očuvanju životne i radne sredine.
U svom govoru premijerka, Ana Brnabić istakla je da je u proteklih 5 godina, Srbija sprovela teške, ali neophodne reforme u cilju postizanja makroekonomske stabilnosti, unapređenja poslovnog ambijenta i smanjenja nezaposlenosti. Međutim, i dalje predstoji dug put do istinske jednakosti, pravičnosti i bezbednosti na svakom radnom mestu. Bez sumnje, 4. industrijska revolucija će promeniti radna mesta kao nikada do sada. Zakoni o radu će morati da se promene da odražavaju novu realnost modernog tržišta rada. 4. industrijska revolucija, istakla je Brnabićeva je i šansa za zemlje poput Srbije da uhvate korak sa razvijenim svetom, jer nema monopola na inovacije i nema granica za velike ideje. Tehnologija je moćna sila koja može da pomogne svima da se stvori svet koji je slobodan i pravedan.
Podsećanja radi, među osnivačima MOR 1919. godine bila je i Kraljevina SHS. Srbija danas ima 76 ratifikovanih konvencija, a 7. marta ove godine je potpisan Program dostojanstvenog rada za Srbiju (2019 – 2022), zasnovan na prioritetima i ciljevima koje su zajednički usaglasili Vlada, sindikati i poslodavci.

Frontalni napad na državu blagostanja, izgrađenu u vreme vladavine progresivnog predsednika Ignasija Silve, naišao je na prvi masovan i organizovan otpor zaposlenih i građana. U više od 200 gradova sindikati su nedavno uspeli da okupe oko dva miliona ogorčenih protivnika „neoliberalne kontrarevolucije“ i ozbiljno uzdrmaju dosad samouverenu vlast i njenog prvog čoveka – predsednika Bolsonara. Činilo se da je sa bivšim predsednikom u zatvoru (gde čami na osnovu presude zasnovane na krajnje sumnjivim dokazima) i snažnom podrškom Trampove Amerike sve završeno i da Brazil neometano kreće utabnim globalističkim stazama. Ekonomski i socijalni pokazatelji pokazali su se, međutim, jačim od političara i njihovog slatkorečivog ulepšavanja stvarnosti. U takvoj situaciji ni predsednikovo gnevno kvalifikovanje učesnika protesta kao „idiota“ nije mnogo pomoglo.
Već duže vreme primetan je pad bruto društvenog proizvoda (BDP) zemlje –prethodne godine on je rastao po stopi od 2,4 odsto, a sada samo po stopi od 1,24 odsto. Sve češće se počelo udariti na radna i socijalna prava zaposlenih i penzionera, o čemu svedoči pre svega projekt reforme penzijskog osiguranja (koji za uzor ima čilenski model - sistem privatnog penzijskog osiguranja koji se u toj zemlji inače pokazao kao katastrofalan) i najava otpuštanja 26000 državnih službenika.
Neposredan povod za protest bila je najava vlade da planira blokadu finansijskih sredstava namenjenih obrazovanju. Ministarstvo je , naime, rešilo da za 25 odsto smanji „kolateralne troškove“ u koje je uvrstila struju, vodu, kancelarijski matrijal - ali i istraživačku delatnost. Odazivajući se na pozive udruženih sindikalnih centrala, društvenih pokreta i opozicionih političkih stranaka, univerziteti i škole su ušli u jednodnevni štrajk i time velikoj nacionalnoj manifestaciji dali dopunsku težinu.
Kako bi se održao entuzijazam učesnika protesta i obezbedila dodatna podrška različtih slojeva društva kojima sadašnje i buduće mere vlade ne donose ništa dobro, sindikati su za 5 jun zakazali sastanak predstavnika svih centrala, na kome će biti razmatrani detalji generalnog štrajka, zakazanog za 14 jun. Najvažnija podrška trebalo bi da stigne od sindikata transportnih radnika, koji bi zemlju mogli da dovedu u stanje potpune paralize. Reakcija radnika i naroda sasvim odgovara najnovijim nenarodnim merama vlasti, koja se očigledno svim silama trudi da ostvari interese domaćeg i međunarodnog kapitala, zaboravljajući pritom na one koji taj kapital stvaraju.

Posle kongresa, koji je održan prošle godine, i na kojem je prisustvovalo preko 3.000 delegata, Ujedinjeni sindikat automobilskih radnika (UAV) svojski se trudi da povrati ugled koji je – kao nepokolebivi i nepotkupljivi borac za prava zaposlenih – uživao decenijama. Novi rukovodeći tim daje sve od sebe kako bi se oslobodio tereta skandala koji sindikat opterećuje već nekoliko godina i koji je doveo do velikog smanjenja broja članova.
Radi se o procesu zbog udruženog zločinačkog poduhvata u koji su bili umešani neki od rukovodilaca FIAT KRAJSLER-a (FCA) i UAV. Federalno tužilaštvo podiglo je tada optužnicu u kojoj je stajalo da su dve strane u vremenu od 2009 do 2015 „sarađivale“ u okviru Centra za obuku sindikalnih kadrova (koji finansira poslodavac) i iz njega isisavali ogromna materijalna sredstva. Pritom je prekršen Akt o odnosima zaposlenih i poslodavaca, koji poslodavcima zabranjuje da sindikalcima daju novac ili druga materijalna dobra, a ovima da ih primaju. Akt je donesen upravo da bi se sprečilo ono što se nedavno dogodilo – da ogromnim novčanim sredstvim koja su stizala na račune vodećih sindikalaca (oko 1,5 miliona dolara), poslodavci plate njihovu popustljivost prilikom sklapanja i primene kolektivnih ugovora. Potpredsednik FCA Jakobeli je za to dobio kaznu od pet i po godina zatvora.
Pored toga, sa računa Sindikalnog centra njemu je plaćen „Ferari“ od 365 000 dolara, dva naliv-pera „Monblan“ (svako vredno 35 700 dolara), renoviranje kuće vredno 544 000 dolara i „podrška“ bankovnom računu supruge u visini od 869 000 dolara! Firmi bivšeg potpredsednika FCA Holifelda nezakonito je prebačeno 435 000 dolara, a isplaćena mu je i hipoteka (262 000 dolara) i brojne avionske karte (ukupno 30 000 dolara). Preko 30 000 dolara dato je za organizaciju proslave bivšeg potpredsednika Džuela na kojoj su se služila najskuplja pića i bilo obezbeđeno prisustvo brojnih foto-modela. Organizovane su i mnogi ručkovi i besplatni boravci u hotelima, a često je plaćan najam terena za golf.
Sa svoje strane, sindikalci su imali priliku da u centru zapošljavaju svoje rođake i prijatelje, pri čemu su mnogi primali platu radeći tek po koji sat ili ne dolazeći uopšte na posao.
Proces bi mogao da se završi pogodbom koja bi uključivala kazne i pojačan nadzor od strane vlade. Optuženi bi eventualno priznali krivicu i ugovorom se obavezali da preduzmu mere kojima bi se sprečile nove zloupotrebe. U međuvremenu, uprava Centra je od optuženih zatražila nadoknadu sredstava u visini od 4,4 miliona dolara.
Dobronameni kritičari tvrde da su korupciji podložne sve društvene organizacije i da je najvažnije kako one na nju reaguju. U skladu s tim, oni ističu odlučnu osudu na koju je afera naišla u sindikatu i brzinu kojom je odlučeno da se izabere novo rukodstvo i krene u raščišćavanje terena. Ipak, činjenica je da je štetnim kolektivnim ugovorima radnicima naneta ogromna materijalna šteta i da je sindikat zbog „ljubavne afere“ sa poslovodstvom izgubio kako na ugledu, tako i na brojnosti. Ostaje nada da će novo rukovodstvo u praksi dokazati da je drugačije od prethodnih i spremno da se beskompromisno bori za interese članstva.

Pošto je Trgovački sud u Pazinu proglasio stečaj krovne firme brodogradilišta, u pulskom “Uljaniku” počeli su da dele otkaze za više od 1.100 radnika,. Radnici su, radi lakšeg protoka i izbegavanja gužve, podeljeni u grupe – njih po 30 na sat. Prema rečima predsednika Jadranskog sindikata Borisa Cerovca, oni su stavljeni pred izbor da na berzu rada idu odmah ili da odrade još mesec dana otkaznog roka.
"Broj radnika koji će danas dobiti otkaz povećava se iz sata u sat. Lično sam molio direktora društva i stečajnog upravnika da pozovemo sve radnike i da se održi neka vrsta zbora zaposlenih. Nažalost, od toga se odustalo", rekao je Cerovac i dodao kako odgovore na pitanja o tome kako će radnici odraditi otkazni rok od 30 dana, kako će im se priznati radni staž i hoće li biti plaćeni, niko ne zna.
Hrvatski premijer Andrej Plenković je u nekoliko navrata ponovio da stečaj Uljanika ne znači i likvidaciju tog brodogradilišta, istakavši da ministar rada Pavić radi na tome da se radnicima isplate pripadajuće plate i naknade za nezaposlene. Što se tiče povratnih informacija iz Kine, o eventualnoj zainteresovanosti kineskih ulagača, ponovio je kako je dolazak Kineza najavljen za ovu sedmicu.
Postoje opravdane sumnje da je u periodu 2010 – 2017 na teritiriji Rijeke i Pule bilo zloupotreba u poslovanju i prevara vezanih za državne subvencije koje su preduzeće i državu koštale 161 milion evra. I pored toga, iz istražnog zatvora u Rijeci pušteno je šestoro od ukupno četrnaestoro osumnjičenih u aferi Uljanik, mada se tu radi o onima koji su u istražnom zatvoru držani zbog mogućeg uticaja na svedoke. U zatvoru su ostali uglavnom bivši članovi uprave preduzeća kojima je određen dvomesečni pritvor.

Grupa nemačkih studenata, članova Nemačkog saveza sindikata (DGB), posetila je, u okviru studijske posete balkanskim zemljama, najveću sindikalnu centralu u Srbiji - Savez samostalnih sindikata Srbije.
Goste iz Nemačke primio je potpredsednik SSSS Duško Vuković, koji je predstavio privredni I socijalni položaj zaposlenih i sindikalnu scenu u Srbiji, dok je situaciju u širem regionu predstavio Milan Jevtić iz Fondacije Fridrih Ebert, Kancelarija za Centralnu i Istočnu Evropu.
Studente je zanimalo da li postoji mogućnost za političko delovanje sindikata u Srbiji, kakvi su uslovi rada, zaštita od otkaza, jednakost prava za radnike, posebno iz manjinskih grupa, kao i kakve su mogućnosti za zajedničko delovanje sindikata u regionu.
Studijsku posetu ove grupe kroz zemlje Zapadnog Balkana podržala je Fondacija Hans Bekler.

Luka Visentini ponovo je izabran za generalnog sekretara Evropske konfederacije sindikata (EKS), dok je na funkciju predsednika došao Loran Berže, generalni sekretar Demokratske konfederacije rada Francuske.
Predstavnici 90 nacionalnih sindikalnih organizacija jednoglasno su izabrali novo rukovodstvo na 14. Kongresu EKS, koji je danas završen u Beču.
Izabran je i novi sastav Sekretarijata, koji čine dva zamenika generalnog sekretara, Ester Linč (Irska) i Per Hilmerson (Švedska) i tri savezna sekretara – Lina Kar (Estonija), Izabel Šuman (Nemačka) i Ludovik Voet (Belgija). U sastav Predsedništva, osim Beržea, ušli su i Hose Maria Alvares (Španija), Miranda Ulens (Belgija), Bente Sorgenfrez (Danska) i Jozef Stredula (Češka).
Politika organizacije kretaće se u pravcu realizacije cilјeva zacrtanih u Programu aktivnosti 2019 – 2023. godine i Manifestu iz Beča, koji se odnose na budućnost evropske ekonomije, društva i tržišta rada, kao i na jačanje uloge sindikata u ostvarivanju radničkih interesa.
EKS spremno očekuje rezultate izbora za novi Evropski parlament i Komisiju i obećava da će i dalјe vršiti pritisak na ove evropske institucije kako bi se sproveli sledeći cilјevi:

• reforma ekonomske politike EU, budžeta i Monetarne unije, unapredila socijalna pravda, povećale investicije koje podstiču otvaranje novih radnih mesta, podržao održivi razvoj i pravedno i progresivno oporezivanje;
• u potpunosti primenilo svih 20 principa Evropskog stuba socijalnih prava, uklјučujući jednakost polova i šansi, pravo na pravedne zarade i pravo na obrazovanje, obuku i doživotno učenje;
• na nivou EU i u svim zemlјama EU pojedinačno, delovalo u pravcu jačanja kolektivnog pregovaranja poslodavaca i sindikata o zaradama i uslovima rada;
• ostvarila socijalno pravedna tranzicija ka digitalnoj, automatizovanoj i globalnoj ekonomiji sa smanjenim prisustvom uglјen-dioksida;
• oblikovala budućnosti rada sa manje nesigurnih poslova, uvela sindikalna prava u nove oblike zapošlјavanja, zaustavio socijalni damping i damping u oblasti zarada, postigla pravedna mobilnost radnika i njihov jednak tretman;
• sprovela reforma zakonodavstva EU, radi jačanja sistema informisanja i konsultovanja radnika i njihovog predstavlјanja na nivou kompanije i kroz Evropske savete zaposlenih.

“Naša misija biće borba protiv onih koji udaraju na demokratiju i toleranciju”, rekao je Luka Visentini, zaklјučujući da se «u pravcu jačanja socijalne pravde, kvaliteta poslova i povećanja plata u čitavoj EU mora otići dalјe od Junkerove Komisije.”

Druga po veličini čeličana u zemlji ušla je danas u proces likvidacije, koji preti da uskoro bez posla ostavi oko 5000 radnika i 20000 zaposlenih u lancu snabdevanja! I dok gnevni radnici i njihove porodice traže da se nekadašnji ponos britanske privrede spase, Vlada ostaje pri tvrdnji da pravila EU tako nešto ne dozvoljavaju i odbija da firmi koja se bori za opstanak odobri kredit od 30 miliona funti.
S druge strane, opozicioni laburisti traže da se kompanija nacionalizuje, a nacionalisti koji su uspeli da izvojuju istorijsku bitku za izlazak Britanije iz EU, nalaze u svemu još jedan razlog da tu bitku dovedu do kraja. „Tako ćemo se konačno osloboditi pravila Unije koja regulišu konkurentnost“, kažu, misleći na uredbe koje garantuju neometan rad slobodnog tržišta. Stručnjaci su, međutim, pronašli mogućnost da se od njih i odstupi u slučajevima kada je u pitanje dovedeno više od 15000 radnih mesta.
To se u prošlosti događalo u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj, a krajnju reč i ovde ima Evropska komisija. Suština problema je u činjenici da se, po mišljenju eksperata, u Uniji proizvodi mnogo više čelika nego što je potrebno. To, međutim nije sprečilo francusku vladu da sa nekoliko miliona evra pomogne „svojoj“ čeličani „AcelorMital“.
Iz Vlade je stiglo uveravanje da će radnici svoje plate za maj i jun sigurno primiti, ali da posle toga kompanija ulazi u ozbiljne novčane probleme, posle čega se više ništa ne može garantovati. Ideja laburista o državnoj pomoći firmi – prevaljivanju troškova vezanih za njen opstanak na poreske obveznike - je sasvim logična, ako se ima u vidu da su tako spasavane velike banke, koje su svojim neodgovornim, pa i kriminalnim ponašanjem, dovele sebe na rub propasti. Uostalom, laburisti pristaju i na ideju privatizacije, ali u nekom novim, boljim uslovima, kada kompanija stane na noge. Pritom podsećaju na stratešku važnost industrije čelika i veliki broj izuzetno stručnih radnika koji će se naći van proizvodnog sistema.
Britanija i dalje ubira otrovne plodove istorijskih reformi Margaret Tačer, koja se sve vreme dok je bila na vlasti borila protiv države blagostanja – ploda decenijske borbe britanskih radnika protiv liberalnog kapitalizma. Sada kada je ta država uglavnom već prošlost, Britancima ostaje da sagledaju u koji ćorsokak su ih doveli njeni neoliberalni naslednici i pokušaju da stvari vrate na svoje mesto – dok još ima vremena. A ono neumitno prolazi donoseći sa sobom još veće raslojavanje društva, nove nejednakosti i mogućnost ozbiljnih društvenih nemira.

