САВЕЗ САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ

Reformama radnog i socijalnog zakonodavstva od 2000. godine, kao da se „preko noći“ htelo uploviti u kapitalizam i tržište koje se stvara decenicijama. Te reforme išle su preko „leđa“ zaposlenih koje je čak išlo dotle da je, Zakon o radu iz 2001. godine, propisivao, protivno ustavu i međunarodnim konvencijama, da zaposleni nije imao pravo da se izjasni na navode za koje ga poslodavac tereti. Tu su i zakoni iz oblasti zapošljavanja, penzijskog osiguranja.... Naš zakonodavac bio je imun na iskustva Evropske unije, odnosno da ekonomski razvoj ne može biti ostvaren ukoliko nije praćen razvojem u socijalnoj sferi.

KOJIM SE USKRAĆUJU PRIMANJA UTVRĐENA KOLEKTIVNIM UGOVORIMA

Na žalost, zakonodavac se, kao i nebrojano puta do sada, nije obazirao na odredbe Ustava, kada je reč o Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu. I za ovu godinu, uvedena je zabrana isplate, direktnim i indirektnim korisnicima sredstava budžeta, određenih primanja koji su utvrđena kolektivnim ugovorima.
Međutim, takvo postupanje zakonodavca odredba nije u skladu sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada br. 98 o pravima radnika na organizovanje i na kolektivne pregovore (Ratifikacioni akt objavljen je u „Službenom listu“ FNRJ“ br. 11/58). Isto tako, navedena odredba Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu nije u skladu sa odredbom člana 82. stav 3. Ustava Republike Srbije («Službeni glasnik RS», br. 98/2006), kojom je propisano da se uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih usklađuje kroz socijalni dijalog između sindikata i poslodavaca.

Javne nabavke, po svojoj suštini, predstavljaju razvojno pitanje od prvorazrednog značaja za svaku zemlju, i to posebno u uslovima recesije kada se zemlje suočavaju sa padom obima poslovanja, rastom nezaposlenosti, budžetskim deficitom i negativnim efektima na platni bilans. U tom smislu, uloga države i „državnog novca“ u postupku javnih nabavki predstavlja jedan od načina ulaska države u tržišnu utakmicu, ali i istovremeno i prilika da se ono reguliše elementima socijalno odgovorne države, na šta se država obavezala prvim članom svoga najvišeg pravnog akta.

Bliža istorija kolektivnog ugovoranja u našoj u zemlji, započinje krajem osamdesetih godina prošloga veka, kada su se u svetu desile krupne društvene promene, koje će odrediti u značajnoj meri dalji kurs istorije. Na političkom planu nestajao je bipolarni svet, globalizacija se sve više širila, a privrede dotadašnjih socijalistih država prelazile su iz planske u tržišnu ekonomiju. Tih godina, Srbija je započela opštu reformu privrednog i političkog sistema, donoseći Ustav, kojim je, između ostalog, proklamovana ravnopravnost svih oblika svojine.

Ideje o diskriminaciji, ili o „nepravednom razlikovanju“, potiču još od nosioca ideje prirodnog prava antike, ideje da pravo mora biti prožeto pravdom, da bi bilo „pravično“. U tom smislu, ideje o nepravednom razlikovanju, leže u komutativnoj pravdi, odnosno načelu da sa jednakim treba postupati jednako a sa nejednakim nejadnako. Upravo što se ovo načelo može izrelativozovati, jer kako odrediti standard „šta je jednako“, distributivna pravda određuje upravo te kriterijume, u vidu prirodnopravne ideje o postojanju prirodnih prava ljudi pre nastanka države, odnosno da ljudi deo svojih prirodnih prava „od Boga data“ prenosi državi kako bi mogli mirno koegzistirati sa ostalim ljudima. Upravo jedno od tih prirodnih prava jeste pravo na jednakost, kojih se čovek nije odrekao, formiranjem države, kao jed(i)nog od načina organizovanje društva. Zapravo, u prirodnom pravu ljudi na jednakost, i treba tražiti postavku moderne države (zakona koje donosi predstavnici izabrani od svih građana na slobodnim i neposrednim izborima), odnosno Rusoovog „društvenog ugovora“, u širem smislu, stvaranje organizacije u kojoj nužno jedni odlučuju o pravima i obavezama drugih, a da, opet, svi ostanu jednaki.

Poslednja dešavanja u privredi, kada su zaposleni i sindikat ukazivali na štetnost poslovanja rukovodstva (privatizovanih) preduzeća, najbolje oslikavaju pogubnost liberalnog modela, odnosno pogubnost neprikosnovenosti privatne svojine. Preduzeće Prvi partizan“ iz Kragujevca, kada su zaposleni morali da štrajkuju glađu da bi „alarmirali“ javnost i državne organe da vlasnik preduzeća zloupotrebljava svoj službeni položaj, samo je „vrh ledenog brega“. Očigledan primer je i „Nibens“ grupa. Mnogo je primera, a samo mali broj dospe do „očiju javnosti“.