Predosećajući izgleda nadolazeću krizu, mnoge velike španske firme sve češće pribegavaju državnom programu za zbrinjavanje viškova zaposlenih (ERE). Najavljuju se velika otpuštanja i ponovo pokazuje da je „špansko ekonomsko čudo“ bilo i ostalo utemeljeno na izrabljivanju radnika. Tako je i sadašnji, za evropske uslove, izuzetno visok rast nacionalnog BDP-a, posledica tri velike reforme u sferi rada, koje su se katastrofalno odrazile na status zaposlenih. Siromaštvo i nejednakosti su u porastu, o čemu svedoče i precizna istraživanja usmerena na utvrđivanje Džini koeficijenta, kojim se tačno mere razmere nejednakosti u prihodima. U skladu sa najnovijim podacima više od 25 odsto stanovništva je na granici siromaštva, opšta stopa nezaposlenosti je oko 14,5 odsto, a stopa nezaposlenosti mladih čak 40 odsto.
Iako je na proteklim izborima levica dobila najviše glasova, nova vlada - u čijem bi centru bili upravo socijalisti - već je uputila poruku javnosti u kojoj se kaže da „ulagači i tržišta mogu da budu mirni, jer će se nastaviti sa politikom fiskalne konsolidacije i makroekonomske stabilnosti“. Pominjanje „smanjenja nejednakosti“ je više u funkciji smirivanja javnosti, nego što odražava istinske namere vlade, koja je Evropskoj komisiji već poslala pismo u kome obećava novu reformu radnog zakonodavstva, smanjenje penzija i novo stezanje kaiša.
Program smanjenja broja zaposlenih več su najavile dve najveće španske banke. Prva je „Banko Santander“, koja planira da zatvori 1150 filijala sa 3700 zaposlenih (12 odsto personala) - i pored povećanja neto-prihoda u 2018 u visini od 18 odsto, ostvarenih prvenstveno u SAD, Brazilu i samoj Španiji (radi se o 7,8 milijardi evra!). Druga – „Kaišabank“ koja posle spajanja sa druge dve banke, planira otpuštanje 2023 zaposlena. Iako je prva kroz dividende akcionarima podelila 4,7 milijardi evra, a druga milijardu, za radnike para očigledno nema.Od izbijanja krize 2008 godine zatvoreno je 17 000 filijala raznih banaka i otpušteno 85 000 zaposlenih.
Otkaze najavljuju i druge multinacionale: „Nisan“ 600 (20 odsto od ukupnog broja radnika), „Vodafon“ 1200, lanac robnih kuća „DIA“ 2100, a tu su i „Nokia“, „Bajer AG“ i druge. Nepoznanica je“Ford“, koji je aktivirao program ERE u svojoj fabrici u Valensiji (u kojoj radi 7000 radnika), ali se ne zna tačno koliko bi njih moglo da očekuje otkaz. Skupa sa onima koji rade u firmama-dobavljačima, „višak“ bi moglo da postane 20 000 zaposlenih. Uostalo, firma je već najavila zatvaranje tri fabrike u Rusiji, jedne u Francuskoj i 5000 otkaza u Nemačkoj.
Sve u svemu, posle rekordne 2012-te (kada je kroz program ERE „zbrinuto“ 483 313 radnika) i pada do koga je došlo u međuvremenu – ponovo smo svedoci njegovog oživljavanja. Prava, grabljiva priroda neoliberalnog kapitalizma najbolje se sagledava u vremenima krize, kada se sav njen teret pokušava svaliti na leđa radnika – otkazima i zamenom bolje plaćenih starijih i stalno zaposlenih radnika, mlađima koji su spremini da rade i u netipičnim i nesigurnim uslovima.

Evropska sindikalna javnost sa nestrplјenjem iščekuje 14. Kongres Evropske konfederacije sindikata koji će danas, u popodnevnim satima, biti svečano otvoren u Beču.
Kongres će pokušati da iznađe rešenja za klјučne probleme sa kojima se evropski sindikalni pokret danas suočava, između ostalog i kako se izboriti sa opadanjem broja članova, krizom socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja i opštim udarom na prava zaposlenih. Od tačnosti analize i spremnosti da se menja u skladu sa zahtevima vremena koje oblikuju procesi globalizacije, neoliberalne liberalizacije i digitalizacije, umnogome će zavisiti budućnost evropskog sindikalizma.
U radu Kongresa učestvovaće više od 600 delegata, koji će predstavlјati više od 40 miliona evropskih radnika, učlanjenih u 90 saveza u 38 zemalјa Evrope. Za učešće se prijavio rekordan broj predsednika i generalnih sekretara nacionalnih sindikata, dok se očekuje i veliki broj predstavnika iz javnog i političkog života, poslodavačkih i društvenih organizacija, nauke i nevladinih organizacija. Tako se očekuje dolazak predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera, predsednika Austrije i Portugalije, Aleksandra Van Belena i Antonia Košte, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju Džozefa Stiglica i drugih.
Kongres će se baviti usvajanjem programskih dokumenata i promenama Statuta, a biće izabran i novi rukovodeći tim. Sva istraživanja pokazuju da će na mesto prvog čoveka organizacije ponovo biti izabran dosadašnji generalni sekretar Luka Visentini, dok su imena nosioca funkcija potpredsednika i sekretara još uvek neizvesna.
Kongresu će prisustvovati i delegacija Saveza samostalnih sindikata Srbije.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) pozdravila je presudu Evropskog suda pravde kojom je poslodavcima naloženo da ubuduće registruju sve radne sate. Smatra se da će nova pravila staviti tačku na rasprostranjenu praksu neplaćanja prekovremenog rada.
Sekretar EKS Ester Linč je odluku prokomentarisala na sledeći način: „Radnici ne mogu više sebi dopuštati luksuz da poslodavcima poklanjaju svoje vreme. Sada će vlade država-članica EU morati, skupa sa sindikatima, da obezbede da se zakoni i praksa promene i svo radno vreme plaća. Radnicima mora biti nadoknađen svaki sat prekovremenog rada“.
Iako se slučaj o kome je sud odlučivao odnosio na bankarski sektor, neplaćanje prekovremenog rada prisutno je u svim granama. Ono ima razne oblike, koji svi podležu određenim nepisanim pravilima: bilo da se radi o ranijem dolasku na posao, radu za vreme pauze za ručak, nošenju materijala kući ili stalnom dežuranju na e-mejl porukama.
„Najbolji način da poslodavci odgovore na ovu presudu“, insistira Linč“, nije da se na nju žale ili da krenu u kampanju zastrašivanja zaposlenih, nego da se sretnu sa predstavnicima sindikata i sa njima dogovore oko pravičnih i transparentnih pravila kojim će se ubuduće regulisati ova materija“
EKS, ali i njene brojne organizacije-članice uputile su čestitku na adresu španskih sindikata, koji su podneli žalbu Sudu i sve vreme se lavovski borili za presudu u korist radnika.

Jedna od zemalja koje za razliku od ostatka sveta veće duže vreme ekonomski napreduju je i Bolivija, koja je - za razliku od većine neoliberalno usmerenih privreda - proteklih 13 godina primenjivala razvojni model utemeljen na jačanju unutrašnjeg tržišta. Najnovija analiza kretanja u toj zemlji u 2018 godini, nudi niz konkretnih činjenica koje ukazuju na stabilnost i održiv rast bolivijske privrede i to u okruženju koje karakterišu nesigurnost, kriza i slabe perspektive većine država u regionu. Bolivija je tako postala zemlja sa najvećim rastom BDP-a (4,2 odsto) u čitavoj Latinskoj Americi.
Najveći doprinos tako brzom rastu dale su realna ekonomija i poljoprivreda. Iznos deviznih rezervi dostigao je skoro 9 milijardi dolara, što je mereno međunarodnim parametrima za 22 odsto više nego što je neophodno. Štednja iznosi 27 milijardi dolara, a veliki je i broj kredita podignutih radi proizvodnih ulaganja i kupovine socijalnih stanova.
Rast javnih i privatnih ulaganja i veća porodična potrošnja (tipična za privrede koje su u službi građana, a ne krupnog kapitala) očigledno su dali rezultata, pa je stopa nezaposlenosti pala na svega 4,3 odsto. I pored povećanja plata od 3 odsto, inflacija je ostala na podnošljivih 1,5 odsto. Minimalac je dostigao nivo od 1174 dolara (!). što je 4,7 puta više nego 2005, kada je Evo Morales bio izabran za predsednika zemlje.
Sve ovo uticalo je na poboljšanje socijalne slike, tako da se za razliku od 2005, kada ih je bilo 38,2 odsto, broj krajnje siromašnih sveo na 15,2 odsto. Radi se o najvećem napretku na južnoameričkom nivou. Broj slučajeva dece koja napuštaju škole smanjen je za 1,68 odsto u osnovnim i 4,4 odsto u srednjim školama. Trudnicama se garantuje potpuna (i besplatna) medicinska nega tokom čitavog perioda trudnoće i posle porođaja. Penziju sada dobijaju svi stariji od 60 godina. Sve je to rezultat socijalnih programa o kojima ranije generacije nisu mogle ni da sanjaju.
Očigledno je da nacionalizacija privrednih bogatstava i stavljanje privrede pod kontrolu zajednice daju rezultate. Razvojni model pokazao je sve svoje mogućnosti, pomogao da se uspešno opstaje u vremenima krize, postavio temelje socijalnim dostignućima i zemlju oslobodio zavisnosti od stranog kapitala.

Evropski ekonomski i socijalni komitet (EESK) organizovao je, krajem aprila u Tirani, VII Forum civilnog društva Zapadnog Balkana.
Glavne teme bile su uloga organizacija civilnog društva (OCD) u unapređenju regionalne saradnje u oblastima trgovine i investicija, povezivanja, i odnosa između građana, stanju socijalnog dijaloga i povoljnom okruženju za razvoj građanskog društva na Zapadnom Balkanu.
Učestvujući na panelu posvećenom socijalnom dijalogu, potpredsednik Veća SSSS Duško Vuković je naglasio da uticaj socijalnih partnera mora biti mnogo snažniji na donošenje zakona i strategija, kao i da predstoji jačanje kapaciteta za efektivnije delovanje.
Jedno od najvećih pitanja na Forumu bio je sve uži prostor za delovanje građanskog društva u većini država regiona.
Učesnici su u Deklaraciji, usvojenoj na kraju skupa, naglasili da je “sloboda govora i medija preduslov za uspostavljenje stabilnih demokratija”. Oni su osudili napade na OCD od strane predstavnika vlada i pro-vladinih medija I podržali institute kolektivnog pregovaranja, kao ključnog mehanizma za stvaranje fer i održivih zarada, kao i borbu protiv rodno-zasnovanog jaza u zaradama.
Deklaracija, takođe, poziva vlade Zapadnog Balkana da utiču na smanjenje nezaposlenosti mladih, i da osiguraju da se glas mladih bolje čuje kako bi se ublažio talas migracija.
Forum je okupio oko 180 učesnika iz širokog spektra organizacija civilnog društva iz Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana, kao i predstavnike institucija EU, međunarodnih organizacija i predstavnika vlada iz regiona.
Predsednik EESK Luka Žahier izrazio je uverenje da je proširenje EU u zajedničkom interesu i da treba da ostane jedan od prioriteta Unije.

U trgovinama širom BiH, u izuzetno teškim uslovima, danas radi 150.000 radnika. Gotovo niko od njih neće 1. maja imati slobodan dan, a slično je i za druge praznike. Tim povodom Sindikat radnika trgovine i uslužnih delatnosti BiH otpočeo je onlajn protest pod nazivom “Slobodni za praznike”.
Predstavnici ovog Sindikata već duže vreme pokušavaju da alarmiraju javno mnenje i pitanje teških uslova rada u trgovinama stave na dnevni red medija i institucija odgovornih za donošenje odluka koje se tiču radnika u ovom sektoru.
Godinama unazad, problem je bio mobing, koji je itekako prisutan i danas, naročito na području Hercegovine. Prošle godine, međutim, na vrhu liste problema našao se prekovremeni i neplaćeni rad. “Radi se pre svega o neplaćenim prekovremenim satima, nemogućnosti korištenja slobodnog dana u sedmici i nemogućnosti uzimanja pauze”, kaže Mersiha Beširović, predsednica Sindikata radnika trgovine i uslužnih delatnosti. I dodaje: “Radnici nam se direktno obraćaju i traže pomoć. Kada nam pričaju šta ih najviše boli, ispada da su to upravo rad za vreme praznika i jako niske plate”.
Prema poslednjim statističkim podacima, prosečna plata u sektoru trgovine iznosi sbega 653 konvertibilnih maraka (226 evra). Ona jeste porasla u odnosu na prethodne godine ali, ističe Beširović, nije se radilo o sistemskim povećanjima.”To su ustvari rezultati nekih ad hoc mera kojima poslodavci u ovom sektoru žele da zadrže radnu snagu koja se sve više odliva. Oni se koriste isplatama regresa i drugim stimulacijama, a sve u cilju povećanja plata i izbegavanja sopstvenih gubitaka, s obzirom da Zakon o doprinosima još nije promenjen i da poslodavce još ne rasterećuje dovoljno”. Ona dodaje da je već danas izuzetno teško pronaći radnike za trgovine u manjim sredinama, dok se pre nekoliko godina prilikom otvaranja nekih tržnih centara za jedno radno mesto nadmetalo i po 3.000 kandidata, od kojih je većina imala visoku stručnu spremu.
Najveći problem, međutim, predstavlja nemogućnost organizovanja radnika u sindikate. Kako kaže Beširović, poslodavci jednostavno ne žele organizovane radnike u trgovini. Po njoj, poslodavci i sindikat bi trebalo da budu korektivni faktor ekonomije i kreiraju politike koje će vlade onda sprovoditi. Međutim, socijalnog dijaloga i organizovanog sindikata u realnom sektoru nema. Od 150.000 radnika u trgovinama, u sindikatu ih je svega 12.700. Dakle, čak ni deset odsto radnika nije sindikalno organizovano.
Onlajn protestom “Slobodni za praznike”, Sindikat trgovine prvenstveno želi da postigne da se pitanje prekovremenog i neplaćenog rada u trgovinama zakonski uredi. Sindikalisti očekuju da se konačno sedne za isti sto sa vladom i poslodavcima i pronađu rešenja koja će biti primenljiva u praksi.
– Jasno je da ne možemo zatvoriti kompletan trgovinski sektor u dane praznika, ali nema potrebe da u to vreme u dve ulice radi pet prodavnica. Dovoljno je da radi jedna i da na taj način zaposleni u trgovini dobiju priliku da budu slobodni bar u neki od dana praznika - poručuje Beširović i poziva sve one koji rade u ovom sektoru ili saosećaju sa radnicima u trgovini u 12 sati kliknu na Slobodnizapraznike.com.

U Skandiniviji je trenutno u toku jedan od najvećih štrajkova u poslednjih nekoliko decenija. Sindikat zaposlenih u SAS – najvećem avioprevozniku u regionu – danas je objavio da će letovi i dalje biti otkazivani pošto su pregovori vezani za potpisivanje novog kolektivnog ugovora prekinuti. Otkazani su brojni letovi u Skandinaviji, prema Evropi, kao i oni prekomorski. Pored 600 već otkazanih, aviokompanija će izgleda morati da otkaže njih još 1.213 letova, što će pogoditi nekoliko stotina hiljada putnika.
Štrajk je počeo pre neki dan, posle propasti pregovora o visni cene rada, vođenih sa sindikatom koji predstavlja 95 odsto pilota SAS-a u Danskoj, Norveškoj i Švedskoj. Piloti su želeli nadoknadu zbog smanjenja plata i drugih ustupaka koje su napravili 2012. godine, u vreme kada je kompanija zapala u ozbiljne teškoće. U Švedskoj, oni su zatražili povećanje od 13 odsto, a ponuđeno im je svega 2,3 odsto - u skladu sa dogovorom o povećanju primanja koji su poslodavci usaglasili između sebe. Čelnik njihove grupe pilota zahteva i novi raspored rada koji će biti predvidljiviji i pilotima omogućiti da bolje usklade radni i porodični život.
U Švedskoj, Danskoj i Norveškoj štrajkuje inače ukupno više od 1.400 pilota. Predsjednik sindikata pilota, Ravaz Nermani, kaže kako strane trenutno ne pregovaraju i dodaje kako bi „rukovodstvo SAS moglo da pokaže bar želju za pregovaranjem“. On tvrdi da je štrajk pokrenut posle nekoliko meseci pregovora i da za sve to vreme nije pronađeno nikakvo rešenje za ključne probleme, kao što su pogoršanje radnih uslova, nepredvidivi rasporedi radnog vremena i nesigurnosti zaposlenja.
Interesantno je da će u štrajk stupiti i državna aviokompanija Argentine, "Aerolinas Argentinas". Sindikat zaposlenih u toj kompaniji saopštio je danas da će svi letovi zakazani za utorak biti otkazani zbog štrajka, organizovanog povodom najave novih mera štednje. U saopštenju stoji da će on trajati 24 časa, da će biti otkazano oko 350 letova i da će to pogoditi 22.000 putnika.
Predsednik Argentine, Maurisio Makri, najavio je inače dodatne mere štednje zbog, kako navodi Rojters, slabih ekonomskih rezultata. BDP Argentine je u padu, a cene su u poslednjih 12 meseci zbog inflacije porasle za čitavih 54 odsto, dodaje agencija. Makri cilja na još jedan mandat, ali ankete ukazuju da glasači već gube strpljenje i da žele da mu što pre vide leđa.

Obraćajući se «kolegama, radnicima i sindikalcima» širom Evrope, generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata, Luke Visentinija, kaže:
«Prvog maja slavimo Praznik rada, a to znači da proslavljamo našu sindikalnu solidarnost – ma koliko se međusobno razlikovali i ma gde bili. Ovaj majski dan značajan je i iz još jednog razloga: od 23. do 26. maja, glasači širom Evrope izaćiće na birališta da za Evropski parlament izaberu predstavnike koji će ih zastupati sledećih pet godina. Rezultat tih izbora od suštinskog je značaja za budućnost i blagostanje svakoga od nas.
Poznato vam je, ne samo iz medijskih izveštaja nego i iz sopstvenog iskustva na radnom mestu i životnog okruženja, da Evropska unija poslednjih nekoliko godina ne ispunjava svoja obećanja o boljem životu građana.
To je kod mnogih ljudi pojačalo skepticizam i ozlojeđenost, što se sasvim može i razumeti. Jer Evropska unija, koja je preuzela obavezu da brine o napretku društva, krenula je od izbijanja krize 2008. godine u podsticanje strogih mera štednje koje su povećale nejednakosti, ugrozile životni standard ljudi i ograničila mogućnost sindikata da pregovaraju i bore se za pravednije odnose u društvu.
Neke vlade država-članica EU tvrdile su da mogu postići bolje rezultate – i steći veću javnu podršku – brinući pre svega o sopstvenim, navodno „nacionalnim interesima”, a okrećući leđa EU i evropskim vrednostima solidarnosti i jedinstva. I neki glasači navedeni su da podrže populističke stranke koje optužuju EU za sve probleme sa kojima se suočavamo.
Iz našeg dugogodišnjeg iskustva poznato nam je da nacionalističke stranke koje Evropi nude jednostavna rešenja – obrušavajući se često osetljive društvene grupe i optužujući ih – samo dovode do sukoba i štete društvu. Nacionalizam i ksenofobija nikako nisu rešenje za globalne probleme kao što su klimatske promene, moć multinacionalnih kompanija, zagađenje, sajber-kriminal i terorizam. Nalazimo se na opasnoj raskrsnici. Zato apelujem na sve članove sindikata da svoj glas u maju iskoriste tako što će izabrati kandidate koji se zalažu za demokratiju, podržavaju naše zahteve i neumorno rade na ostvarenju pravednije Evrope za sve: mlade i stare, žene i muškarce, zaposlene i nezaposlene - bez obzira na njihovo etničko poreklo.
EU se suočava sa situacijom koja je vanredna u dva svoja aspekta: ne samo da postoji pretnja demokratiji od strane nacionalizama i ekstremizama, nego su tu i društveni izazovi koji uključuju nezaposlenost, prekarijat, sirotinjske zarade i smanjenje socijalnih usluga. Digitalizacija i globalizacija transformišu, a ponekad dovode i do zatvaranja radnih mesta u Evropi. Mnogo je dokaza koji ukazuju na to da promena klime u svetu donosi nove opasnosti. Ako želimo da sačuvamo radna mesta i istovremeno zaštitimo svoju životnu sredinu, društvenu zajednicu i sam život, moramo ući u proces tranzicije koja, međutim, mora biti pravedna i radnicima garantovati nove kvalifikacije, primerene zelenijoj i digitalnijoj privredi. Rešenje svih tih pitanja mora biti rezultat političkih odluka koje u prvi plan stavljaju čoveka.
Kao sindikati, borili smo se za zaštitu vaših, radničkih interesa na evropskom nivou – i u tome imali određenog uspeha. „Evropski stub socijalnih prava” – to može zvučati birokratski, ali je činjenica da je on doveo do niza pravnih promena koje će ugovore o radu učiniti bezbednijim, porodicama pomoći da usklade posao i porodični život i radnike koji se kreću između država članica EU zaštititi, tako što će im se garantovati jednaku zaradu i jednake radne uslove za jednak rad. Znam da je to tek početak i da su nam preko potrebni predstavnici u Evropskom parlamentu, koji će biti u stanju da učine mnogo više. U maju ćemo, uz prisustvo delegata iz cele Evrope održati Kongres EKS u Beču, s ciljem da u ime radnih ljudi usvojimo program ozbiljnih mera i sindikalnih zahteva.
Lideri EU su od izbijanja ekonomske krize 2008. godine - mada sami nisu bili krivi za njen nastanak - napravili mnogo grešaka. Sada, međutim, imamo priliku da utičemo na ono što će se događati narednih pet godina. Imamo izbor, i to najvažnije. Možemo izabrati ekstremiste koji će ući u Evropski parlament sa ciljem da uruše i podriju Evropsku solidarnost (zašta ćemo ih plaćati mi, poreski obveznici) - ili glasati za kandidate koji podržavaju demokratiju, slobodu i socijalni napredak. Izbor je na vama.
Za maj poručujemo:

• Glasajte za demokratiju i socijalnu pravdu!
• Glasajte za pravedniju Evropu radnika!
• Glasajte protiv ekstremizma, netolerancije i mržnje!

Vlada Crne Gore je 2019. najavila kao godinu rasta životnog standarda. Ohrabren visokim stopama rasta bruto-domaćeg proizvoda (BDP) u 2017. i 2018. godini od preko 4 odsto, premijer Duško Marković poručio je da sada očekuje rast plata i penzija i poboljšanje ukupnog standarda svih građana. Sindikati, međutim, nisu u to uvereni. „Očigledno je da se neki trendovi kojima se Vlada hvali ne odražavaju na standard građana", kaže generalni sekretar Unije slobodnih sindikata (USS), Srđa Keković. Lider jednog od dva nacionalna sindikata priznaje da, otkad je počela gradnja prvog crnogorskog autoputa Bar – Boljare 2015, Crna Gora ima rast BDP-a, ali je, dodaje i sve zaduženija.
Keković podseća i na to da građani sve lošije žive i da je jaz između siromašnih i bogatih sve veći. Vlada se, po njemu, definitivno mora više posvetiti poboljšanju životnog standarda. Državni sekretar Ministarstva finansija, Nina Vujošević, govori o domaćem proizvodu po glavi stanovnika koji je već dostigao visinu od 7.450 evra, pominje povećanje ukupne zaposlenosti i rast plata i penzija, ali zaboravlja da objasni kako se ukupni bruto društveni proizvod raspodeljuje na određene grupe u društvu. Bez toga, statistika je u stanju da pruži sasvim lažnu sliku.
O tome govori i podatak da Crna Gora ima najmanju minimalnu zaradu u Evropi, koja iznosi 193 evra mesečno. Vlada je najavila povećanje na 222 evra, ali Unija samostalnih sindikata Crne Gore time nije zadovoljna. Sindikalci traže i da se zaustavi poskupljenje struje i goriva (koje je za mesec dana dvaput poskupelo) jer, kako poručuju, odgovorna vlast treba da vodi računa da cene energenata, osnovnih životnih namirnica i usluga ne smeju da rastu brže od zarada. Zbog toga pominju mogućnost socijalnog bunta i spremnost USS da ga predvodi. Šta reći za zemlju u kojoj je skoro četvrtina stanovništva na granici siromaštva? Keković naime tvrdi da po podacima sindikata skoro 80 hiljada ljudi u Crnoj Gori živi mesečno sa najviše 250
Priče o novom investicionom ciklusu i rastu zaposlenosti on shvata kao svojevrsnu “kozmetiku”. Smatra da toliko isticano smanjenje nezaposlenosti nije posledica novih zapošljavanja, već brisanja dela ljudi sa evidencije nezaposlenih po raznim osnovama ili angažovanja visokoškolaca na jednokratnom stručnom usavršavanju od 9 meseci pri čemu se oni vode kao zaposleni. Tu se radi samo o čisto računskim operacijama. Slično je i sa prosečnom platom od navodno 514 evra, koja je takođe rezultat matematike koja ne uzima u obzir preduzeća do 10 zaposlenih, čiji je broj u Crnoj Gori ogroman. Kada bi se to učinilo ta plata ne bi bila veća od 430 evra.
Nedavno je objavljen podatak da su zaposleni u Crnoj Gori treći u Evropi po dužini radne sedmice (situacija je najgora u trgovinama). „To još jednom ruši stereotip o Crnogorcima kao neradnicima. Imamo situaciju da zaposleni rade i po 50 sati, čak i za praznike, a da im se prekovremeni rad ne plaća”, zaključio je Keković i pozvao državu da tome stane na kraj.

Svet sve više govori o veštačkoj inteligenciji, koja predstavlja podoblast računarstva čiji je cilj razvijanje programa («softvera“) koji bi računarima omogućio da se ponašaju na «inteligentan» način. Savremena istraživanja u toj sferi danas su uglavnom orijentisana na usavršavanje procesa prevođenja, na mašinsko prepoznavanje prirodnog govora i pisanog teksta, automatsko dokazivanje teorema i stvaranje inteligentnih samostalnih delatnika (robota). Uticaj svega ovoga na svet rada biće ogroman i u velikoj meri će promeniti njegovu prirodu.
Evropska komisija je pre neki dan objavila izveštaj Stručnog tima zaduženog za probleme veštačke inteligencije, koji sadrži i određene preporuke institucijama EU. Cilj je pomoć u izgradnji sveta veštačke inteligencije zasnovanog na moralnim principima, do čega Unija – bar na rečima – jako drži. Jedan od članova tima bio je i Tiebo Veber, sekretar Evropske konfederacije sindikata (EKS), koji je objavljivanje izveštaja propratio sledećim rečima: “Preporuke su ishod dugih i ponekad burnih diskusija u kojima su neki od predstavnika poslodavaca i tehnokratskih elita umeli da potcene rizike i pokažu preterani optimizam u pogledu samog procesa. Ipak, konačni zaključci predstavljaju dobru osnovu za razvoj veštačke inteligencije u EU“.
„Sada je na Evropskoj komisiji da pomenute preporuke pretoči u zakone i druge inicijative koje će doprineti da veštačka inteligencija bude u službi opšteg dobra i blagostanja“, nastavio je Tiebo i dodao da „njen razvoj jeste faktor jačanja konkurentnosti evropske privrede, ali da on mora uvažavati socijalnu i moralnu dimenziju“.
Učešće EKS je bilo od ključne važnosti za evropske radnike, čiji se glas čuo u svim raspravama. Predstavnici Konfederacije su se izborili za pravo zaposlenih da budu obavešteni, da se sa njima savetuje i da učestvuju o odlučivanju po svim pitanjima koja se tiču veštačke inteligencije. „To je proces koji izaziva uzbuđenje, ali i strah. Radi se o nečem novom, što može doprineti otvaranju novih radnih mesta i napretku čitavog društva, ali samo ako se obezbedi da u prvom planu ne budu isključivo interesi profita. Sve mora biti smešteno u moralne okvire, jer je to jedini način da svet veštačke inteligencije bude u službi čoveka, a ne njegovog porobljavanja“, završio je Tiebo.

Inicijativu za promenu Zakona o penzijskom osiguranju pokrenula su tri saveza: Savez samostalnih sndikata Hrvatske, Nezavisni hrvatski sindikati i Matica hrvatskih sindikata. Iza sebe oni već imaju tri uspešne referendumske inicijative - protiv izmena zakona o radu, protiv izmeštanja poslova iz preduzeća („outsorsing“) i protiv monetarizacije auto-puteva. Svaki put sakupljen je bio dovoljan broj potpisa, ali su vlade u sva tri slučaja odustajale od svojih namera, čime su ciljevi sindikata bili ostvarivani.
Poslednja inicijativa odgovor je na nameru vlade da dodatno pooštri uslove za odlazak u penziju i kazne za prevremeno penzionisanje. Svi rođeni posle 1966. morali bi da rade do 67 godina starosti, osim ako ranije ne prikupe 41 godinu staža (što će zbog studiranja, dugog traganja za prvim zaposlenjem, učestalih razdoblja nezaposlenosti, rada sa atipičnim ugovorima ili angažovanja kod kojih ne teče staž – biti sve teže). S druge strane, one koji se odluče ili budu primorani da u penziju odu ranije, država bi kažnjavala sa 0,30 odsto umanjenja penzije za svaki mesec ranijeg penzionsanja (što bi za 5 godina iznosilo čitavih 18 odsto!). Ovde nikako ne treba izgubiti iz vida dve stvari: prvo, da najveći broj ljudi u prevremenu penziju ne ide zato što to voli, a drugo, da očekivano vreme trajanja života velikom broju starih neće pružiti mogućnost dugog uživanja u penzionerskim danima.
„Inicijativa 67 je previše“ zalaže se za nastavak penzionisanja u 65 godina i za umanjenje penalizacije prevremenih penzija. Starije radnike treba podsticati da ostaju u svetu rada, a ne kažnjavati zato što više ne mogu da nađu posao ili jednostavno osećaju da više ne mogu da rade. Inicijativa predviđa i to da oni koji žele, mogu da rade i posle 65. godine. Sindikati dobro znaju da novca za penzije ima, ali da on nije pravedno raspoređen. Isto tako, i da postoje daleko bolja rešenja za goruće probleme hrvatskog penzionog sistema od ponuđenih. Oni su stoga za to da građani sami odluče o svojoj budućnosti i - uvereni da će ih javnost podržati - već kreću u prikupljanje neophodnog broja potpisa.
Bilo je nekoliko pokušavaja da se sa vladom pregovara, ali je ona ostajala gluva za sindikalne argumente i čak tražila da se njeni predlozi prihvate bez ikakvih obrazloženja. Nisu pomogle ni demonstracije na koje su izašle hiljade ogorčenih građana. Ravnodušnost vlasti prema mišljenju i željama radnika i građana bila je više nego očigledna.
Referendumsko pitanje napisano je u obliku zakonskog predloga, pa bi ako referendum bude uspešan građani svojim glasom direktno uticali na sadržaj zakona: u penziju bi se i dalje odlazilo sa 65 godina, vrednost kaznenih poena bila bi smanjena za trećinu (sa 0,3 na 0,2 odsto), a prelazno razdoblje za ujednačavanje uslova penzionisanja muškaraca i žena (odlazak ovih u penziju sa 65 godina) odložeo do 2019. godine.
S obzirom na sličnost bitke koju vodi na svom terenu, SSSS je hrvatskim sindikatima odmah uputio pismo podrške.

Širom Poljske škole su danas zatvorene, ali ukrašene sindikalnim, državnim i crnim zastavama, u najvećem štrajku prosvetnih radnika u Poljskoj od 1993. godine. Prema podacima sindikata u njemu učestvuje skoro 80 odsto škola i obdaništa u zemlji. "Spremni smo za razgovore i želimo da ubedimo vladu da štrajk nije samo ekonomske prirode, već da predstavlja i pokušaj odbrane kvaliteta obrazovanja koje je poslednjih godina, nažalost, gotovo uništeno”, izjavio je lider Sindikata poljskih učitelja, Slavomir Bronjaž.
Poslednja šansa za postizanje kompromisa propala je kada je potpredsednica vlade Beata Šidlo napravila poslednju ponudu: povišica od 15 odsto za ovu godinu (5 odsto koje je već na snazi od januara i dodatnih 9,6 odsto od septembra), promene u sistemu ocenjivanja učitelja i smanjenje birokratije To je od tri sindikata na pregovorima prihvatila samo Solidarnost, koja i inače generalno podržava vladu konzervativne stranke “Pravo i pravda”, Jaroslava Kačinjskog. Forum sindikalnih saveza u prosveti i Sindikat poljskih učitelja su taj predlog odbili, mada su i oni popustili u prvobitnim zahtevima, ograničavajući se na povećanje plata od 30 odsto (15 odsto retroaktivno od januara i 15 odsto od početka nove školske godine).
Prosečna plata poljskih učitelja (bruto) iznosila je 2018. godine od 690 evra do 1.270 evra. Uz to oni dobijaju i određene dodatke i trinaestu platu, a vlada premijera Mateuša Moravjeckog odobrila im je od januara ove godine i pomenutu povišicu od pet odsto. Sve to, međutim, u Poljskoj za dostojanstven život prosvetara nije dovoljno.
Vlada je pokušala da se izvuče upozoravajući učitelje da državni budžet nije u stanju da izdrži njihove zahteve. Sindikati su je, međutim, podsetili da je pred predstojeće izbore za Evropski parlament i jesenje parlamentarne izbore u zemlji šakom i kapom delila obećanja grupama koje bi mogle da joj donesu glasove. Oni su se posebno obrušili na lidera konzervativaca Kačinjskog koji je prošlog vikenda obećao subvenciju od preko sto evra za svaku kravu i svinju na malim gazdinstvima i u šali računaju koliku bi povišicu mogli da dobiju učitelji pod uslovom da počnu da gaje krave i svinje.
Za razliku od ranijih štrajkova i protesta, trajanje ovog štrajka nije ograničeno, što preti da izazove velike poremećaje u obrazovnom sistemu. To nije slučajno – on je svesno isplaniran u vreme aprilskih ispita/testova u školama i pred početak maturskih ispita u maju, kako bi javnost bolje uvidela nespremnost vlade na razuman kompromis.

Sindikati radnika zaposlenih u zdravstvu ostavili su vlasti u Srpskoj rok od deset dana da povuče odluku o zamrzavanju plata i najavili da su, u suprotnom, spremni da primene i najradikalnija sredstva sindikalne borbe. Reč je o jedinstvenom stavu Strukovnog sindikata doktora medicine, Strukovng sindikata medicinskih sestara i tehničara i Samostalnog sindikata radnika u zdravstvu i socijalnoj zaštiti. Sindikalci traže da plate medicinara budu povećane za 30 odsto, kao i da se hitno sastanu sa premijerom, predsednicom Republike Srpske i ministrom zdravlja i socijalne zaštite. Ako ne bude socijalnog dijaloga, tu su alternativna sredstva, kažu.
“To podrazumeva i štrajk, jer su zdravstveni radnici zaista dovedeni u tešku situaciju. Voleli bismo da do toga ne dođe, ali to već ne zavisi od nas. Svima se povećavaju plate, samo mi tapkamo u mestu”, kažu u sindikatima i dodaju da su dobili informaciju da bi sastanak sa nadležnima mogao da se održi već 10. aprila.
Čini se, međutim, da vlasti nisu spremne da plate u zdravstvu povećaju. Premijer i ministar zdravlja nedavno su, naime, izjavili da o tome ne može biti govora dok se ne izmire postojeća dugovanja javnih zdravstvenih ustanova, koja su premašila iznos od milijardu KM (500 miliona evra!). Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite RS, kaže se u saopštenju, ne protivi se unapređenju materijalnog položaja zaposlenih, ali na realnim osnovama, na osnovu čvrstih projekcija održivog razvoja i pre svega u interesu pacijenata.
“Ostajemo otvoreni za razgovore i saradnju sa svim predstavnicima reprezentativnih sindikata, kako bi svi imali tačne i precizne informacije o koracima koji se preduzimaju u sistemu. Svi predlozi su dobrodošli i pomoćiće nam da zajednički radimo na ostvarenju planiranih mera i postizanju konkretnih rezultata”, navodi se u saopštenju i demantuje vest da je ministar ikada govorio o mogućem zamrzavanju plata.

Rezultati istraživanja koje je sprovela Međunarodna organizacija rada (MOR) su porazni, jer pokazuju da je sistem privatnih (individualizovanih) penzijskih fondova, nametan širom sveta u periodu 1981-2014, u suštini doživeo krah. „Sistem nije ispunio očekivanja i samo je ljudima otežao život“, kaže se u izveštaju i navodi da je u više od polovine zemalja (18 od 30) u kojima je uveden, on već napušten. „Uzimajući u obzira veliki broj dokaza koji ukazuju na negativne ekonomske i socijalne posledice privatizacije ovih fondova i snažno negodovanje naroda, možemo da zaključimo da eksperiment nije uspeo“, zaključili su stručnjaci MOR.
Presudan udarac došao je sa otpočinjanjem Velike ekonomske kriza 2008. kada je znatno smanjena realna vrednost sredstava u privatnim fondovima. Penzije su pale do tada nezabeleženih minimuma, dovodeći vlasnike računa do granica siromaštva i terajući ih da se masovno obraćaju za socijalnu pomoć.
U vreme razularenog liberalizma 90-tih i 2000-tih, države i poslodavci su oslobođeni obaveze da ulažu u penzijsko osiguranje i radnici naterani da ceo iznos uplaćuju sami. Govorilo se da je to najbolji način da se preduprede teškoće uzrokovane ubrzanim starenjem stanovništva i stvori održiv sistem penzijskog osiguranja. Međutim rezultat je bio sve veći raskorak između penzija i prosečnih plata koje su zaposleni zarađivali tokom svog radnog veka (penzija u Boliviji je danas u velikom broju slučajeva samo 20 odsto od nekadašnje plate, a u Čileu samo 15 odsto!). Ukidanje mehanizama preraspodele dovelo je do povećanja jaza između bogatih i siromašnih penzionera, između muškaraca i žena.
Najveće probleme imaju oni čije su plate bile male ili im je profesionalni život prekidan (zbog materinskih odsustava ili iz nekog drugog razloga). Njihove uplate su se u zbiru pokazale nedovoljnim, pa su i penzije uspele da im obezbedile samo život na granici siromaštva (u Poljskoj je 22,5 odsto žena u takvom položaju). Pritom, ne skrivaju analitičari MOR, „najveću korist od svega, posebno u zemljama u razvoju, izvukle su firme koje su raspolagale najvećim sredstvima (pre svega one koje posluju u finansijskom sektoru - privatna osiguravajuća društva i sl). Šteta za društvo je, pritom, nenadoknadiva: s obzirom da ovakva sredstva u privrednom razvoju neke manje razvijene zemlje mogu imati presudnu ulogu (posebno u fazi akumulacije, kada treba ojačati državne investicije) – MOR upozorava da je njihovo deponovanje u privatne fondove u stanju da proizvede krajnje negativne posledice. Finansijska tržišta su, naime, uglavnom u potrazi za ekstra-profitima, pa su često sklona da sredstvima za penzije špekulišu, umesto da ih stavljaju u službu razvoja domaće privrede.
Zaključak izveštaja je više nego jasan i protivreči svoj nekadašnjoj neoliberalnoj demagogiji : „Sigurne i dostojanstvene penzije najbolje se obezbeđuju u sistemu opšteg penzijskog osiguranja“.

Kao organizator Nacionalnog dana borbe za veće plate, najmoćniji američki savez AFL-CIO apelovao je na Kongres (Skupštinu) i od njega zatražio da donese zakon kojim bi se minimalna satnica do 2024. povećala na 15 dolara po satu. Sindikalci navode da je minimalac od 7,25 dolara na snazi već duže od decenije, da je tako nešto neodrživo i da je neophodno vezati ga za prosečnu satnicu i ići na njegovo postepeno povećanje. Time bi se doprinelo poboljšanju života 40 miliona Amerikanaca, među kojima je 23,8 miliona stalno zaposlenih, 23 miliona žena, 11,2 miliona roditelja, i 5,4 miliona samohranih majki i očeva.
Prema proceni sindikata, koncentracija bogatstva u rukama manjine dovela je do toga da 78 odsto radnika s mukom sastavlja kraj s krajem. Oni stoga pozivaju zaposlene da se obrate svojim zastupnicima u Kongresu i od njih zatraže podršku kampanji za povećanje plata. Pritom kao primer navode reči republikanskog(!) poslanika Donalda Norkrosa: „I ja sam nekada radio za minimalnu platu, sâm odgajao dete, neprekidno se mučio da uravnotežim svoj lični i profesionalni život i doguram do prvog. Teška su to bila vremena. Sa današnjim primanjima, za veliku većinu Amerikanaca tako nešto je gotovo nemoguće. Niko ko radi puno radno vreme ne bi trebalo da živi u siromaštvu“. Ako je i od republikanca, sjajno je!

Brz ekonomski rast Kine ima i svoju cenu. Analize pokazuju da zaposleni sve više osećaju posledice prekovremenog rada, pri čemu je stanje najteže u sferi usluga - u kompanijama koje posluju u oblastima kao što su telekomunikacije, Internet i informacione tehnologije. Prekovremeno (po sopstvenom priznanju) radi 85 odsto „belih kragni“, pri čemu njih 45 odsto beleži višak veći od deset sati nedeljno.
Intevjui sa zaposlenima su vrlo rečiti: računovođa u Huavej-u izjavio je da godišnje zaradi 40 000 dolara (što odgovara visini četiri prosečne gradske plate), ali da zato „mora da radi za četiri osobe“, dok jedna od direktorki Tencent-a kaže da joj radni dan počinje u 10 ujutru i traje do deset (a ponekad i 12) uveče! Ovo je posebno važno u svetlu rezultata jednog medicinskog istraživanja sprovedenog na 600000 zaposlenih koje je pokazalo da oni koji rade više od 55 sati nedeljno imaju više šanse da stradaju od moždanog i srčanog udara nego oni koji rade između 35 i 40 sati. To se, nažalost, odnosi i na mlade uzrasta od 21 do 30 godina.
Mada kinesko radno zakonodavstvo jasno nalaže da radnici ne smeju raditi više od 8 sati dnevno i 44 sati nedeljno, kao i da se sve što je preko toga mora voditi kao prekovremeni rad (koji ne sme biti duži od 3 sata dnevno) – kompanije u sferi naprednih tehnologija najčešće slede nepisana pravila. Radi se o zloglasnom „Rasporedu 9-9-6“ koji predviđa „rad od 9 ujutru do 9 uveče, 6 dana nedeljno“. On bi trebalo da se primenjuje samo uz posebno odobrenje državnih organa, kod profesija kao što su, na primer, piloti i mašinovođe, pa je pozivanje na njega u oblasti informacionih tehnologija potpuno nezakonito.
Pored toga, prekovremeni rad nije plaćen na odgovarajući način (t.j. 50 odsto više od onog obavljenog u okviru redovnog radnog vremena). On se u velikom broju slučajeva vodi kao „dobrovoljan“ i i tako ne potpada pod definiciju prekovremenog. Često uobičajena mesečna plata u oblasti IT tehnologija (oko 560 dolara) nije dovoljna da pokrije ni polovinu troškova mesečne stanarine, pa su mnogi zaposleni prinuđeni da se udružuju i stan plaćaju zajedno.
Problem predstavlja nedovoljno angažovanje države koja ne primenjuje sva sredstva koja joj stoje na raspolaganju. Tako korporativna pohlepa protiv koje se sindikati bore u celom svetu, svoj danak uzima i u Kini, koja i dalje zvanično ostaje zemlja državnog socijalizma. Tenzije rastu i ostaje da se vidi da li će vlasti umeti da iziđu u susret zahtevima radnika i u praksi primene socijalističke vrednosti za koje se zalažu.

Nemački sindikat javnih službenika VERDI postigao je veliki uspeh pošto se posle vise štrajkova upozorenja sa poslodavcima dogovorio da oko milion zaposlenih u petnaest nemačkih pokrajina ubuduće prima zarade veće za osam odsto (pri čemu najmanje 240 evra mesečno-bruto). Povećanje će biti postepeno, tokom naredne tri godine i obuhvatiće medicinsko osoblje, nastavnike, vaspitačice, policajce, vatrogasce - čak i domare u bavarskim zamkovima. Ovime je sprečena mogućnost novih štrajkova u vrtićima, školama i drugim delovima javnog sektora. Interesantno je da se sve ovo ne odnosi na pokrajinu Hesen, gde je smešten bogati Frankfurt na Majni. Ta pokrajina je pre petnaest godina istupila iz Tarifne komisije nemačkih pokrajina i sa sindikatima pregovara odvojeno.
Šef pregovaračkog tima nemačkih pokrajina, Matijas Kolac, navodi da će dogovoreno povećanje pokrajinske budžete koštati 7,3 milijarde evra, ali da će oni – s obzirom da će rast plata biti postepen - to izdržati. Kolac je dodao da na ovaj način zaposleni u javnim ustanovama dobijaju deo kolača koji je rezultat ubrzanog razvoja privrede i poreza prikupljenih tokom proteklih nekoliko godina. Dogovor bi inače trebalo da bude “preslikan” i da važi i za bivše javne službenike, one koji su danas u penziji.
Šef sindikata Verdi, legendarni Frank Bzirske, rekao je da je u pitanju najbolji dogovor sa pokrajinama u poslednjih nekoliko godina. On ga je nazvao dobrim za zaposlene, ali i za sve građane, jer će sada zaposleni u bolnicama, hitnoj pomoći ili vatrogasnim službama imati više novca. Bzirske je rekao da je „spektakularno povećana atraktivnost" nekih zanimanja, posebno nege starih lica.
Osim dogovora koji važi za ceo javni sektor, osnovna plata negovatelja se tako dodatno podiže za 120 evra mesečno, učitelja i nastavnika za 105 evra, a šegrta–početnika na nekoj vrsti obavezne obuke – za 50 evra.
Smatra se da je povećanje povezano i sa nedostatkom radne snage širom Nemačke. Zemlji nedostaju desetine hiljada negovatelja i drugih medicinskih radnika, a jedno udruženje nastavnika tvrdi da već danas nedostaje 40.000 nastavnika u školama. Zato je sindikat insistirao da se ubuduće pregovara o povećanju početnih platnih razreda za 11 odsto i tako omogući da ova radna mesta budu u stanju da ostanu privlačna i pored ponuda koje stižu iz privatnog sektora.

Međunarodna konfederacija sindikata (MKS), Evropska sindikalna konfederacija (EKS) i Evropska federacija javnih službi (EPSU) izrazili su veliku zabrinutost zbog drastičnog kršenja osnovnih sindikalnih prava i slobode sindikalnog delovanja od strane poslovodstva Republičkog geodetskog zavoda i Vlade Republike Srbije.
U dopisima upućenim predsednici Vlade Srbije i ministru rada, ove tri međunarodne organizacije osuđuje te postupke i zahtevaju od vlade da poštuje pravo na kolektivno pregovaranje državnih službenika i prihvati ga kao glavno sredstvo za rešavanje sporova.

• Pismo Evropske federacije javnih službi Vladi Srbije(.pdf)
• Pismo MKS i EKS Vladi Srbije (.pdf)

Savez samostalnih sindikata Srbije, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata zatražili su podršku međunarodnih sindikalnih organizacija zbog drastičnih kršenja osnovnih radničkih prava i sindikalnog delovanja u Republičkom geodetskom zavodu.
U pismu Međunarodnoj konfederaciji sindikata (MKS), Evropskoj konfederaciji sindikata (EKS) i Evropskoj federaciji javnih službi (EFJS), tri sindikalne centrale iz Srbije zatražile su zaštitu zaposlenih u Zavodu, koji su izloženi nezapamćenom pritisku od strane poslodavca.
(pisma na SRPSKOM i ENGLESKOM (.pdf))

Nemački sindikat javnih službenika VERDI postigao je veliki uspeh pošto se posle vise štrajkova upozorenja sa poslodavcima dogovorio da oko milion zaposlenih u petnaest nemačkih pokrajina ubuduće prima zarade veće za osam odsto (pri čemu najmanje 240 evra mesečno-bruto). Povećanje će biti postepeno, tokom naredne tri godine i obuhvatiće medicinsko osoblje, nastavnike, vaspitačice, policajce, vatrogasce - čak i domare u bavarskim zamkovima. Ovime je sprečena mogućnost novih štrajkova u vrtićima, školama i drugim delovima javnog sektora. Interesantno je da se sve ovo ne odnosi na pokrajinu Hesen, gde je smešten bogati Frankfurt na Majni. Ta pokrajina je pre petnaest godina istupila iz Tarifne komisije nemačkih pokrajina i sa sindikatima pregovara odvojeno.
Šef pregovaračkog tima nemačkih pokrajina, Matijas Kolac, navodi da će dogovoreno povećanje pokrajinske budžete koštati 7,3 milijarde evra, ali da će oni – s obzirom da će rast plata biti postepen - to izdržati. Kolac je dodao da na ovaj način zaposleni u javnim ustanovama dobijaju deo kolača koji je rezultat ubrzanog razvoja privrede i poreza prikupljenih tokom proteklih nekoliko godina. Dogovor bi inače trebalo da bude “preslikan” i da važi i za bivše javne službenike, one koji su danas u penziji.
Šef sindikata Verdi, legendarni Frank Bzirske, rekao je da je u pitanju najbolji dogovor sa pokrajinama u poslednjih nekoliko godina. On ga je nazvao dobrim za zaposlene, ali i za sve građane, jer će sada zaposleni u bolnicama, hitnoj pomoći ili vatrogasnim službama imati više novca. Bzirske je rekao da je „spektakularno povećana atraktivnost" nekih zanimanja, posebno nege starih lica.
Osim dogovora koji važi za ceo javni sektor, osnovna plata negovatelja se tako dodatno podiže za 120 evra mesečno, učitelja i nastavnika za 105 evra, a šegrta–početnika na nekoj vrsti obavezne obuke – za 50 evra.
Smatra se da je povećanje povezano i sa nedostatkom radne snage širom Nemačke. Zemlji nedostaju desetine hiljada negovatelja i drugih medicinskih radnika, a jedno udruženje nastavnika tvrdi da već danas nedostaje 40.000 nastavnika u školama. Zato je sindikat insistirao da se ubuduće pregovara o povećanju početnih platnih razreda za 11 odsto i tako omogući da ova radna mesta budu u stanju da ostanu privlačna i pored ponuda koje stižu iz privatnog sektora.

Kako u vremenima razularenog neoliberalizma na ovim prostorima prolaze nekadašnji giganti i ponos jugoslovenske privrede, pokazuje i primer puljskog brodogradilišta “Uljanik”. Pošto je “Brodosplit” Tomislava Debeljaka izabran za strateškog partnera odmah se (kao i uvek) pojavila potreba za programom restrukturiranja. Dubinsko snimanje “Uljanika” sproveo je tim iz “Brodosplita” i jedne nezavisna konsultantska kuća. Temeljnom analizom došlo se do rezultata da je stanje mnogo gore nego se pre toga procenjivalo.
"Imamo iskustva u preuzimanju preduzeća i restrukturiranju brodogradilišta. U svojoj analizi prikazali smo najgori mogući scenario koji, međutim, nije nužno i jedini. U vremenu koje dolazi moguće je da deo procenjenih troškova koji su u vezi sa poslovanjem u prošlosti bude manji”, kažu u “Brodosplitu”. U svakom slučaju, očekuju podršku države.
U ministarstvu privrede su bili iznenađeni troškovima restrukturiranja u visini od 1,4 milijarde evra. Na prethodnim sastancima sa upravom i odabranim strateškim partnerom te brojke su bile puno manje - oko 650 miliona evra . Suma je kasnije narasla na na 830 miliona evra, ali kao ukupni trošak restrukturiranja u koji su ušle i investicije za dislokaciju pojedinih delova proizvodnje, investicije u softver i drugo.
Država ima dve opcije: Jedna je da podupre restrukturiranje “Uljanika”, a druga da ga – ne pružaući mu podršku - gurne u stečaj ili likvidaciju. I u jednom i u drugom slučaju ona će imati trošak, s tim da bi uspešno restrukturiranje značilo povraćaj bar dela sredstava. Za spasavanje “Uljanika “ ona je u 2018. isplatila čitavih 2,45 milijardi kuna (330 miliona evra), a ove već 250 miliona (34 miliona), tako da je na neki način u restrukturiranje već ušla.
Na pitanje da li su zadovoljni izborom strateškog partnera, sindikalci “Uljanika” izdali su saopštenje u kome kažu da, s obzirom da je radničko strpljenje već bilo na izmaku, odluku pozdravljaju. Pritom ističu da su se “neke stvari u prošlosti možda događale i ciljano, s obzirom da jedan tako veliki sistem suviše dugo prepuštan urušavanju. "Možda je sve rađeno ciljno, zbog ostvarenja nekih drugih ideja, biznisa sa nekretninama, na primer. Možda se mislilo o stečaju kao najboljem načinu da jednostavno “ušeta” u firmu. Radnici su žrtve nebrige. Svi treba da se osvrnu oko sebe i sagledaju šta su uradili da spreče ovo u čemu smo danas. Ipak, još uvek postoji nada da se spasemo i da se nešto učini kao bismo se pomakli sa mrtve tačke", kažu u sindikatu.
U “3. maju” (koji je od 2013. deo “Uljanika”) sindikalisti su tražili da im se predoče analize svih pristiglih ponuda jer nisu želeli da još jednom prođu kroz ono kroz šta što su već jednom prošli sa prethodnim vlasnikom. Preduzeće tada jeste bilo restrukturirano, ali je nebrigom poslodavca u zadnjih pet godina u velikoj meri uništeno. Ponude i analize, međutim, nisu im predočene, a zaobiđeni su i prilikom donošenja odluke o izboru strateškog partnera. Stoga im samo preostaje da apeluju na resorno ministarstvo kako bi ovo budno pratilo sve što se događa i izbeglo ponavljanje negativnih scenarija iz prošlosti. Obustavljena je izgradnja pet napuštenih brodova, pa bi hitno trebalo rešiti dalje finansiranje, pošto brodovlasnici za njih pokazuju interesovanje. Sindikat u tome vidi šansu da se zaštite radna mesta i zalaže se za socijalni dijalog koji će radnicima dati određene garancije i potvrditi njihova socijalna prava.

Evropski ekonomski i socijalni savet (EESS), savetodavno telo EU-a koje predstavlja civilno društvo, pozvao je Evropsku komisiju da svojom direktivom ustanovi evropski okvir za primerenu minimalnu platu i tako doprinese smanjenju siromaštva i nejednakosti među zemljama-članicama. EESS smatra da je obvezujući okvir EU-a u vidu direktive neophodan ukoliko se zaista želi rešiti ozbiljan i dugotrajan problem siromaštva i vratiti poverenje u Uniju. Savet podseća da EU ni približno nije ispunila obvezu da za 20 miliona smanji broj svojih građana kojima preti siromaštvo. "To bi se moglo izvesti upravo novom direktivom kojom bi se odredio referentni okvir za utvrđivanje primerenog minimalnog dohotka, prilagođenog životnom standardu i načinu života u svakoj zemlji i kojim bi se uzeli u obzir elementi društvene preraspodele, oporezivanja i životnog standarda ", stoji u mišljenju EESS-a.
Razlike među propisanim minimalnim platama unutar EU-a su velike – dok u Bugarskoj ona iznosi 286 eura, u Luksemburgu dostiže čitavih 2.071 euro. Može se reći da postojeći instrument usklađivanja – tkzv. “otvoreni metod koordinacije” - nije ispunio očekivanja. Po mišljenju EESS-a on nije osigurao primereni minimalni dohodak u svim zemljama EU-a, što je dovelo do daljeg produbljivanja razlika unutar i između država-članica, i uveliko naškodilo verodostojnosti evropskog projekta.
"Uvođenje obavezujućeg evropskog okvira za dostojan minimalni dohodak u EU, koji bi omogućio generalizaciju, podupiranje i dostojno (odgovarajuće) određivanje sistema minimalnog dohotka u državama-članicama, bilo bi stoga prvi važan evropski odgovor na ozbiljan i postojan problem siromaštva u EU", stoji u mišljenju pod nazivom "Za evropsku okvirnu direktivu o minimalnom dohotku", koje je sastavio Žorž Dasis, član radničkog dela Saveta i njegov bivši predsednik. Zanimljivo je da je slično mišljenje o istoj temi EESS usvojio još 2013. godine: od Komisije se još tada očekivalo da "analizira mogućnosti finansiranja evropskog minimalnog dohotka i po mogućnosti osnuje odgovarajući evropski fond u tu svrhu", ali je ona taj predlog ocenila kao preuranjen.
EESS je savetodavno telo EU-a, koje sebe opisuje kao "most" između civilnog društva i institucija Europske unije, a ima 350 članova iz svih država-članica. Članovi, koje predlažu vlade, a potvrđuje ih - na mandat od pet godina -Veće EU-a, uzimajući u obzir mišljenje Komisije , deluju u okviru tri grupe koje predstavljaju poslodavce, radnike i razne interese (poljoprivrednike, slobodne profesije, potrošače, organizacije za zaštitu životne sredine, privatne preduzetnike i dr.). Mnogi sindikati u ovakvom sastavu saveta vide manevar poslodavaca i njima odanih vlada koje žele da umanje težinu suštinskog socijalnog dijaloga između rada i kapitala i “razvodne” ga uvođenjem u igru manje relevantnih “igrača”.

U Briselu je 27. februara održan 8. sastanak Zajedničkog konsultativnog odbora (ZKO), koji kontinuirano prati proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji iz ugla civilnog društva.
Savez samostalnih sindikata Srbije predstavlјali su članovi tog tela, potpredsednik Duško Vuković i stručna saradnica Bojana Bijelović Bosanac.
Zamenik šefa Misije Srbije pri EU, Dušan Todorović i zamenik načelnice Odseka za Srbiju u Generalnom direktoratu za politiku susedstva i pregovore o proširenju Hristos Makridis, izvestili su o aktuelnim odnosima Srbije i EU i procesu pristupanja.
Konstatovano je da je od 35 pregovaračkih poglavlјa otvoreno 16, da su dva privremeno zatvorena, a da se do kraja semestra očekuje otvaranje još najmanje dva.
Za april je najavlјen Digitalni balkanski samit u Beogradu, na kome će biti započeto postepeno ukidanje rominga unutar Zapadnog Balkana, dok će taj process biti završen do 30. juna 2021.
Evropska komisija ohrabruje Srbiju da sprovodi reforme, posebno u oblastima vladavine prava, slobode izražavanja i slobode medija, kao i borbi protiv korupcije.
Predstavlјeni su izveštaji o digitalizaciji kao instrumentu razvoja (prilozi iz Srbije, EU, i iz EK), u kojima se navode brojne prednosti onlajn otvaranja državnih institucija korisnicima, kao i da se spektar e-usluga širi, ali uz prisutna mnoga ograničenja i barijere koje treba prevazilaziti.
EK očekuje veći napredak Srbije u ovoj oblasti, dok su sindikati istakli pitanje uloge i učešća socijalnih partnera na digitalnom tržištu rada zbog fleksibilizacije, prekarizacije i nestabilnih uslova rada.
Kao posebna tema analizirana je reforma javne uprave, o čemu su izneti detalјni podaci PAR monitora i dopunjeni zapažanjima EK. U Izveštaju o napretku se navodi zabrinutost zbog vršenja političkog uticaja na službenike, kao i činjenica da je čak 60 odsto visokih službenika u statusu vršioca dužnosti, zatim da je neophodno izveštaje o radu institucija, posebno Vlade, učiniti dostupnim javnosti. Pitanje kvaliteta i redovnosti održavanja javnih rasprava je značajno, kako za građane i ukupne demokratske procese, tako i za EK koja zahteva kvalitet u procesu usvajanja legislative.
Potpredsednik SSSS Duško Vuković je konstatovao da su sindikati, takođe, nezadovolјni kvalitetom javne rasprave koja se održava za vreme godišnjih odmora (npr. kod izmena Zakona o socijalnoj zaštiti, leto 2018.), u ograničenom broju gradova i sa limitiranim brojem učesnika, kao i da se procedure u vezi sa obaveznim konsultovanjem Socijalno-ekonomskog saveta često ne poštuju.
Obavezni deo svakog sastanka ZKO odnosi se na pregled situacije u pogledu civilnog društva i vladavine prava u Srbiji, te su usledila dva priloga iz srpskog dela i ocena iz EK. Izneto je da su učestali napadi na predstavnike sindikata pri obavljanju sindikalne aktivnosti ili ukazivanju na korupciju, kao I predstavnike humanitarnih organizacija, nevladinog sektora i nezavisnih medija i udruženja pravnika.
Mnogi izmenjeni zakoni, umesto da unaprede pravni okvir, sužavaju obim prava i resurse dostupne građanstvu, što rezultira sužavanjem prostora za delovanje građanskog društva. Istovremeno, najavlјuju se izmene Ustava, a nema javnih rasprava i informacija za građane, isklјučena su strukovna udruženja i zainteresovana javnost.
Predstavnica EK je konstatovala da Komisija prati stanje u društvu i preko direktnih kontakata sa civilnim društvom, i da u oblasti civilnog društva u Srbiji deluje u dva pravca - podržava stvaranje okruženja za delovanje nevladinog sektora i pomaže izgradnju njegovih kapaciteta.
Konsenzusom prisutnih je usvojena Zajednička deklaracija ZKO i dogovoreno da se naredni sastanak održi u oktobru u Beogradu.

U svojoj nedavno objavljenoj analizi, američki profesor Džejms Petras bavi se Međunarodnim monetarnim fondom, za koji kaže da iako je zvanično „u službi stabilnosti svetskog finansijskog sistema, koju održava zajmovima usmerenim ka ekonomskom oporavku i rastu“, u suštini predstavlja organ „dominacije i ekspanzije interesa velikih multinacionalnih kompanija i finansijskih institucija iz SAD i Zapadne Evrope“. O tome svedoči i činjenica da su kao po pravilu direktori MMF Evropljani, a Svetske banke Amerikanci: oni međusobno tesno sarađuju – savetujući se pritom stalno sa svojim vladama i krupnim kapitalom: po pitanjima dodele kredita, njihove veličine i uslova pod kojima se ovi dodeljuju. Potpisivanje ugovora sa nekom zemljom znak je da u nju mogu bezbedno da krenu i privatne banke i investitori sa svojim zajmovima i ulaganjima. „MMF postavlja temelje za osvajanje finansijskih sistema ekonomski ranjivih zemalja“, kaže profesor Petras. Ključno je uspeti u ograničenju suvereniteta zemalja, koje onda pristaju na privatizacije, smanjenje izdataka za socijalu i manje plate i penzije. Pri čemu gnev osiromašenih radnika i građana sa velikih banaka koje stoje iza svega, Fond uspešno skreće na sebe.
Interesantno je kome se poverava obavljanje ovako važnih zadataka (ograničavanja suverenosti, osiromašivanja stanovništva i potkopavanja demokratskih institucija). Sadašnja direktorka Fonda, na primer, Kristin Lagard optužena je u Francuskoj za nezakonit prenos državnih sredstava na račun tajkuna Bernara Tapija u vreme kada je još bila ministar u vladi predsednika Sarkozija. Njen prethodnik Stros-Kan, iako oslobođen od zakonskog gonjenja, ostao je upamćen kao ličnost kontraverznog moralnog ponašanja. Španski bankar Rodrigo Rato, čiji je mandat trajao od 2004. do 2007. godine, uhapšen je i optužen za utaju poreza (27 miliona evra u sedamdeset prekomorskih banaka!) i prevaru na štetu štediša koje je ubedio da svoj novac stave na račune u španskoj Bakia banci (a koja je kasnije bankrotirala).
Njegov prethodnik, Nemac Horst Koler, nije pao zbog utaja ili prevara, ali jeste zbog javnog (i neopreznog) propagiranja militarizma i imperijalizma: ostao je čuven po svojoj izjavi da su prekomorske vojne intervencije neophodne, ukoliko se žele zašititi nemački privredni interesi. Objektivno gledano, MMF jeste oruđe imperijalističkih interesa, ali Koleru nije oprošteno što je to rekao na tako otvoren način. Mišel Kamdesi koji se na položaju direktora nalazio od 1987. do 2000. bio je autor zloglasnog Vašingtonskog konsenzusa, doktrine koja je predstavljala pravi manifest neoliberalne anti-socijalne kontra-revolucije (privatizacija, deregulacija, liberalizacija trgovine i investiranja, budžetska disciplina, smanjenje poreza i slične mere čije je ukupno dejstvo gurnulo radnike na ivicu društva, u obespravljenost i siromaštvo). Posebno se proslavio u Argentini, gde je sa tamošnjim liberalima koji su slušali njegove savete doprineo izbijanju najteže krize u istoriji te zemlje, koja je dovela do privredene depresije, 20000 bankrotstava, stope nezaposlenosti od 25 odsto i osiromašenja preko 50 odsto radništva... Iko je kasnije priznao „pogrešnost svoje politike“ nikada nije optužen, a kamoli osuđen za zločin protiv čitavog jednog naroda.
Ovakav izbor rukovodeći ljudi nije, po Petrasu, slučajan. Fondu trebaju ljudi koji otelovljuju interese i vrednosti globalne finansijske elite i u stanju su da po potrebi primenjuju dvojne standarde, ma koliko bili umešani u korupcionaške skandale, prevare i propagiranje militarizma. Radi se o pravim ljudima na pravom mestu, u velikom poslu osiromašivanja 99 odsto stanovništva za račun preostalog (nepristojno bogatog) jednog procenta.

U vremenima kada sve veći broj naših radnika svih profila odlazi na rad u Sloveniju, korisno je videti šta se dogadja kod komšija.
Direktor Agencije za rad i zapošljavanje BiH Muamer Bandić poručio je tako radnicima iz BiH da pre odlaska na rad u Sloveniju obavezno kontaktiraju Agenciju i informišu se o uslovima rada u toj državi. Na poziv Nezavisnog sindikata radnika Slovenije, delegacija Agencije za rad i zapošljavanje BiH učestvovala je na sastanku čiji je cilj bilo razmatranje mogućnosti boljeg sprovođenja Sporazuma o zapošljavanju radnika iz BiH u Sloveniji, kao i zaštite prava radnika kod poslodavaca koji ta prava ugrožavaju.
Tokom sastanka konstatovano je da je potrebno uložiti dodatne napore u vezi sa informisanjem radnika koji nameravaju da se zaposle u Sloveniji. Bandić je naveo da je neophodno da radnici pre odlaska u Sloveniju provere u Agenciji za rad i zapošljavanje BiH o kakvom je poslodavcu je reč i da se upoznaju sa uslovima rada u Sloveniji.
- Većina radnika koji odlaze u inostranstvo ne koristi u dovoljnoj meri kapacitete Agencije za rad i zapošljavanje, odnosno ne kontaktiraju nas kako bi saznali detalje vezane sa Sporazumom o uslovima zapošljavanja u Sloveniji. Sa pojačanim angažmanom Agencije na zaštiti prava radnika u Sloveniji i zahvaljujući medijskom praćenju ove teme, u poslednih pola godine mi imamo povećan broj kandidata koji koriste informacije dobijene kod nas - rekao je Bandić. On je istakao da radnici ne bi trebalo da potpisuju bilo kakve neispunjene papire, ugovore ili izjave koje ne razumeju, već da se u tim slučajevima obrate slovenačkom sindikatu za pomoć.
Bandić je dodao da taj nivo poverenja žele da unaprede, kako bi još većem broju kandidata svakodnevno bili na usluzi. Sastanku u Sloveniji prisustvovali su i predstavnici Inspekcije za rad Slovenije kojima su predočeni problemi sa kojima se radnici iz BiH susreću kod poslodavaca u toj državi.

Ovo je prvi put posle 2014. da su se belgijski radnici odlučili za najradikalniji vid otpora poslodavačko-vladinoj neoliberalnoj politici. Vazdušni prostor nad zemljom je zatvoren, železnički saobraćaj poremećen, na mnogim mestima primećene su radničke straže koje danonoćno dežuraju pred preduzećima i ustanovama... Štrajk je stigao i do državne službe, Pošte, škola, bolnica, komunalnih delatnosti i trgovine.
Najviše se osetio u Briselu, ali ni ostatak zemlje nije sedeo skrštenih ruku. Radničke straže držale su položaje u luci u Gentu, pred preduzećima u Epenu i pred industrijskom zonom u Limburgu. Pored brisleskog Zaventema zatvoren je bio i drugi najveći aerodrom u zemlji, Šarlroa. Postoji bojazan da bi to moglo dovesti do kašnjenja ministara koji stižu na sastanak rukovodstva NATO-a koji je ovih dana trebalo da se održi u sedištu Alijanse.
Štrajk predstavlja ujedinjenu akciju tri najveća belgijska saveza: FGTB, CSC i CGLSB, koji obuhvataju radnike socijalističke, hrišćanske i liberalne orijentacije i koje su uspele da ga organizuju u svim delovima zemlje i u svim granama – kako u privatnom, tako i u javnom sektoru.
Sindikati za štrajk optužuju poslodavce koji su svojom nepopustljivošću i željom da spreče povećanje plata i poboljšanje uslova rada zaustavili donošenje opšteg kolektivnog ugovora. Radnički predstavnici nisu mogli da prihvate smešno male povišice koje su ovi nudili (do 0,8 odsto!), niti dalju fleksibilizaciju radnih odnosa, već dovoljno deregulisanih novim Zakonom o radu. Dogovor se nije mogao postići ni oko povećanja penzija, zapošljavanja starijih radnika i prevremenog penzionisnja. Sve ovo u vreme kada je kupovna moć radnika već drastično opala i kada oni jedva sastavljaju kraj s krajem.
Sindikati su postavili i konkretne zahteve. Oni traže minimalnu platu od 2300 evra (što u preskupoj Belgiji i nije tako mnogo) i minimalnu penziju od 1500 evra; sveobuhvatno i osetno povećanje plata; plate za mlade radnike koje su u stanju da im omoguće samostalan (i dostojanstven) život; izdašniju socijalnu pomoć siromašnima; bolje uslove rada za zaposlene u državnoj službi i javnom sektoru; razumne cene struje, gasa i vode; pravedniju poresku politiku koja će teret krize sa leđa radnika i penzionera prebaciti na leđa kapitala.

Pod sloganom “Budućnost pripada radu!” više stotina hiljada ljudi izašlo je danas u Rimu na demonstracije organizovane i predvođene od strane sindikata. Pozitivna je činjenica da su ovaj put tri najveća saveza (CGIL, CISL i UIL) našla zajednički jezik i nastupila sa jedinstvenom platformom. Tokom demonstracija, i pored ogromnog broja ljudi, nisu prijavljeni nikakvi nasilni incidenti. Sindikati su pomogli radnicima da iz udaljenijih mesta dođu u Rim - u dvanaest vozova na posebnim linijama i u 1.300 autobusa. Mnogima su obezbeđena i mesta na trajektima i popusti za avionske karte.
Po oceni mnogih komentatora radilo se o protestu koji je neosporno najveći u protekle četiri godine. Kolona demostranata bila je duga nekoliko kolometara. Okupljeni su od Vlade zahtevali promenu ekonomske politike, reforme mnogo šire i korenitije od onih čije je sprovođenje trenutno u toku, a pre svega hitno donošenje programa javnih i privatnih investicija, posebno onih infrastrukturnih. Između ostalih primećene su i parole „Dalje ruke od naših penzija!“ i „Mi nismo vaši bankomati!“.
Italijanski sindikati smatraju da su investicioni planovi koje je objavila administracija previše "oprezni" i ne garantuju razvoj, kao i da zvanični plan reforme penzionog sistema ne ide dovoljno u dubinu i nema dugoročan karakter. Traženo je povećanje penzija i veća sredstva za zdravstvo, obrazovanje, mlade, žene i nedovoljno razvijeni Jug. Kritikovan je mesečni dodatak za najsiromašnije jer, po sindikatima, ometa istinsku borbu protiv bede i nezaposlenosti.
Zbog smanjenja izvoza italijanska ekonomija je u četvrtom kvartalu prošle godine zabeležila primetan pad. Najnovije negativne tendencije uticale su i na pad investicija neophodnih za otvaranje novih, kvalitetnih radnih mesta, mada se tu ne radi o novoj pojavi: prema rečima lidera Generalne konfederacije italijanskih radnika (CGIL), Mauricija Landinija, njihov iznos je u protekloj deceniji smanjen za čitavih 30 odsto. „Ako ima i i trunku razuma Vlada mora čuti ovaj trg. Treba da znaju da nam je cilj ujedinjenje evropskih sindikata i borba za društvo zasnovano na Čoveku i Radu“, poručio im je gen-sek organizacije koja broji više od 5 miliona članova.
© AFP 2018 / Andreas Solaro

U Parizu se na protestu koji je organizovao najborbeniji francuski savez, Generalna konfederacija rada (CGT), okupilo oko 30.000 ljudi, dok se još nekoliko desetina hiljada okupilo u Marseju, Lionu i drugim gradovima zemlje. „Imali smo uspešan dan“, rekao je generalni sekretar CGT-a Filip Martinez, dodajući da su se pozivu na štrajk odazvali mnogi, među njima i uprava Ajfelove kule, koja je zbog toga bila zatvorena za posetioce.
CGT pozvao je na štrajk u znak protesta protiv velike javne rasprave koju su pokrenule vlasti u cilju rešavanja krize nastale mobilizacijom „žutih prsluka“. Već duže vreme predsednik Makron, čija je popularnost pala na skromnih 28 odsto, pokušava da uspostavi dijalog sa raznim segmentima društva i na taj način otkloni posledice krize nastale neprekidnim demostracijama nezadovoljnih radnika i građana.
Glavni francuski sindikat je od samog početka bojkotovao debatu navodeći da povećanje plata, poresku pravdu i ostale zahteve koje je postavio i pokret „Žuti prsluci “više voli da traži na asfaltu“. Poslednje veliko okupljanje na poziv CGT-a bilo je 14. decembra, kada se kao i danas u Parizu okupilo nekoliko desetina hiljada ljudi. Sindikat je ina;e sa razumevanjem primio zahteve “Žutih prsluka” i nastavlja da razotkriva mahinacije bankarskih eksponenata na vlasti kojima je dijalog samo način da spreče korenite reforme koje većina Francuza od njih očekuje.

Broj radnika poslatih iz Slovenije na rad u inostranstvo povećao se sa 25.000 u 2010. na 164.000 u 2016. godini. Radnici koji dolaze iz te zemlje većinom se zapošljavaju u građevinskom sektoru u Nemačkoj, Austriji i Belgiji. Ova pojava nikako nije ostala neprimećena, pa je Evropski savez građevinskih radnika (EFBWW) podneo Evropskoj komisiji formalni prigovor na slovenačku politiku finansijske podrške agencijama za zapošljavanje i od nje zatražio da ispita ne krše li se time pravila jedinstvenog unutrašnjeg tržišta EU.
EFBWW je inače federacija u koju je učlanjeno 75 nacionalnih evropskih građevinskih sindikata iz 34 države. U svom prigovoru ona navodi da je Slovenija svoje nacionalno radno zakonodavstvo oblikovala tako da slanjem radnika na privremeni rad u inostranstvo preko agencija stimuliše politiku "jeftine radne snage".
Slovenačke agencije za slanje radnika u inostranstvo u proseku od države, u obliku podrške, dobijaju oko 500 evra "po glavi" (po poslatom radniku) jer im se u toj visini smanjuju doprinosi. To znači da ih u inostranstvu zapošljavaju pod uslovima povoljnijim od onih na domaćem tržištu rada, tvrdi Evropska federacija građevinskih sindikata.
Mnogi stručnjaci smatraju da je broj radnika koji stižu iz Slovenije mnogo veći i da je ta zemlja postala neka vrsta organizatora ulaska jeftine radne snage u Evropu, posebno kada se radi o radnicima iz BiH, Srbije, Makedonije i Albanije. U zahtevu Evropskoj komisiji EFBWW traži da se ispitaju tvrdnje sindikalaca da je Slovenija zakonskim pogodnostima koje pruža agencijama koje šalju radnike u inostranstvo "usvojila politiku izvoza jeftine radne snage" i time izazvala "poremećaj na tržištu rada EU".

U kompaniji "Audi Hungaria" u gradu Đeru, najvećoj fabrici u Mađarskoj, prekinut je jednonedeljni štrajk pošto je uprava sa predstavnicima radnika, uz obostrane ustupke, postigla dogovor. Prema saopštenju Samostalnog sindikata Audi Hungaria (AHFS), koji okuplja 9300 od ukupno 13000 zaposlenih u đerskom gigantu, plate će u narednih 15 meseci biti povećane za 18 procenata, ali najmanje za iznos od 75.000 forinti (ili 236 evra), dok će svota namenjena za prekovremeni rad i druge naknade dostizati 400.000 forinti (1400 evra).
Obustava rada počela je 24. januara u šest časova, a zbog toga što nisu isporučivani automobilski motori iz Đera privremeno je bilo stalo i nekoliko pogona "Audija" u Nemačkoj, uključujući centralu u Ingolštatu.
U nekadašnjim pogonima fabrike kamiona „Raba" i dodatnim halama sklapaju se modeli "A3" u dve verzije, "Ku3" i "TT" kupe, a svakog dana isporuči se i blizu 9.000 motora.
Gubici zbog obustave rada nisu saopšteni, ali prema oceni čelnika pomenutog sindikata znatno su veći od zahteva radnika.
Proizvodnja auto-industrije čini inače jednu trećinu ukupne industrijske proizvodnje zemlje i učestvuje u izvozu sa 20 odsto. Interesantno je da su radnici “Mercedesa” u Kečkemetu uspeli da se za povišicu od 22 odsto izbore bez štrajka. U Mađarskoj više nije ni lako ući u štrajk pošto je vlada predednika Orbana znatno pooštrila pravila koja regulišu obustave rada. Svima su u sećanju velike demonstracije tokom kojih su sindikati najavili mogućnost pokretanja generalnog štrajka protiv Zakona o radu, koji poslodavcima daje mogućnost da mnogo više nego do sada koriste prekovremeni rad zaposlenih i koji je stoga nazvan “robovskim”.

Savez sindikata Zimbabvea je pre nekoliko dana pokrenuo trodnevni štrajk kao odgovor na strmoglav rast cena osnovnih poizvoda i usluga do koga je došlo usled vladine odluke da bez bilo kakvog dogovora sa socijalnim partnerima, jednostrano, podigne cenu goriva za čitavih 150 odsto. Usledilo je hapšenje predsednika Saveza, Džafeta Moja, i protest članstva i zaposlenih koji je završen pucanjem u narod, smrću 12 učesnika demonstracija i hapšenjem njih 200. U pismu upućenom predsedniku zemlje Emersonu Mnangagvi, generalni sekretar Medjunarodne konfederacije sindikata (MKS), Šaran Barou, piše: „Posle pucanja na sopstveni narod, na meti policije su sada sindikalisti kojima se preti, koji se zastrašuju i hapse. Svet vas gleda i vaša je obaveza da preduzmete korake koji će Zimbabve osloboditi od straha i nasilja.“.
Generalni sekretar Saveza uhapšen je i optužen da je pokušao da silom zbaci legalno izabranu vladu. Istovremeno, policija je upala u kuću predsednika sindikata i ozbiljno pretukla dvoje njegovih rođaka.
U nastavku saopštenja Barou kaže: „Prava na udruživanje i miroljubivo okupljanje obeležja su istinske demokratije. Brutalna akcija policije prestavlja tešku zloupotrebu ovlašćenja i kršenje standarda Medjunarodne organizacije rada, u koje spada i pravo na štrajk. Vlada je dužna da na nezadovoljstvo naroda odgovori isključivo političkim merama, a ne nasiljem“.
U pismu Mnangagvi, predsednica MKS traži da se svima koji protestuju osigura bezbednost, a predsednik Saveza Mojo i svi ostali uhapšeni, bez ikakvog uslovljavanja, odmah oslobode. Zahteva se i nezavisna sudska istraga protiv počinilaca nasilja nad demonstrantima i otpočinjanje pregovora sa sindikatima koje je vlada nedavno odložila na neodređeno vreme. Istovremeno, MKS predviđa pokretanje brojnih akcija koje širom sveta treba da podignu svest o stradanju sindikata u Zimbabveu i mobilišu podršku javnog mnjenja radi daljih pritisaka na anti-radničku vladu te zemlje.

Ambasador Kraljevine Danske Anders Kristijan Hougor je, na poziv Saveza samostalnih sindikata Srbije, danas posetio najveću sindikalnu centralu, gde je sa njenim predstavnicima razgovarao o stanju privrede i socijalnog dijaloga i mogućnostima za investiranje danskih kompanija u Srbiju.
Predsednik SSSS Ljubisav Orbović je rekao da su danske kompanije dobrodošle u Srbiju, koja je poznata kao zemlja visokokvalifikovane radne snage, lojalne poslodavcima koji umeju da je cene.
On je, međutim, istakao da je neophodna stalna i produktivna komunikacija sa radnicima, jer samo njihovo zadovoljstvo uslovima rada neizbežno vodi boljim rezultatima i poslovnim uspesima poslodavca.
Ambasador Hougard je istakao da je Srbija privlačna danskim preduzećima zbog stabilnih makroekonomskih prilika i niskih zarada, dok je predsednik Orbović ukazao da su niska primanja uzrok konstantnog odliva, pre svega mladih, ali i stručnjaka različitih deficitarnih zanimanja.
Danska je zemlja visokorazvijenog socijalnog dijaloga koju su u značajnoj meri oblikovali sindikati kroz dogovore i saradnju sa poslodavcima i institucijama, zbog čega je nedavno bila domaćin 4. kongresa Međunarodne konfederacije sindikata.
Na sastanku je dogovoreno da se uspostavi komunikacija sa preduzećima danskog porekla, poput fabrike „Grundfos“ u Inđiji, kako bi se omogućilo organizovanje sindikata i zaštita i unapređenje položaja radnika.
Sastanak je održan na kraju dvogodišnjeg projekta „Nove mogućnosti za dostojanstveni rad mladih u Srbiji“, koji je finansirao CISU fond Kraljevine Danske. Projekat je sproveden uz pomoć danskog Foruma za međunarodnu saradnju (FIC) i predstavnika danskih sindikata 3F, čiji su predstavnici učestvovali na sastanku, kao i direktor FIC Klaus Larsen Jensen. Partneri u Srbiji su bili reprezentavni sindikati i Unija poslodavaca Srbije, a glavni partner je udruženje građana IDC.
U okviru projekta potpisan je Sporazum socijalnih partnera o stvaranju mogućnosti za dostojanstven rad mladih, o čijoj implementaciji će se razgovarati na bipartitnoj osnovi.
Uz predsednika Orbovića, današnjem sastanku prisustvovali su i sekretar Veća Zoran Mihajlović i potpredsednici Tomislav Banović i Duško Vuković.

Dok se zavađene frakcije američke vladajuće klase – republikanci i demokrati - i dalje svađaju oko nacrta budžeta za sledeću godinu, gotovo milion zaposlenih u državnoj službi jedva uspeva da sastavi kraj s krajem. Protesti su već počeli, pa je tako, na primer, zabeleženo da na radno mesto dolazi sve manje radnika zaposlenih na poslovima aerodromske bezbednosti. Tako je na kontroli prtljaga ovih dana odsutno već 10 odsto personala, pri čemu se kao razlog navode „finansijska ograničenja“. Podaci slične vrste za čitav javni sektor ne postoje, ali se pretpostavlja da sigurno pola miliona ljudi nastavlja da radi bez plate – do daljnjeg. S obzirom da dve trećine zaposlenih u SAD živi od plate do plate, da su zaduženi, da u velikom broju slučajeva žive kao podstanari i da prevoz do radnog mesta često zahteva znatne finansijske žrtve, može se zamisliti kakve posledice po njihove živote ima interesni sukob dve frakcije američkog kapitala.
Na poziv Poreske uprave, koja je zbog velikog povećanja obima posla uputila 46 000 zvaničnih poziva za povratak na radno mesto, odazvao se jako mali broj službenika. Mnogi su dolazili samo da bi nekako produžili potvrde o prinudnom odmoru. Početi raditi značilo bi suočiti se sa dvostrukim problemom: ne primati platu i biti skinut sa spiska onih koji imaju pravo na dodatak za nezaposlene. Dodatnu teškoću zaposleni vide u činjenici da su veliki sindikati inertni i ništa ne preduzimaju kako bi organizovali kolektivne akcije i stvari pomerili s mrtve tačke.
Ministarstvo rada navodi da je za samo prve dve nedelje štrajka zahtev za dodatkom za nezaposlene popunilo 25 000 državnih službenika, dok se posle nove godine taj broj udvostručio. Pravo na dodatak moglo bi da zatraži skoro 400 000 ugroženih, mada je suma dosta mala (od 200 evra u Misisipiju do 450 u Njujorku, što je za SAD sirotinjski prilog) i daje se u obliku duga koji se po dobijanju plate vraća. Stoga zaposleni moraju da odlaze u zalagaonice, pribegavaju prodaji imovine, ili podižu nove kredite, što u prespektivi može dovesti do novog gomilanja dugova. Rezultati najnovije ankete Federalnih rezervi (Centralne banke) su alarmantni jer pokazuju da 40 odsto domaćinstava u zemlji ne bi bilo u stanju da bez prodaja ili kredita u vanrednim situacijama dođe do 350 evra! U zemlji koja ima BDP od 18 000 milijardi (!) dolara...

Po podacima Hrvatskog lekarskog sindikata (HLS), dosad je oko 4.000 lekara pokrenulo sudske tužbe tražeći da im se isplati razlika u plati zbog pogrešno obračunatih prekovremenih sati. U 400 slučajeva već su donesene prvostepene presude (sve u korist lekara), a u 150 i pravosnažne presude po kojima su bolnice dužne da im isplate zaostala potraživanja. Problem s obračunom isplate prekovremenih sati lekara datira od 2013. godine, otkad je na snazi Granski kolektivni ugovor za delatnost zdravstva i zdravstvenog osiguranja. Procenjuje se da bi u slučaju tužbi (zbog toga što im nisu adekvatno obračunavani dodaci za uslove rada, odgovornost i naučne titule) ukupna suma njihovih potraživanja od države mogla dostići i dve milijarde kuna (270 miliona evra!).
"Prosečan iznos koji se potražuje po lekaru, kada se uračunaju sudski troškovi i troškovi veštačenja, iznosi oko 80.000 kuna (10 810 evra). Ima, međutim, lekara koji su mesečno odradili i po osam ili devet dežurstava, pa se njihova potraživanja penju na 150.000 kuna (20 270 evra)", izjavila je predsednica HLS-a Renata Čulinović-Čaić.
Ona je dodala da su samo u novembru i decembru prošle godine podnesene 633 tužbe, a kod 1400 tužbi održane su prve sudske rasprave. Predsednica sindikata ističe da se sudska praksa poslednjih meseci menja, pa u Splitu, gde su tužbe lekara ranije bile odbacivane, sudovi sada presuđuju u njihovu korist. Pritom je podsetila da je sindikat s Ministarstvom zdravstva pokušavao postići dogovor o isplati dugova bez sudskih tužbi, ali da pregovori nisu urodili plodom. "Zadnji razgovori s ministrima zdravstva i rada održani su prošle godine u januaru i februaru, a posle se po tom pitanju više nismo sastajali", kazala je Čulinović-Čaić. Iz Ministarstva zdravstva novinari nisu mogli da dobiju odgovor na pitanje šta je preduzeto kako bi se postigla nagodba.
Sporna odredba Kolektivnog ugovora i dalje je važeća, pa se prekovremeni sati i dalje obračunavaju na isti način. Uskoro bi trebalo da počnu pregovori o novom Granskom kolektivnom ugovoru, ali pošto pitanje reprezentativnosti HLS-a još nije rešeno, neizvesno je hoće li predstavnici lekara u njima uopšte moći da učestvuju. U međuvremenu, pojedini direktori kažnjavaju lekare koji su podigli tužbe - uskraćuju im stručno usavršavanje, odlaske na kongrese, ukidaju dežurstva i prete.
Interesantno je da je Samostalni sindikat zdravstva i socijalnog osiguranja Hrvatske, koji okuplja pre svega srednji medicinski kadar, za tridesetak svojih članova takođe podneo tužbe zbog pogrešno obračunatih prekovremenih sati. Predsednik sindikata, Stjepan Topolnjak, kaže da su svi sudski postupci još u toku, ali da će, ukoliko presude budu u korist radnika i ako ne dođe do nagodbe s poslodavcem, krenuti u podnošenje većeg broja tužbi.

Kao odgovor na anti-radničku politiku rukovodstva, u kompaniji “Audi Hungarija” počeo je gotovo opšti štrajk zaposlenih. Tu vest medijima je saopštio potpredsednik samostalnog sindikata najveće fabrike u Mađarskoj, Đerđ Čaloganj.
U obustavi rada učestvuje 9.000 članova tog sindikata (od 13.000 koliko ih je ukupno zaposleno), tako da su mašine u proizvodnim halama u kojima se prave motori čuvene nemačke marke automobila i sklapaju TT modeli potpuno stale .
Do štrajka je došlo zbog neuspeha pregovora predstavnika zaposlenih i poslodavaca oko povećanja plata, započetih još u septembru. Štrajkački odbor je formiran 14. januara, a već četiri dana kasnije održan je četvoročasovni protest upozorenja.
Sindikat traži jednogodišnji ugovor o platama, njihovo povećanje u visini od 18 odsto (s tim da iznos ne može da bude manji od 75.000 forinti - oko 230 evra), okvir varijabilnih primanja uvećan za četiri odsto, više novca za prekovremeni rad, povećanje bonusa i nagrada za lojalnost firmi, kao i pravo da svaki radnik bar jednom mesečno ima ceo vikend slobodan.
Rukovodstvo “Audi Hungarije” je ponudilo postepeno povećanje plata od 20 odsto, u periodu od dve godine, a sam štrajk je “primilo k znanju” i – kako je navedeno u saopštenju za javnost - pripremilo se da reaguje na moguće posledice.
Obustava rada u đerskom gigantu nije povezana sa serijom protesta u Mađarskoj izazvanih spornim izmenama Zakona o radu, mada bi posredno mogla da podstakne produžetak demonstracija i otpočinjanje generalnog štrajka u čitavoj zemlji.

Zbog najavljenog razmatranja Zakona o platama u Skupštini Kosova, koje je na dnevnom redu krajem meseca, u Pokrajini svaki dan sve više institucija stupa u štrajk. Štrajkači zahtevaju izmenu zakona i povećanje plata. U štrajku je sektor obrazovanja, jedan deo zdravstvenog sektora, a najavljuju ga i ostali.
Nastavnici na svim nivoima državnog obrazovanja u štrajku su od 14. januara, kada je inače trebalo da počne drugo polugodište. Nakon više sastanaka Ujedinjenog sindikata za obrazovanje, nauku i kulturu sa vladinim zvaničnicima, radnički predstavnici su odbili predlog premijera Kosova Ramuša Haradinaja da se plate povećaju za 10 odsto, zahtevajući porast od najmanje 30 odsto. Iz Vlade Kosova stigla je poruka da je predlog o povećanju urađen nakon ozbiljnog razmatranja budžeta i da je stoga nepravedno deci i dalje osporavati pravo na školovanje.
U Ujedinjenom sindikatu smatraju da je prema zaposlenima u obrazovanju Zakon o platama diskriminatorski. „Ne želimo klasično povećanje plata, već povećanje koeficijenta, pošto smo aktuelnim zakonom degradirani i potcenjeni. Ne tražimo to povećanje da bismo postali bogatiji, već da bi u okviru zakona dobili mesto koje zaslužujemo. Ponuda premijera značila bi povećanje manje od 10 odsto“, kazao je Rahman Jašaraj, predsednik ovog sindikata na sastanku odbora u ponedeljak.
Jašaraj je rekao da se - ukoliko nema novca u budžetu - smanji vrednost koeficijenta “od predsednika, pa naniže” i onda poveća koeficijent za nastavno osoblje. Haradinaj je inače pozvao sindikat da ponovo razmisli o njegovoj ponudi, koja predstavlja “najbolju moguću opciju”.
Interesantno je da štrajk nije podržao Savet roditelja Kosova. Savet je izjavio da podržava zahteve nastavnika, ali da se do rešenja ne može doći putem štrajka.
Broj zaposlenih u obrazovanju, među kojima su i oni koji traže povećanje koeficijenta je oko 27 hiljada. Prosečna plata u osnovnim i srednjim školama je između 420 i 440 evra, dok na univerzitetima ona iznosi preko 1.000 evra. Broj učenika u sistemu pred-univerzitetskog obrazovanja je oko 370 hiljada, dok je studenata je oko 110 hiljada.
Pored obrazovanja, u štrajku je i jedan deo zdravstvenog sektora (kardiohirurzi i ortopedi), a donedavno su bili i rudari Trepče, koji su takođe zahtevali povećanje plata.
Predsednik Tači je izjavio da razume odluke Vlade Kosova, ali i da poštuje pravo na proteste i štrajk. On je obe strane pozvao na socijalni dijalog. „Protiv sam jednostranih poteza od bilo koga. Insistiram na socijalnom dijalogu“, kazao je Tači koji je kao i njegove kolege u svetu odlično shvatio da je socijalni dijalog najbolji način da poslodavci dobiju što više, a radnici što manje.
Treba podsetiti da je premijer Kosova, Ramuš Haradinaj, u decembru 2017. godine, dakle sto dana po stupanju na dužnost, udvostručio svoju i plate svojih najbližih saradnika. Tako je njegova plata sa 1.500 evra povećana na 2.950 evra, zamenici primaju po 2.500 evra, ministri po 2.000, zamenici ministara po 1.150 evra, a šef stručne službe 1.850 evra. Inače, ističu sindikati, prosečna plata na Kosovu je znatno ispod toga i iznosi oko 500 evra.

Tunis u arapskom svetu uživa ugled zemlje sa jakom levicom i snažnim sindikatima, koji neprekidno odmeravaju snage sa konzervativnim islamistima. U nameri da ojača pritisak na vladu i natera je da ispuni zahtev za povećanjem plata 670.000 zaposlenih u javnom sektoru, najjači sindikat u zemlji, Opšti savez tuniskih radnika (UGTT), pozvao je da se narednog meseca organizuje novi, dvodnevni generalni štrajk.
U Tunisu je pre neki dan već organizovan jednodnevni masovni štrajk koji je zaustavio železnički, vazdušni i autobuski saobraćaj širom zemlje. Uspeh je bio takav da su o njemu pisali svi svetski mediji. Hiljade ljudi okupile su se tog dana ispred sedišta sindikata uz povike "Narod poručuje - Dole vlada!".
Interesantno je da je isti slogan korišćen i 2011. godine, tokom masovnih protesta u kojima je svrgnut anti-radniči predsednik Ben Ali. Oni su predstavljali uvod u niz drugih pobuna širom regiona, poznatih kao "Arapsko proleće". Sve se tada završilo drugačije nego što su radnici želeli, pa je stoga malo verovatno da će protest poći istim putem.
Na konferenciji za štampu javnost je mogla da sazna da je vlada spremna da za povećanje plata izdvoji oko 400 miliona dolara, dok UGTT i dalje ostaje pri zahtevu i traži 850 miliona.

U Beogradu je 15. januara održan sastanak Radne grupe 17 Nacionalnog konventa o EU, čija je tema bila treća verzija Akcionog plana za poglavlje 19 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koje se odnosi na zapošljavanje i socijalnu politiku.
Na skupu je ukazano da obiman materijal koji je dostavljen nastavlja da prati lošu praksu veoma kratkih rokova za tako značajna pitanja, zbog čega je predloženo da se pisane primedbe dostave do 28. Januara, a da do kraja meseca bude održan još jedan sa sastanak s predstavnicima Ministarstva za rad i šeficom Pregovaračkog tima Srbije sa EU Tanjom Miščević.
Načelne primedbe su da treća verzija (mada sindikati nisu upoznati ni sa prve dve verzije) Akcionog plana nije strukturisana, niti metodološki razrađena. Nema strukturu akcionog plana sa ciljevima, merama i indikatorima. Pogrešni su nazivi zakona, a autori dokumenta se nisu držali ni Izveštaja o skriningu koji je osnovni dokument za Akcioni plan. U dokumentu nema mehanizama kontrole, niti ko ih sprovodi.
Što se tiče radnog zakonodavstva, naglašeno je da bi trebalo poštovati redosled u izmeni zakona – izmena ZOR-a kao krovnog zakona, pa onda izmena svih ostalih zakona. Nije sačinjena ni analiza efekata primene prethodnih zakona, a već se govori o narednim zakonima. Nedostaje vremenska dinamika ili su postavljeni rokovi koji su već “probijeni”.
Socijalni dijalog i dalje je na nezavidnom nivou. Kriza bipartitnog dijaloga evidentna je i kroz izostanak sektorskih kolektivnih ugovora, ali istovremeno i tripartitnog dijaloga kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou.
Potpredsednik Veća SSSS Duško Vuković je istakao da je krajnje vreme da se definiše ko učestvuje u socijalnom dijalogu, odnosno da li su to predstavnici radnika i poslodavaca u Srbiji ili su to strani investitori. Kao najdrastičniji primeri izostanka dijaloga navedeno je zaobilaženje SES-a u razmatranju značajnih odluka i zakona ili “zatrpavanje” materijalima od nekoliko stotina strana, o čemu se traži mišljenje u kratkom roku.
Srbija ima veoma visoku stopu siromaštva, jedna četvrtina stanovništva je u riziku od siromaštva, a GINI koeficijent, koeficijent nejednakosti, najviši je u Evropi. Istovremeno, još uvek nemamo strategiju za smanjenje siromaštva, a obuhvat socijalnih davanja i korisnika socijalne zaštite stalno se smanjuje.
Oficijelna statistika daje podatke samo u određenom segmentu, nema prave slike i podataka o zaposlenosti. Anketa o radnoj snazi je samo jedan metod koji daje strukturu zaposlenih, međutim činjenica da neko radi jedan sat nedeljno nikako ne znači da je on u kategoriji zaposlenih, a još manje da može da zadovolji svoje potrebe i potrebe svoje porodice. Nema podataka ni o razlikama u zaradama između muškaraca i žena, pa podaci zavise od izvora iz kojih se dobijaju. Iako postoji i rodna segregacija na tržištu rada, očigledno je da ovo nije prepoznato i problematizovano kroz ERP, kao ni kroz ESRP za koji takođe nemamo izveštaj.

Preko 200 miliona radnika učestvovalo je u dvodnevnom štrajku koji je obuhvatio sve privredne grane i sve delove zemlje. Gnev zaposlenih bio je usmeren protiv „anti-radničke“ politike premijera Modija za koju tvrde da štiti interese kapitala, a ostavlja po strani interese onih koji ga stvaraju - zaposlenih. Kao krunski dokaz njegove neosetljivosti prema problemima sveta rada i arogantnosti, oni navode primer Povelje od 12 tačaka koju je premijer potpuno ignorisao, odbijajući pritom da se sa sindikalcima uopšte sretne.
Ponuđena Povelja sadržala je glavne radničke zahteve: smanjenje nezaposlenosti, ograničenje rasta cena, povećanje minimalne zarade, smanjenje broja ugovora na određeno vreme, povećanje nivoa investiranja, opštu pokrivenost sistemom socijalne sigurnosti i striktno poštovanje odredbi radnog zakonodavstva. Nju je usvojilo deset najvećih sindikalnih centrala – uzdržao se samo jedan, i to onaj poznat po svojo desničarskoj ideologiji i bliskosti s Vladom: po njima, radilo se o štrajku iza koga su stajale partije levice, a sedam zahteva iz Povelje Vlada je, navodno, već bila ispunila.
Štrajk je već proglašen za „najveći ikad viđen u Indiji“. U njemu su učestvovali zaposleni u industriji, uslugama, državni službenici i radnici u sektorima koji najčešće nisu sindikalno organizovani – građevinski radnici, ulični prodavci, kućne pomoćnice, prevoznici, taksisiti i poljoprivredni nadničari. Podršku mu je pružila velika većina seljaka, prosvetnih radnika i studenata kojima su neki od zahteva iz Povelje vrlo bliski. U prvom planu bio je konkretan zahtev da minimalna zarada ne bude ispod 18 000 rupija (222 evra), a najniža penzija ispod 3 000 rupija (37 evra), zatim ograničenje ugovora na određeno vreme i onemogućavanje lažnog „samozapošljavanje“, proširenje socijalne sigurnosti na sve i obustavljanje privatizacije javnog sektora. Neki od zahteva bili su i opštijeg karaktera, kao onaj da se zaustavi neumereno bogaćenje korporacija na račun prirodnih bogatstava koja pripadaju čitavom narodu.
Pored toga, sindikati su upozorili da bi porast broja ugovora na određeno vreme mogao sniziti kvalitet radnih mesta i zarade i tako dovesti do pada tražnje, a samim tim i smanjenja proizvodnje.

Zakon je usvojen pred Novu godinu i sigurno će biti vetar u leđa svima onima koji sa Zapadnog Balkana planiraju da posao nađu u ovoj zemlji. U tom kontekstu, mogućnost da Srbija ostane bez 200.000 radnika, mahom lekara, medicinskih tehničara, profesionalnih vozača, i zanatlija svih profila, pokazuje se kao sasvim realna. Problem je što ne postoji grana naše privrede u kojoj radnici nisu zainteresovani za rad u ekonomski najjačoj evropskoj zemlji.
Liberalizacija koju je doneo pomenuti Zakon podrazumeva da će svi koji poseduju fakultetsku diplomu ili diplomu srednje škole biti tretirani kao kvalifikovani radnici. Oni će moći da uđu u Nemačku i tek onda krenu u traženje posla, odnosno moći će da dobiju boravišnu vizu na šest meseci bez unapred obezbeđenog radnog mesta. Kade je o priznavanju diploma reč, radnici će moći da uđu uzemlju i možda čak počnu da rade dok još traje postupak priznavanja njihovih diploma i kvalifikacija.
Značajna razlika u odnosu na dosadašnji zakon je to što nemački poslodavci više neće morati da dokazuju da za mesto ponuđeno radniku-migrantu nije bilo moguće pronaći odgovarajućeg kandidata iz Nemačke ili EU. Odnosno, ako radnik ima potrebnu kvalifikaciju i ugovor o radu, moći će da dobije posao bez obzira na poreklo drugih kandidata. Ovo je sasvim u skladu sa izjavom koju je nedavno dao ministar unutrašnjih poslova (inače član Hrišćansko-socijalne unije-CSU), Horst Zehofer, u kojoj se kaže da su "Nemačkoj potrebni stručni radnici iz inostranstva". Još eksplicitniji bio je njegov kolega, ministar zdravstva Špan koji je javno najavio pojačano useljavanje “specijalizovanih za negu” i to posebno, kako je precizirao, sa Zapadnog Balkana.
Sindikati nisu unapred nezadovoljni posledicama nedavno donesenog zakona koji bi svima koji žele da rade u Nemačkoj mogao znatno olakšati odlazak, ojačati njihov status u toj zemlji i omogućiti im da bez većih problema dobijaju stalne poslove. Predstavnici radnika, međutim, sagledavaju i njegovu lošu stranu - verovatan odlazak ogromnog broja zaposlenih iz Srbije. Prema dostupnim podacima, prošle godine ih je otišlo gotovo 100.000, a sada bi taj broj mogao da se udvostuči. Za njihovo školovanje država odvaja velike pare, posle čega napuštaju zemlju i svoje znanje stavljaju na raspolaganje onima koji u njega nisu ništa ulagali.
Dok nemački zakon još nije stupio na snagu, mnogi su već krenuli na put u Nemačku ili se za to pripremaju - uče nemački jezik, raspituju se oko detalja, kalkulišu... Posao im je olakšao Ministar rada Đorđević koji je objavio “listu” najtraženijih zanimanja u inostranstvu: tu su medicinski radnici (naročito medicinske sestre), građevinski radnici, operateri u proizvodnji, viljuškaristi, kuvari, bravari, električari, hotelski radnici, radnici u domaćinstvu i zaposleni na raznim sezonskim poslovima. On je pritom apelovao na one koji već sad planiraju odlazak na rad u inostranstvo, preporučujući im da to ne rade bez prethodno potpisanog ugovora o radu.